Index > Library > Novels > 1984 > Serbian > 3. део

Џорџ Орвел: „1984.”

Трећи део

1

Није знао где се налази. Вероватно у згради Министарства љубави; али није имао начина да то провери.

Налазио се у соби с високом таваницом и без прозора, са зидовима од блиставог белог порцулана. Скривене лампе испуњавале су је хладном светлошћу; чуло се неко непрекидно зујање, за које је претпостављао да има неке везе с доводом ваздуха. Око зида, прекинута само вратима и, на зиду преко пута врата, клозетском шољом без дрвеног седишта, била је клупа, или полица, таман толико широка да се на њој могло седети. Било је четири телекрана, по један на сваком зиду.

У стомаку је осећао туп бол, који га није напуштао још откако су га угурали у затворена кола и одвезли. Но био је и гладан; та глад је била нездрава и гризла је. Откако је последњи пут јео могло је проћи двадесет четири сата, можда и свих тридесет шест. Још увек није знао, а вероватно неће никад ни сазнати, да ли је било јутро или вече кад су га ухапсили. Откако су га ухапсили нису му дали да једе.

Седео је што је мирније могао на узаној клупи, руку прекрштених на колену. Већ је научио да мора седети мирно. Ако би правио неочекиване покрете, с телекрана су се издирали на њега. Али неодољива потреба за јелом захватала га је све више. Изнад свега је жудео за комад ом хлеба. Чинило му се да у џепу комбинезона има неколико мрвица. То је чак могло бити — ово је мислио зато што га је нешто повремено голицало по нози — и какво крупније парче. На крају искушење да дозна шта је надјача страх; он гурну руку у џеп.

„Смит!” заурла глас са телекрана. „6079 Смит В.! Вади руку из џепа!”

Он поново седе мирно, руку прекрштених на колену. Пре него што су га довели у ту ћелију, били су га бацили на неко друго место које је морало бити обичан затвор или привремена ћелија у коју су патроле затварале за прво време. Није знао колико су га тамо задржали; у сваком случају, неколико сати; без часовника и дневног светла било је тешко измерити време. У ћелији је било бучно и смрдљиво. Била је слична оној у којој се сад налазио, али неописиво прИјава и вечито пренатрпана; у њој је било десет до петнаест људи. Највише је било обичних криминалаца, но било је и политичких криваца. Он је ћутећи седео уза зид, док су га прИјава тела гурала, превише обузет страхом и боловима у трбуху да би обраћао много пажње на своју околину, али му је ипак пала у очи запрепашћујућа разлика између чланова Партије и осталих. Чланови Партије су увек били ћутљиви и преплашени, док обичне није било брига ни за кога и ни за шта. Псовали су стражаре, жестоко се бранили кад су им ови одузимали ствари, писали скаредне речи по поду, јели прокријумчарену храну коју су вадили из тајанствених скровишта у одећи, и чак викали у телекран кад би покушао да успостави ред. С друге стране, неки од њих као да су добро стајали са стражарима: звали су их по надимцима и наговарали их да им кроз шпијунку на вратима дотуре коју цигарету. И сами стражари су се према обичним криминалцима понашали некако уздржљивије, чак и кад су морали да употребе силу. Говорило се навелико о логорима за принудни рад, куда је већина ухапшених очекивала да буде одведена. Он сазнаде да у логорима „може да се живи” ако човек има добра познанства и зна све „цаке”. У логорима је било подмићивања, протекције и уцене, било је хомосексуалности и проституције, било је чак и забрањеног алкохола, дестилисаног из кромпира. Капои су били само обични криминалци, нарочито гангстери и убице, који су сачињавали својеврсну аристократију. Све прљаве послове радили су политички кривци.

Кроз ћелију су непрестано пролазили хапшеници свих врста: трговци дрогама, лопови, бандити, црноберзијанци, пијанци, проститутке. Неки пијанци су били тако ратоборни да су остали затвореници морали да их савладују заједничким снагама. У једном тренутку четири стражара унесоше огромну рушевину од жене која се отимала и дречала, држећи је сваки за по један крај; имала је око шездесет година, велике обешене дојке су јој се клатиле а по лицу пали густи праменови седе косе која јој се у отимању беше рашчупала. Стргоше јој с ногу баканџе којима се ритала на њих и бацише је Винстону на крило; готово му поломивши бутне кости. Жена се усправи и испрати стражаре криком „Да вам ј... матер!” Затим, приметивши да седи на неравном, склизну с Винстонових колена на клупу.

„Извињавај, душо”, рече она. „Нисам 'тела да седнем на тебе; то су ме гурнули ови говнари. Баш не знају да поступају с дамом.” Она застаде, потапша се по грудима, и подригну. „Извини”, рече. „Није ми баш најбоље.”

Затим се наже и поче обилно повраћати на под.

„Ха, тако”, рече склопивши очи и заваливши се. „Ако ти је мука, одма' повраћај; ја то увек говорим. Док ти је још тазе у стомаку.”

Она оживе, окрете се да још једном погледа Винстона, који као да јој је сместа постао симпатичан. Пребаци му дебелу, меснату руку преко рамена и привуче себи, дувајући му у лице мирис пива и бљувотине.

„Како се зовеш, душо?” упита га она.

„Смит”, рече Винстон.

„Смит?” рече жена. „То је баш чудно. Ја се исто презивам Смит. Ко зна,” сентиментално додаде она, „мож' бити сам ти чак и мајка!”

Винстон помисли да би му она од иста и могла бити мајка. Имала је одговарајуће године и изглед; а могуће је да се људи ипак промене после двадесет година у логору за принудни рад.

Други му се нико није обраћао. Обични криминалци су у зачудно великој мери игнорисали чланове Партије. Звали су их, с неким равнодушним презиром, „политички”. чланови Партије су се плашили да разговарају било с ким, а нарочито између себе. Он је само једном, кад су две чланице Партије биле збијене једна до друге, пречуо кроз буку гласова неколико речи прошаптаних на брзину; посебно је чуо да помињу неку „собу сто један”, што није разумео.

У ову другу ћелију су га довели пре којих два или три сата. Тупи бол у трбуху није га никако напуштао; понекад би слабио а понекад јачао. Његове мисли су се у истом ритму шириле и сужавале. Кад је јачао, он је мислио само о болу и својој жељи за храном. Кад је слабио, захватала га је паника. Било је тренутака кад је себи тако живо представљао шта ће му се десити да му се срце давало у галоп а дах заустављао. Осећао је ударце пендреком по лактовима а поткованим чизмама по цеваницама; видео је себе како се увија на поду, вриштећи за милост кроз разбијене зубе. О Џулији готово да и није мислио. Није му успевало да задржи мисли на њој. Волео ју је и није хтео да је изда; али то је била само гола чињенца коју је знао као што зна аритметичка правила. Није осећао никакву љубав према њој; готово није ни размишљао о томе шта се с њом дешава. Чешће је мислио на О'Брајена, с треперавом надом. О'Брајен сигурно зна да је он ухапшен. Братство, беше рекао он, никад не покушава да спасе своје чланове. Но ту је био и жилет; могли би му дотурити жилет ако хоће. Он ће имати можда пет секунди пре но што чувари стигну да улете у ћелију. Оштрица ће се урезати у њега с неком хладноћом која пече; чак и прсти који ће је држати биће посечени до кости. Све мисли су се заустављале на његовом болесном тету, које се дрхтећи повлачило од најмањег бола. Није био сигуран да ли ће употребити жилет чак и ако му се заиста укаже прилика. Било је природније постојати из тренутка у тренутак и прихватити још десет минута живота, иако је на његовом крају неизбежно чекало мучење.

Понекад је покушавао да изброји порцуланске цигле у зидовима ћелије. То је требало да буде лако, али је он увек на овом или оном месту губио рачун. Чешће се питао где је и које је доба дана. У једном тренутку био би сигуран да је напољу пуно дневно светло; У следећем исто тако сигуран да је мркли мрак. Инстинктивно је знао да се овде светла никад не гасе. Ту није било мрака; сад је схватио зашто је О'Брајен разумео алузију. На згради Министарства љубави није било прозора. Његова ћелија се могла налазити у самом срцу зграде, а могла је бити и на самој ивици; могла је бити десет спратова испод земље исто тако као и тридесет спратова изнад. У духу се покретао с места на место и покушавао да по осећају у телу одреди да ли се налази високо у ваздуху или дубоко под земљом.

Споља се зачуше кораци чизама. Челична врата се отворише с треском. Одсечним кораком уђе млад официр, елегантна фигура униформисана у црну углачану кожу и чије је бледо лице равних црта било налик на воштану маску. Он даде знак стражарима испред врата да уведу затвореника кога су водили. У ћелију утетура песник Емплфорт. Врата поново треснуше и затворише се.

Емплфорт начини неколико несигурних покрета с једне стране на другу, као да мисли да постоје још нека врата кроз која треба проћи, затим се устумара по ћелији. Још није био приметио Винстона. Паћеничке очи су му биле управљене на зид, око метар изнад Винстонове главе. Није имао ципела: кроз рупе на чарапама вирили су крупни, прИјави прсти. Видело се и да је неколико дана био необријан. Стрњика браде покривала му је лице све до јагодица и давала му разбојнички изглед који се није слагао с његовим великим слабачким телом и нервозним покретима.

Винстон се мало трже из своје летаргије. Мора се обратити Емплфорту и ризиковати урлик с телекрана. Можда је Емплфорт био тај који треба да му донесе жилет.

„Емплфорт”, рече он.

С телекрана се не зачу урлик. Емплфорт застаде, мало се тргавши. Очи му се полако усредсредише на Винстона.

„Смит!” рече. „Зар и ти?”

„За шта су те ухапсили?”

„Да ти право кажем...” Он неспретно седе на клупу прекопута Винстона. „Постоји само један злочин, зар не?”

„И ти си га учинио?”

„Тако испада.”

Он стави руку на чело и за тренутак притиште слепоочнице, као да се нечега присећа.

„Такве ствари се дешавају”, неодређено поче. „Успео сам да се сетим једне прилике — уколико је то била прилика. Но нема сумње да је то била непромишљеност. Производили смо дефинитивно издање Киплингових песама. На крају једног стиха оставио сам реч ‚бог’. Нисам могао друкчије!” скоро расрђено додаде. „Није било могуће изменити стих. Рима је била ‚свог’. Да ли знаш да у целом нашем језику има само дванаест рима на „ог”? Данима и данима сам лупао главу. Али друге риме једноставно није било.”

Израз лица му се промени. Срџбе нестаде; за тренутак је изгледао скоро задовољан. Нека интелектуална топлота, радост педанта који је ишчепркао какву бескорисну чињеницу засја кроз прљавштину и чекиње.

„Да ли ти је кад пало на памет”, рече, „да је целу историју енглеске поезије одредило то што у енглеском језику нема довољно рима?”

Не, та мисао Винстону никад није пала на памет. Нити му се, под датим околностима, чинила важном или пак занимљивом.

„Знаш ли које је доба дана?” упита.

Емплфорт се поново трже. „0 томе скоро нисам ни мислио. Ухапсили су ме — пре два дана — или ће бити три?” Очи му клизнуше око зидова, као да је упола очекивао да негде нађе прозор. „Овде се не примећује разлика између дана и ноћи. Не знам како би се могло израчунати време.”

Још неколико минута су невезано разговарали, а затим, без приметног разлога, глас из телекрана им нареди да ћуте. Винстон је седео ћутке, прекрштених руку. Превише широк да би могао удобно сести на узану клупу, Емплфорт се врпољио, склапајући издужене прсте прво око једног колена па око другог. Телекран закевта на њега да седи мирно. Време је пролазило. Двадесет минута, сат — било је тешко проценити. Споља се још једном чуше чизме. Винстонова утроба се згрчи. Ускоро, врло ускоро, можда кроз пет минута, можда одмах, лупа чизама ће значити да је дошао ред на њега.

Врата се отворише. У ћелију уђе онај официр хладног лица. Кратким покретом руке показа на Емплфорта.

„Соба сто један”, рече.

Емплфорт неспретно изиђе између двојице стражара, док му се на лицу читала нејасна узнемиреност али и несхватање.

Прође још времена, по свему судећи много. Бол у Винстоновом стомаку беше оживео. Мисли су му се спотицале у круг, увек по истој стази, као покварена плоча. Имао је само шест мисли. Бол у стомаку; комад хлеба; крв и вриштање; О'Брајен; Џулија; жилет. Утроба му се још једном згрчи; тешке чизме су се приближавале. Док су се врата отварала, талас ваздуха унесе снажан задах хладног зноја. У ћелију уђе Парсонс. На себи је имао кратке панталоне каки боје и спортску кошуљу.

Овај пут се Винстон трже и заборави.

Ти овде!” узвикну.

Парсонс баци на Винстона поглед у коме није било ни интересовања ни изненађења, већ само несреће. Он поче нервозно да хода горе-доле, очигледно не могавши да се смири. Сваки пут кад би исправио пуначка колена, видело се да се тресу. Очи су му биле широм отворене и буљиле су у празно, као да се не може уздржати да не посматра нешто на средњој удаљености од себе.

„За шта су те ухапсили?” упита Винстон.

„За зломисао!” рече Парсонс, скоро слинећи. Тон његовог гласа одавао је у исто време потпуно признавање кривице и извесну ужаснуту неверицу да се таква једна реч може односити на њега. Он застаде испред Винстона и поче га ревносно преклињати: „Шта мислиш, неће ме ваљда стрељати, а? Сигурно не стрељају ако ниси урадио ништа — ако само имаш лоше мисли? Пошто мисли не могу да се избегну. Знам да саслушавају врло праведно. Сигуран сам да ће са мном праведно. Имаће мој досје пред собом, је л' тако? Па ти бар знаш какав сам био. Нисам био лош. Ако нисам био интелигентан, бар сам био активан. Давао сам све од себе за Партију, зар нисам? Шта мислиш, хоћу ли се извући са пет година? Или можда десет? Ја им могу бити од користи у радном логору. Ваљда неће да ме стрељају што сам само једанпут згрешио?”

„Јеси ли крив?” упита Винстон.

„Сигумо да сам крив!” узвикну Парсонс бацивши понизан поглед на телекран. „Не мислиш ваљда да ће Партија ухапсити невиног?” Његово жабље лице се мало смири, чак доби помало богоугодан израз. „Зломисао је страшна ствар, баћо”, сентенциозно рече он. „Подмукла. Захвати човека а да он то ни сам не зна. Знаш како је мене ухватила? У сну! Јесте, баш тако. Ето видиш, ја радио, трудио се да допринесем шта сам могао, — а нисам ни знао какве сам то гадне ствари имао у глави. А онда сам почео да бунцам. Знаш шта су чули да говорим?”

Он снизи глас, као неко ко је из медицинских разлога приморан да изговори какву скаредну фразу.

„‚Доле Велики Брат!’ Јесте, баш сам то говорио. По неколико пута, како ми кажу. Међу нама речено, баћо, да знаш да ми је мило што су ме ухватили пре него што сам забраздио још даље. Знаш шта ћу да им кажем кад ме изведу пред суд. ‚Хвала вам’, ето шта ћу да кажем, ‚хвала вам што сте ме спасли пре него што је постало касно’.”

„Ко те је потказао?” упита Винстон.

„Моја ћерчица”, одговори Парсонс с неким жалобитним поносом. „Слушала је кроз кључаоницу. Чула шта сам говорио и одмах сутра отрчала да јави патроли. Паметна мала, а? А свега јој седам година. Није ми ништа криво што ме потказала. У ствари, поносим се. Види се ипак да сам је васпитао како треба.”

Он направи још неколико нервозних корака горе-доле, бацивши неколико пута жељан поглед према клозетској шољи. Затим изненада смаче панталоне.

„Извини, баћо,” рече. „Не могу да се уздржим. То је од овог чекања.”

Спусти своју замашну задњицу у шољу. Винстон покри лице рукама.

„Смит!” дрекну глас из телекарана. „6079 Смит В.! Скини руке с лица. Забрањено покривати лице у ћелији.”

