Index > Library > Novels > 1984 > Serbian > 2. део

Џорџ Орвел: „1984.”

Други део

1

Била је средина јутра; Винстон беше изишао из свог бокса да оде у клозет.

С другог краја дугог, сјајно осветљеног ходника приближавала му се једна усамљена фигура. То је била она црномањаста девојка. Од оне вечери кад је наишао на њу испред антикварнице било је прошло четири дана. Кад му се приближила, он виде да јој је десна рука у завоју, неприметном издалека пошто је био исте боје као и њен комбинезон. Вероватно је згњечила руку окрећући један од оних великих калеидоскопа на којима су се сижеи романа „уобличавали”. Такви несрећни случајеви били су свакодневна ствар у Одељењу прозе.

Раздвајало их је можда четири метра кад се девојка спотаче и паде готово на нос. Пад је натера да оштро крикне од бола. Мора бити да је пала право на повређену руку. Винстон се заустави на месту. Девојка се беше подигла на колена. Лице јој доби млечно жуту боју на којој су јој се уста истицала црвенија него икад. Очи су јој биле управљене у његове, са молећивим изразом који је више одавао страх него бол.

У Винстоновом срцу се покрете неко чудно узбуђење. Пред њим се налазио непријатељ који је имао намеру да га убије; пред њим се исто тако налазило људско биће, у болу, можда и са сломљеном кости. Он се већ беше инстинктивно покренуо да јој притекне у помоћ. У тренутку кад ју је видео како пада на завијену руку, било му се учинило да бол од тога осећа у свом сопственом телу.

„Повредили сте се?”

„Није ништа. Само рука. Одмах ће проћи.”

Говорила је као да је имала лупање срца. У сваком случају, била је веома побледела.

„Нисте ништа сломили?”

„Не, у реду је. Само ме је за тренутак заболело, ништа више.”

Она испружи здраву руку, и он јој поможе да устане. Било јој се већ повратило нешто боје; изгледала је много боље.

„Није ништа”, кратко понови она. „Само сам се мало ударила по зглобу. Хвала, друже!”

И на то продужи својим путем, брзим и одсечним корацима, као да се заиста ништа и није десило. Цео догађај није могао потрајати више од пола минута. Не показивати осећања на лицу било је навика која је стекла статус инстинкта; а ионако су се задесили одмах испред телекрана кад се случај догодио. Но и поред тога било је врло тешко не одати тренутно изненађење, јер му је девојка, у оне две-три секунде док јој је помагао да устане, била тутнула нешто у руку. Није било никакве сумње да је то урадила намерно. То нешто било је мало и пљоснато. Пролазећи кроз врата клозета, он га премести у џеп и опипа врховима прстију. То је био комад папира пресавијен у квадратић.

Док је стајао у писоару, успе, уз још мало пипкања прстима, да одмота. Очигледно је на њему била нека порука. За тренутак му дође искушење да га однесе у једну од кабина и сместа прочита. Но то би била крајња лудост — то је добро знао. Ако се иједно место непрекидно контролисало преко телекрана, то су биле клозетске кабине.

Он се врати у свој бокс, седе, нехатно баци комад папира међу документа на столу, стави наочаре и привуче диктограф. „Пет минута”, рече у себи, „најмање пет минута!” Срце му је у грудима тукло застрашујуће гласно. На срећу је посао пред њим био чисто рутински — исправљање дугог низа цифара, што није захтевало велику концентрацију.

Шта год да је писало на папиру, морало је имати неког политичког значења. Колико је могао видети, постојале су две могућности. Једна, далеко вероватнија, да је девојка агент Полиције мисли, као што се и плашио. Није знао зашто Полиција мисли налази за сходно да своје поруке доставља на такав начин, али можда су имали својих разлога. Текст на папиру могао је бити претња, позив, нека замерка, наређење да изврши самоубиство. Но постојала је и друга, безумна могућност која је непрестано подизала главу иако је узалуд покушавао да је потисне. Та је могућност била да порука и није од Полиције мисли него од какве подземне организације. Можда Братство ипак постоји! Можда је та девојка његов припадник! Та је помисао ван сваке сумње била апсурдна, али му је у главу била улетела оног тренутка кад је у руци осетио комадић папира. Оно друго, вероватније објашњење пало му је на памет тек неколико минута касније. Па ипак чак ни сад, мада му је интелект говорио да та порука вероватно значи смрт — чак ни сад у то није веровао; неразумна нада је била упорна у њему; срце му је лупало; са тешкоћом је успевао да му глас не задрхти док је мрмљао своје цифре у диктограф.

Смота готове папире у трубу и гурну их у пнеуматичну цев. Било је прошло осам минута. Поправи наочаре на носу, уздахну и привуче преда се следећу гомилу папира, са оним комадићем на врху. Исправи га. На њему је, крупним невештим словима писало:

Ја те волим.

Неколико секунди био је толико пренеражен да се није сетио ни да баци папирић, који је компромитовао, у рупу за памћење. Пре него што је то ипак урадио, није се могао уздржати, мада је врло добро знао колико је опасно показивати превише интересовања, а да још једном не прочита шта пише, само да би се уверио да су оне речи још ту.

Током преосталог дела поподнева било му је веома тешко да ради. Још теже од потребе да се концентрише на низ тричавих послова које је имао пред собом падало му је то што своју узбуђеност мора да скрива пред телекраном. Осећао се као да му у стомаку гори ватра. Ручак у прегрејаној, претрпаној, бучној мензи био је мучење. Надао се да ће током прекида за ручак моћи да мало буде сам, али зла срећа натера имбецилног Парсонса да трупне на столицу поред њега, ширећи мирис зноја који је скоро надјачавао метални мирис чорбе, и развеза причу о припремама за Недељу мржње. Нарочито га је одушевљавао модел главе Великог Брата, два метра широк, који је од папирне каше правио одред Шпијуна чији је члан била његова ћерка. Винстона је раздраживало то што је у општој буци слабо чуо шта Парсонс говори, те је стално морао тражити да му овај понови какву недотупавну примедбу. Девојку је успео да спази само једном, како са још две девојке седи за столом на супротном крају просторије. Рекло би се да га није видела; више није ни гледао у том правцу.

Поподне је било подношљивије. Одмах после ручка стиже му деликатан, тежак посао на коме је требало радити неколико сати и који је захтевао да се све остало одложи. Састојао се од тога што је требало фалсификовати један низ извештаја о производњи који су датирали од пре две године, и то на такав начин да се наруши углед једног од познатијих чланова Уже партије који је тренутно био под сумњом. У тим пословима Винстон је био добар, и поде му за руком да девојку потпуно искључи из своје свести више од два сата. Онда се сећање на њено лице врати, а с њим и жестока, неиздржљива жеља да буде сам. Док не буде сам, неће никако моћи да сажваће овај нови догадај. Тај дан је био један од оних када је одлазио у Центар културе и одмора. Он прогута још један неукусан оброк, похита до Центра, узе учешћа у свечаној лудорији „дискусионе групе”, одигра две партије; стоног тениса, испи неколико часа џина и одседе пола сата на предавању названом Енглсоц у односу на шах. Од досаде му се грчила душа, али бар једном није имао импулс да изостане из Центра у оно вече кад му је долазио ред. Кад је видео речи Ја те волим, у њему је набујала жеља да остане жив, те му се наједном учинило глупо да ризикује у ситницама. Тек кад је дошло двадесет три часа, кад је био код куће и у кревету — у мраку, где је човек сигуран од телекрана ако ћути – тек је тад био у стању да повезано мисли.

Радило се о физичком проблему који се морао решити: како доћи у додир с девојком и заказати састанак. Више није узимао у обзир могућност да му она можда припрема замку. Знао је да није тако: кад му је предала папирић, била је несумњиво узбуђена. Очигледно се била распаметила од страха, што није ни било чудо. Још мање му је падало на памет да је одбије. Пре свега пет ноћи смишљао је да јој разбије лобању коцком из калдрме, но то није значило ништа. Он помисли на њено наго, младо тело, онакво какво га је видео у сну. Раније му се чинило да је залуђена као и све остале, главе набијене лажима и мржњом, трбуха пуног леда. На помисао да може да изгуби, да бело младо тело може да му измакне, захвати га нека грозница. Од свега се највише бојао да ће се она једноставно предомислити ако му не успе да ускоро успостави везу с њом: Но физичке препреке су биле неописиве. Било му је као човеку који је матиран а хоће да повуче потез. Куда год да се окрене, налетао је на телекран. У ствари, њему су сви могући начини ступања у везу већ били прошли кроз главу пет минута пошто је прочитао поруку; али сад, кад је имао времена да размисли о свему, он их испита један по један, као да ређа инструменте по столу.

Онакав сусрет до кога је дошло тог преподнева очигледно се није могао поновити. Да је радила у Одељењу документације било би релативно лако, али он је имао само бледу представу о томе у ком је делу зграде смештено Одељење прозе, а није имао ни изговора да се тамо појави. Кад би знао где она станује и у које време излази с посла, могао би удесити да је сретне на путу до куће; али покушати да је отпрати кући није било сигурно: морао би стајати пред Министарством беспослен, а то би сместа пало у очи. Да јој пише преко поште није долазило у обзир. По правилу које чак није ни било тајно, сва су писма била отварана. У ствари је врло мало људи и писало писма. За поруке које је каткад било потребно послати постојале су штампане дописнице са дугим листама фраза; непотребне су се прецртавале. Било како било, он јој није знао ни име, а камоли адресу. Најзад закључи да је менза најсигурнија. Ако би је затекао саму за столом, негде у средини просторије, не превише близу телекрана, и уз довољно гласан жагор околних разговора — ако би ти услови потрајали својих тридесет секунди, постојала би могућност да измене неколико речи.

Целу недељу дана после те вечери живот је био као немиран сан. Првог дана се појавила у мензи тек кад је он излазио, пошто се пиштаљка већ била огласила. Вероватно је била пребачена у неку каснију смену. Мимоишли су се без иједног погледа. Следећег дана је била у кантини у уобичајено време, али са три девојке и непосредно испод телекрана. Затим се три страшна дана уопште није појавила. Њему су и дух и тело трпели од неподношљиве осетљивости, од неке врсте провидности, која је сваки покрет, сваки звук, сваки додир с околином, сваку реч коју је морао изговорити или саслушати, претварала у агонију. Чак ни у сну није могао сасвим да побегне од њене слике. Тих дана није ни дотицао дневник. Ако је налазио икаквог олакшања, то је било у раду, где је каткад могао да се заборави и по десет минута. Апсолутно ни по чему није могао да сазна шта јој се десило. Није могао да се распита ни на који начин. Можда је била испарена, можда је извршила самоубиство, можда је премештена у сасвим други крај Океаније; а најгоре и највероватније од свега, можда се једноставно предомислила и решила да га избегава.

Следећег дана се појавила. Рука јој више није била у завоју; сад је око зглоба имала траку фластера. Његово олакшање је било тако велико да се није могао уздржати а да се за неколико секунди не загледа право у њу. Дан затим замало му није пошло за руком да ступи у разговор с њом. Кад је дошао у мензу, она је седела за столом прилично удаљеним од зида, сасвим сама. Било је рано; менза још није била сасвим пуна. Ред се полако помицао напред све док се Винстон не наде скоро пред самим пултом, затим се задржао два минута пошто је неко испред њега протестовао да није добио своју таблету сахарина. Кад је Винстон подигао послужавник и упутио се њеном столу, била је још увек сама. Он је немамо ишао према њој, тражећи очима место за неким столом иза ње. Делило их је не више од три метра. Још две секунде, и све ће бити у реду. Уто неки глас иза њега позва „Смите!” Он се учини да није чуо. „Смите!” понови глас нешто јаче. Није вредело. Он се окрете. Плавокос младић приглупа лица, по имену Вилшер, кога је Винстон површно познавао, позивао га је с осмехом на слободно место за својим столом. Било је опасно одбити. Препознат, није могао да продужи и седне за сто са девојком која није у друштву. Превише би боло очи. Он седе с пријатељским осмехом. Глупаво плавокосо лице засија. Винстон за тренутак виде себе како усред тог лица удара пијуком. После неколико минута, девојчин сто се попуни.

Али није га могла не видети кад јој се приближавао; вероватно је схватила шта је посреди. Следећег дана, он се постара да дође рано. И, наравно, она је седела за столом на скоро истом месту, опет сама. Непосредно испред њега у реду је стајао човечуљак сличан бубашваби, брзих покрета, равна лица и ситних сумњичавих очију. Одмичући се од пулта са својим послужавником, Винстон виде да се човечуљак упутио право девојчином столу. Нада му поново спласну. За мало удаљенијим столом било је једно слободно место, но нешто је у човечуљковом изгледу говорило да ће он довољно пазити на своју удобност и изабрати сто са највише слободних места. С ледом у срцу, Винстон поде за њим. Морао је бити сам с њом, иначе ништа не вреди. У том тренутку одјекну јак тресак. Човечуљак је лежао колико је дуг, послужавник му беше одлетео из руку, а по поду су текла два поточића од супе и кафе. Он се подиже на ноге са злобним погледом према Винстону; очигледно је сумњао да га је овај саплео. Све се ипак заврши добро. Пет секунди касније, док му је срце громогласно тукло, Винстон је седео за девојчиним столом.

Није је гледао. Истовари своје порције с послужавника и сместа поче јести. Било је крајње прешно да проговори одмах, пре него што неко наиђе, али га је био ухватио ужасан страх. Откако му је она приступила било је прошло недељу дана. Можда се предомислила, сигурно се предомислила! Било је немогуће да се ово успешно заврши; тако шта се не догађа у стварном животу. Можда не би уопште ни проговорио да тог тренутка није спазио Емплфорта, поету длакавих ушију, како се смушено врзма по мензи са својим послужавником, тражећи где ће сести. Онако изгубљен, Емплфорт је био привржен Винстону, и свакако би сео за његов сто ако би га спазио. Да се пређе у акцију преостао је још можда минут. И Винстон и девојка јели су непрекидно и равномерно. Сплачина коју су јели била је танка чорба, у ствари супа, од бораније. Винстон проговори тихим мрмором. Ни једно ни друго нису дизали очију; равномерно су захватали кашиком водњикаве сплачине и приносили устима, а између кашика измењивали оно неколико неопходних речи тихим безбојним гласом.

„У колико излазиш с посла?”

„Осамнаест и тридесет.”

„Где се можемо наћи?”

„Трг победе, код споменика.”

„Препун је телекрана.”

„Ако је гужва, не смета.”

„Треба неки знак?”

„Не. Немој ми прићи док ме не видиш у гомили. И немој ме гледати. Само буди негде поред мене.”

„У колико?”

„У деветнаест.”

„У реду.”

Емплфорт не виде Винстона и седе за други сто. Њих двоје не проговорише више ни речи; колико је то могуће двома људима који седе једно насупрот другом за истим столом, нису се ни погледали. Девојка брзо заврши са својим ручком и оде. Винстон остаде да попуши цигарету.

Винстон се нађе на Тргу победе пре договореног времена. Врзмао се неко време око постоља огромног округлог стуба на чијем је врху кип Великог Брата гледао на југ према небу где је победио евроазијске авионе (пре неколико година били су истазијски) у Бици за Писту један. На слици испред њега налазио се кип човека на коњу, наводно Оливера Кромвела. У деветнаест нула пет девојке још није било. Ужасан страх поново захвати Винстона. Неће доћи, предомислила се! Он се упути спорим корацима до северне стране трга и осети неко бледо задовољство кад је препознао цркву Светог Мартина чија су звона, у време кад је имала звона, звонила Дугујеш ми фартинг. Тада спази девојку како стоји поред постоља споменика и чита, или се претвара да чита, плакат који је био спирално увијен око стуба. Било је опасно прићи јој док се не скупи још света. Свуда око подножја били су постављени телекрани. Но уто се зачу пролом узвика и звук тешких мотора однекуд слева. Одједном сви потрчаше преко трга. Девојка лаконога оптрча око лавова на постољу споменика и придружи се трци. Винстон поде за њом. Док је трчао, чу некога како виче да то пролази конвој евроазијских заробљеника.

Јужни крај трга већ је била запосела густа маса света. Винстон, у нормалним ситуацијама човек који се држи прикрајка у свакој гужви, сад поче да се гура, лакта, пробија до средишта гомиле. Ускоро се нађе надохват руке девојке, али пут су му препречавали један прол огромног раста и једна жена, скоро исто толико крупна, вероватно његова супруга, који су сачињавали скоро непробојан зид меса. Винстон се изви постранце и, наваливши свом снагом, успе да углави раме међу њих. За тренутак му се учини да му се утроба меље у кашу између два мишићава кука, а затим се про би, мало ознојен. Наде се поред саме девојке. Стајали су раме уз раме и обоје гледали право преда се.

Улицом је лагано пролазио дуги низ камиона, са стражарима камених лица који су стајали у сваком углу с аутоматима у руци. У камионима су, тесно збијени, чучали жути људи малог раста у изношеним зеленкастим униформама. Њихова тужна, монголска лица зурила су преко ограде камиона, потпуно незаинтересована. Понекад би се, кад би који камион труцнуо, чула звека метала: сви заробљеници имали су окове на ногама. Тужна лица су пролазила камион по камион. Винстон је знао да су ту, али примећивао их је само с прекидима. Девојчино раме, и рука до лакта, било је притиснуто уз његово. Образ јој је био толико близу да му је скоро осећао топлоту. Она сместа узе ситуацију у своје руке, као раније у мензи. Поче говорити оним истим безбојним гласом, готово не покрећући усне, једва чујним мрмором који се лако губио у буци гласова и тутњави камиона.

„Чујеш ли ме?”

„Да.”

„Јеси ли слободан у недељу поподне?”

„Да.”

„Онда слушај добро. Мораћеш да запамтиш. Иди на станицу Педингтон...”

С неком војничком прецизношћу која га је запањивала, она му објасни којим путем да иде. Пола сата возом; од станице лево; два километра путем; капија без горње пречаге; стаза преко ливаде; пут зарастао у траву; путељак између жбуња; оборено дрво обрасло маховином. Чинило се да има мапу у глави. „Можеш да запамтиш?”, промрмља она најзад.

„Могу.”

„Окренеш лево, па десно, па опет лево. А на капији фали горња пречага.”

„Добро. У колико?”

„Око петнаест. Ако ме нема, чекај ме. Ја ћу другим путем. Јеси ли сигурно запамтио?”

„Јесам.”

„Онда се сместа одмакни од мене.”

