Index > Library > Novels > 1984 > Serbian > Принципи Новоговора

Џорџ Орвел: „1984.”

Новоговор је био званични језик Океаније, створен да би задовољио идеолошке потребе енглсоца, или енглеског социјализма. Године 1984. још није постојао нико ко је употребљавао, било усмено било писмено, Новоговор као своје једино средство општења. Новоговором су били писани уводници у Тајмсу, но они су представљали tours de force које је могао обавити само специјалист. Очекивало се да ће Новоговор коначно заменити Староговор (или стандардни енглески, како бисмо га ми назвали) отприлике до 2050. године. У међувремену је он све више освајао, с тим што су чланови Партије настојали да све чешће употребљавају новоговорске речи и граматичке конструкције у свакодневном говору. Верзија која је била у употреби 1984. године и систематизована у деветом и десетом издању Речника новоговора, била је привремена; садржала је велики број сувишних речи и архаичних облика које је касније требало избацити. Ми ћемо се овде бавити коначном, усавршеном верзијом, систематизованом у једанаестом издању Речника.

Сврха Новоговора је била не да само да средство којим би се изражавала филозофија и духовне навике следбеника енглсоца него да онемогући све остале начине мишљења. Намера је била да, кад Новоговор буде прихваћен једном заувек а Староговор заборављен, свака јеретичка мисао — то јест, мисао која би била у нескладу с принципима енглсоца — буде дословно непомислива, бар у оној мери у којој зависи од речи. Речник Новоговора је био састављен тако да да тачан и често веома суптилан израз сваком значењу које би члан Партије легитимно желео да пренесе саговорнику или читаоцу, искључујући при том сва друга значења као и могућност да се доњих дође посредним путем. То се постизало делимично измишљањем нових речи, но пре свега избацивањем непожељних речи и уклањањем неортодоксних значења из преосталих речи; чак уклањањем свих секундарних значења уколико је могуће. Навешћемо један пример. Реч слободан је постојала и у Новоговору, али се могла употребити само у реченицама као што су „Ово седиште је слободно” или „Бићу тако слободан да вас замолим за један жилет.” У старом смислу „политички слободан” или „интелектуално слободан” није се могла употребити, пошто политичка и интелектуална слобода више нису постојале ни као појмови, због чега су нужно биле безимене. Сасвим невезано с избацивањем јеретичких речи, сужавање речника је било само себи циљ; ниједној речи која није била неопходна није се допуштало да остане у животу. Новоговор је био замишљен не да прошири него да сузи круг појмова доступних људској мисли, и тој сврси је посредно користило смањивање броја речи на минимум.

Новоговор се заснивао на енглеском језику какав познајемо данас, мада би многе реченице Новоговора, чак и кад не би садржале новостворене речи, биле једва разумљиве данашњем читаоцу који говори енглески. Новоговорске речи биле су подељене у три посебне категорије, познате као речник A, речник B (или комбиноване речи) и речник C. Биће једноставније говорити о свакој категорији посебно, но граматичке особености језика ћемо размотрити у одељку посвећеном речнику A, пошто за све три категорије важе иста правила.

 

Речник A. Речник A се састојао од речи потребних у свакодневним стварима — јелу, пићу, раду, облачењу, пењању и силажењу степеницама, вожњи у возилима, обрађивању врта, кувању и сличном. Састојао се готово у потпуности од речи које већ имамо — ударити. трчати, пас, дрво, кућа, њива — али у поређењу с данашњим енглеским речником њихов број је био изванредно мали, док су им значења била одређена далеко строже. Све двосмислености и нијансе значења биле су истребљене. У оној мери у којој је то уопште могуће, новоговорска реч из ове категорије није била ништа друго до један staccato звук који изражава један једини јасно разумљив појам. Речник A би било немогуће употребити у књижевности или у дискусији о политици или филозофији. Његова сврха је била да изражава једноставне, целисходне мисли, које су се обично тицале конкретних предмета или физичких дела.