Винстон скиде руке с лица. Парсонс је употребљавао шољу, гласно и обилато. Онда се испостави да је казанче неисправно, те је ћелија неколико сати одвратно смрдела.

Парсонса одведоше. Почеше да долазе и одлазе, загонетно, нови затвореници. Једна жена беше послана у „собу сто један”; Винстон примети да се скупила и променила боју кад је чула те речи. Дође један тренутак кад је, ако су га довели ујутру, било поподне; ако су га довели поподне, онда је била поноћ. У ћелији их је било шесторо. Сви су седели врло мирно. Прекопута Винстона седео је човек безбрада, зубата лица савршено слична лицу каквог великог, безопасног глодара. Његови дебели, испеглани образи били су тако надувени при дну да је било тешко поверовати да у њима не држи залихе хране. Бледосиве очи су му стидљиво скакале с једног лица на друго, и одмах скретале у страну кад би се среле са очима ког другог.

Врата се отворише и стражари уведоше још једног човека од чијег изгледа Винстона за тренутак прођоше хладни трнци. То је био човек свакодневног, просечног изгледа, који је могао бити какав инжењер или техничар. Но лице му је било толико измршавело да је од тога подилазила језа. Личило је на лобању. Зато што је било тако мршаво, очи и уста су се чинили несразмерно велики, а очи су биле пуне убилачке, неумириве мржње према некоме или нечему.

Он седе на клупу нешто даље од Винстона. Винстон га више није посматрао, али му је измучено лице слично лобањи било тако живо у глави као да се налазило пред самим очима. Он одједном схвати шта је посреди. Тај човек је умирао од глади. Ова мисао као да је у исто време дошла свима. На целој клупи дође до једва приметног комешања. Очи човека без браде стално су летеле ка човеку с лицем као лобања, затим скретале с осећањем кривице, потом се враћале као да их вуче каква несавладљива сила. Он се наједном поче врпољити на месту. Најзад устаде, неспретно отетура преко ћелије, завуче руку у џеп комбинезона, и, постиђена изгледа, пружи прљав комад хлеба човеку с лицем као лобања.

С телекрана се зачу бесан, заглушујући урлик. Човек без браде подскочи. Човек с лицем као лобања беше хитро гурнуо руке иза леђа, као да пред целим светом показује да одбија поклон.

„Бамстед!” заурла глас. „2713 Бамстед Џ.! Баци тај хлеб!”

Човек без браде испусти хлеб на под.

„Остани где си,” рече глас. „Окрени се вратима. Не мичи се.”

Човек без браде послуша. Велики надувени образи су му се необуздано тресли. Врата се с треском отворише. Кад млади официр уђе и закорачи у страну, иза његових леђа се појави низак, здепаст стражар огромних руку и рамена. Он стаде испред човека без браде, а затим, на официров знак, упути стравичан ударац, уносећи у њега сву тежину тела, право у уста човека без браде. Снага ударца као да овога подиже с пода. Он полете преко ћелије и тресну о подножје клозетске шоље. За тренутак је лежао ошамућен, док му је из уста и носа текла тамна крв. Од њега су се чули врло тихи јецаји, више налик на цвиљење, који су изгледали несвесни. Затим се окрете и несигурно усправи на руке и колена. У потоку крви и пљувачке, из уста му испадоше две половине вештачке вилице.

Затвореници су седели врло мирно, држећи руке на коленима. Човек без браде с напором седе на своје место. Један образ му је добијао тамну боју. Уста му се беху надула у безобличну масу боје трешње с црном рупом у средини. С времена на време на прса комбинезона процурило би мало крви. Сиве очи су му и даље летеле од лица до лица, стидљивије него икад, као да је хтео да испита колико га остали презиру због његовог понижења.

Врата се отворише. Кратким потезом официр показа на човека с лицем као лобања.

„Соба сто један”, рече.

Поред Винстона чу се оштар уздах и комешање. Човек с лицем као лобања беше се уистину бацио на колена пред официра, склопљених руку.

„Друже! Официру!” завапи. „Немојте ме тамо! Зар вам нисам већ рекао све? Шта још желите да знате? Све ћу вам признати, све! Само ми реците шта хоћете и одмах ћу вам признати. Напишите и потписаћу — што год хоћете! Само не собу сто један!”

„Соба сто један”, рече официр.

Лице оног другог, већ веома бледо, доби боју која се Винстону дотле није чинила могућном. То је била, јасно, недвосмислено, нијанса зеленог.

„Радите са мном шта год хоћете!” крикну. „Већ ми недељама не дајете хране. Докрајчите ме, пустите ме да умрем. Стрељајте ме. Обесите ме. Осудите ме на двадесет пет година. Хоћете да вам издам још неког? Само реците кога хоћете, учинићу све што затражите. Свеједно ми је ко, свеједно ми је шта ћете му радити. Имам жену и троје деце. Најстаријем нема ни шест година. Доведите их све пред мене и закољите: стајаћу и гледаћу. Само не у собу сто један.”

„Соба сто један”, рече официр.

Човек се избезумљено окрете и пређе погледом по осталим затвореници ма, као да је мислио да на своје место може ставити какву другу жртву. Очи му се зауставише на разбијеном лицу човека без браде. Он испружи мршаву руку.

„Њега треба да водите, а не мене!” повика. „Нисте чули шта је говорио кад су му разбили лице. Дајте ми прилику и поновићу вам сваку његову реч. Он је непријатељ Партије, а не ја.” Стражари коракнуше напред. Човеков глас порасте у урлик. „Нисте га чули!” понови. „Нешто с телекраном није у реду. Он је тај који вам треба. Водите њега, не мене!”

Два снажна стражара беху се зауставила да га ухвате за руке. Но он се управо у том тренутку баци преко пода и дограбл једну од челичних шипки на којима је стајала клупа, и поче да завија без речи, као животиња. Стражари га дограбише да га отргну, али он се држао с изненадујућом снагом. Вукли су га можда двадесет секунди. Затвореници су седели ћутећи, руку прекрштених на коленима, и гледали су право пред себе. Завијање престаде; човек није имао снаге више ни за шта сем да се држи. Онда се зачу нов крик. Ударац стражареве чизме беше му сломио прсте на једној руци. Подигоше га на ноге.

„Соба сто један”, рече официр.

Они изведоше човека с лицем као лобања, који је ходао несигурним корацима, оборене главе, пажљиво држећи своју здробљену руку; сва борбеност га беше напустила.

Прође много времена. Ако је човек с лицем као лобања био изведен у поноћ, било је јутро; ако је био изведен ујутру, било је поподне. Винстон је већ неколико сати био сам. Бол од седења на клупи био је такав да је често устајао и ходао по ћелији, без опомена с телекрана. Онај комад хлеба је још увек лежао онде где га је био испустио човек без браде. У почетку му је био потребан велики напор да не гледа у том правцу, но глад убрзо уступи место жеђи. Уста су му била лепљива и пуна гадног укуса. Зујање и непроменљиво бело светло беху му створили неку несвестицу, неку празнину у глави. Устајао би јер му је бол у костима постајао неподношљив, а затим, готово сместа, поново седао, јер му се у глави превише вртело да би могао остати на ногама. Кад год би успоставио имало контроле над својим фИзичким осећајима, вратио би му се страх. Понекад је, с надом која је бледела, мислио на О'Брајена и жилет. Било је могуће да му жилет стигне у храни, ако му опште буду дали да једе. Мислио је, нешто магловитије, и о Џулији. И она негде пати, можда још више него он. Можда баш тог тренутка кричи од бола. Мислио је: „Кад бих могао да спасем Џулију удвостручивши мој бол, бих ли то урадио? Бих.” Али то је био само интелектуални закључак, који је донео јер је знао да тако треба. Није га осећао. Овде се могао осећати само бол и претходни укус бола. Осим тога, може ли човек који трпи бол због било чега желети да му се бол појача? Но на то питање још није имао одговора. Чизме су се поново приближавале. Уђе О'Брајен. Винстон скочи на ноге. Од шока га беше напустила свака опрезност. Први пут после много година заборави на присуство телекрана.

„И вас су ухватили!” повика.

„Одавно су они мене ухватили”, рече О'Брајен с благом, готово покајничком иронијом. Затим се измаче у страну. Иза њега се појави стражар широких рамена с дугим црним пендреком у руци.

„Знао си, Винстоне”, рече О'Брајен. „Немој се заваравати. Знао си — одувек си знао.”

Да, схвати он, одувек је знао. Али није било времена да о томе мисли. Видео је само пендрек у стражаревим рукама. Може га ударити било где: по темену, по врху увета, по мишици, по лакту...

По лакту! Он се скљока на колена, скоро паралисан, држећи ударени лакат другом руком. Све беше експлодирало у жуто светло. Незамисливо, незамисливо, да један ударац може нанети толики бол! Светло се разиђе и он виде О'Брајена и стражара како га посматрају одозго. Стражар се смејао његовом увијању. У сваком случају, на једно питање је дошао одговор. Никад, ни због чега на свету, не може човек желети јачи бол. У погледу бола може се желети само једно: да престане. На свету нема ничег горег од физичког бола. Пред болом нема хероја, нема хероја, мислио је поново и поново док се увијао на поду, узалудно се држећи за онеспособљену леву руку.

2

Лежао је на нечему што се чинило као пољски кревет, само што је било на већој висини од тла и што је он био привезан тако да се није могао мицати. На лице му је падало светло које се чинило неуобичајено јако. Уз њега је стајао О'Брајен и пажљиво га посматрао. С друге стране стајао је човек у белом мантилу који је држао шприц за поткожне ињекције.

Чак и пошто су му се очи отвориле, био је у стању да само постепено разазнаје своју околину. Имао је утисак да је у ову собу изронио из неког сасвим другог света, неког подводног света дубоко испод ње. Колико се налазио у том подводном свету, није знао. Од тренутка кад су га ухапсили није видео ни таме ни дневне светлости. Осим тога, сећање му више није било непрекинуто. Било је тренутака кад му се свест, чак и она врста свести која се има у сну, заустављала и настављала се после интермеца празнине. Но да ли су се та интермеца мерила данима или месецима, или само секундима, није могао да докучи.

Кошмар је почео с оним првим ударцима у лакат. Касније је схватио да је све што се тада десило само увод, уобичајено испитивање коме се подвргавају скоро сви затвореници. Постојао је дуги низ злочина — шпијунажа, саботажа и слично — које је по правилу свако морао признати. Признање је било формалност, мада је мучење било истинско. Колико је пута био тучен, колико су пребијања трајала, није се могао сетити. Увек је било пет или шест људи у црним униформама који су га истовремено тукли. Понекад песницама, понекад пендрецима, понекад челичним шипкама, понекад чизмама. Било је тренутака кад се увијао на поду, животињски непосрамљен, бацакајући се овамо-онамо да избегне ударце, чиме се само откривао за нове, све нове и нове ударце, у ребра, у трбух, у лакат, у цеванице, у препону, у мошнице, у тртичну кост. Било је тренутака кад је мучење трајало у бесконачност и кад му се чинило да најсвирепије, најгадније, најнеопростивије није то што га стражари туку и даље него што се не може на силу онесвестити. Било је тренутака кад су га живци толико издавали да је почињао кричати за милост још пре но што би пребијање почело, кад је било довољно да само види песницу стегнуту за ударац па да почне признавати стварне и измишљене злочине. Било је других тренутака кад је полазио с одлуком да не призна ништа, кад су му сваку реч морали извлачити на силу, кад би за секунд престао стењати између два ударца, и било је тренутака кад је слабашно покушавао да учини уступак, кад је говорио себи „Признаћу, али још не. Морам да издржим све док бол не постане неподношљив. Још три ударца, још два ударца, а онда ћу им рећи шта хоће.” Понекад су га пребијали тако да се једва држао на ногама, а затим бацали на камени под ћелије као врећу кромпира, остављали неколико сати да дође себи, па га изводили и поново пребијали. Било је такође и дужих периода опорављања. Сећао их се нејасно, јер су му већином пролазили у сну или омами. Сећао се ћелије с креветом од дасака, с неком врстом полице на зиду и лименим умиваоником, и оброка топле супе и хлеба, а покаткад и кафе. Сећао се мргодног берберина који је долазио да му згребе браду и поткреше косу, и пословних безосећајних људи у белим мантилима који су му пипали пулс, испитивали рефлексе, подизали очне капке, прелазили по њему грубим прстима тражећи сломијене кости, и забадали му игле у руку да га успавају.

Пребијања се проредише и постадоше понајвише претња, ужас у који су га сваког тренутка могли вратити кад његови одговори нису задовољавали. Сад га више нису испитивали грубијани у црној униформи него партијски интелектуалци, омалени округли људи хитрих покрета и блештавих наочара, који су га обрађивали на смену по десет или дванаест часова узастопце. Ти други иследници увек су удешавали да он стално трпи неки слабији бол, али његов бол им није био главни ослонац. Ударали су му шамаре, вукли га за уши, приморавали га да стоји на једној нози, нису му допуштали да мокри, управљали му блештаве сијалице у очи док му не би пошле сузе; но циљ свега тога је био да га понизе и униште му способност препирања и расуђивања. Њихово право оружје било је стално саслушавање које се протезало сат за сатом; саплитали су га, припремали му замке, извртали све што би рекао, убеђивали га у сваком тренутку да лаже и противречи самом себи док на крају не би почео да плаче, од стида колико и од нервног умора. Понекад би током једне сеансе заплакао по пет-шест пута. Најчешће су се издирали на њега, вређајући га и претећи, кад год би оклевао да одговори на неко питање, да ће га поново бацити стражарима; но понекад би изненада променили тон, називали га другом, заклињали га у име енглсоца и Великог Брата, и питали тужним гласом да ли још увек нема у срцу довољно оданости Партији да би пожелео да поправи грешке које је починио. После сати саслушавања, кад су му живци били исцепкани, чак је и то заклињање било довољно да га натера у разјадан плач. На крају су га упорни гласови сломили потпуније него стражарске песнице и чизме. Свео се само на уста која су говорила, и руку која је потписивала све што се од њега тражило. Једина му је брига била да открије шта се од њега тражи да призна, а затим да то хитро призна, пре него што га поново почну застрашивати. Признао је да је убио угледне чланове Партије, растурао субверзивне памфлете, проневеравао друштвени новац, продавао војне тајне, вршио саботажу сваке врсте. Признао је да је још од 1968. године био истазијски шпијун. Признао је да верује у бога, да обожава капитализам и да је сексуално ненормалан. Признао је да је убио своју жену иако је знао, иако су и његови иследници морали знати, да му је жена жива. Признао је да је годинама у личном додиру с Голдштајном и да је био члан илегалне организације у којој су се налазили скоро сви људи које је познавао. Признати све и окривити свакога било је лакше. Осим тога, у целој ствари је и било неке истине. Било је истина да је он непријатељ Партије, а у очима Партије није било разлике између мисли и дела.

Било је и другачијих сећања, која су му у свести стајала неповезана, као слике окружене са свих страна црнилом.

Налазио се у ћелији која је била или мрачна или осветљена, јер није видео ништа до нечије очи. Негде у близини, споро и равномерно, тиктакао је неки инструмент. Очи су постајале све веће и сјајније. Он наједном узлете с места где је седео, зарони у те очи и нестаде га.

Био је привезан за столицу окружену бројчаницима, под сијалицама заслепљујућег сјаја. Неки човек у белом мантилу посматрао је бројчанике. Споља се зачу бат тешких чизама. Врата се отворише с треском. Умаршира официр воштана лица, за којим су ишла два стражара.

„Соба сто један”, рече официр.

Човек у белом мантилу се не окрете. Није гледао ни Винстона; посматрао је само бројчанике.

Котрљао се низ огроман ходник, километар широк, пун величансвене, златне светлости, смејући се на сав глас и извикујући признања из пуног грла. Признавао је све, чак и оно што је успео да задржи под мучењем. Причао је историју свог живота публици којој је она већ била позната. С њим су били стражари, они други иследници, људи у белим мантилима, О'Брајен, Џулија, Черингтон; сви су се заједно котрљали низ ходник и смејали се на сав глас. Нешто стравично што је лежало у будућности било је некако прескочено те се није десило. Све је било у реду, бола више није било, последњи детаљ његовог живота био је откривен, схваћен, опроштен.