То му није ни морала рећи. Но за тренутак се нису могли извући из гомиле. Камиони су и даље пролазили, руља и даље незасито буљила. У почетку се чуло неколико „уа” и звиждука, али само од чланова Партије који су били у гомили, па и то је убрзо престало. Осећање које је преовладавало било је једноставно радозналост. Странци су, како из Евроазије тако и из Истазије, били нека врста ретке звери. Нису се могли видети дословно никако сем као заробљеници, па чак и тада само за тренутак. Нити се знало шта се с њима дешава, сем оне неколицине који су били вешани као ратни злочинци; остали су се једноставно губили, вероватно су их слали у логоре за присилни рад. Округле монголске физиономије беху уступиле место лицима европскијег типа, прљавим, обрадателим и исцрпеним. Преко испалих јабучица гледале су очи у Винстонове, покоји пут веома продорно, и губиле се. Већ су пролазили последњи камиони конвоја. У последњем Винстон виде постаријег човека, свег у седој коси и бради, како стоји усправно, зглобова прекрштених пред собом, као да је навикао да му буду везани. Винстону и девојци већ се приближавало време растанка. Но у последњем тренутку, док их је гомила још увек притискала, њена рука потражи његову и накратко је стеже.

Стисак потраја највише десет секунди, а ипак му се учини да су им руке биле стегнуте веома дуго. Имао је времена да сазна сваки детаљ њене шаке. Испитао је дуге прсте, лепо уобличене нокте, огрубели длан и ред жуљева на њему, меко месо испод зглоба. Иако ју је упознао само додиром, могао бије препознати очима. У том истом тренутку паде му на памет да не зна које су боје девојчине очи. Вероватно смеђе, али црномањасти понекад имају плаве. Окренути главу и погледати је била је незамислива лудост. Држећи се за руке, невидљиве међу збијеним телима, гледали су само право, а уместо девојчиних очију Винстона су жалобно посматрале, из навиљака косе и браде, очи постаријег заробљеника.

2

Винстон се пробијао путем кроз шару светлости и сенки, газећи по барицама злаћаног светла где год су се гране раздвајале. Лево од њега, испод дрвећа, земљу је покривало безброј звончића. Ваздух као да је љубио по кожи. Био је други мај. Однекуд дубље из шуме допирало је гукање дивљих голубова.

Био је стигао мало рано. Пут му је прошао без тешкоћа; девојка је тако очигледно имала искуства да га је било мање страх него иначе. Сва је прилика била да се на њу могло ослонити да ће наћи какво сигурно место. Уопште узев, у околини није било много сигурније него у самом Лондону. Разуме се, телекрана није било, но увек је постојала опасност да су наоколо сакривени микрофони тако да се човеков глас могао ухватити и препознати; сем тога, није било лако путовати сам а да човек не скрене пажњу на себе. за растојања до стотину километара није било потребно оверавати пасош, али понекад су се по железничким станицама мотале патроле које су проверавале документа сваког члана Партије на кога наиђу и постављале неугодна питања. Међутим, патрола овом приликом није било, а на путу од станице био је проверио, опрезно бацајући погледе унатраг, да га нико не прати. Воз је био пун прола, у празничном расположењу због лепог времена. Дрвени вагон у коме је путовао испуњавала је и препуњавала једна једина породица, од безубе прабабе до једномесечне бебе, која је ишла да проведе поподне у „тазбини” и, како су отворено објаснили Винстону, да набаве мало бутера испод руке.

Пут се прошири; још минут, и он стиже до путељка који му је поменула, обичне сточне стазе која је ронила у жбуње. Сата није имао, али петнаест часова сигурно још није било. Звончићи су били тако густи да их је било немогуће не газити. Он клече и поче да их бере, делом да му прође време, али делом и због нејасне жеље да девојци да букет цвећа кад дође. Био је накупио велики букет и удисао слаби, помало отужни мирис, кад га један звук отпозади укочи: несумњиво крцкање гранчица под ногом, Он настави да бере звончиће. То је било најбоље што је могао да чини. Можда су кораци били девојчини, а можда га је неко ипак пратио. Окренути се значило би показати осећање кривице. Он убра још један, и још један. Нека рука му лако додирну раме.

Подиже поглед. Била је девојка. Она одмахну главом, очигледно упозоравајући га да ћути, затим раздвоји жбуње и хитро поде испред њега узаним путељком у шуму. Очигледно је тим путем већ пролазила, јер је мочварна места обилазила као по навици. Винстон је ишао за њом, још увек стежући букет звончића. Прво што је осетио било је олакшање, но док је посматрао чврсто витко тело како се креће пред њим, са скерлетном ешарпом затегнутом таман толико да истакне облину бокова, притисну га тешко осећање ниже вредности. Чак и сад му се чинило да ће се девојка, кад се окрене и погледа га, предомислити и отићи. Благост ваздуха и зеленило лишћа застрашивали су га. Још на путу од станице, под мајским сунцем осетио се прљав и убледео, биће затвореног простора, са лондонском чади у порама. Паде му на памет да га она вероватно никад није ни видела у пуној дневној светлости на отвореном простору. Дођоше до обореног дрвета које му је била, поменула. Девојка прескочи и растави жбуње у коме на изглед није било пролаза. Пошавши за њом, Винстон виде. да су се нашли на природној чистини, малој травнатој узвишици окруженој високим младим дрвећем које ју је потпуно скривало. Девојка стаде и окрете се.

„Ево нас”, рече.

Посматрао ју је са раздаљине од неколико корака. Још увек се није усуђивао да јој приђе ближе.

„Нисам ти смела ништа рећи на оном путу”, продужи; она, „за случај да има микрофона. Не верујем да има, али ко зна. А увек може да се деси да ти неко од оних свиња позна глас. Овде смо сигурни.”

Још увек није имао храбрости да јој се приближи. „Овде смо сигурни?” глупо понови он.

„Јесмо. Погледај дрвеће.” То су били танки јасенови, који су некад били посечени па поново израсли у шуму младица од којих ниједна није била дебља од зглоба на руци. „Ту нигде нема места да се сакрије микрофон. Сем тога, овде сам већ била.”

Говорили су тек да нешто кажу. Он беше успео да јој приђе мало ближе. Она је стајала пред њим врло усправно, с осмехом који је изгледао благо ироничан, као да се чудила зашто је тако спор да пређе на дело. Звончићи беху попадали на земљу. Изгледало је као да су пали сами. Он је узе за руку.

„Да ли ми верујеш”, рече, „да до овог тренутка нисам знао каве су ти боје очи?” Смеђе су; примети он, прилично светла нијанса смеђег, са црним трепавицама. „А сад кад си видела на шта стварно личим, можеш ли и даље поднети да ме гледаш?”

„Могу врло лако.”

„Имам тридесет година. Имам жену које се не могу ослободити. Имам отечене вене. Имам пет лажних зуба.”

„То ми је савршено свеједно”, рече девојка.

Следећег тренутка, незнано чијим делом, она му се нађе у загрљају. У почетку није осећао ништа до чисте неверице. Младо тело је било припијено уз његово, маса црне косе падала му је по лицу — да! била је заиста подигла лице и он је љубио пуна црвена уста. Била му је стегла руке око врата, називала га драгим, милим, вољеним. Био ју је повукао на тло, она се ни најмање није опирала, могао је с њом радити шта хоће. Но уистину није имао никаквог физичког осећаја, сем голог додира. Осећао је само неверицу и понос. Било му је драго што је до овога дошло, али није осећао никакву физичку жељу. Све је дошло пребрзо, њена младост и лепота беху га поплашили, био је превише навикао да живи без жена — није знао шта је било разлог. Девојка се подиже и извади звончић из косе. Седе уз њега и загрли га око струка.

„Не брини, драги. Не морамо да журимо. Имамо цело поподне. Зар није ово дивно скровиште? Пронашла сам га једанпут кад сам се изгубила на колективном маршу. Ко год да дође, чуо би се на сто метара.”

„Како се зовеш?” упита Винстон.

„Џулија. А ја знам како се ти зовеш. Винстон — Винстон Смит.”

„Откуд знаш?”

„Изгледа, драги, да ја боље сазнајем него ти. Реци ми, шта си мислио о мени пре него што сам ти дала ону цедуљу?”

Он не осети никакво искушење да је слаже. Рећи одмах оно најгоре чинило се чак као нека љубавна жртва.

„Нисам могао очима да те видим”, рече. „Хтео сам да те силујем а после убијем. Пре две недеље озбиљно сам размишљао да ти разбијем главу каменом. Ако баш хоћеш да знаш, мислио сам да имаш везе са Полицијом мисли.”

Девојка се одушевљено насмеја, очигледно схватајући ово као признање својој изврсној способности претварања.

„Зар баш са Полицијом мисли? Ниси ваљда озбиљно?”

„Па добро, можда не баш сасвим; али знаш — тако си изгледала — тако млада, свежа, здрава... разумеш — мислио сам да си вероватно...”

„Мислио си да сам добра чланица Партије. Чиста на речи и делу. Заставице, параде, пароле, игре, колективни маршеви — све те будалаштине. А ти шта? мислио си: да јој се само пружи прилика, издала би ме као зломислитеља па би ме убили?”

„Тако нешто. Знаш, много је таквих девојака.”

„То све због овог срања”, рече она, стрже скерлетну ешарпу Омладинске лиге против секса и пребаци је преко гране. Затим, као да се нечега сетила кад се дотакла струка, гурну руку у џеп и извади плочицу чоколаде. Преломи је на два дела и даде један Винстону. Још пре него што га Је узео, Винстон осети по мирису да је то веома необична чоколада. Била је тамна и сјајна, и увијена у станиол. Чоколада је обично била мртве тамно-мрке боје, лако се крунила, и имала укус који је, уколико се уопште дао описати, подсећао на дим запаљено ђубрета. Али чоколаду сличну овој коју је добио од Џулије већ је окусио, некад у прошлости. Први дашак њеног мириса беше покренуо неко сећање које није могао одредити у времену, но које је било снажно и узнемиравало га.

„Одакле ти ово?” упита он.

„Црна берза”, равнодушно рече она. „У ствари и јесам таква, на изглед. Истичем се у играма. У Шпијунима сам била командир одреда. Три вечери недељно добровољно радим за Омладинску лигу против секса. Сате и сате сам ја изгубила лепећи оне њихове блесаве плакате по целом Лондону. У парадама увек држим један крај заставе. Увек изгледам добро расположена и никад ништа не избегавам. Ста други, то и ти, то је моја девиза. Једино се тако може бити сигуран.”

Винстону се први комадић чоколаде већ беше истопио на језику. Укус је био предиван. Али оно сећање није одлазило; кружило му је по самој ивици свести, дубоко и снажно, али неодредиво, као какав предмет виђен само крајичком ока. Он га одбаци од себе, свестан само да је то сећање на неко дело којег би се радо одрекао кад би могао.

„Ти си врло млада”, рече он. „Од мене си млада сигурно десет-петнаест година. Шта си то могла наћи привлачно на човеку као што сам ја?”

„Нешто на твом лицу. То ме је навело да рескирам. Умем да приметим ко није њихов. Чим сам те видела, знала сам да си против оних”.

Они је значило Партија, пре свега Ужа партија, о којој је говорила с отвореном заједљивом мржњом због чега се Винстон осећао нелагодно, иако је знао да су, ако игде могу бити безбедни, безбедни баш ту. Нешто гаје на њој било запрепастило: њен вулгарни речник. ЧИанови Партије нису смели да псују; Винстон је и сам ретко псовао, или бар ретко наглас. Џулија, међутим, није могла да помене Партију, нарочито Ужу партију, а да се не послужи речима које се обично виђају исписане по зидовима клозета.То га није љутило. Био је просто један од симптома њеног револта против Партије и свега што је она прописивала, нешто што је на известан начин било природно и здраво, као што коњ кија кад наиђе на труло сено. Били су напустили чистину и поново почели лутати кроз шаренило светлости и сенке, загрљени око струка кад год је стаза била довољно широка да иду упоредо. Он примети како јој је струк далеко мекши сад кад на њему није било ешарпе. Говорили су шапатом. Изван чистине, по Џулијиним речима, најбоље је било ићи тихо. Убрзо стигоше до ивице шумарка. Она га заустави.

„Не излази на отворено. Можда неко посматра. Док смо иза грања, сигурни смо.”

Стајали су у сенци лесковог жбуња. Сунце које се цедило кроз безброј но лишће било им је још увек топло на лицу. Винстон погледа ливаду на коју је шумарак излазио и осети чудан, спори шок препознавања. Познавао ју је из вида. Стара, попасена утрина по којој је вијугала стазица а овде-онде видели су се кртичњаци. У назубљеној живици на супротном крају, брестове гране су се једва приметно повијале на поветарцу, а лишће им се благо комешало у густим масама, као женска коса. Мора бити да негде близу, али ван видног поља, тече поток са зеленим плићацима у којима се играју рибице!

„Није ли овде негде у близини поток?” прошапута.

„Јесте, на ивици оне друге ливаде. Има и риба, великих. Можеш лепо да их гледаш како леже у плићацима ти врбаку и машу репом.”

„Па то је скоро као у Златном крају,” промрмља он.

„Шта?”

„Ништа. То је један предео који сам понекад видео у сну.”

„Гледај!” прошапута Џулија.

На једну грану, ни пет метара од њих и скоро у висини њихових лица, беше слетео дрозд. Можда их није ни видео. Он је био на сунцу, они у хладу. Рашири крила, поново их пажљиво склопи, за тренутак саже главу као да одаје почаст сунцу, а онда му се из грла изли бујица песме. У поподневној тишини песма је одјекивала необично гласно. Винстон и Џулија су стајали прибијени једно уз друго, зачарани. Музика је текла даље, минут за минутом, са зачуђујућим варијацијама, не понављајући се ни један једини пут, као да је птица намерно истицала своју виртуозност. Понекад би прекинула песму на неколико секунди, раширила и поново склопила крила; затим би истурила своје шарене груди и поново запевала пуним грлом. Винстон ју је посматрао с неким нејасним осећањем поштовања. За кога, за шта пева та птица? Не посматра је ни њен пар, ни њен супарник. Шта је наводи да седи на ивици самотног шумарка и точи своју музику у ништавило? Он се упита да у близини ипак није сакривен какав микрофон. Он и Џулија су говорили само тихим шапатом; микрофон не би ухватио њих, не.го дрозда. Можда на другом крају жице седи какав ситан човек налик на бубашвабу и пажљиво слуша — слуша то. Али поплава музике му постепено избаци све мисаоне комбинације из главе. Дроздова песма као да је била течност која се изливала на њега и мешала са сунцем које се пробијало кроз лишће. Он престаде мислити и само је осећао. Девојчин струк који је његова рука обухватала био је топао и мек. Он је окрете себи, тако да су стајали груди уз груди; њено тело као да се уливало у његово. Куда год полазио рукама, било је податно као вода. Уста им се сљубише; то је сад било нешто сасвим различито од малопређашњих оштрих пољубаца. Кад су одмакли лица једно од другог, обоје уздахнуше дубоко. Птица се поплаши и одлете лепећући крилима.

Винстон прислони усне на њено уво. „Сад”, шапну он.

„Немој овде”, одшапута она. „Хајдемо натраг у скровиште. Тамо је сигурније.”

Журно, ломећи овде-онде по коју гранчицу, они се упутише кривудавим путељком до пропланка. Кад се нађоше у кругу младих изданака, она се окрете и сучели се с њим. Обоје су дисали бурно, али њој се у угловима усана поново беше појавио осмех. Један тренутак је стајала и посматрала га, а затим се не гледајући маши патент-затварача на свом комбинезону. И — да! све се деси скоро исто онако као у његовом сну. Готово исто онако брзо како је замишљао, она стрже своју одећу; а кад ју је одбацила у страну, урадила је то оним истим величанственим покретом који као да брише целу једну цивилизацију. Тело јој је на сунцу сјајило белином. Али у првом тренутку он јој није гледао тело; поглед му је био прикован за њено пегаво лице и једва приметни, смели осмех. Клече пред њу и узе је за руке.

„Јеси ли ово већ некад радила?”

„Разуме се. Стотине пута... па добро, десетине пута.”

„Са члановима Партије.”

„Да, увек с њима.”

„Са члановима Уже партије?”

„То не, с тим свињама не. Али има их пуно који би хтели само да имају прилику. Нису они толики свеци какви се праве.”

Срце му поскочи. Она је то радила десетине пута: желео је да су у питању стотине — хиљаде пута. Све што је наговештавало порок увек га је испуњавало безумном надом. Ко зна, можда је Партија испод површине одиста трула, можда је њен култ пожртвовања и одрицања само лаж под којом се скрива исквареност. Кад би могао све да их зарази губом, или сифилисом! Било шта да уради што квари, што слаби, што руши! Он је повуче наниже; сад су клечали лице у лице.

„Слушај. Што си више мушкараца имала, то те више волим Разумеш ли то?”

„Да, сасвим.”

„Мрзим чистоту, мрзим доброту! Желим да нестану све врлине. Желим да цео свет буде порочан до сржи костију.”

„Драги, онда би требало да ти савршено одговарам. Ја сам управо порочна до сржи костију.”

„Волиш ли ти ово? Мислим, не само са мном; да ли уопште волиш да се...?”

„Обожавам.”

То је било оно што је изнад свега желео да чује. Не само љубав према једној јединки, него животињски нагон, проста неиздиференцирана жеља, то је била сила која ће Партију разбити у комаде. Он је притисну на траву, " међу попадале звончиће. Овог пута није било тешкоћа. Убрзо им се дизање и спуштање груди врати на нормалну брзину; с неком пријатном беспомоћношћу, они се раздвојише. Сунце као да је пекло јаче. Обома се спавало. Он се маши одбаченог комбинезона и упола је покри њиме. Готово сместа заспаше и спавали су око пола сата.

Винстон се пробуди први. Пробудивши се, седе и загледа се у пегаво лице које је и даље мирно спавало на подметнутом длану као на јастуку. Ако се изузму уста, није се могло рећи да је лепа. Кад би се погледало изблиза, видела би се и покоја борица око очију. Кратка црна коса била је изванредно густа и мека. Паде му на памет да још увек не зна ни њено презиме ни адресу.

Младо, здраво тело, сада беспомоћно у сну, пробуди у њему осећање сажаљења, жељу да је штити. Но она нежност без мисли, коју је осећао под леском док је певао дрозд, не врати му се до краја. Он склони комбинезон и загледа се у гладак бели бок. У прошлости, помисли он, мушкарац би ‚посматрао женско тело, нашао да је оно пожељно’ и ту је причи био крај. Но данас није могло бити ни чисте љубави ни чисте жеље. Ни једно осећање није чисто, јер је све помешано са страхом и мржњом. Њихов загрљај био је битка, њихов оргазам победа. Оно што су учинили било је удар на Партију. Било је политички акт.

3

"Овде можемо још једанпут”, рече Џулија. „По правилу је сигурно отићи у исто скровиште двапут. Разуме се, то тек за месец-два.”

Чим се пробудила, понашање јој се беше изменило. Постаде будна и пословна, обуче се, завеза ешарпу око појаса, и поче се бавити детаљима повратка. Чинило се природним да тај посао препусти њој. Она је очигледно имала природног лукавства које је Винстону недостајало; уз то је одлично познавала околину Лондона, стекавши то знање на безброј колективних маршева. Пут којим му је рекла да се врати био је потпуно различит од онога којим је дошао; и водио је до сасвим друге железничке станице. „Путем којим си дошао никад се не враћај”, рече она, као да износи какав важан принцип. Објасни му да ће отићи прва, а да он потом треба да сачека пола сата пре него што и сам крене.