Граматика Новоговора имала је две јасно изражене особености. Прва је била готово потпуна универзалност свих врста речи. Свака реч (у принципу је то важило и за врло апстрактне речи као што су ако или кад) могла се употребити и као глагол, и као именица, и као придев, и као прилог. Између именичног и глаголског облика, уколико су потицали од истог корена, није било никакве разлике. Ово правило је само по себи уништило велики број архаичних облика. Реч мислити, на пример, у Новоговору није постојала. Њено место заузимала је реч мисао, која је служила и као глагол и као именица. Овде се није примењивао никакав етимолошки принцип: у неким случајевима је задржаван првобитни именични облик, а у неким глаголски. Чак и кад глагол и именица сродног значења нису били етимолошки повезани, често се из језика избацивало било једно било друго. Реч сећи, на пример, није постојала; њено значење је садржала реч нож, која се употребљавала и као глагол и као именица. Придеви, увек средњег рода, образовали су се додавањем наставка -асто именици (која је истовремено била и глагол), а прилози додавањем наставка -сно. Тако је, на пример, брзинасто значило „брз”, а брзиносно значило „брзо”. Неки од наших данашњих придева — добар, јак, велик, црн, мек — употребљавали су се и у Новоговору, али њихов број је био веома мали. За њима се осећала слаба потреба, јер се скоро сваки придев могао извести додавањем наставка -асто. Ниједан од данашњих прилога није се задржао, сем оних који се већ завршавају на -сно; новоговорски придеви су се без изузетка изводили додавањем наставка -сно. Прилог близу на пример, гласио је близиносно.

Сем тога, супротност свакој рећи — ово је такође, у принципу, важило за све врсте речи — изводила се додавањем префикса не-, а појачавање додавањем префикса више-, или, за још појачаније облике, двапутвише-. Тако је, на пример, нехладно значило топао (топла, топло), док је вишехладно значило врло хладан, а двапутвишехладно значило „изузетно хладан”. Такође је било могуће, као и у данашњем енглеском, мењати готово сваку реч додавањем предметака пре-, по-, под-, итд. Овим начинима било је могуће драстично смањити број речи. Постојање придева добар, на пример, чинило је излишним придев лош, пошто се жељени смисао могао изразити исто тако добро — у ствари, још и боље — речју недобро. Сваки пут кад су две речи сачињавале природан пар супротности, цео се посао састојао у томе коју одбацити. Таман, на пример се могло заменити придевом несветло, или светао придевом нетамно, по жељи.

Друга карактеристична црта граматике Новоговора била је правилност. Уз неколико изузетака, које ћемо навести ниже, сви су наставци били подвргнути истим правилима. Прошло време свих глагола образовало се додавањем наставка -о на треће лице једнине. Прошло време од ићи, на пример, гласило је идео, од срести сретнео итд. Множина се по правилу образовала додавањем наставка и, тако да је реч човек давала човеци, прутпрути, а лавлави. Сви придеви су се поредили по истом правилу, тако да су компаратив и суперлатив од добар (у Новоговору добро, пошто су сви придеви били средњег рода) гласили добрије и најдобрије.

Једине неправилности биле су допуштене код заменица, показних и односних, и помоћних глагола. Било је такође и извесних неправилности у грађењу речи, диктираних потребом да се говори брзо и лако. Реч тешка за изговор, или реч која се могла погрешно чути, сматрала се ipso facto лошом рећи; стога се понекад, ради еуфоније, задржавао архаични облик или уносила накнадна слова. Но ова се потреба углавном осетила у вези с речником B. Зашто се лакоћи изговора придавала толика важност, видећемо у даљем тексту овог есеја.

 

Речник B. Речник B се састојао од речи намерно састављених у политичке сврхе; наиме од речи које су не само у сваком случају имале политички смисао, него и имале за циљ да ономе ко их изговара наметну жељени ментални став. Без потпуног разумевања принципа на којима је почивао енглсоц, те речи је било тешко употребљавати правилно. У неким случајевима, оне су се могле превести на Староговор, па чак и на речи из речника A, али обично уз дуго парафразирање и обавезно по цену извесних финеса. Речи B представљале су неку врсту вербалне стенографије, која је често целе кругове идеја изражавала у свега неколико слогова, и која је у исто време била прецизнија и имала већу ударну моћ него обичан језик.