Био је пошао да устане с кревета од дасака, упола сигуран да је чуо О'Брајенов глас. Током свих саслушања, мада га никад није видео, Винстон је имао утисак да је О'Брајен поред њега, иза саме ивице видног поља. О'Брајен је био тај који је свим управљао. Он је био тај који је пујдао стражаре на њега и који их је спречио да га убију. Он је био тај који је одлучивао кад ће Винстон урликати од бола, кад ће се одморити, кад ће му се дати да једе, кад ће спавати, кад ће му се у руку пумпати дроге. Он је био тај који је постављао питања и предлагао одговоре. Он је био мучитељ, он је био заштитник, он је био инквизитор, он је био пријатељ. А једном — Винстон није био сигуран да ли је то било у сну под дејством дроге, или у нормалном сну, или чак у неком тренутку јаве — једном му је у уво зашапутао неки глас: „Не брини, Винстоне; ја бдим над тобом. Седам година сам те посматрао. Сад је дошао тренутак преокрета. Спашћу те, учинићу те савршеним.” Није био сигуран да ли је глас био О'Брајенов; но то је био исти онај глас који му је рекао „Срешћемо се тамо где нема мрака”, у оном другом сну, пре седам година.

Није се сећао да се саслушање завршило. Био је наишао интермецо таме, а затим се ћелија, или соба, у којој је сада био почела полако уобличавати око њега. Лежао је скоро сасвим равно на леђима; није се могао мицати. Сви кључни делови тела били су му везани. Чак је и потиљак био на неки начин стегнут. О'Брајен га је посматрао одозго, озбиљно и помало тужно. Виђено одоздо, лице му је изгледало огрубело и истрошено, с кесицама под очима и цртама умора од носа до браде. Био је старији но што је Винстон мислио; могао је имати четрдесет пет — педесет година. Једна рука му је била изнад неког бројчаника из чијег је горњег краја вирила полужица.

„Рекао сам ти”, рече О'Брајен „да ћемо се, ако се опет сретнемо, срести овде.” „Да”, рече Винстон.

Без икаквог упозорења сем малог покрета О'Брајенове руке, талас бола му преплави тело. Бол је утеривао страх у кости јер му се није могло одредити порекло; Винстон је имао утисак да му је нанесена смртоносна повреда. Није знао да ли се то стварно дешава или се само такав утисак ствара електричним путем, али осећао је да му нека сила криви тело и полагано раскида зглобове. Иако му је бол натерао зној на чело, најгори је од свега био страх да ће му кичма за који тренутак пући. Он стеже зубе и поче тегобно дисати на нос, покушавајући да остане нем што дуже може.

„Ти се бојиш”, рече О'Брајен посматрајући му лице, „да ће се следећег тренутка нешто пребити. Посебно се плашиш да ће то бити кичма. Пред очима имаш јасну слику пршљенова како прскају и кичмене мождине како се цеди из њих. Је ли тако, Винстоне?”

Винстон не одговори. О'Брајен врати полужицу у првобитни положај. Талас бола се повуче скоро истом оном брзином којом је и наишао.

„Ово је било на четрдесет”, рече О'Брајен. „Можеш видети да овај бројчаник иде до сто. Молим те да имаш у виду, током целог нашег разговора, да је у мојој моћи да ти нанесем бол у које време хоћу и до ког степена хоћу. Ако ме будеш лагао, или покушавао да врдаш на било који начин, или чак пао испод свог уобичајеног нивоа интелигенције, оног ћеш тренутка крикнути од бола. Је ли ти то јасно?”

„Јесте”, рече Винстон.

О'Брајен постаде мање строг. Замишљено поправи наочаре и пође корак-два по ћелији. Кад је проговорио, глас му је био благ и стрпљив. Изгледао је као доктор, наставник, чак свештеник, коме је пре стало да објасни него да кажњава.

„Ја се око тебе трудим, Винстоне”, рече, „јер ти вредиш труда. Ти савршено добро знаш шта је с тобом. То знаш већ годинама, иако си се борио против тог сазнања. Ти си духовно растројен. Патиш од лошег памћења. Ниси у стању да се сетиш догађаја који су се истински одиграли, а убеђујеш себе да се сећаш догађаја који се нису збили. На срећу, та болест је излечива. Ти се од ње ниси сам излечио зато што ниси хтео. Ниси био спреман да учиниш један мали напор воље. Ти се још увек — ја то врло добро знам — грчевито држиш своје болести мислећи да је она врлина. Сад ћемо узети један пример. С којом силом је Океанија овог тренутка у рату?”

„Кад су ме ухапсили, Океанија је била у рату с Истазијом.”

„С Истазијом. Добро. И Океанија је одувек у рату с Истазијом, зар не?”

Винстон удахну, отвори уста да проговори, али не рече ништа. Није скидао очију с бројчаника.

„Истину, Винстоне, молим те истину. Твоју истину. Реци ми чега се по свом мишљењу сећаш.”

„Сећам се да свега недељу дана пре мог хапшења уопште нисмо били у рату с Истазијом. С њом смо били у савезништву. Рат се водио против Евроазије. Трајао је четири године. А пре тога...”

О'Брајен га заустави покретом руке.

„Још један пример”, рече он. „Пре неколико година имао си озбиљну халуцинацију. Веровао си да тројица људи, три бивша члана Партије по имену Џонс, Аронсон и Ратерфорд — људи који су били погубљени због издаје и саботаже пошто су све своје злочине признали у потпуности — нису криви за злочине за које су оптужени. Веровао си да си видео необорив документарни доказ да су њихова признања лажна. Постојала је извесна фотографија у погледу које си имао халуцинације. Веровао си да си је одиста држао у руци. У питању је била отприлике оваква фотографија.”

Између О'Брајенових прстију појави се правоугаони комадић папира. Он се неКих пет секунди нађе у Винстоновом видном пољу. То је била фотографија, фотографија око које није могло бити сумње. Она фотографија. Једна од копија оне фотографије која је приказивала Џонса, Аронсона и Ратерфорда на конгресу Партије у Њујорку, која му је случајно дошла у руке пре једанаест година и коју је сместа уништио. Пред очима му је била само тренутак, а затим поново нестала. Али видео ју је, нема сумње да ју је видео! Он учини очајнички, неиздржљиво болан напор да ослободи горњу половину тела. Но није се могао померити ни за сантиметар. За тренутак беше заборавио на бројчаник. Хтео је једино да поново подржи фотографију у руци, или бар да је види.

„Она постоји!” узвикну.

„Не”, рече О'Брајен.

Он оде до другог краја собе. На зиду с те стране налазила се рупа за памћење. О'Брајен подиже поклопац. Невиђен, слабашни комад папира одлетео на таласу врелог таздуха; нестајао је у блеску пламена. О'Брајен се окрете од зида.

„Пепео”, рече. „Пепео који се чак не може ни препознати. Прах. Не постоји. Није уопште ни постојала.”

„Али она је постојала! Она постоји! Постоји у сећању. Ја је се сећам. Ви је се сећате.”

„Ја је се не сећам”, рече О'Брајен.

Винстон се охлади. То је била двомисао. Осети се смртно беспомоћан. Да је могао бити сигуран да О'Брајен лаже, ствар не би имала значаја. Но било је савршено могуће да је О'Брајен заиста заборавио фотографију. Ако је тако, онда је већ заборавио и да је порекао да је се сећа, затим заборавио и сам чин заборављања. Како бити сигуран да то није једноставно подвала? Можда је то лудачко ишчашење свести заиста могуће; то је била мисао која га је поражавала.

О'Брајен га је замишљено посматрао одозго. Више него икад изгледао је као учитељ који се труди око детета које је застранило, али које ипак много обећава.

„Постоји једна партијска парола која се односи на прошлост”, рече. „Молим те понови је.”

„‚Ко контролише прошлост, контролише будућност; ко контролише садашњост, контролише прошлост’”, послушно понови Винстон.

„‚Ко контролише садашњост, контролише прошлост’”, рече О'Брајен климајући главом, споро и с одобравањем. „Да ли ти, Винстоне, сматраш да прошлост реално постоји?”

Винстона опет обузе осећање беспомоћности. Очи му полетеше бројчанику. Не само да није знао да ли ће га од бола спасти „да” или „не”; није знао чак ни за који он сам верује да је тачан.

О'Брајен се благо насмеши. „Винстоне, у метафизици ниси јак,” рече. „До овог тренутка ниси ни размишљао шта значи постојање. Формулисаћу прецизније. Да ли прошлост постоји конкретно, у простору? Да ли негде постоји неко место, неки свет чврстих предмета, где се прошлост још увек одвија?”

„Не”.

„Где онда постоји прошлост, ако уопште постоји?”

„У документима. Записана.”

„У документима. И...?”

„У свести. У људском памћењу.”

„У памћењу. Врло добро. Ми, Партија, контролишемо сва документа и све памћење. Ми дакле контролишемо и прошлост, зар не?”

„Али како можете спречити људе да памте?” узвикну Винстон, поново за тренутак заборавивши на бројчаник. „Памћење је невољно. Оно је ван човека. Како можете контролисати памћење? Моје нисте ставили под контролу!”

О'Брајен се поновно намргоди и положи руку на бројчаник.

„Напротив”, рече, „ти га ниси ставио под контролу. То те је и довело овде. Ти си доспео овамо зато што ниси успео у понизности, у самодисциплини. Ниси хтео да извршиш онај чин покоравања који је цена нормалности. Више си волео да будеш луд, да будеш мањина која се састоји само од једног човека. Винстоне, само дисциплинован дух може опажати стварност. Ти верујеш да је стварност нешто објективно, спољно, што постоји за себе. Ти исто тако верујеш да је природа стварности сама по себи очигледна. Кад завараваш себе мислећи да нешто видиш, ти претпостављаш да сви остали виде исто што и ти. Али ја ти велим, Винстоне, да стварност није спољна. Стварност постоји у људској свести и нигде више. И то не у свести појединца, која може грешити и која, било како било, брзо умире; само у партијској свести, која је колективна и бесмртна. Истина је оно за шта Партија каже да је истина. Стварност се може опажати само кроз очи Партије. То је чињеница коју мораш поново научити, Винстоне. За то је потребан чин самоуништења, напор воље. Пре него што ћеш постати нормалан, мораш се понизити.”

Он застаде неколико тренутака, као да би саговорнику дао времена да његове речи схвати до краја.

„Да ли се сећаш”, настави он, „да си записао у свој дневник ‚Слобода, то је слобода рећи да су два и два четири’?”

„Да”, рече Винстон.

О'Брајен подиже леву руку, надланицом према Винстону, сакривши палац и раширивши преостала четири прста.

„Колико сам прстију подигао, Винстоне?”

„Четири.”

„А ако Партија каже да није четири него пет — колико онда?”

„Четири.”

Реч му се заврши у пригушеном јауку. Казаљка на бројчанику беше узлетела на шездесет пет. По целом телу му изби зној. Ваздух му је продирао у плућа и излазио с дубоким стењањем које није могао зауставити чак ни кад је стегао зубе. О'Брајен га је посматрао, држећи и даље четири прста раширена. Затим повуче полужицу. Овог пута се бол само мало ублажи.

„Колико прстију, Винстоне?”

„Четири.”

Казаљка се попе на шездесет.

„Колико прстију, Винстоне?”

„Четири! Четири! Шта друго да кажем? Четири!”

Казаљка се мора бити попела још више, али он је није пратио. Вид су му испуњавали крупно, строго лице и четири прста. Прсти су му стајали пред очима као стубови, огромни, замагљених обриса, помало затресени; али било их је без поговора четири.

„Колико прстију, Винстоне?”

„Четири! Прекините, прекините! Како можете даље? Четири! Четири!”

„Колико прстију, Винстоне?”

„Пет! Пет! Пет!”

„Не, Винстоне, то ти неће вредети. Лажеш ме. Ти још увек мислиш да их је четири. Колико прстију, молим?”

„Четири! Пет! Четири! Колико хоћете. Само прекините, прекините овај бол!”

Одједном се нађе како седи, с О'Брајеновом руком око рамена. Био је без свести неколико секунди. Споне које су му стезале тело биле су олабављене. Било му је веома хладно, зуби су му цвокотали, низ образе су му текле сузе. За тренутак се припи уз О'Брајена као дете, осећајући чудно смирење од његове тешке руке на својим раменима. Имао је осећање да је О'Брајен његов заштитник, да је бол нешто што долази споља, и да је О'Брајен тај који ће га од њега спасти.

„Споро учиш, Винстоне”, благо рече О'Брајен.

„Па шта могу?” зацмољи он. „Како могу да не видим шта ми је пред очима. Два и два су четири.”

„Понекад, Винстоне. Понекад су пет. Понекад су три. Понекад све троје истовремено. Мораш се више трудити. Није лако постати нормалан.”

Он положи Винстона на кревет. Везе на удовима се поново стегоше, али бол беше ишчилео а дрхтавица престала; сад је само осећао слабост и хладноћу. О'Брајен махну главом човеку у белом мантилу, који је цело то време стајао непомично. Овај се саже и загледа се изблиза у Винстонове очи, опипа му пулс, положи уво на груди, куцну овде-онде; затим климну према О'Брајену.

„Поново”, рече О'Брајен.

Бол преплави Винстоново тело. Казаљкаје морала бити на седамдесет-седамдесет пет. Он овог пута затвори очи. Знао је да су прсти још ту, и да их је четири. Било је важно једино остати у животу док не прође грч. Више није примећивао да ли јауче или не. Бол се поново ублажи. Он отвори очи. О'Брајен беше повукао полужицу натраг.

„Колико прстију, Винстоне?”

„Четири. Претпостављам да их је четири. Да могу, видео бих пет. Покушавам да видим пет.”

„Шта желиш: да ме убедиш како видиш пет, или да их заиста видиш?”

„Да их заиста видим.”

„Поново”, рече О'Брајен.

Казаљка се попе на осамдесет — можда и деведесет. Винстон се само повремено сећао зашто му се задаје бол. Иза чврсто стиснутих капака изгледало му је да се прсти — читава шума прстију — покрећу као у каквој игри, преплићу и расплићу, нестају једни иза других и поново се појављују". Покушавао је да их изброји, није се више сећао зашто. Знао је само да је немогуће избројати их, и да је то на неки начин последица тајанствене истоветности између пет и четири. Бол се поново утиша. Кад је отворио очи, виде исти призор. Безброј прстију, налик на дрвеће у покрету, и даље је пролазило у оба правца, укрштајући се и поново се раздвајајући. Он поново зажмури.

„Колико сам прстију подигао, Винстоне?”

„Не знам. Не знам. Убићете ме ако наставите. Четири, пет, шест — најискреније вам кажем да не знам.”

„То је већ боље”, рече О'Брајен.

У Винстонову руку забоде се игла. Готово у истом трену по целом телу му се рашири блажена, лековита топлота. Бол је већ био допола заборављен. Он отвори очи и захвално погледа навише, према О'Брајену. На призор крупног, избораног лица, тако ружног а тако интелигентног, срце му се стеже. Да се могао помаћи, испружио би руку и ставио је О'Брајену на раме. Никад га није волео дубље но тог тренутка, и то не само зато што му је О'Брајен зауставио бол. Било му се вратило старо осећање да у основи није важно је ли О'Брајен пријатељ или непријатељ. О'Брајен је био човек с којим се могло разговарати. Можда човеку и није толико потребно да буде вољен колико да буде схваћено О'Брајен га је мучењем дотерао до ивице лудила, а за неко време ће га послати и у смрт. То ништа није сметало. У извесном смислу дубљем од пријатељства, њих двојица су били интимни; мада то ниједан од њих није исказао речима, постојало је неко место где се могу срести и разговарати. О'Брајен га је одозго посматрао с изразом лица који је наговештавао да и он сам мисли ту мисао. Кад је проговорио, тон му је био лак и неусиљен.