Беше му рекла и где ће се, после четири дана, састати идући пут. То је била улица у једној од сиромашнијих четврти, где се: налазила пијаца која је обично била претрпана и бучна. Она ће се вртети око тезги, правећи се да тражи пертле или конац. Ако оцени да је ситуација чиста, ишмркнуће се у марамицу кад се он приближи; ако не, он треба да прође као да је не познаје. С мало среће, усред гомиле света, моћи ће да поразговарају четврт сата и закажу следећи састанак.

„А сад морам да идем”, рече чим је он запамтио упутства. „Морам да будем натраг у деветнаест и тридесет. Имам два сата посла за Омладинску лигу против секса: да делим летке, или тако нешто. Срање. Хоћеш да ме очистиш? Да немам неку гранчицу у коси? Сигурно? Онда до виђења, љубави, до виђења!”

Она му се баци у наручје, пољуби га готово грубо и следећег тренутка се проби кроз младице и нестаде у шумарку, пра већи при том врло мало шумова. Он још увек није знао њено презиме и адресу. То, међутим, није значило ништа: било је незамисливо да се могу састати било где у затвореном простору или разменити икакву писмену поруку.

Ствари су пошле тако да се на пропланак у шумарку више нису ни вратили. Током маја имали су још само једну: прилику кад су успели да спавају заједно. То се десило у другом од скровишта за која је Џулија знала, звонику неке срушене цркве, у готово пустом крају у околини града, где је пре тридесет година пала атомска бомба. Место је било изврсно као скровиште; пут до њега је, међутим, био врло опасан. У осталим приликама могли су се састајати само на улици, сваки пут другој, и никад не дуже од пола сата. На улици се увек могло разговарати, на известан начин. Док су плутали претрпаним улицама, не сасвим једно до другог, и никад се не гледајући, водили су чудан, испрекидан разговор који се палио и гасио као светионик: прекидали су га изненада кад би се нашли у близини телекрана или спазили униформу неког члана Партије како се приближава, настављали га после неколико минута усред реченице, пресецали га напола кад би се растали на уговореном месту а потом га настављали следећег дана готово без увода. Испостави се да је Џулија сасвим навикнута на разговор на такав начин, који је називала „разговор у наставцима”. Исто тако је умела, зачудо, да говори не покрећући усне. Само једном, за готово месец дана сваковечерњег састајања,поде им за руком да се пољубе. Ишли су ћутке неком споредном улицом (Џулија никад није говорила ако се нису налазили у некој од главних улица) кад се зачу заглушујући прасак, земља се затресе, а ваздух помрачи; Винстон се наде како лежи на боку, изубијан и преплашен. Очигледно је негде сасвим близу пала ракетна бомба. Он одједном спази Џулијино лице на неколико сантиметара од свог, мртвачки бело, бело као креда. Чак су јој и усне биле беле. Мртва! Он је стеже уза се и примети да је лице које љуби живо и топло. Но на усне му се хватало нешто прашњаво. Лица су им обома била покривена густим слојем кречне прашине.

Било је вечери кад су стизали на место састанка и морали се мимоићи без икаквог знака, јер је иза угла управо изишла патрола, или изнад главе стајао хеликоптер. Но чак и да је било мање опасно, наћи времена за састанак било би ипак тешко. Винстонова радна недеља износила је шездесет сати, Џулијина чак и више; слободни дани су им зависили од притиска посла и нису се често поклапали. У сваком случају, Џулија је ретко имала потпуно слободно вече. Проводила је зачудно много времена на предавањима и демонстрацијама, разносећи материјале за Омладинску лигу против секса, кројећи заставе за Недељу мржње, скупљајући прилоге за кампању штедње, и бавећи се осталим сличним пословима. То се исплаћивало, како је говорила; представљало је камуфлажу. Човек који се држи мањих правила може кршити већа. Она је чак навела Винстона да стави хипотеку на још једно од својих слободних вечери и пријави се за прековремени рад у фабрици муниције, за шта су се загриженији чланови Партије јављали добровољно. И тако је он почео, по једно вече сваке недеље, проводити четири сата, наврћући један на други мале металне предмете, вероватно делове упаљача за бомбе, паралисан од досаде, у лоше осветљеној фабричкој хали пуној промаје где се лупа чекића суморно мешала са музиком телекрана.

Кад су се састали у црквеном торњу, испунише рупе у свом дотадашњем испрекиданом разговору. Било је врело поподне. У тесној четвртастој просторијици изнад звона ваздух је био врући устајао; осећао се неподношљив смрад голубијег измета. Разговарали су сатима, седећи на прашњавом поду прекривеном гранчицама; с времена на време неко би од њих двоје устао да баци. поглед кроз пушкарницу и утврди да се нико не приближава.

Џулија је имала двадесет шест година. Живела је у женском дому са још тридесет девојака („Вечито у женском смраду! Немаш појма колико мрзим жене!” рекла је узгред), а радила је, као што је и мислио, у Одељењу прозе. Волела је свој посао, који се углавном састојао од тога што је требало руковати и одржавати један јак, али каприциозан електрични мотор. Није била „страшно паметна” али је волела да ради рукама и рад са машинама јој је падао лако. Умела је да опише цео процес састављања романа, од опште директиве Комитета за планирање па све до последњег глачања у такозваној „гланц-групи”. Но коначни производ је није интересовао. Била је, по својим речима, „слаба муштерија за књиге”. Књиге су за њу биле једноставно роба која се мора производити, као пекмез или пертле.

Није се сећала ничега пре првих година шесте деценије, а од свих људи које је познавала, један једини је често причао о предреволуционарним данима – био је то њен деда, који је нестао кад јој је било осам година. У школи је била капитен хокејашке екипе, и добила гимнастички трофеј две године узастопце. Пре но што се учланила у Омладинску лигу против секса, била је секретар месног актива Савеза омладине, а пре тога командир одреда у Шпијунима. Увек је имала одличну карактеристику. Чак је у своје време била изабрана (што је представљало несумњив знак доброг угледа) за рад у Порносекцији, пододсеку Одељења прозе који је производи о трећеразредну порнографију за про ле. Порносекцију су они који су радили у њој називали „масна кућа”, примети она. Ту је остала годину дана, радећи на производњи књижица под насловима Несташне приче или Једна ноћ у девојачком пансионату, које су, у запечаћеним пакетићима, испод руке куповали млади пролетери под утиском да раде нешто забрањено.

„Какве су те књиге?” радознало упита Винстон.

„Смути па проспи. У ствари су досадне. Постоји само шест заплета, само што их нешто мало мењају. Разуме се,ја сам радила само на калеидоскопима. У гланц-групи нисам била. Немам смисла за књижевност, драги — чак ни колико треба за тај посао.”

Са чуђењем је сазнао да у Порносекцији, сем шефова одељка, раде само жене, по теорији да би мушкарци, чији су сексуални нагони мање подложни контроли него женски, лакше подлегли утицају порнографије с којом би радили.

„Не воле чак ни да им раде удате жене”, додаде она. „Девојке су увек оличење чистоте, по њима. Али као што видиш, једна баш није.”

Први пут је водила љубав у шеснаестој години, са неким шездесетогодишњаком, чланом Партије, који је касније извршио самоубиство да избегне хапшење. „Баш добро”, рече Џулија, „иначе би сазнали за мене кад би признао.” Затим су дошли други. У њеним очима живот је био једноставна ствар. Човек жели да му буде лепо; „они”, то јест Партија, спречавају га у томе; он онда крши правила како најбоље уме. Што „они” ускраћују човеку задовољство чинило јој се исто тако природним као и то што човек треба да се стара да га не ухвате. Партију је мрзела, и своју мржњу исказивала најгрубљим речима, али је није критиковала у општем смислу. За доктрину Партије није имала интересовања, сем онда кад је ова непосредно погађала њен сопствени живот. Он примети да она не употребљава речи из Новоговора, осим оних које су прешле у свакодневну употребу. За Братство никад није чула, и није хтела да верује у његово постојање. Сваки облик организоване буне против Партије, који је унапред био осуђен на неуспех, чинио јој се глупим. Паметно радити значило је кршити правила а ипак остати жив. Он се узгред запита колико их у млађој генерацији може бити налик на Џулију — у генерацији која је одрасла у свету Револуције, која није знала ни за шта друго; за коју је Партија била нешто неизменљиво, као небо; која се није буни ла против њене власти већ једноставно врдала од ње, као што се зец уклања од пса.

О могућности да се узму нису разговарали. Могућност је била толико бледа да није вредела мисли. Никакав комитет који се да замислити не би одобрио њихов брак, чак и кад би се Винстонова жена Кетрин и могла некако уклонитИ с пута. То је било безнадежно чак и као сан.

„Каква ти је била жена?” упита Џулија.

„Била је — да ли знаш ону реч из Новоговора: добромислен? Што значи: по природи исправан, неспособан да помисли лошу мисао?”

„Не знам реч, али такве људе знам добро.”

Он јој поче причати о свом браку, но она је зачудо знала како су суштинске ствари у основи изгледале. Описала му је, мада никад није видела ни осетила, како се Кетринино тело кочи и крути чим би је дотакао; како се чинило да га гура од себе чак и онда кад га је чврсто грлила. Са Џулијом му није било тешко разговарати о тим стварима; Кетрин је, у сваком случају, одавно била престала да буде болна, и постала само непријатна, успомена.

„Могао бих издржати да није било једне ствари”, рече он, и исприча јој о леденој представи на коју га је Кетрин натеривала сваке недеље у исти дан. „Било јој је одвратно, алије ништа није могло спречити да то ради. То је називала — не, никад нећеш погодити како.”

„Наша обавеза према Партији”, сместа рече Џулија.

„Откуд знаш?”

„Драги, па и ја сам била у школи. Предавања о сексуалном животу једанпут месечно за омладину изнад шеснаест година. И у Савезу омладине. Годинама ти то туцају у главу. Вероватно им и пали, у већини случајева. Само, разуме се, никад се не зна; људи су толико дволични.”

Она настави у истом смислу. Код Џулије је свака тема водила њеној сексуалности. Чим би се разговор ма на који начин дотакао те области, она је показивала велику интелигенцију. За разлику од Винстона, схватала је суштину пуританизма који је Партија проповедала. Није у питању било само то што сексуални нагон ствара свој сопствени свет који је Партији ван контроле те га зато треба уништити, ако је могуће. Важније је било то што сексуално лишавање ствара хистерију, која је добродошла јер се може преобразити у грозницу ратоборности и и обожавање воде. Она је то ИсказИвала овако:

„Кад спаваш са женом, трошиш енергију; а после си сав срећан и не дајеш пет пара ни за шта. А они не подносе да ти буде тако: хоће да стално пуцаш од енергије. Све то марширање горе-доле, клицање, махање заставама — све ти је то неиживљен секс. Ако си срећан у себи, шта те брига за Великог Брата, и тролетке, и Два минута мржње, и сва она њихова срања?”

Истина је, помисли он. Између аскезе и политичке исправности постоји непосредна, блиска веза. Јер како би се онај страх, она мржња и оно лудачко веровање које Партија тражи од својих чланова могли одржати на потребној висини као покретачка снага? Сексуални импулс је Партији био опасан, те гаје скренула у страну и искористила за своје потребе. Сличан трик су извели и са родитељским инстинктом. Породица се није могла укинути; Партија је чак подстицала готово старинску љубав родитеља према деци. С друге стране, децу је систематски окретала против родитеља и учила да их шпијунирају и пријављују њихове сумњиве речи и дела. Породица је у ствари постала филијала Полиције мисли. На тај начин се постизало да сви грађани и дању и ноћу буду окружени уходама који их интимно познају.

У сећање му се наједном врати Кетрин. Кетрин би га несумњиво доставила Полицији мисли да није била преглупа да у његовим речима открије политичку неисправност. Но у ствари ју је тог тренутка вратила у Винстоново сећање загушљива поподневна јара, од које су му по челу избиле грашке зноја. Он поче причати Џулији о нечему што се десило, управо што се није десило, једног другог врелог летњег поподнева, пре једанаест година.

Тада су имали за собом три или четири месеца брака. Били су се изгубили на једном колективном маршу, негде у Кенту. Заостали су за другима свега неколико корака, али потом су скренули у погрешном правцу, и убрзо су морали нагло да се зауставе на ивици неког напуштеног каменолома одакле се некад вадио кречњак. Ивица се обрушавала, у правој линији, којих десет-двадесет метара; на дну је лежало крупно камење. Наоколо није било никога да га питају за пут. Чим је схватила да су се изгубили, Кетрин је постала врло нервозна. Бити, макар за тренутак, одвојен од бучне гомиле излетника уливало јој је осећање да чини нешто лоше. Хтела је да се врате путем којим су дошли и потраже остале у другом правцу. Но у том тренутку Винстон је приметио неколико ћубица слака које су расле у пукотинама стене испод њих. Једна је била двобојна, кармин и цигла-црвена, иако је очигледно расла из истог корена. Тако нешто никад раније није видео, те позва Кетрин да дође и погледа.

„Гледај, Кетрин! Погледај оно цвеће. Онај бокор доле при дну. Видиш ли да је двобојан?”

Она се већ била окренула да поде, но за тренутак се ипак вратила, прилично узнемирена. Чак се и нагла преко ивице да види куда он показује. Стајао је нешто иза ње; ухватио ју је руком за струк да је задржи. У том тренутку му је одједном пало на памет колико су потпуно сами. Нигде се није видело ниједно људско биће, није кретао ниједан лист; чак ни једна птица није била будна. На таквом месту је опасност од скривеног микрофона била врло мала; а и да гаје било, микрофон би ухватио само звуке. Био је најврелији, најсањивији час поподнева. Сунце је палило по њима, зној га је голицао по лицу. И наједном му је дошла помисао...

„Зашто је ниси гурнуо?” упита Џулија, „Ја бих.”

„Знам, драга, ти би је стварно и гурнула. И ја бих, да сам тада био оно што сам сад. А можда бих — нисам сигуран.”

„Је ли ти криво што ниси?”

„Јесте. Све у свему, криво ми је.”

Седели су једно до другог на прашњавом поду. Он је привуче уза се. Глава јој се одмарала на његовом рамену, а пријатан, мирис косе надвладавао задах голубијег измета. Врло је млада, помисли он, још увек очекује нешто од живота, не схвата да гурнути непријатну особу низ литицу не решава ништа.

„У ствари не бих изменио ништа”, рече он.

„Зашто ти је онда криво што је ниси гурнуо?”

„Само зато што више волим делање од неделања. У овој игри коју играмо, не можемо победити. Неки неуспеси су бољи од других, то је све.”

Осети како јој се рамена извијају не одобравајући. Увек му је противречила кад је тако говорио. Није прихватила као закон природе да појединац увек губи. На неки начин је схватала да је изгубљена, да ће је Полиција мисли пре или после ухватити и убити, но другим делом свести је веровала да је ипак изводљиво саградити потајни свет у коме се може живети како се хоће. Требало је само среће, лукавства и смелости. Није разумевала да срећа не постоји, да једина победа лежи у далекој будућности, дуго после њене смрти, да је од оног тренутка кад се објави рат Партији најбоље сматрати себе лешом.

„Ми смо мртваци”, рече он.

„Нисмо још мртви”, прозаично рече Џулија.

„Не физички. Још шест месеци, годину дана — можда пет година. Ја се бојим смрти. Ти си млада, дакле вероватно је се бојиш још више него ја. Очигледно, труди ћемо се да је одложимо што више можемо. Али ту нема велике разлике. Докле год људи остану људи, животи смрт су исто.”

„Ах, којешта! С ким би радије спавао, са мном или с костуром? Зар не волиш што си жив? Зар не волиш да осетиш: ево, ово сам ја, ово мије рука, ово мије нога, стварно постојим, чврста сам, жива сам! Зар не волиш ово?”

Она се изви и приби се грудима уз њега. Он осети њене дојке, зреле и чврсте, кроз комбинезон. Њено тело као да је нешто од своје младости и елана преливало у његово.

„Волим”, рече он.

„Онда престани да ми говориш о смрти. А сад слушај, драги: морамо да се договоримо за идући пут. Могли би баш и да поново одемо на оно место у шуми. Нисмо одавно, сад може. Само сад ћеш морати другим путем. Све сам испланирала. Пођеш возом — не, чекај; нацртаћу ти.”

И, онако практична, она згрну четвороугао прашине и гранчицом извађеном из голубијег гнезда поче на поду цртати мапу.

4

Винстон се осврну по запуштеној собици изнад Черингтонове радње. Поред прозора, огромни кревет је стајао намештен, покривен отрцаном ћебади и јастуком без навлаке. На плочи камина откуцавао је старомодни сат са бројчаником подељеним на дванаест часова. У углу, на столу на склапање, из полумрака је меко сјајио стаклени притискивач за папир који је био купио у последњој посети.

У ложишту камина стајала је улубљена лимена петролејска пећ, шерпица и две шоље, које му је Черингтон дао на употребу. Винстон заложи пећ и пристави лончић. Био је донео коверат пун кафе Победа и нешто таблета сахарина. Казаљке на сату показивале су седам и двадесет: у ствари је било деветнаест и двадесет. Она је требало да доде у деветнаест и тридесет.

Лудост, лудост, говорило му је срце; свесна, неоправдана, самоубилачка лудост. Од свих злочина које је члан Партије могао починити, овај је било најтеже сакрити. У ствари му је замисао упловила у главу у облику визије: стаклени притискивач који се огледа на површини стола на склапање. Ко што је и предвиђао, Черингтон му је без компликација издао собу. Очигледно му је било мило што ће доћи до неколико долара станарине. Није се ни скандализовао ни наметљиво показивао да зна шта је посреди кад је постало јасно да је Винстону соба потребна да би у њу доводио жену. Уместо тога, гледао је некуд неодређено, ни у близину ни у даљину, и говорио уопштеним речима, с таквим так том да се чинило да је деломично невидљив. Рекао је да је мир нешто веома драгоцено. Свако жели да има неко место где ће повремено бити сам. А кад неко зна да неко други има такво место, ствар је нормалног доброг васпитања да то задржи за себе. Чак је додао, изгледајући при том као да се потпуно топи у невидљивост, да кућа има два улаза, и то један кроз задње двориште, одакле се излазило на споредну улицу.

Под прозором се чула нечија песма. Винстон провири, заштићен муслинском завесом. Јунско сунце је још увек било високо на небу, а у дворишту пуном сунца, једна чудовишно крупна жена, чврста као нормански стуб, мишићавих црвених подлактица, с кецељом од јуте привезаном око појаса, табала је горе-доле између корита и конопца за рубље, прикачињући штипаљкама низ четвртастих белих предмета, које Винстон препознаде као пелене. Кад год јој уста нису била запушена штипаљкама, певала је снажним контраалтом:

Беше то кратка љубав без наде
Што прође брзо к'о априлски дан,
Ал' од нежних речи и мисли о срећи
У срцу вечно остаде сан.