Све речи B биле су комбиноване(*). Састојале су се од две или више речи, или делова двеју или више речи, стопљених уједно у облику лаком за изговор. Амалгам који је одатле проистицао увек је био истовремено глагол и именица, и мењао се по уобичајеним правилима. Да узмемо само један пример: реч добромисао, која је значила, у веома грубом преводу, „идеолошка и политичка исправност”, или, посматрана као глагол, „мислити на идеолошки и политички исправан начин”. Њени облици су били: глагол и именица, добромисао; прошло време и прилог времена прошлог, добромислио, прилог времена садашњег, добромислећи; придев, добромислено; прилог, добромисленосно; глаголска именица, добромислитељ.

Речи B се нису градиле ни по ком етимолошком плану. Могле су се састављати од свих врста речи, поређаних било којим редом и кресаних на било који начин који их је чинио лаким за изговор не одузимајући им при том смисао. Пошто је овде било теже постићи еуфонију, неправилни облици су били чешћи него у речнику A. На пример, придевски облици од добромисао и злосекс гласили су добромислено и злосексуално, јер би правиИни облици добромисаоасто и злосексасто били незгодни за изговор. У принципу, међутим, свим речима B могли су се додавати правиИни наставци, који су у свим случајевима били једнаки.

Неке речи B имале су веома истанчано значење, једва схватљиво некоме ко није владао језиком као целином. Узмимо на пример једну типичну реченицу из Тајмсових уводника: Старомислитељи не трбухосећају енглсоц. Најкраћи превод те реченице на Староговор би био: „Они чији је начин мишљења формиран пре Револуције не могу у потпуности емотивно схватити принципе енглеског социјализма.” Но то не би био тачан превод. Пре свега, да би се потпуно схватила горња новоговорска реченица, морала би се имати јасна представа о томе шта значи енглсоц. Сем тога, само онај ко је добро упућен у енглсоц може до краја схватити пуну снагу рећи трбухосећати, наиме слепо и одушевљено прихватити, што је данас тешко замисливо; или пуну снагу речи старомисао, која је била нераскидиво везана са представом зла и декаденције. Међутим, специјална функција извесних новоговорских речи, међу њима и речи старомисао, није се састојала толико у томе да изражавају значења колико да их уништавају. Значење тих речи, којих је по природи ствари било мало, било је проширено до те мере да су обухватале целе групе других речи; те друге речи, пошто је њихово значење сада преносио један једини лако разумљив израз, могле су се одбацити и заборавити. Највећа тешкоћа коју су имали састављачи речника новоговора није била у измишљању нових речи него у томе да тачно утврде шта новоизмишљене речи значе; то јест да утврде које групе осталих речи оне укидају самим својим постојањем.

Као што смо већ видели на случају речи слободан, речи које су некад имале јеретичко значење биле су понекад поштеђене, будући погодне за употребу; но у том случају биле су очишћене од свих непожељних секундарних значења. Безброј других речи — част, правда, морал, интернационализам, демократија, наука и религија — једноставно су престале да постоје. Њихово значење је обухватала — и обухватајући га, укидала — шачица уопштених рећи. Све речи које су биле везане за појмове слободе и једнакости, на пример, обухватала је једна једина реч, зломисао (мисаони злочин), док је све речи везане за појмове објективности и рационализма обухватала реч старомисао. Већа прецизност била би опасна. Од члана Партије се захтевало схватање слично ономе које је имао стари Хебрејац: овај је наиме знао, без неких детаља, да сви остали народи обожавају „лажне богове”. Није му било потребно да зна да се ти богови зову Ваал, Озирис, Молох, Астарот итд.; што је мање знао о њима, боље је било за његову правоверност. Он је знао за Јехову и Јеховине заповести; знао је, према томе, да су сви богови са другим именима и другим атрибутима лажни. На приближно исти начин, члан Партије је знао које је понашање правилно, а у врло магловитом, уопштеном смислу знао каква су скретања од њега могућа. Његов сексуални живот, на пример, у потпуности су регулисале две новоговорске речи: злосекс (сексуални неморал) и добросекс (крепост). Реч злосекс обухваталаје све сексуалне преступе — блуд, прељубу, хомосексуалност и остале перверзије — као и нормално сексуално општење уколико је само себи циљ. Набрајати их поименце није било потребно јер су сви представљали једнаку кривицу и, по правилу, сви кажњавани смрћу. У речнику C, који се састојао од израза који се користе у науци и техници, могло је бити потребно да се извесним сексуалним скретањима дају специјални називи, али обичном грађанину није била потреба да их зна. Он је знао шта значи добросекс — наиме, нормални сексуални однос између мужа и жене, с једином сврхом да се зачну деца, без физичког задовољства по жену; све остало је било злосекс. У Новоговору је ретко било могуће ићи за каквом јеретичком мисли даље од сазнања да је она јеретичка; даље од те границе нису постојале речи да ту мисао изразе.