„Знаш ли где се налазиш, Винстоне?”

„Не знам. Нагађам. У Министарству љубави.”

„Знаш ли колико си времена овде?”

„Не знам. Данима, недељама, месецима — вероватно месецима.”

„А зашто мислиш да ми доводимо људе овамо?”

„Да их натерате да признају.”

„Не, није зато. Покушај поново.”

„Да их казните.”

„Не!” узвикну О'Брајен. Глас му се беше нагло променио, а лице одједном постало истовремено строго и узбуђено. „Не! Не да само извучемо признање, не да само казнимо. Хоћеш да ти кажем зашто смо те довели овамо? Да те излечимо! Да те учинимо нормалним! Молим те да схватиш, Винстоне, да нико кога доведемо овамо не излази из наших руку неизлечен! Нас не занимају ти глупави злочини које си починио. Партију не занима отворени чин: једино до чега је нама стало јесте мисао. Ми се не заустављамо на томе да уништавамо своје противнике; ми их мењамо. Схваташ ли шта хоћу тиме да кажем?”

Био је нагнут над Винстона. Тако изблиза, лице му је изгледало огромно, а виђено одоздо, чинило се страховито ружно. Сем тога, било је испуњено неким заносом, неком лудачком преданошћу. Винстону се поново скупи срце. Да је било могуће, увукао би се у кревет још дубље. Био је сигуран да ће О'Брајен повући полужицу из чисте обести. Међутим, О'Брајен се у том тренутку окрете и пође неколико корака горе-доле. Затим настави, мање жестоко:

„Пре свега треба да схватиш да овде нема мученика. Читао си о верским прогонима у прошлости. У средњем веку постојала је инквизиција. Она је пропала. Циљ јој је био да искорени јерес, а постигла је то да ју је ојачала. На сваког јеретика кога је спалила на ломачи појављивало се на хиљаде нових. Зашто? Зато што су се покајали; у ствари убијала их је зато што се нису покајали. Људи су умирали зато што се нису хтели одрећи својих правих веровања. Природно, сва слава је припадала жртви, а сва срамота инквизитору који ју је спаљивао. Касније, у двадесетом веку, појавили су се тоталитаристи: немачки нацисти и руски комунисти. Стаљинисти су прогањали јеретике свирепије него инквизиција. Сем тога, чинило им се да су из грешака у прошлости извукли поуку; у сваком случају, знали су да не смеју стварати мученике. Пре но што су изводили своје жртве на јавне процесе, намерно су им уништавали достојанство. Исцрпљивали су их мучењем и самоћом све док ти људи нису постали бедне, кукавне руине, које су признавале све што им се стави у уста, ружиле саме себе, оптуживале се међусобно и криле се једне иза других, цвилећи за милост. Па ипак се после неколико година цела ствар поновила. Мртви људи постали су мученици, а њихово понижење било је заборављено. И опет: зашто? Пре свега зато што су њихова признања била очигледно изнуђена и неистинита. Ми такве грешке не правимо. Сва признања која се овде изрекну истинита су. Ми их чинимо истинитим. А изнад свега, не допуштамо да се мртви дигну против нас. Не би смео даље замишљати да ће те потомство осветити, Винстоне. Потомство неће ни чути за тебе. Бићеш потпуно извучен из тока историје. Претворићемо те у гас и развејати у стратосферу. Од тебе неће остати ништа: ни име у списку, ни сећање у глави. Бићеш уништен у прошлости као и у будућности. Нећеш бити постојао.”

Зашто онда губите време мучећи ме? помисли Винстон с тренутном горчином. О'Брајен се заустави у пола корака као да је Винстон то изговорио наглас. Његово крупно ружно лице се приближи, мало сужених очију.

„Ти сад мислиш”, рече он, „зашто губимо време и претходно те саслушавамо, кад намеравамо да те потпуно уништимо, тако да ништа што кажеш или урадиш неће имати никакyог значаја. То си мислио, зар не?”

„Да”, рече Винстон.

О'Брајен се једва приметно осмехну. „Ти си фелер у тканини, Винстоне. Ти си мрља која се мора избрисати. Зар ти нисам малочас рекао да се ми разликујемо од прогонитеља из прошлости? Ми се не задовољавамо негативном послушношћу, чак не ни најпонизнијим покоравањем. Кад нам се најзад будеш предао, то мора бити по твојој слободној вољи. Ми не уништавамо јеретика зато што нам се супротставља; докле год нам се супротставља, ми га уопште не уништавамо. Ми га преобраћамо, заробљавамо срж његове свести, ми га преобличавамо. Ми сажижемо све зло и све илузије у њему; придобијамо га за своју страну, и то не на изглед, него истински — он постаје срцем и душом наш. Ми од њега прво створимо нашег човека па га тек онда убијамо. Неподношљиво нам је да игде на свету постоји погрешна мисао, ма колико била тајна и немоћна. Чак ни у тренутку смрти не можемо допустити никаква скретања. У прошлости је јеретик, идући на ломачу, и даље био јеретик; пропагирао је своју јерес, заносио се њоме. Чак је жртва стаљинских чистки могла носити бунт у својој глави док је ишла ходником чекајући метак. Али ми чинимо мозак савршеним пре него што га разнесемо. Заповест старих деспотских система била је ‚Немој’. Заповест тоталитарних система била је ‚Буди’. Наша заповест је ‚Јеси’. Нико кога доведемо овде више не устаје против нас. Свакога очистимо до краја. Чак и она три бедна издајника у чију си невиност некад веровао — Џонс, Аронсон и Ратерфорд — и њих смо на крају сломили. У њиховом саслушавању, учествовао сам и ја. Видео сам их како се полагано исцрпљују, цвиле, пузе, плачу — и то на крају не од страха, него једино од кајања. Кад смо с њима били готови, били су само љуштуре људи. У њима није било више ничега сем жалости због онога што су учинили, и љубави према Великом Брату. Било је дирљиво видети колико су га волели. Молили су да их стрељамо одмах, да би умрли док им је мозак још чист.”

Глас му беше постао готово сањалачки. На лицу су му се опет видели онај занос и оно лудачко одушевљење. Не претвара се, помисли Винстон; није дволичан; он верује у оно што говори. Највише га је мучила сопствена интелектуална недораслост. Посматрао је тешку а ипак елегантну прилику како корача горе-доле, како му улази и излази из видног поља. О'Брајен је у сваком погледу био већи од њега. Он сам није имао, нити икад може имати, ниједну мисао коју О'Брајен није још одавно упознао, испитао и одбацио. У О'Брајеновом духу био је садржан Винстонов. Но у том случају, како је могуће да О'Брајен буде луд? Мора бити да је луд он, Винстон. О'Брајен се заустави и погледа га одозго.

„Немој замишљати да ћеш се спасти, Винстоне, ма колико нам се потпуно предао. Ми не штедимо никог ко је једном застранио. Чак и ако нам се прохте да те пустимо да оџивиш свој живот до природне смрти, ни тад нам нећеш побећи. Шта ти се деси овде, остаје заувек. Схвати то унапред. Смождићемо те до степена одакле нема повратка. Овде ће ти се догодити ствари од којих се никад нећеш опоравити, макар живео хиљаду година. Више никад нећеш моћи да имаш обична људска осећања. У теби ће све бити мртво. Више никад нећеш бити кадар да осетиш љубав, пријатељство, радост живота, смех, радозналост, храброст, поштење. Бићеш шупаљ. Ми ћемо те испразнити, а потом испунити самима собом.”

Он застаде и даде знак човеку у белом мантилу. Винстон осети како му се неки тешки апарат смешта иза главе. О'Брајен седе на кревет, те му је лице било скоро на истом нивоу с Винстоновим.

„Три хиљаде”, рече, говорећи преко Винстонове главе човеку у белом мантилу.

Два мека тампона, благо овлажена, притиснуше Винстонове слепоочнице. Он уздрхта. Биће бола, неког новог бола. О'Брајен положи своју руку на његову, охрабрујући; готово нежно.

„Овог пута те неће болети”, рече он. „Гледај ме право у очи.”

У том тренутку се зби разорна експлозија или нешто што је личило на експлозију, мада није био сигуран да ли је било и звука. Но у сваком случају видео је заслепљујући блесак. Није га болело ништа, једино се осетио немоћан. Иако је већ лежао на леђима кад се то десило, имао је чудан утисак да је оборен на леда неким страшним, безболним ударцем. Сем тога, нешто му се и у глави било променило. Док му се вид поново изоштравао, он се сети где је и препознаде лице које је гледало у његово; али негде је постојала нека празнина, као да му је из мозга извађен комад.

„Проћи ће”, рече О'Брајен. „Погледај ме у очи. С којом је земљом Океанија у рату?”

Винстон размисли. Знао је шта значи реч Океанија, и да је он грађанин Океаније. Сећао се такође и Евроазије и Истазије, али ко је с ким у рату није знао. Није се чак ни сећао никаквог рата.

„Не сећам се.”

„Океанија је у рату с Истазијом. Сећаш ли се сад?”

„Да.”

„Океанија је одувек у рату с Истазијом. Од почетка твог живота, од почетка Партије, од почетка историје, рат траје без прекида, увек исти рат. Сећаш ли се тога?”

„Да.”

„Пре једанаест година створио си легенду о тројици људи који су били осуђени на смрт због издаје. Тврдио си да си видео комад папира који је доказивао њихову невиност. Такав комад папира никад није постојао. Ти си га измислио, а касније си по веровао у њега. Сад се сећаш управо оног тренутка кас си га измислио. Сећаш ли се?”

„Да.”

„Малопре сам подигао прсте на руци и показао ти. Видео си пет прстију. Сећаш ли се?”

„Да.”

О'Брајен подиже прсте леве руке, сакривши палац.

„Овде има пет прстију. Видиш ли пет прстију?”

„Да.”

И заиста их је видео толико, за један кратак тренутак, пре него што му се предео свести изменио. Видео је пет прстију, без икакве деформације. Онда све поново постаде нормално, и стари страх, мржња и згранутост се вратише и сколише га. Но постојао је тренутак — није знао колики, можда тридесет секунди — јасноће и сигурности, кад је свака нова О'Брајенова сугестија испуњавала по једно празно место и постајала апсолутна истина, кад је два и два могло исто тако лако бити три као и пет, да је то било потребно. Тај тренутак беше избледео пре него је О'Брајен спустио руку; но, иако се није дао повратити, остао је у сећању, као што у сећању остаје какав интензиван доживљај из неког удаљеног доба живота, доба кад је човек био сасвим друга личност него у тренутку сећања.

„Сад видиш”, рече О'Брајен „да је то, било како било, могуће.”

„Да”, рече Винстон.

О'Брајен устаде задовољна лица. Лево од њега Винстон спази човека у белом мантилу како одбија врх ампуле и пуни шприц. О'Брајен се окрете Винстону с осмехом, и, готово на стари начин, поправи наочаре на носу.

„Сећаш ли се да си написао у дневнику”, рече, „да је свеједно јесам ли ти пријатељ или непријатељ, пошто сам, у најмању руку, човек који те разуме и с којим се може разговарати? Имао си право. Ја волим да разговарам с тобом. Допада ми се устројство твог интелекта. Подсећа ме на моје, с том разликом што си ти луд. Пре него што завршимо ову сеансу, можеш ми поставити неколико питања, ако хоћеш.”

„Било каквих?”

„Каквих хоћеш.” Он виде да су Винстонове очи на бројчанику. „Искључен је. Које ти је прво питање?”

„Шта сте урадили с Џулијом?” упита Винстон.

О'Брајен се поново осмехну. „Издала те је, Винстоне. Сместа, без резерве. Ретко сам кад видео да нам неко приступа тако брзо. Да је видиш, једва би је познао. Сав. бунт, све обмане, сва лудост, сва исквареност духа — све је то истерано из ње. То је било савршено обраћење, школски пример.”

„Мучили сте је?”

О'Брајен остави ово без одговора. „Следеће питање”, рече.

„Да ли Велики Брат постоји?”

„Разуме се да постоји. Партија постоји. Велики Брат је отеловљење Партије.”

„Да ли он постоји у истом смислу као и ја?”

„Ти не постојиш”, рече О'Брајен.

Њега поново нападе осећање беспомоћности. Познавао је, или бар могао замислити, аргументе којима би се доказало да он не постоји; али они су били бесмислице, игра речима. Зар и сама изјава „ти не постојиш” не садржи логички апсурд? Али шта вреди то рећи? Дух му се скупи при помисли на непорециве, лудачке аргументе којима би га О'Брајен срубио.

„Мислим да постојим”, уморно рече. „Свестан сам постојања своје личности. Рођен сам, и умрећу. Имам руке и ноге. Заузимам одређено место у простору. Ниједно чврсто тело не може заузимати то исто место у исто време. Да ли Велики Брат постоји у том смислу?

„То није важно. Он постоји.”

„Хоће ли Велики Брат умрети?”

„Разуме се да неће. Како би могао да умре? Следеће питање.”

„Да ли Братство постоји?”

„То, Винстоне, нећеш сазнати никад. Ако решимо да те пустимо на слободу кад будемо готови с тобом, ако дочекаш и деведесету, ни тад нећеш сазнати да ли је на то питање одговор да или не. Докле год будеш жив, то ће у твојој глави остати нерешена загонетка.”

Винстон је лежао ћутећи. Груди су му се дизале и спуштале мало убрзаније. Још увек није био поставио оно питање које му је прво дошло у главу. Знао је да га мора поставити, а ипак му се чинило да језик одбија да га изговори. На О'Брајеновом лицу могло се прочитати да га то забавља. Чинило се чак да му и наочаре имају неки ироничан сјај. Зна, помисли Винстон, зна шта ћу га питати! На ту помисао, из њега грунуше речи:

„Шта је у соби сто један?”

О'Брајену се израз лица не промени. Он одговори суво:

„Знаш ти шта је у соби сто један, Винстоне. Свако зна шта је у соби сто један.”

Он подиже прст према човеку у белом мантилу. Сеанса је очигледно била готова. У Винстонову руку се зари игла. Он готово истог тренутка утону у дубок сан.

3

"Твоје лечење има три фазе”, рече О'Брајен. Учење, схватање и прихватање. Време је да уђеш у другу фазу.”

Као и увек, Винстон је лежао на леђима. Но однедавна су му везе биле лабавије. Још увек су га везивале за кревет, али сад је могао да мало покрене колена, окрене главу с једне стране на другу и да подигне руке у лакту. Бројчаник је такође постао мање ужасан. Од његових удара спасавала га је хитрина духа; О'Брајен је повлачио ручицу углавном само онда кад је Винстон испољавао неинтелигенцију. Понекад би прошла цела сеанса а да О'Брајен не употреби бројчаник. Винстон није знао колико је сеанси било. Цео тај процес као да се протезао дуго, бескрајно — вероватно недељама — а размаци између сеанси трајали су каткад неколико дана а каткад само сат или два.

„Лежећи овде”, рече О'Брајен, „често си се чудио — чак си и мене питао — зашто Министарство љубави троши толико времена и труда на тебе. Док си био слободан, збуњивало те је, у основи, то исто питање. Био си у стању да схватиш механизам друштва у коме живиш, али не и његове покретачке мотиве. Сећаш ли се да си написао у дневнику ‚Јасно ми је како; није ми јасно зашто’? И управо кад си почео размишљати о ономе ‚зашто’, почео си да сумњаш у своју нормалност. Прочитао си књигу, Голдштајнову књигу; или бар неке делове. Да ли си одатле сазнао ишта што већ ниси знао?”

„Ви сте је прочитали?” упита Винстон.

„Ја сам је написао. То јест, учествовао сам у писању. Као што знаш, ниједна књига се не производи самостално.”

„Је ли истина оно што у њој пише?”