Та мелодија је већ неколико недеља прогањала Лондон. Била је то једна од безброј сличних песама које је за проле пуштала у промет једна подсекција Музичког одељења у Министарству истине. Текстови су били састављани, без икакве људске интервенције, на апарату званом версификатор. Но жена је певала тако мелодично да је од иначе одвратне бесмислице постајала скоро пријатна музика. Винстон је чуо женину песму, стругање њених ципела по плочама дворишта, дечје узвике са улице и, однекуд веома далеко, слабу зуку саобраћаја, а соба се ипак чинила чудно тиха, зато што није било телекрана.

Лудост, лудост, лудост! поново помисли он. Незамисливо је било да ће моћи долазити у ову собу дуже од неколико недеља а да их полиција не ухватио Но помисао о скровишту које ће бити само њихово, близу, и између четири зида, представљала је превелико искушење за обоје. Неко време после састанка у звонику, било им је постало немогуће да се нађу. Због Недеље мржње која је предстојала, радно време је било драстично продужено. До Недеље је преостајало више од месец дана, али су обимне, компликоване припреме свакоме задавале накнадни посао. Најзад им је обома пошло за руком да израде слободно поподне у исти дан. Били су се договорили да оду на онај исти пропланак. Вече пре тога видели су се за тренутак на улици. Док су се као случајно приближавали једно другом у гомили, Винстон скоро да је и није гледао; но један кратак поглед му је био довољан да примети да је блеђа него обично.

„Пропала ствар”, промрмљала је она чим је оценила да је сигурно говорити. „Мислим, за сутра.”

„Шта?”

„Сутра поподне. Не могу да дођем.”

„Зашто?”

„Оно редовно. Овог месеца сам добила нешто раније.”

За тренутак је био ван себе од беса. Током оних месец дана колико ју је познавао, природа његове жеље за њом била се изменила. У почетку је ту било врло мало истинске чулности. Њихово прво сексуално општење било је само чин воље. Но после другог ствари су се измениле. Мирис њене косе, укус њених уста, додир њене коже као да су се увукли у њега, или у ваздух који га је окружавао. Она му беше постала физичка потреба, нешто што није само желео него на шта је сматрао да има и право. Кад му је рекла да не може доћи, у њему се родило осећање као да мује подвалила. Но управо их је у том тренутку гомила гурнула једно уз друго, и руке су им се случајно сусреле. Она му накратко стеже врхове прстију, покретом који није буди о жељу, него љубав. Пало му је на памет да је, кад се са женом живи заједно, разочарање овакве врсте природан и редован догађај; и обузе га дубока нежност, какву према њој дотле још није осетио. Пожелео је да су њих двоје пар који за собом има десет година брака. Пожелео је да могу да ходају улицама, али отворено и без страха, да разговарају о неважним стварима и купују ситнице за домаћинство. Пожелео је, највише од свега, да имају неко место где би били сами а да се не осете обавезним да спавају заједно сваки пут кад се нађу. Не тог тренутка, али сутрадан, пала му је на памет мисао да изнајми собу код Черингтона. Кад је то предложио Џулији, она се сложила неочекивано спремно. Обоје су знали да је то лудило, свесно приближавање гробу. Док је седео на ивици кревета чекајући је, он поново помисли о подрумима Министарства љубави. Чудно, помисли он, како се предодређени ужас појављује и нестаје из свести. Ту је, смештен негде у времену будућем, и претходи смрти исто онако сигурно као што деведесет девет претходи стотини. Не може се избећи, али се можда може одложити; а ипак човек уместо тога, сваки час скраћује размак до њега неким свесним, вољним чином.

У том тренутку на степеницама се зачуше журни кораци. У собу улете Џулија. Носила је торбу за алат од грубог мрког платна, какву је понекад виђао да носи горе-доле по Министарству. Он пође напред да је узме у наручје, но она се ослободи прилично журно, делом зато што је још увек држала торбу за алат.

„Стрпи се мало”, рече она. „Пусти ме да ти покажем шта сам донела. Јеси ли донео оне одвратне кафе Победа? И знала сам да ћеш донети. Можеш да је бациш, неће нам требати. Гледај овамо.”

Она клече на колена, отвори торбу и избаци неколико француских кључева и једну одвртку који су лежали при врху. Испод њих је било неколико уредно спакованих пакетића од папира. Први који је додала Винстону чинио се под прстима чудан, а ипак некако познат. Био је напуњен нечим тешким, сличним песку, што се угибало где год га човек такне.

„Није ваљда шећер?” рече он.

„Прави шећер. Не сахарин, него шећер. А ево и векна хлеба — прави бели, а не оно наше ђубре — и теглица џема. Ево и конзерва млека — али гледај! Овим се највише поносим. Морала сам да га увијем у крпу од џака, јер би се иначе...”

Но није му било потребно рећи зашто га је увила. Мирис је већ испуњавао собу, богати, врели мирис који му се чинио испарењем из детињства, но који се још увек понекад могао ухватити, у каквом ходнику пре него што се залупе врата, или на препуној улици, ширен ветром и нањушен само за тренутак пре но што се изгуби.

„Кафа”, промрмља он, „права кафа.”

„Кафа коју пије Ужа партија”, рече она. „Имам цело кило.”

„Како си успела да набавиш све ово?”

„Све је то роба за Ужу партију. Ништа те свиње не остављају другима, баш ништа. Само, разуме се, слуге и келнери краду, па — али гледај, имам и пакетић чаја.”

Винстон чучну поред ње и отцепи један угао.

„Прави чај. А не оно наше лишће боровнице.”

„Има га пуно у последње време. Освојили су Индију, или тако нешто”, равнодушно рече она. „Али слушај, драги, сад се окрени да ме не гледаш једно три минута. Седи на други крај кревета. Немој много близу прозора. И не окрећи се док ти не кажем.”

Винстон се замишљено загледа кроз муслинску завесу. Доле у дворишту, жена црвених руку још увек је марширала горе-доле између корита и конопца. У једном тренутку извади из уста две штипаљке и запева, дубоко се уносећи:

Кажу да време све ране лечи,
Кажу да се увек заборави све,
Ал' младост је прошла и старост већ дошла
А ја још памтим часове те.

Чинило се да целу ту недотупавну песму зна напамет. Глас јој је пловио навише с меким летњим ваздухом, врло мелодичан, пун неке срећне меланхолије. Добијао се утисак да би била савршено задовољна кад би јунско вече било бескрајно а залиха рубља неисцрпна, да ту остане још хиљаду година, вешајући пелене и певајући бесмислице. Паде му на памет чудна чињеница да никад није чуо ниједног члана Партије да пева спонтано и сам. Тако шта би помало чак мирисало на неисправност, представљало опасну ексцентричност, као разговарање са самим собом. Можда се људима пева само онда кад су на ивици гладовања.

„Сад можеш да се окренеш”, рече Џулија.

Он се окрете, и за тренутак је готово није препознао. Очекивао је у ствари да ће је видети голу. Али није била гола. Промена је била далеко већа. Била се нашминкала.

По свему судећи, на путу до куће је кришом ушла ил неку радњу у једној од пролетерских четврти и купила комплетну гарнитуру козметичког прибора. Усне су јој биле јако накарминисане, образи нарумењени, нос напудерисан; чак је и испод очију имала нешто од чега су изгледале сјајније. Цео посао није био обављен особито вешто, но Винстонови критеријуми у тим стварима нису били оштри. Он никад није видео, ни замишљао, чланицу Партије са нашминканим лицем. Џулија се беше толико пролепшала да се он запањи. Додавши само мало боје на права места, постала је не само много лепша но и далеко женственија. Кратка коса и дечачки комбинезон само су појачавали тај утисак. Кад ју је узео у загрљај, ноздрве му преплави талас синтетичког мириса љубичице. Он се сети полумрака у подрумској кухињи, и безубих уста оне жене. Она је имала исти тај парфем; но у том тренутку му то није сметало.

„И парфем!” узвикну он.

„Јесте, драги, и парфем. А знаш шта ћу још да урадим? Гледаћу да нађем праву женску хаљину, и носићу је уместо ових блесавих панталона. Носићу свилене чарапе и високе штикле! У овој соби ћу бити жена, а не чланица Партије.”

Стргоше одећу са себе и легоше у огромни кревет од махагонија. Винстон се тада први пут свукао у њеном присуству. Дотле се превише стидео свог бледог и мршавог тела, са отеченим венама на листовима и белом пегом изнад глежња. Чаршава није било, али је ћебе на коме су лежали било излизано и глатко, а величина и еластичност кревета изненадише их обоје. „Сигурно је пун бува, али баш нас брига”, рече Џулија. Такав брачни кревет се више није могао видети нигде сем у пролетерским кућама. Винстон је као дете понекад спавао у таквом кревету; Џулија никад, колико се могла сетити.

Убрзо падоше у кратак сан. Кад се Винстон пробудио, казаљке на старом сату већ су биле домилеле готово до девет. Није се мицао, јер је Џулија спавала с главом на његовој савијеној руци. Скоро сва шминка билаје сишла на његово лице и на јастук, но један лак потез руменила још увек јој је истицао лепо ту јагодице. Жути зрак сунца на заласку паде преко подножја кревета и осветли камин, где је вода у лончићу бурно кључала. Доле у дворишту жена више није певала, али су с улице допирали слаби дечји узвици. Он се узгред питао да ли је у укинутој прошлости било обична ствар да леже овако у кревету на свежини летње вечери мушкарац и жена, без одеће, да спавају једно с другим кад им се прохте, да причају о чему им се прохте, ничим приморани да устану; већ једноставно леже и слушају мирне звуке што долазе споља. То сигурно никад није било свакидашња ствар. Џулија се пробуди, протрља очи и подиже се на лакат да погледа према пећи.

„Пола воде већ испарило”, рече. „Сад ћу ја да устанем и скувам кафу. Имамо још сат. У колико гасе у твојој згради?”

„У двадесет три и тридесет.”

„Код мене у дому у двадесет три. Само мора се бити још и пре, јер... еј! Губи се одатле, погани створе!”

Она се наједном изви у кревету, дохвати ципелу с пода и завитла је у угао дечачким трзајем руке, истим оним покретом којим је оног јутра током Два минута мржње хитнула речник на Голдштајна.

„Шта то би?” изненађено упита он.

„Пацов. Видела сам га како је протурио њушку. Тамо у ћошку има рупа. Ако ништа друго, бар сам га добро уплашила.”

„Пацови!” промрмља Винстон. „У овој соби!”

„Има их свуда”, равнодушно одврати Џулија, поново лежући. „Код мене у дому има их чак и у кухињи. У неким деловима Лондона све врви од њих. Јеси ли знао да нападају децу? Да, да. У тим крајевима има улица где жена ни два минута не сме да остави дете само. На децу иду они велики, мрки. А што је најгоре, они увек...”

Немој даље!” крикну Винстон, чврсто затворених очију.

„Мили! Па ти си сав блед. Шта ти је? Је л' ти се гади од њих?”

„Од свих ужаса на свету — пацов!”

Она се припи уз њега и обави га својим удовима, као да је хтела да га умири топлином свог тела. Он не отвори очи одмах. Неколико тренутака држало га је осећање да се поново налази у кошмару који му се, овда-онда, враћао целог живота. Увек је био мање-више исти. У њему је стајао пред зидом мрака, а с друге стране зида налазило се нешто неподношљиво, нешто превише ужасно да би му се могло погледати у очи. У том сну, најдубље осећање му је било самозаваравање, јер је у ствари знао шта се налази иза зида мрака. С очајничким напором, као да чупа део сопственог мозга, могао би чак и да то нешто извуче на видело. Увек се будио не пронашавши шта је то; али на неки начин је имало везе с оним што је Џулија говорила пре но што ју је прекинуо.

„Извини”, рече он, „није ништа.. Не волим пацове, то је све.”

„Не брини, драги, неће они нама у собу. Пре него што одемо,,ја ћу мало јуте у рупу. А идући пут кад дођемо, донећу малтера па ћу је прописно запушити.”

Црни тренутак панике већ је упола био заборављен. Мало постиђен, он седе и наслони се на узглавље. Џулија сиђе с кревета, навуче комбинезон и скува кафу. Мирис који се ширио из лончића био је тако снажан и узбудљив да затворише прозор да га не би ко споља осетио и постао знатижељан. Још бољи од укуса кафе био је свиласт изглед који јој је давао шећер; шећер, који је Винстон готово заборавио после година на сахарину. С једном руком у џепу, и држећи у другој комад хлеба премазан џемом, Џулија је ходала по соби, погледајући равнодушно у орман за књиге, предлажући најбољи начин да се поправи сто на расклапање, спуштајући се у излизану наслоњачу да види је ли удобна, и разгледајући бесмислени сат са дванаест подељака с неком подсмешљивом трпељивошћу. Затим донесе стаклени притискач до кревета да га испита на бољем светлу. Он јој га узе из руке, очаран, као и увек, меким као кишница изгледом стакла.

„Шта мислиш, шта би то могло бити?” упита га Џулија.

„Ништа — хоћу да кажем, мислим да се није користило ни за шта. Зато ми се свиђа. Комадић историје који су пропустили да измене. Порука од пре сто година, кад би знали да је прочитамо.”

„А она слика преко” — она показа главом гравиру на супротном зиду —„је ли и то од пре сто година?”

„И више. Рекао бих да има и свих двеста. Ко зна. Данас се више не може сазнати колико је шта старо.”

Она оде до гравире да је погледа. „Ево одавде је она бештија промолила њушку”, рече и удари ногом по дрвеној оплати одмах испод слике. „Које је ово место. Негде сам га већ видела.”

„Црква – или је бар била црква. Црква Светог Шимуна, тако се звала.” Одломак песмице коју беше научио од Черингтона врати му се у сећање и он додаде, упола носталгично: Наранџа и лимун, каже Свети Шимун! На његово изненађење, она настави:

Дугујеш ми фартинг, каже свети Мартин.
Шта би од мог дуга, пита свети Лука...

Даље се не сећам. Једино сам запамтила да се завршава: Ево иде свећар да запали свеће, ево иде џелат да ти главу сече!”

Као две половине рабоша. Али после каже свети Лука морао је доћи још један стих. Можда би се могао ископати из Черингтоновог сећања на какав уместан подстицај.

„Од кога си то научила?” упита он.

„Од деде. Говорио ми је ту песмицу кад сам била мала. Испарили су га — у сваком случају, нестао је — кад ми је било осам година. Да мије знати шта је лимун”, невезано додаде она. „Наранџе сам видала. То је воће, округло па жуто, с дебелом кором.”

„Ја се сећам лимуна”, рече Винстон. „Педесетих година било их је доста. То је исто воће, само кисело; од самог мириса су трнули зуби.”

„Главу дајем да иза ове слике има бува”, рече Џулија. „Једног дана морам да је скинем па да је добро очистим. Сад већ треба да кренемо. Морам још и ову шминку да скинем. Гњаважа. После ћу да ти избришем кармин с лица.”

Винстон још неколико тренутака остаде да лежи. Соба се мрачила. Он се окрете према светлу и загледа у притискач. Неисцрпно интересантна ствар на њему није био комадић корала него унутрашњост самог стакла. Стакло је било дебело, а ипак провидно готово као ваздух. Стицао се утисак као да је површина стакла небески свод који затвара цео један свет са свом његовом атмосфером. Чинило му се да може ући у њега; у ствари је и било у њему, заједно са столом од махагонија, столом на расклапање, старинским сатом, гравиром и самим притискачем. Притискач је био соба у којој се налазио, а корал Џулијин и његов живот, учвршћен у некој врсти вечности у срцу кристала.

5

Сајм беше нестао. Једно јутро је дошло, а њега није било на послу; неколико непромишљених прокоментарисало је његово одсуство. Следећег дана нико га није помињао. Трећег дана Винстон оде у вестибил Одељења документације да погледа огласну таблу. На једном комаду папира био је списак чланова руководства шах-кружока; један од њих је био и Сајм; Списак је изгледао исти као пре — ништа није било прецртано — али је био за једно име краћи. То је било довољно. Сајм беше престао да постоји; никад није ни постојао.

Време је било несносно врело. У лавиринту Министарства апарати за климатизацију одржавали су у собама без прозора нормалну температуру, али на улици су тротоари пекли табане, а смрад у метроу у време највеће гужве био је ужасан. Припреме за Недељу мржње биле су у пуном јеку, и службеници свих министарстава су радили прековремено. Процесије, митинге, војничке параде, предавања, изложбе воштаних фигура, филмске представе, телекранске програме — све је то требало организовати; подизати трибине, правити моделе, састављати пароле, компоновати песме, ширити гласине, фалсификовати фотографије. Џулијина радна јединица у Одељењу прозе била је ослобођена производње романа и добила је задатак да на брзину избацује памфлете којима се распиривала мржња. Винстон је, поред свог свакодневног посла, свакога дана проводио сате над комплетима Тајмса, мењајући и улепшавајући вести које је требало цитирати у говорима. У ноћне сате, кад су се гомиле распојасаних прола мотале улицама, у граду се осећала нека чудно грозничава атмосфера. Ракетне бомбе су падале чешће него икад, а понекад би се издалека чуле страхобне експлозије чије порекло нико није умео да објасни, и о којима су кружиле невероватне гласине.

Нова песма која је требало да буде мелодијска тема Недеље мржње (звала се Песма мржње) већ је била компонована и небројено пута пуштана преко телекрана. Имала је дивљачан, лајав ритам који се не би могао сасвим назвати музиком; више је подсећао на лупу добоша. Кад су је урлали стогласни хорови уз пратњу корака у маршу, песма је утеривала страх у кости. Допала се пролима, и у поноћним улицама се такмичила са још увек популарном Беше то кратка љубав без наде. Парсонсова деца су је свирала и дању и ноћу, неподношљиво, на чешљу и комаду тоалет-папира. Винстон је увече имао више посла него икад. Одреди добровољаца које је организовао Парсонс припремали су улицу за Недељу мржње, шили заставе, цртали плакате, подизали копља за заставе по крововима и, рескирајући да сломе врат, растезали жице с крова на кров да о њих окаче заставице. Парсонс се хвалио да ће сама зграда Победа извесити четири стотине метара заставе. Налазио се у свом елементу и био је срећан као мало дете. Врућина и физички рад још су му давали и изговор да увече облачи кратке панталоне и кошуљу с отвореним оковратником. Био је свуда у исто време, вукао, гурао, тестерисао, закуцавао, импровизовао, подстицао и бодрио све и сваког, и из сваког прегиба на телу лучио киселкаст зној који као да је долазио из непресушног извора.