Ниједна реч из речника B није била идеолошки неутрална. Међу њима је било много еуфемизама. Речи логодмор (логор за принудни рад) и Минимир (Министарство мира, тј. Министарство рата) имале су значење готово потпуно супротно од номиналног. С друге стране, неке речи су изражавале отворено и презирно схватање праве природе океанијског друштва. Пример овога је реч пролокљук, која је означавала забаву ниске врсте и лажне вести којима је Партија кљукала масе. Било је затим и двосмислених речи, које су биле похвалне кад су се односиле на Партију, а погрдне кад су се односиле на њене непријатеље. Но поред ових, било је и речи које су на први поглед изгледале ништа друго до обичне скраћенице, а којима идеолошку боју није давало значење него сама њихова конструкција.

Колико је то уопште било могуће, у речник B се убацивало све што је имало или могло имати било каквог политичког значења. Називи свих организација, свих група људи, свих доктрина, свих земаља, свих установа и свих јавних зграда били су без изузетка кресани да добију жељени облик — једну једину реч, лаку за изговор, која садржи најмањи могући број слогова потребан да укаже из ког корена потичу. У министарству истине, на пример, одељење документације, у коме је радио Винстон Смит, звало се докодел, одељење прозе прозодел, одељење за теле-програме телеодел итд. Циљ овога није био само да уштеди у времену. Још у првим деценијама двадесетог века, „телескопиране” речи и изрази били су једна од карактеристичних црта политичког језика; примећено је било да је склоност ка употреби оваквих скраћеница најизраженија у тоталитарним државама и организацијама. Примери за ово су речи Наци, Гестапо, Коминтерна, Инпрекор, Агитпроп. У почетку је та пракса прихваћена готово инстинктивно, али у Новоговору се она спроводила свесно. Приметило се наиме да се тим скраћивањем назива сужавало и на суптилан начин мењало значење израза, утолико што су се тим поступком од њих откидале све асоцијације које би иначе повлачили. Израз Комунистичка интернационала, на пример, ствара комбиновану слику општег људског братства, црвених застава, барикада, Карла Маркса и Париске комуне. С друге стране, реч Коминтерна ствара само слику чврсто састављене организације и прецизно одређеног доктринамог програма. Она се односи на нешто што се распознаје готово исто онако лако као сто или столица, и што има исто тако сужену сврху. Коминтерна је реч која се може изговорити скоро без размишљања, док је Комунистичка интернационала израз на коме се човек мора задржати бар на тренутак. На исти начин; асоцијације које призива реч Министин су далеко малобројније и лакше их је контролисати. Отуда навика да се изрази скраћују кад год је могуће, али и готово претерана пажња која се посвећивала лакоћи изговора.

У Новоговору, еуфонија је надјачавала све остале моменте сем прецизности значења. Њој је увек жртвована граматичка правилност кад се то сматрало потребним. С правом, јер је циљ био, и то пре свега у политици, имати кратке и одсечне речи око чијег значења не може бити забуне, које се могу изговорити брзо и које производе најмање одјека у говорниковој свести. Речи из речника B чак су добијале у снази због тога што су међусобно биле веома сличне. Скоро без изузетака, те речи — Минимир, злосекс, логодмор, пролокљук, Полмис (Полиција мисли) и безброј осталих — биле су двосложне или тросложне, с тим што је нагласак правилно падао на први и последњи слог. Употребљавати их значило је говорити блебетаво, начином који је истовремено био staccato и монотон. А то се управо и тражило. Циљ је био одвојити, у највећој могућој мери, говор — особито ако су у питању биле ствари које нису биле идеолошки неутралне — од мишљења. У стварима свакодневног живота било је без сумње потребно, или бар понекад потребно, размислити пре него што ће се нешто рећи, али члан Партије који се нађе у ситуацији да треба да изнесе суд о неком питању политике или етике морао је бити у стању да избацује правилна мишљења исто онако аутоматски као што митраљез избацује метке. Васпитање које је добио оспособљавало га је за то, језик му је пружао готово непогрешив инструмент, а само ткиво речи, њихов оштри звук и извесна намерна ружноћа која је била у складу с принципима енглсоца, пружала му је даљу помоћ на том путу.