„Што се описа тиче, јесте. Међутим, програм акције који она износи сушта је бесмислица. Потајно нагомилавање знања — постепено ширење просвећености — коначно пролетерска револуција — збацивање Партије с власти. Ти си и сам предвидео да ће то писати у њој. Све је то бесмислица. Пролетери се неће никад побунити, ни за хиљаду година, ни за милион. Не могу. Не морам ти рећи зашто: ти то знаш и сам. Ако си икад гајио снове о устанку, мораш их напустити. Партија се ни на који начин не може збацити с власти. Владавина Партије је вечна. То треба да ти буде полазна тачка у даљем размишљању.”

Он се приближи кревету. „Вечна!” понови. „А сад да се вратимо на питања ‚како’ и ‚зашто’. Теби је прилично јасно како се Партија одржава на власти. Сад ми реци зашто се ми држимо власти. Шта нас на то покреће? Зашто желимо моћ? Хајде, говори”, додаде кад му Винстон није одговорио.

Винстон ипак не проговори још тренутак-два. Беше га савладало осећање заморености. С О'Брајеновбг лица поново је зрачила једва приметна лудачка занесеност. Знао је унапред шта ће О'Брајен рећи. Да Партија не жели власт ради себе саме него за добро већине. Да она жели власт зато што су људи из маса слабићи и кукавице који не могу издржати слободу нити се суочити с истином, те да им зато морају руководити и систематскл Их обмањивати други, јачи од њих. Да човечанство мора бирати између слободе и среће, и да је, за огромну већину, срећа боља. Да је Партија вечити заштитник слабих, секта предана јединственом идеалу која чини зло да би створила добро, која жртвује своју срећу за срећу других. Страшно је то, помисли Винстон, страшно је то што ће О'Брајен веровати у све ово кад буде изрекао ове речи. Види му се по лицу. О'Брајен зна све. Зна хиљаду пута боље но Винстон у каквом понижењу живи огромна маса људи и којим их лажима и варварским делима Партија одржава у таквом стању. Он је схватио све, одмерио све, и закључио да ништа од тога није важно; крајњи циљ оправдава све. Шта се може, помисли Винстон, против лудака који је интелигентнији него ти, који правично саслуша твоје аргументе а затим једноставно наставља са својим лудилом?

„Ви руководите нама за наше добро”, рече слабим гласом. „Ви верујете да људи нису способни да управљају сами собом и стога...”

Он се трже и скоро крикну. Кроз тело му беше прошао удар бола. О'Брајен беше повукао полужицу до тридесет пет.

„Глупост, Винстоне, глупост!” узвикну. „Морао би бити паметнији.”

Врати полужицу на место и настави:

„Ја ћу ти сад рећи одговор на моје питање. Ево у чему је ствар. Партија жели моћ једино и искључиво ради саме моћи. Нас не занима добробит других; занима нас само моћ. Ни богатство, ни раскош, ни дуг живот, ни срећа; само моћ, чиста моћ. Шта значи чиста моћ, схватићеш одмах. Ми се разликујемо од свих олигархијских група из прошлости утолико што знамо шта радимо. Сви остали, чак и они који су нам били слични, били су кукавице илицемери. Немачки нацисти и стаљинисти су нам по својим методима били врло близу, али никад нису имали храбрости да признају своје мотиве. Они су тврдили, можда чак и верујући у то, да су се дочепали власти не желећи, и на ограничено време; да одмах иза угла лежи рај у коме ће сви људи бити слободни и једнаки. Ми нисмо такви. Ми знамо да нико не граби власт с намером да је се одрекне. Моћ није средство, моћ је циљ. Не успоставља се диктатура да би се сачувала револуција него се подиже револуција да би се успоставила диктатура. Циљ прогоњења је прогоњење. Циљ мучења је мучење. Циљ моћи је моћ. Да ли сад почињеш да ме схваташ?”

Винстона изненади, као што га је и раније изненађивао, замор на О'Брајеновом лицу. Било је јако, меснато и брутално, било је пуно интелигенције и неке уздржане страсти пред којом се осећао беспомоћан; али било је и уморно. Испод очију су биле кесице, кожа је ви сила с јагодица. О'Брајен се наже над њега, намерно му примичући истрошено лице.

„Ти сад мислиш”, рече он, „да је моје лице старо и изморено. Мислиш како говорим о моћи, а неспособан сам да спречим макар распадање свог сопственог тела. Зар не можеш да схватиш, Винстоне, да јединка није ништа више до ћелија? Замор ћелије је елан организма. Да ли се умире кад се одсеку нокти?”

Окрете се на другу страну и поново закорача по соби, држећи једну руку у џепу.

„Ми смо свештеници моћи”, рече. „Бог, то је моћ. Но што се тебе тиче, моћ је тренутно само реч. Време је да стекнеш представу о томе шта значи моћ. Пре свега треба да схватиш да је моћ колективна ствар. Јединка је моћна само кад престане бити јединка. Теби је позната парола Партије: ‚Слобода је ропство.’ Је ли ти падало на памет да се она може читати и натрашке? Ропство је слобода. Усамљен — слободан — човек ће увек бити поражен. Тако мора бити, јер је сваком људском бићу суђено да умре, што је највећи од свих пораза. Али ако је у стању да се потпуно, до краја потчини, ако се може утопити у Партију тако да су он и Партија једно, онда је свемоћан и бесмртан. Друго што треба да схватиш јесте да моћ значи моћ над људским бићима. Над телом — али пре свега над духом. Моћ над материјом — спољном стварношћу, како би је ти назвао — нема значаја. Наша власт над материјом је већ апсолутна.”

Винстон за тренутак заборави бројчаник. Покуша да се подигне у седећи став, и успе само да се болно истегне.

„Али како можете имати власт над материјом?” експлодира. „Ви немате власт чак ни над климом, чак ни над силом теже. Да и не говоримо о болестима, физичком болу, смрти...”

О'Брајен га ућутка покретом руке. „Ми имамо власт над материјом зато што имамо власт над духом. Стварност је садржана у лобањи. Постепено ћеш научити, Винстоне. Нема ничега што ми не можемо. Да будемо невидљиви, да лебдимо у ваздуху — шта год хоћеш. Ја бих могао узлетети с овог пода као мехур сапунице кад бих хтео. Али нећу, јер Партија то неће. Ти би се морао оканути тих схватања из деветнаестог века о природним законима. Ми правимо природне законе.”

„Није истина! Ви не владате чак ни овом планетом. А Евроазија и Истазија? Њих још нисте освојили.”

„Није важно. Победићемо их кад нам буде одговарало. Но чак и да их не победимо, шта би то сметало? Ми их можемо једноставно искључити из свести. Океанија је цео свет.”

„Али и сама земља је само зрнце прашине. А човек је сићушан — беспомоћан! Откад он постоји. Земља је милионима година била ненастањена.”

„Којешта. Земља је стара колико и ми, ништа старија. Како би могла бити старија? Све што постоји, постоји само кроз људску свест.”

„Али стене су пуне костију изумрлих животиња — мамута, мастодоната и огромних гмизаваца који су постојали далеко пре него што се уопште чуло за човека.”

„Винстоне, јеси ли ти видео те кости? Разуме се да ниси. Њих су измислили биолози из деветнаестог века. Пре човека није постојало ништа. После човека, ако он икад нестане с лица земље, неће бити ничег. Ван човека не постоји ништа.”

„Али ван нас је цео космос. Погледајте звезде! Неке од њих су удаљене милионима светлосних година. Оне су нам заувек ван дохвата.”

„Шта су звезде?” равнодушно рече О'Брајен. „Пламичци удаљени који километар. Да хоћемо, могли бисмо стићи до њих. Или их избрисати. Земља је центар васионе. Сунце и звезде се окрећу око ње.”

Винстон учини још један грчевит покрет. Овог пута није рекао ништа. О'Брајен настави као да одговара на изречену примедбу:

„Разуме се, за извесне сврхе то није истина. Кад пловимо океаном, или кад предвиђамо помрачење, често нам је погодно да претпоставимо да се земља окреће око сунца и да су звезде удаљене милионе милиона километара. Али шта с тим? Мислиш ли да нисмо у стању да створимо двоструки систем астрономије? Звезде могу бити и близу и далеко, већ према томе како нам је потребно. Мислиш ли да наши математичари нису томе дорасли? Јеси ли заборавио двомисао?”

Винстон поново потону у кревет. Шта је год говорио, брз одговор га је ломио као тојага. А ипак је знао, знао, да је у праву. Веровање да ван сопственог духа не постоји ништа — па ваљда постоји неки начин да се докаже да је погрешно? Зар није још одавно у прошлости оборено? За то веровање постојало је чак и име, али га се није могао сетити. О'Брајенове усне, док га је посматрао одозго, искривише се у благ осмејак.

„Рекох ти, Винстоне”, рече он, „да си у метафизици слаб. Реч које покуша ваш да се сетиш јесте солипсизам. Али грешиш. То није солипсизам. Колективни солипсизам, ако хоћеш — то да. Али то је друга ствар; чак сасвим супротна. Али скренули смо с правца”, додаде измењеним тоном. „Права моћ, моћ за коју се ми морамо борити и дању и ноћу, није моћ над стварима него над људима.” Застаде, и за тренутак поново постаде сличан учитељ у који испитује бистрог ђака: „Кажи ми, Винстоне, како један човек успоставља своју моћ над другим?”

Винстон размисли. „Приморавајући га да пати”, рече.

„Управо тако. Приморавајући га да пати. Није довољна само покорност. Ако не пати, како ћеш знати да се покорава твојој вољи, а не својој? Моћ се састоји у наношењу бола и понижења. Моћ се састоји у томе да се људски дух разбије на комаде а потом састави у жељени облик. Да ли ти сад бива јасно какав свет ми стварамо? Тај свет је потпуна супротност оним глупавим хедонистичким утопијама које су замишљали реформатори у прошлости. Свет страха, издајства и муке, свет у коме се гази и бива згажен, свет који ће с процесом рафинирања постајати немилосрднији. Напредак у нашем свету значиће напредак ка повећању бола. Старе цивилизације су тврдиле да се заснивају на љубави и правди. Наша се заснива на мржњи. У нашем свету неће бити других емоција до страха, гнева, тријумфа и самоунижења. Све остало ћемо уништити — све. Већ сламарно мисаоне навике које су преживеле из периода пре Револуције. Раскинули смо везу између детета и родитеља, између човека и човека, и између човека и жене. Више се нико не усуђује да верује супрузи, детету, пријатељу. Но у будућности неће бити ни супруга ни пријатеља. Деца ће се одузимати од мајки по породају, као јаја од кокошке. Сексуални инстинкт ће бити уништен. Продужавање врсте биће формалност која ће се обављати једном годишње, као што се продужује књижица за снабдевање. Укинућемо оргазам. Наши неуролози управо раде на томе. Неће бити оданости, сем оданости Партији. Неће бити љубави, сем љубави према Великом Брату. Неће бити смеха, сем смеха победи оца над побеђеним. Неће бити уметности, неће бити књижевности, неће бити науке. Кад постанемо свемоћни, наука нам више неће бити потребна. Неће бити разлике између лепог и ружног. Неће бити радозналости, неће бити уживања у животу. Сва конкурентска задовољства биће уништена. Али увек — то немој заборавити, Винстоне — увек ће бити опијености од моћи, све веће и све суптилније. Увек, у сваком тренутку, постајаће узбуђење победе, драж гажења по непријатељу који је беспомоћан. Ако хоћеш слику о будућности, замисли чизму како гази људско лице — заувек.”

Он застаде, као да је очекивао да ће Винстон проговорити. Винстон беше покушао да се поново утопи у површину кревета. Није могао да изусти ни реч. Чинило му се да му се срце следило. О'Брајен продужи:

„И запамти да је то заувек. Увек ће бити тог лица по коме треба газити. Јеретик, непријатељ друштва, увек ће постојати да бисмо га могли поново побеђивати и понижавати. Све кроза шта си прошао откако си нам допао у руке — све ће се то наставити, и то још горе. Шпијунирања, издаје, хапшења, мучења, погубљења, нестајања, неће никад престати. Тај свет ће бити свет страха исто колико и тријумфа. Што буде јача, Партија ће бити безобзирнија; што је слабији отпор, то је јачи деспотизам. Голдштајн и његове јереси живеће вечито. Сваког дана, сваког тренутка, биће поражаване, обезвређиване, исмеване, попљуване – а ипак ће увек преживљавати. Ова драма коју сам с тобом играо седам година одиграваће се опет и опет, генерацију за генерацијом, увек у све суптилнијем облику. Увек ћемо имати јеретика пред собом, препуштеног нама на милост и немилост, који вришти од бола, сломљен, достојан презира — и који ће се на крају потпуно покајати, спасен од самог себе, који ће од своје воље пузити до наших стопа. То је свет који припремамо, Винстоне. Свет победе за победом, тријумфа за тријумфом; бескрајног притискања, притискања, притискања на живац моћи. Видим да почињеш да схваташ како ће тај свет изгледати. Али на крају ћеш превазићи голо схватање. Прихватићеш га и постати део њега.

Винстон се беше довољно повратио да може говорити. „Не можете!” рече слабим гласом.

„Шта мислиш том примедбом, Винстоне?”

„Не можете створити такав свет који сте ми сад описали. То је сан. Такав свет је немогућ.”

„Зашто?”

„Немогуће је засновати једну цивилизацију на страху, мржњи и суровости.”

„Зашто не?”

„Не би имала виталности. Извршила би самоубиство.”

„Којешта. Ти си под утиском да мржња исцрпљује више него љубав. Зашто би била таква? Па и кад би била, шта онда? Рецимо да ми решимо да се истрошавамо брже. Рецимо да убрзамо темпо живота тако да људи постану сенилни у тридесетој години. Па шта? Зар не можеш схватити да смрт јединке није смрт? Партија је бесмртна.”

Као и обично, од његовог гласа Винстон се осети смлављен и беспомоћан. Уз то се бојао да ће О'Брајен поново повући полужицу на бројчанику. Но ипак није могао да ћути. Слабашно, без аргумената, без ичега што би га подржавало сем неисказивог страха од онога што је О'Брајен рекао, он се врати у напад.

„Не знам — не тиче ме се. Некако ћете већ пропасти. Нешто ће вас већ победити. Победиће вас живот.”

„Ми владамо животом, Винстоне, на свим његовим нивоима. Ти замишљаш да постоји нешто што се зове људска природа, што ће се разгневити од наших дела и окренути против нас. Али људску природу стварамо ми. Човек се може месити до бесконачности. Или си се можда вратио свом старом веровању да ће се пролетери или робови дићи и збацити нас. Избаци то из главе. Они су беспомоћни, као животиње. Човечанство — то је Партија. Остали су ван њега; неважни су.”

Не тиче ме се. На крају ће вас потући. Пре или после ће вас прозрети, а онда ће вас разбити у парампарчад.”

„Видиш Ии ти какав доказ да се то дешава?”

„Не. Ја у то верујем. Знам да ћете пропасти. Постоји нешто у васиони — не знам, неки дух, неки принцип — што никад нећете победити.”

„Верујеш ли ти у бога, Винстоне?”

„Не.”

„Па шта је то онда, који је тај принцип који ће победити?”

„Не знам. Дух човека.”

„А да ли ти себе сматраш човеком?”

„Да.”

„Ако јеси, Винстоне, онда си последњи. Твоја врста је изумрла; наследници смо ми. Схваташ ли да си сам? Ти си ван историје, ти не постојиш.” Понашање му се промени; он рече нешто грубље: „И сматраш се морално вишим од нас, с нашим лажима и нашом свирепошћу?”

„Да, сматрам се вишим.”

О'Брајен не рече ништа. Говорила су нека друга два гласа. После једног тренутка Винстон примети да је један од тих гласова његов. То што се чуло био је магнетофонски снимак разговора који је водио с О'Брајеном оне вечери кад је приступио Братству. Он се сад чу како обећава да ће лагати, красти, фалсификовати, убијати, подстицати узимање дрога и проституцију, ширити венеричне болести, бацати витриол деци у лице. О'Брајен учини кратак, нестрпљив покрет, као да би рекао да је ствар невредна приказивања. Затим окрете прекидач и гласови ућуташе.

„Устани с кревета”, рече.

Везе се беху олабавиле. Винстон се спусти на под и несигурно усправи.