Одједном се у целом Лондону појавио нов плакат. Није имао текста; представљао је само чудовишно велику фигуру евроазијског војника, три или четири метра високог, с безизразним монголским лицем и огромним чизмама, како корача држећи у висини кука аутомат на готовс. Гледан из било ког угла, грлић цеви, увеличан скраћеном перспективом, чинио се уперен у посматрача. Тај плакат је био залепљен на сваки зид где је било слободног места, и по тиражу чак превазилазио и портрете Великог Брата. Код прола, који су према рату обично били равнодушни, јављала се, под раздражујућим дејством пропаганде, једна од њихових повремених грозница родољубља. Као да су се желеле уклопити у опште расположење, ракетне бомбе су убијале више људи него обично. Једна је пала на препун биоскоп у Степнију и затрпала у рушевинама неколико стотина жртава. Сутрадан је све становништво те четврти изишло, у дугој, отегнутој колони, на спровод који је потрајао сатима и у ствари био протестни митинг. Друга је пала на запуштен комад земљишта који је служио као дечје игралиште, и разнела у комаде неколико десетина деце. На то је дошло до нових гневних демонстрација, при чему је била направљена и спаљена Голдштајнова фигура од воска, стотине плаката с евроазијским војником здерано са зидова и бачено на ломачу, а неколико радњи опљачкано у општој гужви; онда се пронесе глас да шпијуни управљају бомбама помоћу радио-таласа, и светина потпали кућу у којој је живео неки стари брачни пар за који се сумњало да је страног порекла те се обоје угушише.

У собици над Черингтоновом радњом, кад год су имали времена да тамо оду, Џулија и Винстон су лежали једно уз друго на кревету без чаршава, голи због врућине. Онај пацов се више није појављивао, али стенице и буве су се страховито намножиле по топлом времену. То није сметало. ПрИјава или чиста, соба је била рај. Чим би стигли, посули би целу собу бибером купљеним на црној берзи, збацили одећу са себе, волели се ознојеним телима, затим заспали и пробудили се да виде како су стенице збиле редове и спремају противнапад.

Четири, пет, шест — седам пута су се састали у јуну. Винстона беше прошла навика да пије џин у свако доба. Више није осећао потребу. Добио је у тежини, отечена вена му се смирила и оставила за собом само мрку мрљу изнад глежња, јутарњи напади кашља су му престали. Више није било несносно живети, више га није прогонио импулс да прави гримасе у телекран и да псује из свег гласа. Сад кад су имали безбедно скровиште, није му чак било тешко ни то што може да се састаје с Џулијом једино на два-три сата, па и то ретко. Важно је било то што соба над старинарницом може да постоји. Знати да она постоји, неоскрвњива, било је готово исто као и бити у њој. Соба је била свет за себе, део простора који је припадао прошлости, по коме су се могле кретати изумрле животиње. Черингтон је, мислио је Винстон, такође једна изумрла животиња. Он се обично заустављао да поразговара неколико минута с Черингтоном пре но што би се попео у собу. Старац је врло ретко излазио из куће – ако је уопште излазио — а, с друге стране, купаца готово да није ни имао. Живео је као дух између мале, мрачне радњице и још мање кухињице где је спремао себи јело и у којој се између осталог налазио и један невероватно стар грамофон са огромном трубом. Било му је мило што има с ким да разговара. Док је тапкао међу својом безвредном робом, са својим дугим носом, наочарима с дебелим стаклом, и повијеним раменима у сомотском капуту, деловао је више као скупљач него као трговац. С неким избледелим одушевљењем дотицао се овог или оног комада старудије — порцуланског запушача, бојеног поклопца поломљене бурмутице, медаљона са праменом косе ко зна ког давно умрлог детета — никад не тражећи од Винстона да купи, него само да се диви. Разговарати с њим било је као слушати цинцање старе изанђале музичке кутијице. Из закутака сећања извукао је још неколико одломака заборављених дечјих песмица. Једна је била о пуној корпи јаја, друга о маленој пчели, трећа о ђацима-ђаволима. Кад год би ископао какав нов одломак, рекао би стидљиво се смешкајући: „Учинило ми се да би вас могло интересовати.”

И Винстон и Џулија су знали — у извесном смислу, то им је стално било у памети — да ово што се дешава не може дуго трајати. Било је тренутака кад им је сазнање да их неминовно чека смрт постајало исто онако опипљива ствар као и кревет на коме су лежали, и тада би се припијали једно уз друго с неком очајничком чулношћу, као грешник осуђен на проклетство који граби последњу мрвицу задовољства пет минута пре но што ће на сату избити час осуде. Но било је и тренутака кад су имали илузију не само безбедности него и трајности. Чинило им се да им се ништа зло не може десити све док су у соби. Пробити се до ње било је тешко и опасно, али сама соба је била светилиште. То је било слично илузији коју је Винстон имао посматрајући стаклени притискач: да се у тај стаклени свет може ући и да се, кад се човек нађе унутра, време може зауставити. Често су се препуштали фантазијама о бекству. Срећа ће их држати неограничено и они ће наставити своју игру, као и досад, све док их не снађе природна смрт. Или ће Кетрин умрети па ће Винстон и Џулија, спретно маневришући, успети да издејствују дозволу да се узму. Или ће заједно извршити самоубиство. Или ће нестати, изменити свој изглед, научити да говоре као проли, запослити се у фабрици и проживети живот у некој споредној уличици, неоткривени. Но обоје су знали да су све то бесмислице. У стварности бекство није било могуће. Чак ни онај једини изводљив план, самоубиство, нису имали намере да спроведу. Живети од данас до сутра, од једне седмице, до друге, растезати садашњост која није имала будућности, био је непобедив нагон; као што је непобедив нагон плућа да увлаче сваки нови дах све док има ваздуха.

А понекад су говорили и о активној буни против Партије, али нису знали ни како да учине први корак. Чак и да је оно баснословно Братство и постојало, још увек би пут до њега остао тежак. Он јој је испричао о чудној блискости која је постојала, или се чини да постоји, између њега и О'Брајена, и о импулсу који му је понекад долазио: да просто приђе О'Брајену, изјави да је непријатељ Партије, и затражи његову помоћ. Њој се зачудо то није учинило непромишљеним. Била је навикла да о људима суди по лицу, те јој се чинило природним да Винстон верује на основу једног јединог погледа у магновењу да се О'Брајену може веровати. Осим тога, веровала је да сви, или скоро сви, потајно мрзе Партију и да би радо кршили правила кад би знали да ће проћи некажњени. Али одбијала је да поверује да распрострањена, организована опозиција постоји и да уопште може постојати. Приче о Голдштајну и његовој подземној војсци, како је говорила, само су гомила глупости које је Партија измислила за своје потребе и у које се човек морао претварати да верује. Она је безброј пута, на митинзима и спонтаним демонстрацијама, викала на сав глас тражећи смрт људи чија имена никад није ни чула и у чије наводне злочине није ни најмање веровала. Кад су се одржавала јавна суђења, она је била на свом месту у одредима омладинске организације који су опкољавали судове и дању и ноћу, скандирајући у размацима „Смрт издајницима!” Током Два минута мржње увек је надмашивала све остале у извикавању погрда Голдштајну. А ипак је имала врло бледу представу о томе ко је Голдштајн и какву доктрину наводно заступа. Одрасла је после Револуције, и била премлада да би се сећала идеолошких борби шездесетих година. Појам независног политичког покрета био је ван њених моћи поимања; а у сваком случају, Партија је непобедива. Постојаће увек, и увек ће бити иста. Човек се може бунити једино потајном непослушношћу или, највише, усамљеним чиновима насиља: убиством или диверзијом.

У извесном смислу била је много интелигентнија од Винстона, и далеко мање подложна партијској пропаганди. Једном га је, кад је због нечега поменуо рат против Евроазије, изненадила рекавши да се по њеном мишљењу тај рат уопште не води. Ракетне бомбе које су свакодневно падале на Лондон испаљивала је вероватно сама влада Океаније, „само да се људи плаше”. Та мисао му дословно никад није ушла у главу. Она је у њему под стакла чак и неку завист кад му је рекла да јој је током Два минута мржње највећи проблем како да не прсне у смех. Но стављала је у сумњу учење Партије само онда кад се дотицало њеног сопственог живота. Често је била спремна да прихвати званичну митологију само зато што јој разлика између истине и измишљотине није била важна. Веровала је, на пример, пошто је то учила у школи, да је Партија измислила авион. (Винстон се сети да је у време кад је он био ђак — Партија тврдила само да је измислила хеликоптер; дванаестак година касније, кад је Џулија ишла у школу, то исто је тврдила и за авион; још једна генерација, и Партија ће приписати себи да је измислила и парну машину.) А кад јој је рекао да су авиони постојали много пре његовог рођења, и далеко пре Револуције, то јој се није учинило ни најмање вредним пажње. Најзад, какве везе има ко је измислио авион? Знатно више га је погодило кад је из неке њене случајне примедбе закључио да се она не сећа да је Океанија пре четири године била у рату с Истазијом а у миру с Евроазијом. Било је истина да је цео рат сматрала намештеном ствари; но било је очигледно да чак није ни приметила да се променило име непријатеља. „Мислила сам да смо одувек у рату с Евроазијом”, равнодушно му је рекла. Тога је мало поплашило. Авион је био пронађен давно пре њеног рођења, али је до измене у рату дошло пре свега четири године, кад је већ увелико била одрасла. Око тога се препирао с њом скоро четврт сата. На крају је успео да јој присили сећање да се врати, све док се није нејасно подсетила да је некад непријатељ био Истазија а не Евроазија. Но цела ствар јој се и даље чинила неважном. „Ко те пита?” рекла му је нестрпљиво. „Увек је један рат за другим, а зна се да су све вести и тако гола лаж.”

Понекад јој је причао о Одељењу документације и бесрамним фалсификатима које тамо чини. То је није ужасавало. На помисао да лажи постају истине њој се није стварала провалија под ногама. Он јој исприча о Џонсу, Аронсону и Ратерфорду и особито значајном комаду папира који је у једном тренутку држао у руци. То на њу не остави особити утисак. Испрва чак није ни схватила у чему је суштина приче.

„Јесу ли то били твој и пријатељи?” упита га.

„Нису, нисам их ни познавао. Били су чланови Уже партије. Сем тога, били су много старији од мене. Они су из старих дана, пре Револуције. Једва сам их познавао и из виђења.”

„Па што се онда секираш? Партија и тако цело време убија људе.”

Он покуша да је натера да схвати. „Ово је изузетан случај. Није у питању само то што је неко убијен. Схваташ ли да је прошлост, од јуче па унатраг, укинута? Ако је још игде има, онда је у неколико предмета уз које нису везане никакве речи, као што је онај комад стакла. Ми већ не знамо дословно ништа о Револуцији и времену пре Револуције. Сваки документ је уништен или фалсификован, свака књига прерађена, сваки споменик, свака улица, свака зграда прекрштена, сваки датум измењен. А тај процес се наставља из дана у дан, из минута у минут. Историја се зауставила. Не постоји ништа сем бесконачне садашњости у којој Партија увек има право. Разуме се, ја знам да се прошлост фалсификује, али нећу никад моћи да докажем, чак ни онда кад сам ја тај који фалсификује. Кад се фалсификат изврши, не остаје никакав доказ. Једини докази су у мојој глави, али ја никако не могу бити сигуран да се ико други сећа онога чега и ја. И само сам једном у животу, у том случају о коме ти причам, заиста имао у руци конкретан доказ после догађаја — годинама после догађаја.”

„И шта ти је то вредело?”

„Ништа, јер сам га бацио после неколико минута. Али да ми се то деси данас, сачувао бих га.”

„Ја, вала, не бих!” рече Џулија. „Ја сам сасвим спремна да рескирам, али само за нешто корисно, а не за парчиће старих новина. И да си га сачувао, шта би могао да урадиш с њим?”

„Вероватно ништа нарочито. Али то је био доказ. Могао је посејати сумњу овде-онде, под условом да се усудим и покажем га некоме. Не верујем да ћемо ишта моћи да изменимо за нашег живота. Али могуће је замислити мале групице отпора овде-онде — групице људи који се удружују, групице које постепено расту и можда оставе нешто писано за собом, да би следећа генерација продужила где смо ми стали.”

„Драги, мени није стало до следеће генерације. Мени је стало само до нас.”

„Ти си бунтовник само од појаса наниже”, рече јој он.

Она нађе да је то невероватно духовито и одушевљено га загрли.

За финесе партијске доктрине није имала нимало интересовања. Кад год би он почињао да прича о принципима енглсоца, двомисли, изменљивости прошлости, и порицању објективне стварности, и да употребљава речи из Новоговора, њој је постајало досадно, збуњивала би се и говорила да на то никад не обраћа пажњу. Зна се да су све то будалаштине; зашто се онда секирати? Она зна кад да кличе а кад да виче „уа”; то је све што човеку треба. Ако би и даље говорио о тим питањима, она би — имала је ту незгодну навику — падала у сан. Била је једна од оних који могу заспати у сваком тренутку и сваком положају. Разговарајући с њом, он схвати како је лако приказати фасаду политичке исправности а при том немати појма шта исправност значи. У извесном смислу, погледи Партије најуспешније су се наметали људима неспособним да их схвате. Могуће је било натерати их да прихвате најочигледнија насиља над стварношћу, пошто никад нису потпуно схватали сву величину онога што се од њих тражи, а за јавни живот нису били довољно заинтересовани да би приметили шта се дешава. Зато што нису схватили до краја, остајали су нормални. Они су једноставно гутали све, а то што би прогутали није им шкодило јер није остављало ништа за собом, баш као што зрно кукуруза пролази несварено кроз тело какве птице.

6

Најзад се догодило. Очекивана порука је стигла. Чинило му се да је на то чекао целог живота.

Ишао је дугим ходником у Министарству, и стигао скоро до места где му је Џулија тутнула цедуљицу у шаку, кад је осетио да одмах за њим иде неко крупнији од њега. Тај неко, ко год био, мало се закашљао, очигледно спремајући се да проговори. Винстон се нагло заустави и окрете. Угледа О'Брајена.

Најзад су стајали лицем у лице; Винстон осети само један импулс: да побегне. Срце му је жестоко тукло. Не би био способан да проговори. О'Брајен, међутим, продужИ Истим кораком, за тренутак пријатељски положи руку на Винстонову мишицу, тако да обојица кретоше даље један уз другог. Затим проговори, с оном чудном озбиљном учтивошћу по којој се разликовао од већине чланова Уже партије.

„Надао сам се да ћу имати прилике да поразговарам с вама”, рече он. „Неки дан сам читао у Тајмсу један ваш чланак у Новоговору. Вас Новоговор занима с научне тачке гледишта, зар не?”

Винстон беше повратио нешто контроле над собом. „Тешко да би се могло рећи да је с научне тачке гледишта” рече. „Ја сам само аматер. То није моја област; нисам никад имао посла са самим стварањем језика.”

„Али се њиме изврсно служите”, рече О'Брајен, „То не мислим само ја. Недавно сам разговарао с једним вашим пријатељем који је заиста стручњак. За тренутак му се не могу сетити имена,”

Винстоново срце се опет болно протресе. Тај о коме је била реч није могао бити нико други до Сајм. Али Сајм је био не само мртав него укинут, нелице. Поменути га било би смртно опасно. О'Брајенова примедба је очигледно требало да послужи као сигнал, као шифра. Учествујући заједно с њим у малом чину зломисли, О'Брајен је од Винстона начинио саучесника. Они продужише кораком низ ходник, али О'Брајен се наједном заустави. Гестом који је увек обезоружавао и одавао пријатељство, он поправи наочари на носу. Затим настави:

„У ствари, хтео сам да вам кажем да сам у вашем чланку наишао на две речи које су застареле. Но у употреби су биле све до недавно. Јесте ли видели десет о издање Речника Новоговора?”

„Нисам”, рече Винстон. „Мислио сам да још није изишло. Ми се у Документацији још увек служимо деветим.”

„Десето издање се неће појавити још неколико месеци; али раздељено је неколико сигналних примерака. Један имам и ја. Можда би вас интересовало да погледате?”

„Веома”, рече Винстон, схвативши сместа куда то води,

„Нека од нових достигнућа управо су ингениозна. Смањење броја глагола — мислим да ће вас то особито занимати. Како ћемо: да ли да вам пошаљем по куриру? Бојим се да ћу заборавити; за те ствари немам памћење. Можда ако бисте ви дошли до мене да вам га дам? Чекајте. Даћу вам адресу.”

Стајали су испред телекрана. Помало расејано, О'Брајен пипну по џеповима, затим извади бележник с кожним корицама и златну хемијску оловку. Одмах испод телекрана, у положају да свако ко посматра с друге стране инструмента може прочитати шта пише, он нажврља адресу, откиде лист и даде га Винстону.

„Код куће сам обично увече”, рече, „а ако не будем, мој слуга ће вам дати речник.”

Потом оде, оставивши Винстона да држи листић папира, који овог пута није требало крити. Он ипак пажљиво научи адресу напамет, и после неколико сати убаци папир у рупу за памћење заједно са гомилом других папира.

Њихов разговор је потрајао највише два-три минута. Цела епизода могла је имати само једно значење. Била је смишљена да би Винстон сазнао О'Брајенову адресу. То је било потребно, јер се ничија адреса није могла дознати друкчије но директним питањем. Нису постојали никакви именици. Оно што му је О'Брајен у ствари рекао, значило је „ако будеш пожелео да ме видиш, ево где ме можеш наћи”. Можда ће чак у речнику бити сакривена каква порука. Но у сваком случају једно је било сигурно. Завера о којој је сањао одиста постоји, а он је управо досегао њену спољну ивицу.

Знао је да ће се пре или после одазвати О'Брајеновом позиву. Можда сутрадан, можда после дугог одлагања — није био сигуран. Оно што се дешавало био је само развој процеса који је почео пре неколико година. Први корак је била потајна, ненамерна мисао, а други отпочињање дневника. Онда је прешао с мисли на речи, а с речи на дела. Последњи корак је оно што ће се десити у подрумима Министарства љубави. Он је то прихватио. Крај је био садржан у почетку. Али ипак је било страшно; или, тачније, слично првом даху смрти; осећао се као да је у мањој мери жив. Још док је разговарао с О'Брајеном, у тренутку кадје схватио смисао његових речи, осетио се као да му је цело тело обузела хладна дрхтавица. Имао је осећање да закорачује у хладну влагу гроба; а од , тога што је одувек знао да је гроб ту и да га чека није му било много боље.

7

Винстон се пробуди очију пуних суза. Џулија се сањиво окрете поред њега, промрмљавши нешто што је вероватно било „Шта је?”

„Сањао сам...” поче он, па се пресече. Било је превише компликовано да би се могло исказати речима. Поред самог сна, постојало је и сећање везано за њега које му се вратило у памет у оних неколико секунди после буђења.

Он поново леже, затворених очију, још увек натопљен атмосфером сна. То је био огроман, светао сан у коме као да се цео његов живот пружао пред њим попут предела у летње вече после кише. Све се дешавало у унутрашњости стакленог притискача, али површина стакла беше постала небески свод, а испод свода све се чинило преправљено јасном меком светлошћу у којој се могло видети до бескрајних даљина. Цео сан је био обухваћен — на неки начин чак и садржан — у покрету руке који је направила његова мајка, а после тридесет година она Јеврејка коју је видео у журналу како покушава да заштити дечачића од метака пре него што их је хеликоптер обоје разнео у комаде.