Ту му је и помагала чињеница што је избор речи био врло мали. У односу на наш, речник Новоговора је био крајње скучен, с тим што су се непрестано стварали нови начини помоћу којих се могао још више сузити. Новоговор се разликовао од већине осталих језика управо по томе што му се речник сваке године сужавао уместо да се шири. Свако сужавање је представљало добитак, јер што је избор мањи, мање је и искушење да се размишља. Творци Новоговора су се надали да ће се коначно доспети до артикулисаног говора који би текао само из гркљана, без икаквог учешћа виших можданих центара. Тај циљ је отворено признавала реч паткоговор, која је значила „гакати као патка”. Као и разне друге речи из речника B, она је имала два значења. Уколико су мишљења изражена тим гакањем била политички исправна, смисао је био похвалан: рекавши за једног од партијских говорника да је двапутвишедобар паткоговоритељ, Тајмс му је направио срдачан и драгоцен комплимент.

 

Речник C. Речник C је допуњавао прва два, и састојао се само од научних и техничких израза. Они су били слични научним изразима које ми данас употребљавамо и потицали су из истих корена, с тим што се и у њиховом случају по обичају водило рачуна да се непожељна секундарна значења избаце. За њих су важила иста граматичка правила као и за речи из прва два речника. И у обичном и у политичком говору употребљавало се врло мало речи C. Сваки научни радник или техничар могао је наћи све потребне речи у списку који се односио на његову ужу струку, али му је ретко давано више од шачице речи са других спискова. Број речи заједничких за све листе био је врло мали, а ни у једном речнику није постојала реч која би изражавала функцију науке као навике духа или метода мишљења, независно од појединачних грана. Штавише, ни сама реч „наука” није постојала, пошто је свако значење које би могла имати било већ у довољној мери садржано у речи енглсоц.

Из предњег се види да је у Новоговору било готово немогуће изразити какво јеретичко мишљење, сем на веома ниском нивоу. Разуме се, било је могуће изговорити врло грубе јереси, неку врсту вулгарних израза. Могло се, на пример, рећи Велики Брат је недобро. Но таква једна изјава, која правоверном уху сама по себи представља бесмисао, не би се могла подржати логичким резоновањем, јер потребних речи није било. Анти-енглсоц мисли могле су постојати само у нејасном облику без речи; могле су се изразити само веома уопштеним речима које су спајале уједно и осуђивале читаве групе разноврсних јереси а да их при том нису ближе одређивале. Новоговор сеу ствари могао употребљавати за јеретичке мисли само поновним превођењем неких речи на Староговор. На Новоговору би, на пример, било могуће рећи Сви човеци су једнаки, али само у оном смислу у коме би се на Староговору могло рећи Сви људи су риђокоси: та реченица наиме не би садржала никакву граматичку грешку, али би изражавала очигледну неистину — да су сви људи једнаког раста, тежине или снаге. Појам политичке једнакости више није постојао, тако да је из речи једнак било избачен о то секундарно значење. Године 1984, кад је Староговор још увек представљао нормално средство општења, теоријски је постојала опасност да се човек који употребљава новоговорске речи сети и њиховог првобитног значења. У пракси, никоме ко је био добро упућен у двомисао није било тешко да то избегне, но за неколико генерација нестала би чак и сама могућност да се погреши. Човек који је одрастао говорећи Новоговор као једини језик за који зна не би знао да је једнак некад значило „политички једнак” или слободан значило „интелектуално слободан”, управо као што човек који никад није чуо за шах не може знати за секундарно значење речи краљица или топ. Многе грешке и злочине тај човек не би могао починити просто зато што би му били безимени, дакле и незамисливи. Овде треба имати у виду и то да би карактеристике Новоговора временом постајале све наглашеније — речи би било све мање а њихова значења би била све оштрије омеђена, чиме би се смањила и сама могућност да се употребе у недоличне сврхе.