„Ти си последњи човек”, рече О'Брајен. „Ти си заточник — људског духа. Видећеш се какав си. Скини одећу.”

Винстон одреши комад канапа који му је држао комбинезон. Патент-затварач су му одавно били ишчупали. Није се могао сетити да ли је и један пут скинуо сву одећу са себе откако су га ухапсили. Испод комбинезона тело су му обавијале прљаве жућкасте крпе, које он једва препознаде као остатке доњег рубља. Док их је скидао са себе, примети трокрилно огледало на супротном крају собе. Приближи му се, затим се заустави у пола корака. Из грла му се беше отео нехотичан крик.

„Хајде, хајде”, рече О'Брајен. „Стани између крила. Видећеш се и из профила.”

Винстон беше застао јер га је било страх. Према њему је ишла повијена, сива, костурна прилика. Плашио је више њен изглед него само сазнање да је та прилика он. Он се приближи стаклу. Лице те сподобе изгледало је избачено упоље због погнутог држања. Изгубљено, хапшеничко лице са чворугавим челом које је прелазило у ћелаво теме, искривљен нос и јагодице стученог изгледа изнад којих су очи биле ужарене и будне. Образи су били изборани, а уста изгледала упала. Свакако је посреди било његово лице, али му се чинило да се оно променило мање него он у себи. Оно што би се на њему видело било би друкчије од оног што је осећао. Био је делимично оћелавио: У првом тренутку је помислио да је и посивео, али сиво му је било само теме. Сем руку и круга, лица, цело му је тело било сиво од давнашње прљавштине која се упила у кожу. Овде-онде под прљавштином виделе су се црвене бразготине од рана, а код чланака је проширено место на вени било запаљена маса с које се љуштила кожа. Но истински га је престравило то што му је тело било толико смршало. Грудни кош му је био узан као у костура; ноге су се биле тако истањиле да су у колену биле шире него у бутини. Сад је видео шта је О'Брајен мислио када је променуо профил. Кривина кичме је запрепашћивала. Мршава рамена су била погнута, чинећи од груди улегнуће, танки врат као да се савијао надвоје под тежином лобање. Да је требало погађати, рекао би да је у питању тело шездесетогодишњака који пати од какве опаке болести.

„Понекад си мислио”, рече О'Брајен, „да моје лице — лице члана Уже партије — изгледа старо и строшено. Шта мислиш о свом?”

Он зграби Винстона за раме и обрте га тако да се нађоше лицем у лице.

„Погледај у каквом си стању!” рече. „Погледај ту прљавштину по целом телу. Погледај то блато између прстију на ногама. Погледај ту одвратну рану на нози из које ти се цеди гној. Примећујеш ли да заудараш као јарац? Вероватно више и не примећујеш. Погледај колико си смршао. Видиш ли? Могу да саставим палац и кажипрст око твоје мишице. Могао бих ти преломити врат као шаргарепу. Знаш ли да си изгубио двадесет пет килограма откако си нам пао у руке? Чак ти и коса опада, у целим праменовима. Гледај!” Он дохвати Винстона за косу и повуче; у руци му остаде прамен длака. „Отвори уста. Девет, десет, једанаест — имаш још једанаест зуба. Колико си имао кад си дошао овамо? И ово мало што ти је остало испада ти из главе. Гледај!”

Он дохвати један од Винстонових преосталих предњих зуба између снажног палца и кажипрста. Кроз Винстонову вилицу севну бол. О'Брајен му беше ишчупао зуб из корена. Затим га баци преко ћелије.

„Трулиш”, рече, „распадаш се. Шта си ти? Врећа ђубрета. Сад се окрени и поново погледај у огледало. Видиш ли ту сподобу која те гледа? То је последњи човек. Ако си ти човек, онда је то човечанство. А сад се обуци.”

Спорим, крутим покретима, Винстон се поче облачити, До тада није примећивао колико је мршав и слаб, У глави му се вртела само једна мисао: да се у затвору налази дуже него што му се чинило, Затим га, док је поново навлачио своје бедне крпе, изненада преплави сажаљење према свом упропашћеном телу. Пре но што је постао свестан шта чини, он се скљока на столичицу која је стајала поред кревета и бризну у плач. Био је свестан своје ружноће, своје неспретности – свежањ костију у одвратно прљавом рубљу који седи и плаче под грубим белим светлом — али се није могао зауставити. О'Брајен му положи руку на раме, готово љубазно.

„Неће то вечно трајати”, рече. „Можеш се спасти кад год зажелиш. Све зависи од тебе.”

„Ви сте то учинили!” зајеца Винстон. „Ви сте ме довели у ово стање.”

„Не, Винстоне, ти си сам себе довео до њега. Ти си прихватио кад си кренуо против Партије. Све је то било садржано у твом првом делу. Није се десило ништа што ниси и сам предвидео.”

Он застаде, затим продужи:

„Потукли смо те, Винстоне. Сломили смо те. Видео си какво ти је тело. Дух ти је у истом стању. Не мислим да ти је остало још много поноса. Тукли су те, батинали, вређали; вриштао си од бола, ваљао си се на поду у сопственој крви и бљувотини. Цвилио си за милост, издао си све и свакога. Можеш ли ми навести иједно понижење кроз које ниси прошао?”

Винстон беше престао да плаче, мада су му се сузе и даље цедиле из очију. Подиже поглед ка О'Брајену.

„Нисам издао Џулију”, рече.

О'Брајен га замишљено погледа одозго. „Не”, рече он, „не; то стоји. Ниси издао Џулију.”

Оно чудно поштовање према О'Брајену, које ништа није могло уништити, поново запљусну Винстоново срце. Како је интелигентан, помисли он, како је интелигентан! Није се никад десило да О'Брајен не схвати шта му он каже. Свако други би му сместа одвратио да је издао Џулију. Јер шта нису исцедили из њега под мукама? Рекао им је све што је знао о њој, о њеним навикама, њеном карактеру, прошлости; признао је до најбезначајније ситнице све што се дешавало на њиховим састанцима, све што је говорио њој и она њему, признао је гозбе намирницама са црне берзе, блуд, магловите планове против Партије — све. А ипак, у оном смислу који је давао тој речи, ипак је није издао. Није престао да је воли; осећања која је имао према њој остала су иста. О'Брајен је без објашњења разумео шта је он мислио.

„Реците ми”, упита га Винстон, „хоће ли ме скоро стрељати?”

„Дотле може потрајати још дуго”, рече О'Брајен. „Ти си тежак случај. Али не губи наду. Ми излечимо сваког, пре или после. На крају ћемо те стрељати.”

4

Било му је много боље. Поправљао се и јачао из дана у дан, ако се могло говорити о данима.

Бело светло и зујање остали су непромењени, али ћелија је била нешто удобнија него остале у којима је био. На кревету од дасака био је душек и јастук; имао је и столичицу. Били су га окупали, а потом га прилично често пуштали да се пере у лименом лавору. Чак су му давали и топле воде за то. Дали су му ново рубље и чист комбинезон, мазали су му отечену вену неком машћу која је ублажавала свраб. Извадили су му преостале зубе и дали вештачку вилицу.

Прошло је много недеља, ако не и месеци. Да је био имало заинтересован, могао је да прати протицање времена, јер су га хранили у размацима који су изгледали правилни. Процењивао је да му дају три оброка на двадесет четири часа; понекад се магловито питао да ли га хране ноћу или дању. Храна је зачудо била добра, с месом за сваки трећи оброк. Једном су му дали чак и кутију цигарета. Шибица није имао, али му је вечито ћутљиви стражар давао ватре. Први пут кад је покушао да пуши беше му припала мука, али није попустио. Кутија му је потрајала дуго: пушио је само по пола цигарете после сваког оброка.

Дали су му таблицу за чији је један угао била привезана крижуља. Из почетка их није употребљавао. Чак и будан, био је у потпуној апатији. Често би између два оброка одлежао готово не покрећући се, час спавајући а час се будећи у нејасне фантазије у којима је било превише и отворити очи. Још одавно је био навикао да спава с јаким светлом на лицу. Није му сметало; једина је разлика била у томе што су му снови били повезанији. Цело то време сањао је много, и увек лепе снове. Био је у Златном крају, или седео међу величанственим рушевинама осветљеним сунцем, с мајком, са Џулијом, с О'Брајеном — није радио ништа, просто је седео на сунцу и разговарао с њима о мирним стварима. Мисли које је имао на јави углавном су биле о тим сновима. Сад кад је подстицај који је давао бол био уклоњен, чинило се да је изгубио моћ интелектуалног напрезања. Није му било досадно, није имао жеље за разговором или разонодом. Просто бити сам, не бити тучен ни саслушаван, бити сит и сав чист, савршено га је задовољавало.

Постепено је почео да проводи све мање времена у сну, али још увек га ништа није гонило да устаје. Желео је једино да мирно лежи и осећа како му се у телу скупља снага. Опипавао би се овде-онде, настојећи да се увери да то није илузија, да му се мишићи заиста дебљају а кожа затеже. Најзад се успостави ван сваке сумње да се поправио; ноге су му у бутинама биле непорециво дебље него у коленима. После тога, из почетка с оклевањем, поче редовно изводити вежбе. Ускоро је био у стању да пређе три километра, мерећи их корацима по ћелији, и угнута рамена му се почеше исправљати. Онда покуша да ради компликованије вежбе; ту се запрепасти и осети понижен откривши шта све није способан да уради. Није могао да се креће брже но ходом, није могао да држи столичицу у испруженој руци, није могао да стоји на једној нози а да не изгуби равнотежу. Чучнувши, откри да се може усправити на једвите јаде, с ужасним боловима у бутинама и листовима. Леже потрбушке и покуша да се подигне рукама. Није вредело: није могао да се помакне ни за сантиметар. Но после неколико дана — после неколико оброка — чак и тај подухват му пође за руком. Дође време кад је био у стању да се тако подигне шест пута узастопце. Поче чак да се поноси својим телом и да гаји повремено веровање да му се и лице враћа у пређашње нормално стање. Једино кад би случајно ставио руку на ћелаво теме сетио би се избораног, рушевног лица које га је оног дана погледало из огледала.

Дух му постаде активнији. Он седе на кревет од дасака наваливши се леђима на зид, с таблицом на коленима, и смишљено се даде на посао да се преваспита.

Било је сасвим јасно да је капитулирао. Сад виде да је у ствари почео да капитулира још давно пре но што је донео ту одлуку. Од тренутка кад се нашао у згради Министарства љубави — да, чак и током оних минута кад су он и Џулија стајали беспомоћни док им је гвоздени глас говорио шта да раде — схватио је сву лакоумност, сву површност свог покушаја да се успротиви моћи Партије. Сад је знао да га је свих тих седам година Полиција мисли посматрала као инсекта под лупом. Није било ниједног физичког чина, ниједне изговорене речи, које нису приметили, ниједног мисаоног процеса који нису били у стању да погоде. Чак су и оно беличасто зрнце прашине на корицама дневника увек пажљиво враћали на место. Пуштали су му магнетофонске снимке, показивали фотографије. На некима су били он и Џулија заједно. Да, чак и... Више се није могао борити против Партије. Осим тога, Партија је била у праву. Тако је морало бити: како би бесмртни, колективни мозак могао да погреши? Којим се спољним мерилом могу проверавати његови закључци? Душевно здравље је ствар статистике. У питању је само то да се научи мислити онако како они мисле. Само што...!

Крижуља му се међу прстима чинила дебела и незграпна. Он поче да записује мисли које су му долазиле у главу. Прво написа крупним, неспретним штампаним словима:

СЛОБОДА ЈЕ РОПСТВО

Затим готово без предаха исписа испод тога:

ДВА И ДВА СУ ПЕТ

Али ту се појави нека препрека. Као да је узмицао пред нечим, дух му се није могао усредсредити. Знао је да зна шта је на реду, али за тренутак није могао да се сети. Успе да се сети само свесним напором; мисао му није дошла сама од себе. Он написа:

БОГ ЈЕ МОЋ

Прихватао је све. Прошлост је изменљива. Прошлост се никад није мењала. Океанија је у рату с Истазијом, Океанија је одувек у рату с Истазијом. Џонс, Аронсон и Ратерфорд су криви за све чиме их је оптужба теретила. Он никад није видео фотографију која је побијала њихову кривицу. Она уопште није ни постојала; он ју је измислио. Сетио се да се сећао противречних ствари, но то су биле лажне успомене, производи самозаваравања. Како је све то било лако! Треба се само предати; све остало долази само по себи. То је као кад човек плива уз струју која га гура натраг ма колико се напрезао, а затим наједном реши да се окрене и пође низа струју уместо против ње. Ништа се није мењало сем пливачевог положаја: оно предодређено је у сваком случају чекало на крају. Све је било лако сем...!

Све може бити истина. Такозвани природни закони су којештарија. Земљина тежа је бесмислица. „Ја бих могао”, рекао му је О'Брајен, „узлетети с овог пода као мехур сапунице, кад бих хтео.” Винстон то разради. „Ако он мисли да је узлетео с пода, и ако ја у исто време мислим да га видим како узлеће, онда се то заиста дешава.” Одједном, као потопљена олупина која се наједном пробија на површину воде, у главу му се проби мисао: „Не дешава се. Ми само замишљамо да се дешава. То је халуцинација.” Он је сместа одгурну у страну. Грешка је била очигледна. Подразумевало се да постоји „стварни” свет где су се одвијала „стварна” збивања. Али како такав свет може постојати? Шта знамо о било чему, сем онога што сазнајемо преко свог духа? Све што се догађа, догађа се у духу. Шта год се дешава у духу, одиста се дешава.

Није имао тешкоћа да уклони ту грешку; није био ни у опасности да јој подлегне. Он ипак схвати да та мисао није ни требало да му дође у памет. Дух треба да створи себи неку слепу мрљу кад год се укаже каква опасна мисао. Тај процес би требало да буде аутоматски, инстинктиван. У новоговору се звао злоустављање.

Он се даде на вежбање у злоустављању. Представи себи тврдње „Партија каже да је земља пљосната”, „Партија каже да је лед тежи од воде” — и извежба се да не примећује или да не схвата аргументе који су томе противречили. Није било лако. Била је потребна велика моћ резоновања и импровизације. На пример, аритметички проблеми који су произлазили из тврдње „два и два су пет” били су ван његових интелектуалних моћи. Била је такође потребна и извесна духовна гимнастика, способност да се у једном тренутку примењује најсуптилнија логика, а у другом превиђају и најгрубље логичке грешке. Глупост је била исто толико потребна колико и интелигенција, и исто толико тешко достижна.

Цело то време питао се једним делом свести кад ће га стрељати. „Све зависи од тебе” беше му рекао О'Брајен; но знао је да не постоји никакав свесни чин којим би могао приближити тренутак стрељања. Тај тренутак може доћи за десет минута, или за десет година. Могу га годинама држати у самици, могу га послати у логор за принудни рад, могу га неко време и пустити на слободу као што каткад раде. Било је савршено могуће да ће се, пре него што буде стрељан, цела драма хапшења и саслушавања поново одиграти. Једно је било сигурно: смрт никад не долази у очекиваном тренутку. По традицији — неизреченој традицији: то се некако удувек знало мада се никад није чуло изговорено — пуцали су с леђа, без упозорења, док жртва иде ходником од једне ћелије до друге.

Једног дана — мада „једног дана” није прави израз; могло је исто тако бити и пола ноћи; дакле: једном — он западе у чудно, блажено сањарење. Ишао је ходником очекујући метак. Знао је да ће га идућег тренутка метак погодити. Све је било сређено, изглађено, помирено. Није више било сумњи, препирки, бола, страха. Тело му је било здраво и снажно. Ходао је лаким корацима, с радошћу од кретања и осећањем да хода по сунцу. Више није био у узаним белим ходницима Министарства љубави него у оном огромном пролазу обасјаном сунцем, широком читав километар, којим је пролазио у делиријуму изазваном дрогама. Био је у Златном крају и ходао путањом преко старог пашњака који су зечеви сав попасли. Осећао је кратку гипку траву под ногама и сунце на лицу. На ивици пољане благо су се њихали брестови, а негде иза њих био је поточић у чијим су се зеленим вировима испод врба играле рибице.