„Знаш ли”, рече он, „да сам до овог тренутка веровао да сам убио своју мајку?”

„А зашто си је убио?” упита Џулија, готово спавајући.

„Нисам је убио. Не физички.”

У сну се сетио тренутака кад је последњи пут видео мајку, а неколико секунди пре буђења вратио му се сав онај венац ситних догађаја који су га окруживали. Посреди је било сећање које је годинама намемо потискивао из главе. У погледу датума није био сигуран, али кад се то десило, није могао имати више од дванаест, ако не и само десет, година.

Отац је пре тога већ био нестао; није се могао сетити пре колико времена. Јасније се сећао сулуде немирне атмосфере тог времена: повремених узбуна због бомбардовања, склоништа у станицама метроа, гомила рушевина на све стране, неразумљивих објава излепљених по угловима улица, банди младића у кошуљама исте боје, огромних редова пред пекарама, испрекидане митраљеске паљбе из даљине — и изнад свега, чињенице да хране никад није било довољно. Сећао се дугих поподнева која је проводио с осталим дечацима претурајући око канти за ђубре и гомила отпадака, вадећи листове купуса, коре кромпира, понекад чак и комадиће устајалог хлеба које су потом пажљиво чистили од пепела; и чекајући да прођу камиони који су ишли извесном одређеном маршутом а за које се знало да превозе сточну храну; кад су се труцкали прелазећи преко неравнина на путу, с њих би понекад пало неколико комада уљане погаче.

Кад је отац нестао, мајка није показала никакво изненађење ни јаку патњу, али се изненада променила. Чинило се да је изгубила и најмању трунку воље. Било је очигледно, чак и Винстону, да је чекала нешто што се мора десити. Радила је све што је било потребно — кувала, прала, крпила, намештала кревет, рибала под, чистила камин — увек веома споро и с чудним одсуством сувишних покрета, као воштана лутка која се креће сама. Њено крупно и лепо тело као да је само од себе западало унепокретност. Често је сатима седела на кревету, готово непомично, и љуљала његову младу сестрицу, ситно, болешљиво, веома тихо дете од две или три године, с лицем које је од изнурености изгледало готово мајмунско. Врло ретко би узела Винстона у наручје; тада би га дуго држала привијеног уза се, не говорећи ни речи. Било му је јасно, и поред мало година и себичности, да је то на неки начин повезано са никад непоменутим догађајем који тек што се није десио.

Сећао се собе у којој су живели, мрачне, загушљиве просторије с креветом покривеним белом застирком који као да ју је допола испуњавао. Сећао се решоа на гас који је стајао у камину, и полице на којој је била храна; а у ходнику испред врата био је умиваоник од печене глине, који су користили станари неколико соба. Сећао се мајчиног тела налик на кип како се сагиње над решо да промеша нешто у шерпи. Више од свега сећао се сталне глади и огавних жестоких борби у време јела. Стално је мучио мајку запиткујући је зашто нема још, викао је и издирао се на њу (сећао се чак и тонова свог гласа који се прерано почео мењати па би понекад загрмео чудним баритоном), или жалостивно цмиздрио не би ли му дала више него што му је припадало. Мајка је била потпуно спремна да му да више него што му је припадало. Узимала је здраво за готово да он, „мушко”, треба да добије већи део; но ма колико му давала, увек је тражио још. При сваком оброку преклињала га је да не буде себичан, да не заборави да му је сестрица гладна и да је и њој потребна храна, али није помагало. Он би дречао од реса кад би престала да му сипа јело, покушавао да јој истргне шерпу и кутлачу, грабио залогаје из сестриног тањира. Знао је да ће мајка и сестра због тога гладовати, али није могао да се уздржи; чак је сматрао да има и право на више јела. Чинило му се да га разурлана глад у желуцу оправдава. Између оброка, ако мајка не би стражарила, стално је крао из кукавне залихе хране на полици.

Једног дана су добили следовање чоколаде, које није било већ недељама, ако не и месецима. Сасвим се јасно сећао драгоценог комадића чоколаде. На њих троје запало је две унце(5) (у то време се још увек рачунало на унце). Било је очигледно да је то требало поделити на три једнака дела. Одједном, као да је слушао неког другог, Винстон чу себе како крупним и грубим гласом захтева да му се да цео комад. Мајка му рече да не буде халапљив. Изроди се дуга, јетка свађа, без краја и конца, с узвицима, мољакањем, сузама, грдњама, ценкањем. Његова сићушна сестрица, грчевито се држећи за мајку обема рукама, сасвим слична мајмунчету, седела је и посматрала га преко мајчиног рамена крупним, жалосним очима. На крају мајка одломи три четвртине чоколаде и даде Винстону; преосталу четвртину даде његовој сестри. Девојчица дохвати чоколаду и тупо се загледа у њу, можда и не знајући шта је то. Винстон је један тренутак стајао и посматрао је. Затим, хитрим скоком, истрже комадић чоколаде из сестрине ручице и излете на врата.

„Винстоне! Винстоне!” повика мајка за њим. „Врати се! Врати сестри њену чоколаду!”

Он стаде, али се не врати. Мајчине брижне очи нису силазиле с његовог лица. Чак и сад кад је размишљао о свему томе, није знао шта је то што се непосредно затим десило. Схвативши да јој је нешто отето, његова сестра поче слабашно да цвили. Мајка је обгрли руком и стеже јој главицу себи на груди. Нешто у том покрету говорило му је да му сестрица умире. Он се окрете и побеже низа степенице, док му је чоколада у руци постајала лепљива.

Мајку више није видео. Кад је појео чоколаду, осетио се мало постиђен и смуцао се улицама неколико сати, све док га глад није отерала кући. Кад се вратио, мајке није било. У то време тако шта је већ постајало нормално. Из собе није недостајало ништа сем мајке и сестре. Нису биле понеле ништа од одеће, чак ни мајчин капут. Ни после толико година није био сигуран да ли му је мајка мртва. Било је савршено могуће да су је отерали у логор за присилни рад. Што се сестре тиче, могли су је одвести, као и Винстона, у неку од колонија за напуштену децу (звале су се васпитно-поправни центри) које су подизане после грађанског рата; или су је можда послали у логор заједно с мајком, Или просто оставили негде да умре.

Сан му је још увек био јасан у свести, особито онај закриљујући, заштитнички покрет руком у коме као да је био садржан сав његов смисао. У сећање му се врати други сан, који је сањао пре два месеца. У њему је мајка, онако исто како је седела на отрцаном кревету застртом белим покривачем с дететом које се чврсто држало за њу, седела у потонулом броду, дубоко испод њега, и сваког минута тонула све дубље, али још увек гледала навише, у њега, кроз све тамнију воду.

Он исприча Џулији о мајчином нестанку. Не отварајући очи, она се окрете и смести удобније.

„Видим да си у то време био права свиња”, неразговетно рече. „Сва деца су свиње.”

„Јесте. Само у целој причи је у питању то...”

По њеном дисању било је јасно да је поново западала у сан. Желео је да може наставити причу о мајци. По ономе чега се сећао о њој, није мислио да је била необична жена, још мање да је била интелигентна; а ипак је у њој било неке племенитости, неке чистоте, једноставно зато што су начела која је поштовала била њена лична. Њена осећања су била њена сопствена, и нису се дала изменити дејством ичега спољног. Она не би ни помислила да некористан чин постаје самим тим и бесмислен. Кад човек воли неког, онда га воли, и кад нема да му да ништа друго, даје му бар љубав. Кад је последњег остатка чоколаде нестало, мајка је ипак загрлила његову сестрицу. То није користило, није мењало ништа, није произвело још чоколаде, није одагнало детињу смрт, ни њену сопствену; али јој се чинило сасвим природним да загрлисвоје дете. Она жена, избеглица, у чамцу такође је покрила дечачића својом руком која против метка није користила ништа више но што би користио лист хартије. Оно страшно што је Партија урадила било је у томе што је убедила људе да голи импулси, гола осећања, не вреде ништа, а у исто време им отела сву моћ над материјалним светом. У канџама Партије, оно што човек осећа или не осећа, што чини или не чини, није представљало дословно никакву разлику. Било како било, човек је нестајао, и више се ни за њега ни за његове поступке није чуло. Био је потпуно извучен из тока историје. А ипак људима од пре свега две генерације то се не би чинило од првенствене важности, зато што нису ни покушавали да измене историју. Њих је водио систем личних оданости који нису ни доводили у питање. Важни су били лични односи; неки крајње безнадежан покрет, један загрљај, једна суза, једна реч самртнику, могли су имати вредности сами по себи. Њему изненада паде на памет да су проли још увек остали такви. Они нису били одани једној партији, ни једној земљи, ни једној идеји; били су одани један другом. Први пут у животу он не презре проле нити по мисли о њима само као о непокретној маси која ће једног дана оживети и препородити свет. Проли су остали људи. Нису отврднули у души. Држали су се примитивних емоција које је он морао да поново учи са свесним напором. Мислећи те мисли, сети се, без очигледне везе, како је пре неколико недеља видео одсечену шаку како лежи на улици и гурнуо је ногом у канал као да је корен купуса.

„Проли су људска бића”, рече наглас. „Ми нисмо.”

„Зашто?” упита Џулија, која се беше поново пробудила.

Он мало размисли. „Да ли ти је некад пало на памет”, рече, „да би најпаметније урадили да једноставно изиђемо одавде пре него што буде касно и да се више никад не видимо?”

„Јесте, драги, неколико пута. Али ипак нећу.”

„Досад смо имали среће”, рече он, „али то не може трајати још дуго. Ти си млада. Изгледаш нормална и безгрешна. Ако се будеш чувала људи као што сам ја, могла би остати жива још педесет година.”

„Не. Све сам ја то претурила у глави. Шта ти радиш, то ћу и ја. И не буди тако малодушан. Ја сам доста вешта да сачувам главу.”

„Можда ћемо бити заједно још шест месеци – годину дана — не можемо знати колико. На крају ће нас свакако раздвојити. Схваташ Ии колико ћемо потпуно бити сами? Кад нас ухвате, нећемо моћи ништа, дословно ништа, да учинимо једно за друго. Ако признам, стрељаће те; ако одбијем да признам, опет ће те стрељати. Ништа што бих могао рећи, или прећутати, неће моћи да одложи твоју смрт ни за пет минута. Нећу знати за тебе ни да ли си жива или мртва; ни ти за мене. Бићемо потпуно немоћни у сваком погледу. Једино што ће бити важно то је да не издајемо једно друго, мада ни то неће значити баш ништа.”

„Ако мислиш на признавање”, рече она, „ту нема грешке, признаћемо. Сви признају, увек. Ту се не може ништа. Муче те.”

Не мислим то. Признати не значи издати. Шта се каже и уради није важно: важно је само шта се осећа. Ако би ме натерали да престанем да те волим — то би била права издаја”.

Она размисли о томе. „То не могу”, рече најзад. „То једино не могу. Могу те натерати да кажеш било шта — било шта — али не могу те натерати да у то верујеш. У душу не могу да уђу.„

„Не”, рече он с мало више наде, „не; то је сасвим тачно. У душу не могу да уђу. Ако можеш и даље да осећаш да вреди остати човек, макар то не дало никаквих резултата, онда си победио ти њих.”

Он помисли о телекрану и његовом никад заспалом уву. Могу те шпијунирати дан и ноћ, али ако останеш присебан, још увек можеш да их надмудриш. Уза сву своју вештину, још увек нису пронашли начин да читају људске мисли. Можда је то мање истина кад се човек наде у њиховим рукама. Шта се дешавало у унутрашњости Министарства љубави није се знало, али се могло погодити: мучења, дроге, осетљиви инструменти који региструју нервне реакције, постепено изнуривање бесаницом, самоћом и упорним испитивањем. У сваком случају, чињенице је било немогуће сакрити. До њих су могли доћи истрагом или исцедити из самог човека мучењем. Али ако циљ није остати жив него остати човек, какву то разлику на крају чини? Осећања ти не могу изменити; најзад, не можеш их изменити ни сам, све и да хоћеш. Могу да изнесу на светло, до најситнијих детаља, све што си урадио, рекао и помислио; али сама душа, чији су поступци и самом теби нејасни, остаје неосвојива.

____

5) 5 Унца — 28,35 грама. — Прим. прев. [назад]

8

Најзад; најзад; најзад су то учинили!

Соба у којој су стајали била је издужена и осветљена меком светлошћу. Телекран је био утишан до тихог мрмора; дебљина тамноплавог тепиха давала је човеку осећање да гази по сомоту. У супротном крају собе седео је О'Брајен, испод лампе са зеленим абажуром и с гомилом папира лево и десно од себе. Кад је слуга увео Џулију и Винстона, он није ни подигао главу.

Винстону је срце лупало тако јако да је сумњао хоће ли моћи проговорити. У глави му је била само једна мисао: најзад, најзад; најзад смо то учинили. Било је непромишљено уопште долазити овамо, а чиста лудост доћи заједно; мада су стигли различитим путевима и састали се тек на О'Брајеновом прагу. Но и да се само уђе у ту кућу захтевало је нервни напор. Обичан човек је само у врло ретким приликама могао да види како куће чланова Уже партије изгледају изнутра, или да уопште уђе у четврт где су они становали. Цела атмосфера огромног стамбеног блока, богатство и пространство свега, непознати мириси доброг јела и дувана, тихи и невероватно брзи лифтови су клизили горе-доле, слуге у белим блузама како хитају тамо-амо — све је то уливало зебњу. Иако је имао добар разлог што је овамо дошао, ипак га је на сваком кораку прогањао страх да ће се иза угла појавити стражар у црној униформи, легитимисати га и наредити му да се губи. Међутим, О'Брајенов слуга их је обоје пустио у кућу не трепнувши оком. То је био ситан, црномањаст човек у белој блузи, с ромбоидним, потпуно безизразним лицем, као у Кинеза. Ходник кроз који их је провео био је застрт меким тепихом а обложен светлим тапетама и белом дрвеном оплатом; све је било изванредно чисто. То је такође уливало зебњу. Винстон се није сећао да је икад видео ходник чији зидови нису били прИјави од додира с људским телима.

О'Брајен је у руци држао комад папира и пажљиво га проучавао. Крупно лице, погнуто тако да се видела линија носа, изгледало је истовремено сурово и интелигентно. Двадесетак секунди седео је непомично. Онда привуче диктограф и одсечено ишчита поруку у хибридном жаргону Министарства:

„Тачке један зарез пет зарез седам одобрене целосно предлог у тачки шест двапут више смешан ивичи са зломишљу поништити стоп неприступ изградњи пре пријема процене режитрошкова за машине стоп крај поруке.”

Лагано се диже са столице и приђе им нечујно по меком тепиху; Заједно са новоговорским речима као да се био ослободио и једног дела званичног држања, али био је ипак натмуренији него обично, као да му није драго што га узнемиравају. Кроз ужас који је Винстон већ осећао наједном се проби обична збуњеност. Чинило му се сасвим могуће да је направио глупу грешку. Јер каквог је у ствари доказа имао да је О'Брајен политички завереник? Никаквог сем кратког погледа и једне једине двосмислене примедбе; поврх тога, само своје потајне наде које су се заснивале на сну. Није му могао помоћи чак ни изговор да је дошао по речник, јер би у том случају Џулијино присуство било немогуће објаснити. Пролазећи поред телекрана, О'Брајен се нечега сети. Заустави се, окрете и притисну прекидач на зиду. Чу се оштар метални звук. Глас ућута.

Џулија се огласи тихим звуком, кратким писком изненађења. Винстон, иако притиснут паником, беше толико запрепашћен да се није могао уздржати.

„Можете да га искључите!” узвикну.

„Да”, рече О'Брајен, „можемо да га искључимо. Имамо ту привилегију.”

Сад је стајао лице у лице с њима. Његово крупно тело надвишивало их је, а израз лица му се још увек није дао дешифровати. Чекао је, помало строго, да Винстон нешто каже, али шта? Чак и сад је било сасвим лако могуће да је он просто веома запослен човек који се нервозно пита зашто га узнемиравају. Сви су ћутали. С искљученим телекраном, у соби је изгледало смртно тихо. Секунде су пролазиле, бескрајне. Уз велики напор, Винстон је гледао О'Брајену у очи. Онда се мрко лице наједном рашири у нешто што је могло личити на почетак осмеха. Оним својим карактеристичним покретом, О'Брајен поправи наочаре на носу.

„Да ли да ја кажем, или ћете ви?” упита он.

„Ја ћу”, сместа рече Винстон. „Онај апарат је заиста искључен?”

„Да, све је искључено. Сами смо.”

„Дошли смо овамо зато што...”

Он застаде, први пут схвативши колико су му мотиви нејасни. Пошто у ствари није знао какву помоћ очекује од О'Брајена, није му било лако да каже зашто је дошао.Он продужи, знајући да му речи звуче и слабашно и претенциозно:

„Верујемо да постоји нека завера, нека тајна организација која ради против Партије, и да сте ви у њој. Желимо да јој се прикључимо и радимо за њу. Ми смо непријатељи Партије. Не верујемо у принципе енглсоца. Ми смо зломислитељи. Осим тога смо и прељубници. Ово вам говорим зато што желимо да вам се ставимо на милост и немилост. Ако желимо да нас оптужите још за нешто, ми смо спремни.”

Он стаде и осврте се, с осећањем да су се врата отворила. Одиста, ситни слуга жутог лица беше ушао без куцања. Винстон виде да носи послужавник са бокалом и чашама.

„Мартин је наш”, мирно рече О'Брајен. „Мартине, донеси пиће овамо. Стави га на округли сточић. Имамо ли довољно фотеља? Онда можемо сести и разговарати на миру. Мартине, донеси и себи фотељу. Имамо послован разговор. Идућих десет минута ниси слуга.”

Човечуљак седе, не показујући ни најмање нелагодности, а ипак са мало служинским понашањем, као собар коме се указује каква привилегија. Винстон га је посматрао искоса. Сину му да тај човек целог живота игра одређену улогу и да осећа да би му било опасно одустати од глуме ма и за тренутак. О'Брајен дохвати бокал за грлић и напуни чаше неком тамноцрвеном течношћу. Она у Винстону пробуди нејасно сећање на нешто што је одавно видео на неком зид у или огласном паноу — огромну боцу састављену од електричних сијалица која као да се дизала и спуштала и точила своју садржину у чашу. Гледана одозго, течност се чинила скоро црна, али у бокалу је блистала као рубин. Имала је кисело-сладак мирис. Он виде Џулију како подиже чашу и мирише с нескривеном радозналошћу.

„То се зове вино”, рече О'Брајен с једва приметним осмехом. „О њему сте без сумње читали у књигама. Бојим се, додуше, да га до Шире партије не долази много.” Лице му се поново уозбиљи; он подиже чашу: „Мислим да ће бити умесно да почнемо здравицом. У здравље нашег вође: у здравље Емануела Голдштајна.”