Кад Староговор буде једном заувек превазиђен, биће прекинута последња веза с прошлошћу. Историја је већ била прерађена, али су одломци књижевности из прошлих времена, непотпуно цензурисани, овде-онде још увек постојали, те их је неко ко би и даље памти о Староговор могао прочитати. У будућности би такви одломци, чак и кад би којим случајем остали неуништени, били неразумљиви и непреводиви. Са Староговора на Новоговор се није могао превести ниједан пасус, уколико се није односио на какав технички поступак или какву врло једноставну свакодневну радњу, или већ сам по себи био политички у складу с принципима енглсоца (добромислено, како би се то рекло на Новоговору). То је практично значило да се ниједна књига написана пре отприлике 1960. године није могла превести у целини. Предреволуционарна књижевност се могла подврћи само идеолошком преводу — то јест, измењивању како смисла тако и језика. Узмимо на пример онај добро познати став из Декларације независности:

За очигледне истине држимо да су сви људи једнаки створени, да их је Творац неким неотуђивим правима обдарио, и да се право на живот, слободу, и тражење среће между тим правима находе. Да се ради остваренија тих права между људима владе постављају, чија моћ потиче из сагласности оних којима владају. Да је, кад год која влада почне томе на штету радити, право народно да измени је или укине, и нову владу постави...

Овај став се никако не би могао превести на Новоговор, а да се при том очува првобитни смисао. Најприближнији превод би се састојао у томе да се цео тај став сажме у једну једину реч, зломисао. Превод целог става могао би бити само идеолошки, и он би Џеферсонове речи претворио у панегирик апсолутизму.

Велики део књижевности прошлих времена већ је у ствари био измењен на тај начин. Из разлога престижа било је пожељно сачувати успомену на извесне историјске личности, ускладивши при том њихова достигнућа с филозофијом енглсоца. Стога су се у то време са Староговора на Новоговор преводили Шекспир, Милтон, Свифт, Бајрон, Дикенс и неки други писци; по обављеном преводу, њихове првобитне текстове, као и све што је преостало из књижевности прошлих времена, чекало је уништење. То превођење се одвијало споро и с тешкоћама, те се није очекивало да ће подухват бити готов пре прве или друге деценије двадесет првог века. Било је такође чисто утилитарне литературе — неопходних техничких приручника и сличног — у великим количинама; с њима је такође требало поступити на исти начин. Углавном је из тог разлога — да би се оставило довољно времена за ове претходне преводе — било одређено да се Новоговор коначно прихвати тек 2050. године.

1949. г.

____

*) Комбиноване речи, нпр. диктограф, налазиле су се, разуме се, и у речнику A; но то су биле само погодне скраћенице које нису имале идеолошке боје. [назад]

КРАЈ

____
Превод са енглеског:
© 1984 Влада Стојиљковић
____
Скенирање и припрема е-текста за публикацију:
Саша Лабан, 2003. г. Е.-пошта: sl@orwell.ru

[Корице књиге]
Џорџ Орвел
1984
© 1984 Издавач „БИГЗ”

____БД____
GEORGE ORWELL: ‘NINETEEN EIGHTY-FOUR’; A NOVEL
First published by Secker and Warburg, London in 1949.
____
ЏОРЏ ОРВЕЛ: „1984.”
Превод © 1984 Влада Стојиљковић
„БИГЗ” (Београдски издавачко-графички завод)
Београд. 1984. Тираж: 30 000 примерака
____
Е-текст: Саша Лабан, 2003 г.
Е.-пошта: sl@orwell.ru
____
Провера е-текста и форматирање: О. Даг.
Е.-пошта: dag@orwell.ru
URL: http://orwell.ru/library/novels/1984/
Датум последње модификације (г.-м.-д.): 2015-09-24


„1984.”: [Главна стр.] [1. део] [2. део] [3. део] [Прилог]

Библиотека [(а)Енг] [Рус] > Романи [Енг] [Рус] ~ [Искључити CSS] [Транслит] [Латиничко писмо]

[orwell.ru] [Почетак] [Биографија] [Библиотека] [Живот] [О сајту & (c)] [Е-везе] [Мапа сајта] [Наћи] [Утисци]

© 1999-2017 О. Даг – ¡Стр. сазд.: 2003-02-16 & Посл. мод.: 2015-09-24!