Одједном се трже, сав ужаснут. По кичми му изби зној. Био је чуо свој гласни крик:

„Џулија! Џулија! Џулија, љубави моја! Џулија!”

За тренутак га салете халуцинација: виде је пред собом. Чинило се да није само с њим, него у њему. Било му је као да му је ушла у само ткиво коже. Тог тренутка ју је волео далеко више него кад су били заједно и слободни. Исто тако је знао да је она негде жива и да јој је потребна његова помоћ.

Он поново леже и покуша да се прибере. Шта је то урадио? Колико ће година овај тренутак слабости додати његовом заточеништву?

Још један тренутак, и он ће чути бат чизама у ходнику. Они неће пустити да овај излив прође некажњен. Сад знају, ако нису и одраније знали, да он крши споразум који је закључио с њима. Покорио се Партији али је још увек мрзи. У прошлости је под маском конформисте носио јеретички дух. Сад се повукао корак даље: у духу се предао, али се надао да ће душу очувати нетакнуту. Зна да није у праву, али више воли да не буде. Они ће то разумети — О'Брајен ће разумети. Све је изишло на видело у том једном једином глупавом крику.

Мораће да почне из почетка. То може потрајати годинама. Он пређе руком преко лица, трудећи се да упамти нови облик. У образима су биле дубоке боре, јагодице су под руком биле оштре, нос спљоштен. Осим тога, откако се последњи пут видео у огледалу, добио је и нове вилице. Није лако одржати недокучив израз на лицу кад човек не зна како му лице изгледа. У сваком случају, сама контрола над цртама лица није довољна. Он први пут схвати да човек који хоће да сачува тајну мора да је сакрије и од самог себе. Мора цело време знати да је она ту, али не сме је, докле год не постане потребна, пустити да у било ком облику коме се може дати име продре у свест. Од сада мора да има не само исправне мисли него и исправна осећања, исправне снове. А цело то време мора да чува мржњу у себи, као грудву материје која је део њега а ипак неповезана с њим, као цисту.

Једног дана ће одлучити да га стрељају. Не може се знати кад, али се неколико секунди унапред може погодити. Пуцају увек с леђа док човек иде ходником. Десет секунди ће бити доста. За то време се свет у њему може преокренути. И онда, наједном, без иједне речи, без застајања у ходу, без промене и у једној јединој црти лица — наједном ће камуфлажа спасти и: бум! опалиће топови његове мржње. Мржња ће га испунити као огроман праштав пламен. И у том истом тренутку: бум! Опалиће метак, прекасно — или прерано. Пре него што му буду придобили мозак, они ће га разнети. Јеретичка мисао ће бити некажњена, непокајана, ван њиховог домашаја заувек. Они ће пробушити рупу у свом сопственом савршенству. Умрети мрзећи их — то је слобода.

Он затвори очи. То је било теже него прихватити интелектуалну дисциплину. У питању је било самопонижење, самосакаћење. Мораће да зарони у најгнуснију гнусобу. Шта још има страшније, шта још има гадније? Он помисли на Великог Брата. Огромно лице (зато што се стално виђало на плакатима увек се чинило да има метар у ширину) са густим црним брковима и очима које су пратиле човека, изиђе му пред очи као само од себе. Које је његово право осећање према Великом Брату?

У ходнику се чу тежак бат чизама. Челична врата се отворише с треском. У ћелију уђе О'Брајен. Иза њега је стајао официр воштана лица и стражари у црној униформи.

„Устани”, рече О'Брајен. „Ходи овамо.”

Винстон стаде пред њега. О'Брајен га дохвати снажним рукама за рамена и унесе му се у лице.

„Мислио си да ме превариш”, рече он „То ти је било глупо. Исправи се. Погледај ме у лице.”

Он застаде, затим настави блажим гласом:

„Поправљаш се. Интелектуално, с тобом је готово све како треба. Ниси напредовао једино емоционално. Реци ми, Винстоне — и запамти, без лажи; ти знаш да увек примећујем лаж — реци ми: које је твоје право осећање према Великом Брату?”

„Мрзим га.”

„Мрзиш га. Добро. Значи да је дошло време да учиниш и последњи корак. Мораш заволети Великог Брата. Није довољно да му се само покораваш; мораш га волети.”

Он пусти Винстона благо га гурнувши према стражарима.

„Соба сто један”, рече.

5

У свакој фази свог заточеништва знао је, или му се чинило да зна, на ком се месту те зграде без прозора налази. Вероватно је било малих разлика у ваздушном притиску. Ћелије где су га стражари тукли биле су под земљом. Соба у којој га је О'Брајен саслушавао била је високо, близу крова. Ова просторија је била много метара под земљом, на најдубљем месту докле се може доћи.

Била је већа од готово свих осталих ћелија у којима је био. Но он је једва и примећивао околину. Приметио је једино да су право испред њега била два сточића, оба покривена зеленом чохом. Један је био на свега метар-два испред њега, а други нешто даље, близу врата. Био је у седећем ставу привезан за столицу тако чврсто да није могао покренути ништа, чак ни главу. Главу му је отпозади нешто стезало тако да је морао гледати право преда се.

За тренутак је био сам, затим се врата отворише и О'Брајен уђе.

„Једном си ме питао”, рече О'Брајен, „шта је у соби сто један. Ја сам ти рекао да одговор знаш и сам. Сви знају. У соби сто један је најгора ствар на свету.”

Врата се поново отворише. Уђе стражар који је носио нешто од жице, неку кутију или корпу. Он је стави на удаљенији сто. Од О'Брајена Винстон није могао да види шта је то.

„Најгора ствар на свету”, рече О'Брајен, „варира зависно од јединке. За неког је то бити жив закопан, за другог бити спаљен, или удавити се, или бити набијен на колац, или педесет других смрти. Има случајева кад је најгора ствар на свету нешто сасвим безначајно, чак не ни смртоносно.”

Он се беше мало померио у страну тако да је Винстон могао боље да види онај предмет на столу. То је био четвртаст кавез од жице, с ручицом за ношење на горњем крају. За предњи крај било је причвршћено нешто налик на мачевалачку маску, с удубљеном страном напољу. Иако је кавез лежао три-четири метра од њега, Винстон виде да је уздужном преградом подељен на двоје, и да се у сваком одељку налази по један створ. То су били пацови.

„У твом случају”, рече О'Брајен, „најгора ствар на свету су пацови.”

Још чим је видео кавез, кроз Винстона је прошла нека језа предосећања, неки страх од незнано чега. Но тог тренутка му наједном постаде јасно шта значи онај масколики део. Утроба као да му се претвори у воду.

„Не можете!” крикну високим, напуклим гласом. „Не бисте ваљда! Не бисте ваљда! Па то је немогуће.”

„Да ли се сећаш”, рече О'Брајен, „тренутка панике који ти је долазио у сновима? Испред тебе је био зид мрака, а у ушима ти је бучало. С друге стране зида налазило се нешто ужасно. Знао си да знаш шта је то, али се ниси усуђивао да му погледаш у очи. С друге стране зида су се налазили пацови.”

„О'Брајене!” рече Винстон напрежући се да овлада својим гласом. „Ви знате да то није потребно. Шта тражите од мене?”

О'Брајен му не даде непосредан одговор. Најзад проговори, онако учитељски како је понекад имао обичај. Гледао је замишљено некуд у даљину, као да се обраћа публици иза Винстонових леђа.

„Сам по себи”, рече он, „бол није увек довољан. Има ситуација у којима се човек одупире болу, чак и док не издахне. Али за сваког постоји нешто неиздржљиво — нешто о чему се не може ни мислити. То нема везе са храброшћу и кукавичлуком. Човек који пада с неке висине није кукавица ако се у паду ухвати за уже. Човек који израња из дубоке воде није кукавица ако напуни плућа ваздухом. То је једноставно инстинкт који се не може уништити. Исти је случај с пацовима. За тебе, они су неиздржљиви. Они представљају облик притиска коме се не можеш одупрети, чак и кад би хтео. Стога ћеш учинити оно што се од тебе тражи.”

„Али шта, шта? Како ћу то учинити ако не знам шта је?”

О'Брајен подиже кавез и премести га на ближи сто, спустивши га пажљиво на чоху. Винстону запишта крв у ушима. Имао је осећање да седи у потпуној усамљености. Налазио се усред огромне пусте равнице, равне пустиње натопљене сунцем, преко које су му сви звуци долазили из неизмерних даљина. Но ипак је кавез с пацовима био непуна два метра од њега. Пацови су били огромни. Били су у оном добу кад им њушка постаје тупа и крвожедна — а крзно прелази из сиве боје у мрку.

„Иако је глодар”, рече О'Брајен, још увек се обраћајући невидљивој публици, „пацов је месождер. То знаш. Чуо си шта се дешава у сиромашним четвртима овог града. Има улица где жене не смеју да оставе мало дете само у кући, чак ни на неколико минута, јер би га иначе пацови свакако напали. У врло кратком року оглодали би га до костију. Они такође нападају болеснике и самртнике. Са зачудујућом интелигенцијом распознају који се људи не могу бранити.”

Из кавеза се зачу жестока цика. Винстону се учини да допире издалека. Пацови су се тукли; покушавали су да дохвате један другог кроз преграду. Он чу — и дубоко очајничко стењање. Учини му се да и оно долази од некуд ван њега.

О'Брајен подиже кавез и у истом тренутку притисну нешто не њему. Нешто шкљоцну. Винстон се избезумљено напреже да се отргне са столице. Није вредело: сваки део тела, чак и глава, били су чврсто стегнути. О'Брајен примаче кавез на непун метар од Винстоновог лица.

„Притиснуо сам прву полугу”, рече он. „Конструкција овог кавеза ти је јасна. Маска ће ти налећи на лице, не остављајући никакав излаз. Кад притиснем ову другу полугу, врата кавеза ће се подићи. Изгладнеле животиње ће излетети као меци. Јеси ли кад видео пацова у скоку? Налетеће ти на лице и одмах загристи у њега. Неки пут иду право на очи. Неки пут прогризу кроз образе и навале на језик.”

Кавез се примицао; већ је био сасвим близу. Винстон чу низ оштрих крика који као да су долазили из ваздуха изнад његове главе. Ипак се жестоко борио против панике. Смислити, смислити нешто макар у преосталом делићу секунде — једина нада је била у томе. Одједном га по ноздрвама удари одвратан устајао задах животиња. У њему се ускомеша мучнина; он се готово онесвести. Све се било помрачило. За тренутак је био изван себе, животиња која урла. Но ипак изрони из мрака грчевито се држећи једне мисли. Може се спасти на један једини начин. Мора подметнути неко друго људско биће, тело неког другог људског бића, између себе и пацова.

Круг маске је већ био толико близу да се од њега није видело више ништа. Вратанца од жице била су му на свега два-три педља од лица. Пацови су знали шта се спрема. Један је поскакивао, а други, стари олињали деда из канализације, стајао усправно, стежући ружичастим шапама шипке кавеза, и крвожедно њушкао. Винстон виде бркове и жуте зубе. Поново га захвати црна паника. Био је слеп, беспомоћан, без мисли.

„То је била уобичајена казна у време кинеског царства”, рече О'Брајен, дидактички као и пре.

Маска му се навлачила на лице. Жица му се очеша о образ. А онда — не, то није било олакшање, само нада, сићушан комадић наде. Прекасно, можда прекасно. Но само једно биће на које може да пренесе своју казну — једно једино тело које може да гурне између себе и пацова. И поче избезумљено да урла, да понавља из свег гласа:

„Џулији! Џулији! Не мени! Џулији! Свеједно ми је шта ћете јој! Искидајте јој лице, одерите је до костију. Не мени! Џулији! Не мени!”

Падао је уназад, у неизмерне дубине, све даље од пацова. Још увек је био привезан за столицу, али беше пропао кроз под, кроз зидове зграде, кроз земљу, кроз океане, кроз атмосферу, у васиону, у међузвездани простор — све даље, даље, даље од пацова. Био је удаљен незнано колико светлосних година, али О'Брајен је и даље стајао уз њега. Још увек је осећао хладноћу жице на образу. Али кроз таму која га је обавијала он чу још једно метаИно шкљоцање. Знао је да су се вратанца затворила а не отворила.

6

Кафана Под кестеном била је готово празна. Падајући косо кроз прозор, жут сунчев зрак је падао на прашњаве плоче столова. Било је петнаест часова; самотно доба дана. Из телекрана се цедила музика металног звука.

Винстон је седео у свом уобичајеном углу, загледан у празну чашу. Каткад би подигао поглед на огромно лице које га је гледало са супротног зида. Испод њега је писало ВЕЛИКИ БРАТ ТЕ ПОСМАТРА. Келнер се појави непозван и напуни му чашу џином Победа, истресавши у њу и неколико капљица из друге боце кроз чији је запушач пролазила цевчица. То је био сахарин с каранфилићем, специјалитет кафане.

Винстон је слушао телекран. Из њега је тренутно излазила само музика, али сваког часа се очекивао специјални билтен Министарства мира. Новости с афричког фронта биле су крајње узнемирујуће.Бриге о том фронту враћале су му се целог дана. Једна евроазијска армија (Океанија је у рату с Евроазијом; Океанија је одувек у рату с Евроазијом) кретала се на југ стравичном брзином. Подневни билтен није помињао ниједну одређену област, но било је вероватно да се борбе већ воде око ушћа Конга. Бразавил и Леополдвил су били у опасности. Није се морало гледати на мапу да би се схватило шта то значи. Није у питању био само губитак централне Африке; први пут у целом рату била је угрожена и сама територија Океаније.

У њему плану неко јако осећање, не сасвим страх него неко неодређено узбуђење, затим се загаси. Он престаде да мисли о рату. Тих дана није могао да се концентрише ни на шта дуже од неколико тренутака. Он подиже чашу и испи је у једном гутљају. Као и увек, џин га протресе, готово натера да поврати. Пиће је било одвратно. Каранфилић и сахарин, који су, онако отужни, већ и сами били гадни, нису могли да сакрију тупи уљасти мирис; а најгоре је од свега било то што му је мирис џина, који га је пратио дан и ноћ, био у свести нераскидиво везан са задахом оних...

Никад их није именовао, чак ни у мислима; колико му је било могуће, није их ни замишљао. Они су били нешто чега је само упола био свестан, нешто што му се врзма тик уз лице, неки мирис који му се упорно држао ноздрва. Док се џин у њему дизао, он подригну кроз љубичасте усне. Откако су га пустили био се угојио, па чак и повратио своју стару боју — у ствари, и више него повратио. Црте лица су му задебљале, кожа на носу и јагодицама огрубела и поцрвенела, чак је и ћелаво теме било превише ружичасто. Келнер, и овог пута непозван, донесе шаховску таблу и последњи број Тајмса, савијен на страни са шаховским проблемом. Затим, видевши да је Винстонова чаша празна, донесе боцу с џином и напуни је. Винстон није морао да наручује. Знали су његове навике. Шаховска табла га је увек чекала, сто углу био увек резервисан; чак и кад је кафана била пуна он је за својим столом седео сам јер нико није хтео да буде виђен у његовој близини. Никад се није трудио да рачуна колико је попио. У неправилним размацима подносили су му комад прљаве хартије за који су говорили да је рачун, но имао је утисак да му стално наплаћују мање. Но било би му свеједно и да је обратно. Сад је увек имао пара. Имао је чак и посао, синекуру плаћену далеко боље но његова ранија служба.

Музика с телекрана престаде. Програм настави спикеров глас. Винстон подиже главу, али посреди није био билтен с фронта. Само кратко саопштење Министарства обиља да је у претходном тромесечју норма десете, тролетке за производњу пертли премашена за двадесетосам одсто.