Винстон подиже чашу с приличном ревношћу. Вино је било нешто о чему је читао и сањао. Као и притискач и Черингтонове упола запамћене песмице, припадало је несталој, романтичној прошлости; староставним(?) данима, како је имао обичај да је назива у својим тајним мислима. Због нечег је увек мислио да вино има изразито сладак укус, као пекмез од купина, и да сместа опија. У ствари, кад је попио први гутљај, осети прилично разочарање. Уистину, после година пијења џина, једва га је и подносио. Он спусти празну чашу.

„Дакле Голдштајн није измишљена личност?” упита. „Није, он је стварна личност, и жив је. А где, то не знам.”

„А завера — организација? Да ли заиста постоји? Није измишљотина Полиције мисли?”

„Није, она заиста постоји. Зовемо је Братство. О Братству никад нећете сазнати много више сем тога да постоји и да му припадате. О томе ћу вам још говорити.” Он баци поглед на свој сат. „Чак и члановима Уже партије није препоручљиво да искључују телекран на дуже од пола сата. Није требало да дођете заједно; мораћете отићи једно по једно. Ви, другарице”, он се наклони Џулији, „ви ћете први. Имамо на располагању око двадесет минута. Разумећете да прво морам да вам поставим нека питања. Уопште узев, шта сте спремни да радите?„

„Све за шта мислите да смо способни”, одговори Винстон.

О'Брајен се окренуо у фотељи, тако да је сад био лицем у лице с њим. На Џулију скоро да и није обраћа о пажњу очигледно сматрајући да Винстон може говорити и у њено име. Капци му се за тренутак спустише преко очију. Поче постављати питања тихим, безизразним гласом, као да је у питању рутинска ствар, неки катихизи: за који је већ знао већину одговора.

„Спремни сте да положите своје животе?”

„Да”.

„Спремни сте да почините убиство?”

„Да.”

„Да чините дела саботаже која могу донети смрт стотинама невиних?”

„Да.”

„Да издате своју земљу страним силама?”

„Да.”

„Спремни сте да варате, да фалсификујете, да уцењујете, да кварите децу, да растурате опојне дроге, да подстичете на проституцију, да ширите венеричне болести — да учините све што би могло довести до деморализације и ослабити моћ Партије?”

„Да.”

„Ако би, на пример, нашим интересима одговарало да неком детету баците у лице сумпорну киселину — бисте ли били спремни и на то?”

„Да.”

„Спремни сте да изгубите свој идентитет и да остатак живота проведете као келнер или лучки радник?”

„Да.”

„Спремни сте да извршите самоубиство ако и кад вам то наредимо?”

„Да.” „Спремни сте, обоје, да се раздвојите и да се више никад не видите?”

„Не”, упаде Џулија.

Винстону се учини да је прошло много времена пре но што је одговорио. За тренутак му се чак учинило да је изгубио моћ говора. Језик му се мицао без гласа, уобличавајући час једну час другу реч, неколико пута узастопце. Док је није изговорио, није ни знао коју ће реч казати. „Не”, рече најзад.

„Добро је што сте ми рекли”, рече О'Брајен. „Треба да знамо све.”

Он се окрете Џулији и додаде нешто мање безизразним гласом:

„Имате ли у виду да ће он, ако и остане жив, можда бити другачија личност? Може се десити да будемо принуђени да му створимо нов идентитет. Лице, покрети, облик руку, боја косе — чак и глас ће му можда бити другачији. А може се десити да и ви сами постанете другачија особа. Наши хирурзи могу да измене човека тако да га нико не може познати. То је понекад потребно. Понекад чак ампутирамо руку или ногу.”

Винстон се не уздржа да баци још један кос поглед на Мартиново монголско лице. Није примећивао никакве ожиљке. Џулија је постала бледа за једну нијансу тако да су јој се пеге истицале, но ипак је смело гледала О'Брајену у очи. Она промрмља нешто што је изгледало као одобравање.

„Добро. То је дакле у реду.”

На сточићу је била сребрна кутија с цигаретама. Помало расејано, О'Брајен је гурну према њима, узе једну и сам, и поче полако корачати горе-доле, као да у ходу боље мисли. Цигарете су биле веома добре, веома дебеле и чврсто завијене, с неуобичајено свиленкастим папиром. О'Брајен поново погледа на сат.

„Мартине, ти би могао да се вратиш у кухињу”, рече. „Ја ћу за четврт сата поново укључити телекран. Пре него што одеш, погледај добро лице овим друговима, да их запамтиш. Ти ћеш их још видати. Ја можда нећу.”

Исто онако као и на улазу, човечуљкове очице им прелетеше преко лица. У његовом понашању није било ни трунке пријатељства. Гледао им је лица да би их запамтио, али није имао никакво интересовање за њих, или се бар тако чинило. Винстону паде на памет да синтетичко лице можда и не може мењати израз. Без речи, и без икаквог поздрава, Мартин изиђе, нечујно затворивши врата за собом. О'Брајен је ходао горе-доле, с једном руком у џепу свог црног комбинезона и држећи цигарету у другој.

„Мора вам бити јасно”, рече он, „да ћете се борити у тами. Увек ћете и бити у тами. Примаћете наређења и извршавати их, а да нећете ни знати зашто. Касније ћу вам послати једну књигу из које ћете сазнати каква је права природа друштва против кога се боримо и стратегија помоћу које ћемо га оборити. Кад прочитате књигу, бићете пуноправни чланови Братства. Али између општих циљева за које се боримо и непосредних задатака тренутка нећете знати ништа. Ја вам кажем да Братство постоји, али вам не могу рећи да ли његових припадника има стотину, или десет милиона. По ономе што ћете сами знати нећете моћи да кажете да ли их има чак иједно туце. Имаћете три или четири човека за везу; повремено, како они буду нестајали, замењиваћемо их другима. Пошто је ово ваша прва веза, задржаћемо је. Кад будете примали наређења, она ће долазити од мене. Ако нађемо за потребно да ступимо у везу с вама, то ће бити преко Мартина. Кад вас најзад ухвате, признаћете. То је неизбежно. Али моћи ћете да признате врло мало ствари сем својих сопствених дела. Нећете моћи да издате више од шачице неважних људи. Вероватно нећете издати ни мене. Дотле ћу већ бити мртав, или постати друга личност, са другим лицем.”

Он настави да се креће горе-доле по дебелом меком тепиху. Упркос гломазности, покрети су му на неки начин били лаки. То се видело чак и у покрету којим је гурао руку у џеп, или обртао цигарету. Чак више него снага, из њега је избијала нека сигурност у себе, и разумевање ствари помешано с мало ироније. Ма колико озбиљан и предан био, није у себи имао ничега од оне искључивости која одликује фанатике. Кад је говорио о убиству, самоубиству, венеричним болестима, ампутираним удовима и измењеним лицима, у тону му се наслућивао благи подсмех. Његов глас као да је говорио: „То је неизбежно, то морамо да радимо, без колебања. Али то нећемо радити кад живот опет добије смисао.” Винстоа захвати талас дивљења, готово обожавања према О'Брајену. за тренутак беше заборавио магловит Голдштајнов лик. Гледајући у О'Брајенова снажна рамена и лице затупљених црта, тако ружно а ипак тако цивилизовано, било је немогуће веровати да он може бити побеђен. Није било лукавства коме он није дорастао, ни опасности коју није могао предвидети. Чинило се да је чак и на Џулију оставио снажан утисак. Она беше пустила да јој се цигарета угаси, и пажљиво га слушала. О'Брајен настави:

„Свакако сте чули гласине о постојању Братства. Нема сумње да сте створили своју представу о њему. Вероватно сте замишљали огроман свет завереника који се потајно састају у подрумима, пишу поруке по зидовима, препознају један другог по лозинкама или посебним покретима длана. Ништа од тога није истина. Припадници Братства немају начина да се препознају; ниједан не познаје више од неколицине осталих. Ни сам Голдштајн, ако би пао у руке Полицији мисли, не би могао да им да потпун списак чланова, нити ма какав податак који би их довео до потпуног списка. Такав списак не постоји. Братство се не може искоренити зато што оно није организација у обичном смислу те речи. Не одржава га као целину ништа до идеје, која је неуништива. Ни вас неће подржавати ништа сем идеје. Нећете имати другова, неће имати ко да вас храбри. Кад вас најзад ухвате, неће вам нико помоћи. Никад не помажемо нашим члановима. Највише што можемо, и то кад је апсолутно потребно да се неко ућутка, то је да понекад прокријумчаримо жилет у затвореник ову ћелију. Мораћете се навићи да живите без резултата и без наде. Неко време ћете радити, онда ће вас ухватити, онда ћете признати, и на крају ћете умрети. То ће бити сви резултати које ћете видети. Не постоји никаква могућност да се за нашег живота осети ма каква промена. Ми смо мртваци. Наш једини прави живот јесте у будућности. У њој ћемо учествовати као гомилице праха и комадићи костију. Али колико је та будућност удаљена не може се знати. Можда и свих хиљаду година; Тренутно не можемо ништа сем да мало-помало ширимо област духовне нормаИности. Не можемо делати колективно. Можемо само ширити своје знање упоље, од појединца до појединца, генерацију за генерацијом. Пошто смо суочени са Полицијом мисли, другог начина нема.”

Он стаде и по трећи пут погледа на сат.

„Скоро вам је време да кренете, другарице”, рече Џулији. „Чекајте. Бокал је још увек допола пун.”

Напуни чаше и подиже своју, држећи је за ножицу.

„За шта ћемо овом приликом?” упита, још увек с оном нијансом ироније. „За збрку у редовима Полиције мисли? За смрт Великог Брата? За човечанство? За будућност?”

„За прошлост”, рече Винстон.

„Прошлост је важнија”, озбиљно се сложи О'Брајен Испише; тренутак затим Џулија се диже да поде. О'Брајер скиде с врха ормана неку кутијицу и даде јој пљоснату белу таблету да стави на језик. Рече јој да је важно не мирисати на вино; лифтбојеви су веома вешти да примете и најмање ситнице. Чим се врата за њом затворише, он као да заборави да она уопште постоји. Поде још корак-два својом путањом, затим стаде.

„Треба да средимо још неке детаље”, рече. „Претпостављам да имате неко скровиште?”

Винстон му исприча о соби изнад Черингтонове радњице.

„Послужиће за прво време. Касније ћемо вам удесити неко друго место. Веома је важно често мењати скровиште. У међувремену ћу вам послати један примерак књиге” — чак и О'Брајен, примети Винстон, изговара ту реч као да је написана курзивом — „Голдштајнове књиге, разуме се, што пре будем могао. Можда ће проћи и неколико дана пре него што дођем до ње. Нема много примерака, као што већ можете и замислити. Полиција мисли их проналази и уништава готово исто онако брзо колико је ми штампамо. То не смета много. Књига је неуништива. Ако би уништили и последњи примерак, били бисмо у стању да је репродукујемо готово дословце. Носите ли ташну са собом на посао?” додаде он.

„Да, редовно.”

„Каква је?”

„Црна, веома изношена. Са два каиша.”

„Црна, два каиша, веома изношена — добро. Једног дана у прилично блиској будућности — не могу вам рећи тачан датум — у једном тексту који ће вам се дати у рад биће једна погрешно откуцана реч. Тражићете да вам дају чист текст. Сутрадан ћете поћи на посао без ташне. Током тог дана, на улици, прићи ће вам један човек, дотаћи ће вас по рамену и рећи „Извините, мислим да сте испустили ташну”. У ташни коју ће вам дати налазиће се Голдштајнова књига. Вратићете је за четрнаест дана.”

За тренутак су обојица ћутали.

„Остало вам је још неколико минута пре него што треба да одете”, рече О'Брајен. Срешћемо се — ако се уопште сретнемо —”.

Винстон га погледа. „Тамо где нема мрака!” рече оклевајући.

О'Брајен климну главом без и најмањег трага изненађења. „Тамо где нема мрака”, рече, као да је препознао алузију. „А у међувремену, да ли бисте шта желели да кажете пре него што одете? Неку поруку? Неко питање?”

Винстон размисли. Чинило му се да више нема шта да се пита; још мање му је било до бомбастих фраза. Уместо било чега што би имало какве везе са О'Брајеном или Братством, у главу му дође нека комбинована слика мрачне собе где му је мајка провела последње дане, собичка изнад Черингтонове радње, стакленог притискача и гравире у оквиру од ружиног дрвета. Скоро и не размишљајући, он рече:

„Да ли сте можда некад чули једну стару песмицу која почиње: „Наранџа и лимун, каже свети Шимун”?

О'Брајен поново климну главом. Затим, с неком озбиљном учтивошћу одрецитова целу строфу:

Наранџа и лимун, каже свети Шимун;
Дугујеш ми фартинг, каже свети Мартин;
Шта би од мог дуга, пита свети Лука;
Кад добијем пара, Шордић одговара.

„Знали сте последњи стих!” узвикну Винстон.

„Да, знао сам последњи стих. Бојим се да вам је сад време да пођете. Али чекајте. Дозволите да вам дам једну од оних таблета.”

Кад је Винстон устао, О'Брајен му пружи руку, Његов снажни стисак просто згњечи кости у Винстоновом длану. Кад је стигао до врата, Винстон се окрете, али О'Брајен је већ изгледао као да га управо заборавља. Чекао је, држећи руку на прекидачу телекрана. Иза њега се видео писаћи сто с лампом засенченом зеленим абажуром, диктограф и жичане корпе препуне папира. Инцидент је био окончан. Винстон схвати да ће кроз тридесет секунди О'Брајен наставити свој прекинут и важан партијски посао.

9

Винстон је био пиктијаст од умора. Пиктијаст је била права реч. Спонтано му је пала напамет. Тело као да му је имало не само слабост пиктија него и прозирност. Чинило му се да би могао видети светлост кроз руку кад би је подигао. Стравичан замор од рада био је из њега исцедио сву крв и лимфу, и оставио само крхку конструкцију нерава, костију и коже. Сви осећаји као да су се увеличали. Комбинезон му је повређивао рамена, тротоар га голицао по табанима; чак је и отварање и затварање шаке било напор од кога су му шкрипали зглобови.

За пет дана је истерао више од деведесет сати рада; као и сви остали у Министарству. Сад је све био готово, и није имао дословно ништа да ради, никаквог посла за Партију, до сутрашњег јутра. Могао је провести шест часова у скровишту, и још девет у свом кревету. Лаганим корацима, по благом поподневном сунцу, ишао је прљавом улицом ка Черингтоновој радњи, пазећи да не налети на патролу, али ипак ирационално убеђен да се тог поподнева нико неће мешати у његове послове. Тешка ташна коју је носио ударала га је по колену на сваком кораку, од чега су му горе и доле по нози пролазили трнци. У ташни је била књига, која је код њега била већ шест дана, али коју још увек није стигао да отвори, чак ни да погледа.

Шестог дана Недеље мржње, после поворки, говора, певања, заставица, плаката, филмова, воштаних фигура, лупе добоша и писке труба, топтања ногу у маршу, шкрипе тенковских гусеница, урлика нагомиланих авиона, грувања топова — после шест дана свега тога, кад се огромни оргазам трепераво приближавао крају а општа мржња против Евроазије закувала до таквог делиријума да би маса без даљег растргала на комаде оне две стотине евроазијских ратних злочинаца који је требало да буду јавно обешени последњег дана, да их се само могла дочепати — управо је у том тренутку било објављено да је Океанија у рату с лстазијом. Евроазија је била савезник.

Разуме се, нико није признавао да је дошло до промене. Једноставно је постало познато, изненадно и свуда у исто време, да је непријатељ Истазија, а не Евроазија. Кад се то десило, Винстон је управо присуствовао демонстрацијама на једном од тргова у централном делу Лондона. Била је ноћ; бела лица и скерлетне заставе били су осветљени блештавом светлошћу рефлектора. Трг је до последњег сантиметра испуњавала маса од неколико хиљада људи, рачунајући и групу од око хиљаду основаца у униформи Шпијуна. На трибини прекривеној скерлетном драперијом, говорник из Уже партије, ситан мршав човек с несразмемо дугим рукама и великом ћелавом главом по којој се вукло неколико равних прамен ова косе, потпаљивао је гомилу. Патуљастог раста, изобличен од мржње, једном шаком је стезао микрофон за врат а другом, огромном на крају дуге руке, претећи грабио ваздух изнад главе. Глас, који су звучници чинили металним, тутњао је износећи бескрајни каталог зверстава, покоља, расељавања, силовања, мучења заробљеника, бомбардовања цивилног становништва, неистините пропаганде, неправедне агресије, прекршених пактова. Било га је немогуће слушати а не поверовати му, па потом не планути од беса. Сваких неколико тренутака, гнев гомиле би прекипео и говорников глас би заглушило дивљачно, животињско урлање које се неконтролисано извијало из хиљада грла. Најдивљачнији крици су долазили од основаца. Говор је већ потрајао којих двадесет минута, кад је на платформу устрчао курир и тутнуо говорнику у руку свитак папира. Овај га је одмотао не прекидајући говор. Ни у гласу ни у речима му се није осетила никаква разлика; једино су имена одједном постала друкчија. Без речи кроз гомилу је прошао талас разумевања. Океанијаје у рату с Истазијом! Следећег тренутка створи се неописива гужва. Заставе и плакати којимаје трг био украшен били су погрешни! На доброј половини налазила су се погрешна лица. Саботажа! Масло Голдштајнових агената! Уследио је гневни интермецо кад је гомила почела да дере плакате са зидова, цепа заставе на комаде и гази их. Шпијуни су починили чуда од активности пењући се по крововима и секући конопце са којих попадаше и залепршаше заставице. Но за два-три минута све је било готово. Говорник, још увек стежући микрофон за врат, погнутих рамена, грабећи слободном руком по ваздуху, беше наставио свој говор. Још један минут, и у гомили су поново одјекнули дивљи крици гнева. Мржња се наставила исто као и пре, једино је њен предмет био промењен.

Сећајући се тога, Винстон је понајвише био импресиониран тиме што је говорник из једне политике ускочио у другу дословно у пола речи, не само без застоја него чак и без измене у конструкцији реченице. Но у том тренутку је био заокупљен другим стварима. У оном тренутку нереда, док је маса цепала плакате, био му је пришао неки човек чије лице није видео, куцнуо га по рамену и рекао „Извините, мислим да сте испустили ташну.” Узео је ташну расејано, без речи. Знао је да ће проћи дани пре него што му се укаже прилика да је отвори. Чим се демонстрација завршила, отишао је право у Министарство истине, иако је већ било скоро двадесет три часа. То је исто урадило све особље Министарства. Наређења да се сви врате на посао, која су се већ чула с телекрана, била су скоро непотребна.