Он испита шаховски проблем и постави фигуре. У питању је била компликована завршница, при чему је требало употребити и два коња. „Бели вуче и добија у два потеза.” Винстон подиже поглед на портрет Великог Брата. Бели увек матира, помисли он с неким магловитим мистицизмом. Увек је тако удешено, без изузетка. Ни у једном шаховском проблему од почетка света није пођедивао црни. Не симболизује ли то вечиту, непромериљиву победу добра над злим? Огромно лице га је посматрало, пуно смирене снаге. Бели увек матира.

Глас из телекрана застаде и настави друкчијим и много озбиљнијим тоном: „Упозоравате се да будете спремни за важно саопштење у петнаест и тридесет. Петнаест и тридесет! У питању су вести од највећег значаја. Пазите да их не пропустите. Петнаест и тридесет!” Звекетава музика поново засвира.

Винстону залупа срце. То ће бити билтен с фронта; инстинкт му је говорио да ће вести бити лоше. Целог дана су му се, с малим налетима узбуђења, враћале мисли о страхобном поразу у Африци. Чинило му се да гледа евроазијску армију како куља преко никад прекорачене границе и продире на врх Африке као колона мрава. Зар није било могуће некако их напасти с бока? У глави му је јасно стајао обрис западноафричке обале. Он подиже белог коња и помаче га преко табле. Ту је право место. Још док му је пред очима била црна хорда која јури на југ, он виде другу силу, необјашњиво скупљену, како им на једном продире у позадину и пресеца копнене и поморске комуникације. Чинило му се да својом жељом оживљава ту другу силу. Али треба дејствовати брзо. Ако овладају целом Африком, ако се дочепају аеродрома и подморничких база на Рту добре наде, пресећи ће Океанију надвоје. То би могло значити свашта: пораз, расуло, поновну поделу света, пропаст Партије! Он дубоко удахну. У души му се борила чудна смеша осећања — мада то није била смеша у правом смислу, — тачније, неколико узастопних слојева осећања, при чему се није могло знати који је слој најнижи.

Грч прође. он врати белог коња на место, али за тренутак се није могао усредсредити на проблем, Мисли му поново одлуташе. Он скоро несвесно исписа прстом по прашини на столу:

2 + 2 = 5

„У душу ти не могу ући”, беше му рекла она. Ипак су могли. „Шта ти се овде деси остаје заувек”, беше рекао О'Брајен. То је била права реч. Од неких ствари, својих сопствених дела, човек се не може опоравити. У грудима му нешто буде убијено: спаљено, сажежено.

Видео се с њом; чак и разговарао. Није било опасно. Знао је, скоро инстинктивно, да за његове поступке више готово и немају интересовања. Да је било ко од њих двоје хтео, могао је удесити да се нађу још једном. Срели су се у ствари сасвим случајно, у Парку, једног оштрог, очајно хладног мартовског дана, кад је земља била налик на гвожђе и сва трава се чинила мртвом, а нигде није било ниједног пупољка сем неколико шафрана који су се пробили из земље да их ветар рашчеречи. Хитао је својим путем, смрзнутих руку и са сузама од ветра, кад је виде на непуних десет метара од себе. Одједном му би јасно да се променила на неки тешко описив начин. Они се скоро мимоиђоше без икаквог знака, а затим се он окрете и пође за њом, не превише ревносно. Знао је да нема опасности, да се нико не би заинтересовао за њих. Она је ћутала. Пошла је укосо преко траве као да покушава да га се отресе, затим се помирила с његовим присуством поред себе. Убрзо се нађоше окружени искиданим жбуњем без лишћа, некорисним било као скровиште било као заштита од ветра. Стадоше. Било је зверски хладно. Ветар је звиждао кроз гранчице и тресао ретке шафране. Он је загрли око појаса.

Телекрана није било, али је сакривених микрофона морало бити; сем тога, били су на видику. То није имало значаја; ништа није имало значаја. Могли су лећи на земљу и урадити оно да су хтели. На саму помисао њему се следи месо на костима. Она ничим не одврати на загрљај; није се чак ни трудила да се ослободи. Он сад виде шта се променило у њој. Лице јој је било жуће, а преко чела и слепоочнице, делимично сакривена косом, прелазила је бразготина; али промена није била у томе. У питању је било то што јој се струк проширио и, на неки чудан начин, укрутио. Он се сети како је једном, после експлозије ракетне бомбе, помагао да се из рушевина извуче леш, и како се зачудио не што је мртвац био невероватно тежак, него што је био тако укочен и незгодан за ношење: као да је био од камена а не меса и костију.

Није покушавао да је пољуби; нису ни говорили. Кад су се враћали преко траве, она га први пут погледа право у лице, кратким погледом, пуним презира и одбојности. Он се упита да ли је то само због нечега из прошлости или ју је одбијао и због свог надувеног лица и воде коју му је ветар стално извлачио из очију. Седоше на две гвоздене столице, једно поред другог, али не превише близу. Виде да се она спрема да проговори. Она помери своју незграпну ципелу неколико сантиметара и намерно преби једну гранчицу. Примети да су јој стопала изгледала шира.

„Издала сам те”, отворено рече она.

„Издао сам те”, рече он.

Она баци на њега још један кратак и одбојан поглед.

„Понекад”, рече она „понекад ти запрете нечим — нечим чему се не можеш одупрети, о чему чак не можеш ни мислити. И онда кажеш: „Немојте мени, урадите то неком другом, урадите то томе и томе.” После можеш и да се претвараш да је то био само трик, да си то рекао само да би престали и да то у ствари не мислиш. Али то није истина. У оном тренутку заиста тако мислиш. Мислиш да нема другог начина да се спасеш, и потпуно си спреман да се спасеш на такав начин. И просто пожелиш да се то деси том другом. Није ти стало колико ће он да се мучи. Стало ти је само до себе.”

„Стало ти је само до себе”, понови он као одјек.

„А после тога не осећаш се онако исто према том другом.”

„Не”, рече он, „не осећаш се онако исто.”

Чинило се да се више нема шта рећи. Ветар им је танке комбинезоне лепио за тело. Скоро наједном постаде незгодно седети и ћутати; сем тога, било је превише хладно да би се могло седети непокретно. Она рече да мора на метро и устаде да пође.

„Морамо се још који пут видети”, рече он.

„Да”, рече она, „морамо се још који пут видети.”

Неко време ју је неодлучно пратио, пола корака иза ње. Више нису проговорили. Није се у ствари трудила да га се отресе, али је ишла управо толико брзо да он није могао упоредо с њом. Решио се да је отпрати до станице метроа, али му наједном то вучење за њом по хладноћи постаде бесмислено и неиздржљиво. Била га је обузела жеља не толико да се одвоји од Џулије колико да се врати у кафану Под кестеном, која му никад није била привлачнија него у том тренутку. Пред очи му изиђе носталгична слика његовог стола у углу, с новинама, шаховском таблом и непресушним џином. Тамо ће пре свега бити топло. Следећег тренутка, не сасвим случајно, он допусти групици пролазника да га издвоји од Џулије. Преко воље покуша да је сустигне, затим успори корак, окрете се и пође у супротном правцу. Кад је прешао педесет метара, окрете се. На улици није било много света, али Џулију већ није могао да распозна. Било која од десетак силуета које су хитале низ улицу могла је бити њена. Можда се њено раскрупњало, укрућено тело више није ни могло препознати с леђа.

„У оном тренутку”, рекла му је, „заиста тако мислиш.” Он и јесте тако мислио. Није само рекао, него је то заиста и пожелео. Пожелео је у том тренутку да њу, а не њега, баце оним...

У музици која се цедила с телекрана нешто се измени. Појави се нека реска, подругљива нота, нека жута нота. А онда — то се можда није ни дешавало, можда је то било само сећање у музичком рубу — неки глас запева:

Под кестеном сенке дуге
Продадосмо једно друго...

У очи му навреше сузе. Келнер који је пролазио поред стола примети да му је чаша празна и донесе боцу са џином.

Подиже чашу и помириса је. Пиће је са сваким гутљајем постајало не мање одвратно него још одвратније. Али било је постало елемент у коме је пливао, његов живот, његова смрт и његово васкрсење. Џин му је сваке ноћи доносио омаму и сваког јутра подизао га из мртвих. Кад се будио, ретко пре једанасет нула-нула, слепљених капака, изгорелих уста, и с осећањем да му је кичма пребијена, не би се могао ни дићи из водоравног положаја да му нису поред кревета стајале боца и чајна шољица. У подневне сате је седео зацакљена лица, с боцом под руком, и слушао телекран. Од петнаест нула-нула до затварања постајао је део инвентара у кафани Под кестеном. Више се никог није тицало шта ради, више га није будио никакав писак, више га ниједан телекран није корио. Повремено, можда двапут недељно, одлазио је у Министарство истине, у прашњаву канцеларију која је изгледала напуштена, и тамо обављао нешто мало посла, управо онога што се називало послом. Био је постављен за члана пододбора при неком пододбору, изданку једног од безбројних одбора који су се бавили мањим тешкоћама насталим у припремању једанаестог издања речника Новоговора. Састављали су нешто што се звало „ад хок извештај”, али о чему је тај извештај требало да буде, никад није коначно сазнао. То је имало неке везе с питањем да ли зарезе треба стављати у заграде или ван заграда. У његовом пододбору било их је још четворо, сви слични њему. Било је дана кад су се састајали и одмах потом растурали, искрено признајући једни другима да заиста нема шта да се ради. Но било је и дана кад су се скоро ревносно давали на посао, педантно и с великим жаром састављали записнике, правили нацрте других информација које никад нису завршавали — кад је препирка око тога шта је то због чега се наводно препиру постајала невероватно компликована и закукуљена, са цепидлачењем око дефиниција, с огромним скретањима, свађама — чак претњама да ће се ствар изнети пред више руководство. Онда би наједном из њих испарила сва енергија, и седели би око стола, гледајући се угашеним очима, као духови који бледе кад петао кукурикне.

Телекран за тренутак ућута. Винстон поново подиже главу. Билтен! Али не, само су мењали плочу. Иза очних капака имао је мапу Африке. Кретање армија сачињавало је дијаграм: црна стрела која се пробија хоризонтално на исток, преко репа беле. Као да тражи потпору, он подиже поглед на неузбуђено лице с портрета. Да ли је уопште могуће да ова друга стрела не постоји?

Интересовање му поново попусти. Он попи још један гутљај џина, подиже белог коња и повуче један потез за пробу. Шах. Но то очигледно није био прави потез, јер...

Непозвано, у главу му се врати сећање. Он виде собу осветљену свећом, огроман кревет с белим покривачем и себе, дечака од девет-десет година, како седи на поду, мућка коцкице и одушевљено се смеје. Мајка је седела прекопута њега и такође се смејала.

То се по свему судећи десило неких месец дана пре него што је она нестала. Тај тренутак је био тренутак помирења, кад је упорну глад у трбуху био заборавио, а ранија љубав према мајци за тренутак поново оживела. Добро се сећао дана, расквашеног од кише; вода је цурила по окну а светло било превише мутно да би се могло читати. Досада двоје деце у мрачној, претрпаној спаваћој соби постала је неиздржљива. Винстон је цвилио и кукумавчио, узалудно захтевао храну, мотао се по соби померајући ствари и ударајући ногама о дрвену оплату све док суседи нису почели ударати по зиду, док је млађе дете сваки час плакало. На крају му је мајка рекла: „А сад буди добар па ћу ти донети играчку. Дивну играчку — много ће ти се допасти”; затим је отишла на кишу, у малу сваштарницу у близини која је још увек повремено радила, и вратила се с картонском кутијом у којој је била игра „човече, не љути се”. Још увек се сећао мириса влажног картона. Прибор за игру је био бедан. Табла је била испуцала, а ситне дрвене коцкице тако лоше сечене да су једва лежале на страни. Винстон је посматрао игру надурен и незаинтересован. Но тада му је мајка запалила комадић свеће, па су сели на под да играју. Убрзо се јако узбудио и потцикивао док су фигурице с надом напредовале с једног поља на друго а онда бивале „поједене” и морале се враћати на почетно поље. Одиграли су осам игара и добили свако по четири. Његова сићушна сестрица, премала да би разумела игру, седела је подупрта јастуком и смејала се пошто су се и њих двоје смејали. Цело једно поподне били су срећни заједно, као у његовом ранијем детињству.

Он избаци ту слику из своје свести. То је била лажна успомена. Повремено су га узнемиравале лажне успомене. Оне нису имале значаја, докле год човек зна шта су у ствари. Неке ствари су се десиле, неке друге нису. Он се окрете шаховској табли и поново подиже белог коња. Фигура скоро у истом тренутку паде и звекну на табли. Винстон се тргао као да му је у тело забодена игла.

Оштар трубни знак проби ваздух. Билтен! Победа! Кад се пре вести чује овај трубни знак, то увек значи победу. По кафани прође неко електрично узбуђење. Чак су се и келнери тргли и начуљили уши.

Трубни знак је ослободио неописиву буку. С телекрана је већ блебетао узбуђен глас, но још га у самом почетку готово заглуши клицање споља. Новост је облетела улице као чаролијом. Од оног што је излазило из телекрана Винстон је чуо таман толико да схвати да се све десило онако како је предвидео: огромна армија пребачена бродовима, изненадан удар у непријатељску позадину, бела стрела која продире преко репа црне. Кроз општу буку пробијали су се одломци тријумфаИних фраза: „Капиталан стратешки маневар... савршена координација... крајње расуло... пола милиона заробљеника... потпуна деморализација... власт над целом Африком... крај рата сагледљив... победа... највећа победа у људској историји... победа, победа, победа!”

Винстонове ноге су испод стола правиле грчевите покрете. Није се ни помакао са свог места, али у духу је трчао, брзо трчао, био је с гомилом на улици, кличући до оглувљења. Он поново подиже поглед на портрет Великог Брата. Колос који је прегазио свет! Стена о коју су узалудно ударале азијске хорде! Он помисли како је пре десет минута — да, свега десет минута — у његовом срцу још увек било недоумице око тога да ли ће вести с фронта значити победу или пораз. Ах, нестало је нешто више од евроазијске војске! Много се тога променило у њему од оног првог дана у Министарству љубави, али коначна, неопходна, лековита промена се до тог тренутка још није одиграла.

Глас с телекрана и даље је сипао своју, причу о заробљеницима, плену и покољу, али вика с улице беше мало замрла. Келнери су се враћали своме послу. Један од њих приђе с боцом џина. Седећи у свом блаженом сну, Винстон није обраћао пажњу на њега док му је овај пунио чашу. Више није ни трчао ни клицао. Налазио се поново у Министарству љубави, где му је све било опроштено, где му је душа била бела као снег. Налазио се на оптуженичкој клупи, признавао све, проказивао свакога. Корачао је ходником обложеним белим плочицама, с осећањем да бода по сунцу, и с наоружаним стражаром за леђима. Дуго очекивани метак му је продирао у мозак.

Он се загледа у огромно лице. Четрдесет година му је требало да сазна какав је то осмех сакривен испод црних бркова. О свирепог, непотребног неспоразума! О својеглавог самоизгнанства од родитељских груди! Низ нос му поцурише две сузе с мирисом џина. Али било је у реду, све је било у реду, борба је била завршена. Био је извојевао победу над собом. Волео је Великог Брата.

1949. г.

____
Превод са енглеског:
© 1984 Влада Стојиљковић
____
Скенирање и припрема е-текста за публикацију:
Саша Лабан, 2003. г. Е.-пошта: sl@orwell.ru


„1984.”: [Главна стр.] [1. део] [2. део] [3. део] [Прилог]

Библиотека [(а)Енг] [Рус] > Романи [Енг] [Рус] ~ [Искључити CSS] [Транслит] [Латиничко писмо]

[orwell.ru] [Почетак] [Биографија] [Библиотека] [Живот] [О сајту & (c)] [Е-везе] [Мапа сајта] [Наћи] [Утисци]

© 1999-2017 О. Даг – ¡Стр. сазд.: 2003-02-16 & Посл. мод.: 2015-09-24!

Тольяттиазот получил награду "Защитник детства" за участие в жизни детей-сирот. . Смотри здесь строительство дачных домов из кирпича. . Светильники ситилюкс каталог citilux ситилюкс светильники.