Океанија је у рату с Истазијом; Океанија је од увек у рату с Истазијом. Велики део политичке литературе издате током последњих пет година сад је био застарео. Извештаје и документацију свих врста, новине, књиге, брошуре, филмове, магнетофонске траке, фотографије — све је то требало исправити муњевитом брзином. Иако није била издата ниједна директива, знало се да начелници одељења желе да у року од једне седмице нигде не остане никаквог помена о рату с Евроазијом и савезништву с Истазијом. Посао је био прекомеран, и утолико тежи што се поступци које је подразумевао нису могли назвати правим именом. Цело особље Одељења документације радило је осамнаест часова у двадесет четири, са два прекида од по три сата за спавање. Из подрума су били изнесени душеци и прострти по ходницима; оброци су се састојали од сендвича и кафе Победа које су сервирке из мензе разносиле на колицима. Сваки пут кад је прекидао посао на та три сата, Винстон се трудио да обради сав материјал који је имао на столу, и сваки пут кад се довлачио натраг, лепљивих очију и сав у боловима, затицао је нову гомилу свитака папира која му је покривала сто као снежни смет, допола затрпавала диктограф и преливала се на под, тако да му је први посао увек био да их згура на колико-толико уредну гомилу да би имао места за рад. Најгоре од свега је било то што посао ни издалека није био потпуно механички. тесто је требало само то да се уместо једног имена унесе друго, али сваки иоле детаљан извештај о догађајима захтевао је пажњу и фантазију. Било је потребно чак и знатно познавање географије да би се рат преместио с једног дела света на други.

Трећег дана су га очи већ неиздржљиво болеле, а наочаре је морао брисати сваких неколико минута. Рад је изгледао као борба с неким претешким физичким задатком, нечим што човек има пуно право да одбије, а ипак неуротично тежи да обави. Уколико је уопште и имао времена да на то помисли, није га узнемиравала чињеница што је свака реч коју је мрмљао у диктограф, сваки потез хемијске оловке, смишљена лаж. Било му је стало, као и свим осталима у Одељењу, да фалсификат буде савршен. Ујутру шестог дана поплава свитака мало ослаби. Из цеви читавих пола сата не испаде ништа; затим један свитак; затим ништа. Посао се свуда и у исто време смањивао ближећи се крају. Целим Одељењем прође дубок и тако рећи потајан уздах олакшања. Огромно дело, које се никад није смело поменути, било је окончано. Сад је било немогуће да ико докаже помоћу докумената да је уопште било рата с Евроазијом. У дванаест нула-нула неочекивано дође саопштење да су сви радници у Министарству слободни до сутрадан ујутру. Винстон, још увек носећи ташну у којој је била књига и коју је држао између ногу док је радио а под собом док је спавао, оде кући, обрија се, и скоро заспа у кади иако је вода била једва више но млака.

С неким сладострастним шкрипањем у зглобовима он се попе степеницама до собе изнад Черингтонове радње. Био је уморан, али не више сањив. Отвори прозор, потпали прИјаву малу пећ и при стави лончић воде за кафу. Џулија ће стићи за који тренутак; у међувремену, ту му је била књига. Седе у запрљану наслоњачу и одреши каишеве на ташни.

Тешка црна књига, невешто укоричена, без икаквог имена и наслова на корицама. Редови у књизи су такође изгледали мало неравни. Стране су биле излизане на ивицама и лако су се растурале, као да је књига прошла кроз много руку. Натпис на првој страници гласио је:

Винстон поче читати:

Глава прва

НЕЗНАЊЕ ЈЕ МОЋ

Током целе писане историје, а вероватно још и од краја млађег каменог доба, на свету су постојале три врсте људи: Виши, Средњи и Нижи. Били су издељени на многе и поткатегорије, носили безброј разних имена, а њихов: бројни однос, као и међусобни односи, варирао је из века у век; но у суштини се структура друштва није мењала. Чак и после огромних обрта и на изглед неопозивих промена, увек се поново успостављала иста структура, управо као што се и жироскоп увек враћа у стање равнотеже ма колико се гурнуо на једну или другу страну.

Циљеви тих група су потпуно неускладиви...

 

Винстон престаде читати, најпре да би уживао у томе што заиста чита, у удобности и безбедности. Био је сам; без телекрана, без увета с оне стране кључаонице, без нервозног импулса да се осврне или да покрије страну руком. Благи летњи ваздух играо му се уз образ. Однекуд издалека допирали су дечји узвици; у самој соби није било никаквог звука до куцања сата сличног гребању каквог инсекта. Он се спусти још дубље у наслоњачу и подиже ноге на решетку пред огњиштем камина. То је било блаженство, то је била вечност. Наједном, као што човек понекад чини с књигом за чију сваку реч зна да ће је прочитати и препрочитавати, он је отвори на другом месту и нађе се код треће главе. Настави да чита:

Глава трећа

РАТ ЈЕ МИР

Цепање света на три велике супердржаве био је догађај који се могао предвидети — који је и био предвиђен — пре половине двадесетог века. Утапањем Европе у Русију и Велике Британије у Сједињене Државе већ су се де фацто створиле две од три државе које данас постоје, наиме Евроазија и Океанија. Трећа, Истазија, појавила, се као посебна целина тек после још једне деценије запетљаних борби. Границе између ових трију држава местимично су произвољне, а местимично варирају зависно од ратне среће, али, уопште узев, следе географске међе. Евроазија обухвата цео северни део европског и азијског тла, од Португалије до Беринговог мореуза. Океанија обухвата Северну и Јужну Америку, острва у Тихом океану, укључујући и Британска острва, Аустралазију и јужни део Африке. Истазија, мања од ових двеју, и са непрецизније одређеном западном границом, обухвата Кину и земље јужно од ње, јапанска острва и велики али не увек исти део Манџурије, Монголије и Тибета.

У једној или другој комбинацији, ове три супердржаве стално су у рату, и то стање траје већ двадесет пет година. Међутим, рат више није она очајничка, разорна борба као што је био у првим деценијама двадесетог века. То је рат ограничених циљева између супарника који нису у стању да униште један другог, који немају материјалног узрока за борбу, и које не дели никаква истинска разлика у Идеологији. Ово не значи да су било вођење рата било став који преовладава у односу на њега, постали мање крвожедни, или у већој мери витешки. Напротив, ратна хистерија је у свим земљама свеобухватна и трајна, а силовање, пљачка, убијање деце, поробљавање целих народа, и мере против заробљеника које понекад иду до кувања у уљу и спаљивања живих људи, сматрају се нормалним, а кад их чини сопствена страна а не непријатељска, достојним хвале. Али у физичком смислу, рат обухвата веома мали број људи, пре свега високо квалификоване специјалисте, и проузрокује релативно мали број жртава. Борбе се, кад до њих уопште и дође, воде на неодређеним границама о чијем географском положају обичан човек може само да нагађа, или око Пловећих тврђава које чувају стратешка места на поморским путевима. У центрима цивилизације рат не значи ништа више до трајне несташице робе широке потрошње, и по коју експлозију ракетне бомбе која евентуално проузрокује смрт неколико десетина људи. Рат је у ствари изменио свој карактер. Тачније, разлози због којих се води рат разврстани су по важности на друкчији начин. Мотиви који су у извесној мери били присутни у великим ратовима с почетка двадесетог века сад су постали доминантни, свесно су признати и по њима се поступа.

Да би се разумела природа садашњег рата — јер је, упркос прегруписавањима до којих долази сваких неколико година, још увек у питање један исти рат — потребно је пре свега схватити да он никако не може имати одлучујући значај. Ниједна од трију супердржава не може се дефинитивно освојити, чак ни кад су остале две удружене против ње. Све су оне превише изједначене по ратном потенцијалу, а и природна одбрана им је прејака. Евроазију штите огромна копнена пространства, Океанију ширина Атлантског и Тихог океана, а Истазију плодност и вредноћа становништва. Осим тога, више не постоји ништа, у материјалном смислу, око чега би се могло борити. Изградњом затворене привреде, у којој су производња и потрошња међусобно усклађене, престала је борба за тржишта, која је била један од главних узрока ранијих ратова, а трка за сировинама је изгубила животну важност коју је некад имала. У сваком случају свака од ове три супердржаве толико је велика да скоро сав материјал који јој је потребан може добити на својој територији. Уколико има директну економску сврху, рат се сада води само за радну снагу. Између граница ових трију држава, а ни у чијем сталном поседу, налази се неправилни правоугаоник чији су углови Тангер, Бразавил, Дарвин и Хонгконг, а у коме живи отприлике петина становништва света. Управо се за посед над овим густо насељеним областима и над облашћу Северног пола ове три државе боре. У пракси, ниједна од њих никад нема власт над целом том спорном облашћу. Извесни њени делови стално прелазе из руке у руку, а оно што диктира бесконачне промене у сврставању трију држава јесте прилика да се овај или онај комад те области заузме изненадном издајом.

Свака од ових споредних територија садржи налазишта драгоцених минерала, а на некима има важних биљних производа као што је каучук, који се у хладнијим климатским појасевима иначе мора производити синтетички по релативно скупим методима. Но, пре свега, те територије садрже неисцрпну резерву јефтине радне снаге. Сила која има власт над екваторијалном Африком, или земљама Средњег истока, или Јужном Индијом, или Индонезијским архипелагом, поседује исто тако и тела десетина или стотина милиона слабо плаћених и жестоко експлоатисаних кулија(?). Становници ових области, који, мање или више отворено, имају статус робова, непрекидно прелазе из руку једног у руке другог освајача, и троше се као угаљ или нафта у трци да се произведе што више оружја, заузме што више територије, стекне власт над што више радне снаге, да би се произвело што више оружја, заузело што више територије, и тако у бескрај. Овде треба имати у виду да се битка ретко води ван граница спорних области. Границе Евроазије осцилирају између басена реке Конго и северне обале Средоземног мора; острва у Индијском и Тихом океану стално прелазе из океанијских у истазијске руке и обратно; у Монголији гранична линија између Евроазије и Истазије никад није стабилна; око Северног пола све три земље полажу право на огромна пространства која су у ствари већим делом ненасељена и неистражена; али равнотежа силе увек остаје приближно иста, а територија која представља централни део сваке од ове три супердржаве остаје увек нетакнута. Сем тога, рад експлоатисаних народа настањених око Екватора није истински потребан светској привреди. Тај рад не доприноси ништа богатству света јер се сви његови производи користе за рат, а циљ је рата увек: бити у бољем положају за вођење следећег рата. Својим радом поробљени народи омогућавају пораст у темпу непрекидног рата. Но и без њих структура светског друштва, као и процес којим се оно одржава, не би били суштински измењени.

Првенствени циљ модерног рата (у складу са принципима, двомисли, тај циљ руководећи умови Уже партије истовремено признају и не признају) јесте утрошити производе машине а да се при том не повећа општи животни стандард. Још од краја деветнаестог века, проблем употребе вишка робе широке потрошње је латентан у индустријском друштву. Данас, кад врло мало људских бића има довољно да једе, овај проблем очигледно није прешан, а могао је то не постати чак и да није било дејства вештачког процеса уништења. Свет данашњице је го, гладан и рушеван у поређењу и са светом који је постојао пре 1914. године, а камоли са имагинарном будућношћу којој су се људи из тог доба надали. Почетком двадесетог века, визија будућег друштва у коме владају невероватно богатство, неоптерећеност радом, ред и делотворност — блистав антисептичан свет од стакла, челика и снежнобелог бетона — била је део свести безмало сваког образованог човека. Наука и техника развијале су се невероватном брзином, и чинило се сасвим природним претпоставити да ће се развијати и даље. То се није десило, делом због осиромашења проузрокованог дугим низом ратова и револуција, а делом зато што је научни и технички напредак зависио од емпиријског начина мишљења који се у строго устројеном друштву није могао одржати. У целини узев, свет је данас примитивнији но што је био пре педесет година. Неке заостале области су узнапредовале; усавршени су и разни апарати — увек на неки начин повезани с ратовањем или шпијунажом — али експериментисање и проналажење се увелико угасило, а огромна штета коју је за собом оставио атомски рат вођен половином века није се никако поправила до краја. Но опасности које машина носи са собом још увек су присутне. Од тренутка кад се на свету појавила прва машина, сваком интелигентном човеку постало је јасно да је потреба за људским аргатовањем, дакле (у великој мери) и за људском неједнакошћу, престала. Ако би се машина смишљено користила за ту сврху, глад, диринчење, неписменост и болест могли би се ликвидирати за неколико генерација. И, у ствари, мада се није користила за ту сврху, но просто једним аутоматским процесом — наиме производњом добара које је понекад било немогуће не расподелити — машина је одиста у великој мери подигла животни стандард просечног човека током неких педесет година крајем деветнаестог и почетком двадесетог века.

Али такође је било јасно да опште повећање богатства прети да разори — да је у ствари у извесном смислу већ разорило — хијерархијско друштво. У свету у коме би сви имали кратко радно време, били сити, живели у кући с купатилом и фрижидером, и поседовали аутомобил или чак авион, најочигледнији и можда најважнији облик неједнакости би већ био нестао. Ако би постало опште, богатство не би представљало никакву одлику. Нема сумње да је било могуће замислити друштво у коме би богатство, у смислу личне свој ине и раскоши, било равномерно расподељено док би моћ остала у рукама мале привилеговане касте. Но у пракси такво друштво не би дуго остало стабилно. Јер ако би сви подједнако уживали у доколици и сигурности, огромне масе људи које су у нормалним приликама заглупљене сиромаштвом, образовале би се и научиле да мисле својом главом; кад би то урадиле, схватиле би пре или после да привилегована мањина нема никакву корисну функцију и збрисале би је. У крајњој линији, хијерархијско друштво може опстати само. на темељу сиромаштва и незнања. Вратити се пољопривредној прошлости, као што су сањали неки мислиоци с почетка двадесетог века, није било практично решење. То се косило са тенденцијом ка механизацији која је скоро у целом свету постала квазиинстинктивна; сем тога, свако индустријски заостало друштво је војнички беспомоћно и не може а да не потпадне под доминацију, директну или индиректну, својих индустријски развијенијих супарника.

Још мање би задовољило решење да се масе одрже у сиромаштву тиме што би се смањила производња добара. То се у великој мери догодило у последњој фази капитализма, приближно између 1920. и 1940. године. Привреда многих земаља била је пуштена да стагнира, са обрађивањем земље се престало, инвестициона опрема се није обнављала, великим деловима становништва био је ускраћен рад и давана државна помоћ која их је само допола одржавала у животу. Но то је такође довело до војне слабости, а пошто су лишавања која су на тај начин проузрокована била очигледно непотребна, неминовно је дошло до супротстављања. Проблем се састојао у томе да се индустријска производња одржи а да се при том не увећава стварно богатство света. Роба се морала производити, али се није смела расподељивати. У пракси, једини начин да се то постигне био је: непрекидно одржавати рат.

Суштина рата је у уништавању, не толико људских живота колико производа људског рада. Ратом се разбијају на комаде, расипају у стратосферу, или потапају у дубине мора материјална добра која би се иначе могла употребити да створе масама превише удобан живот и, према томе, у крајњој линији, да их учине интелигентнијима. Производња ратног материјала, чак кад се он и не уништава, још увек представља погодан начин трошења радне снаге на производњу ствари које се не могу потрошити. Једна пловећа тврђава, на пример, садржи онолико рада колико би било потребно да се изгради неколико стотина теретних бродова. Она се на крају баца у старо гвожде као превазиђена, с тим што никоме није донела никакве материјалне користи, после чега се уз нов огроман труд изграђује нова. У принципу, ратна производња се увек планира тако да апсорбује сваки вишак који може преостати пошто се подмире најнужније потребе становништва. У пракси се увек процењује да су потребе становништва мање него што су у ствари, што доводи до хроничне несташице половине животних потрепштина; но то се сматра корисним. Намерна је политика одржавати чак и повлашћене групе близу саме ивице сиромаштва, пошто стање опште несташице повећава значај малих повластица и тако увеличава разлику између група. По мерилима с почетка двадесетог века, чак и чланови Уже партије живе монашким, напорним животом. Но и поред тога, оно мало раскоши коју одиста уживају — велики и лепо уређени станови, бољи квалитет одеће, јела, пића и дувана, двоје или троје слугу, приватни аутомобил или хеликоптер — смештају их у свет другачији од онога у коме живе чланови Шире партије, а чланови Шире партије имају сличне предности у поређењу са потлаченом масом коју називамо „проли”. Друштвена атмосфера је слична оној у опседнутом граду, где поседовање комада коњетине представља разлику између богатства и сиромаштва. А у исто време свест о томе да је земља у рату, дакле у опасности, чини да уступање целокупне моћи малој касти изгледа природан, неизбежан услов да се остане у животу.

Рат, као што ћемо видети, не само да врши потребно уништавање, него га врши на психолошки прихватљив начин. У принципу, било би сасвим једноставно утрошити вишак рада у свету тиме што би се подизали храмови и пирамиде, копале и поново затрпавале рупе, или чак производиле па онда спаљивале огромне количине робе. Но овим путем би се створила само привредна, а не и емоционална основа хијерархијског друштва. Овде није у питању морал маса, чији је став неважан све док их друштво приморава на стални рад, него морал саме Партије. И од најнижег члана Партије захтева се да буде способан, вредан, па чак и интелигентан у извесним уским оквирима, али је исто тако потребно да буде и фанатик који ништа не зна а верује све што му се каже фанатик чија су најчешћа осећања страх, мржња, улизиштво и оргијастични тријумф. Другим речима, потребно је да има менталитет који одговара ратном стању. Није важно да ли се рат заиста води; а пошто одлучујуће победе не може бити, није важно ни то да ли рат тече добро или лоше. Потребно је само да постоји ратно стање. Цепање интелигенције, које Партија тражи од својих чланова а које се лакше постиже у атмосфери рата, сада је готово свеопште, али је све израженије што је степен хијерархије већи. Управо су у Ужој партији ратна хистерија и мржња према непријатељу најјаче. У својству управљача, члан Уже партије често мора знати да је ова или она вест о рату неистинита; он може често бити светан тога да је цео рат лажан и да се уопште не води или води у сврхе потпуно друкчије од званично објављених; али то знање се лако неутралише техником двомисли. У међувремену, ниједан члан Уже партије се ни за тренутак не колеба у свом мистичном веровању да се рат заиста води, и да се мора завршити победом Океаније, која ће тада постати неоспорни господар целог света.

Сви чланови Уже партије религиозно верују у ту наступајућу победу и власт над светом. Тај ће се циљ постићи или постепеним освајањем све веће територије и, на тај начин, изградњом непобедиве надмоћне силе, или проналажењем каквог новог оружја од кога нема одбране. На проналажењу нових оружја ради се без престанка, и то је једна од врло мало преосталих активности у којој проналазачки и спекулативни дух могу себи наћи одушка. Данас у Океанији наука, у старом смислу те речи, скоро да је престала постојати. У Новоговору не постоји реч која значи „наука”. Емпиријски начин мишљења, на коме се заснивају сва научна достигнућа прошлости, у супротности је са основним принципима енглсоца, Чак и до напретка у технологији долази само ако се производи тако усавршене технологије могу на неки начин употребити за смањење људске слободе. У свим корисним вештинама, свет или стоји на месту или иде унатраг. Њиве се и даље обрађују плугом с коњском вучом, док се књиге пишу помоћу машина. Но у стварима од животне важности — што у ствари значи: у рату и полицијској шпијунажи — емпиријски приступ се подржава, или у најмању руку толерише. Партија има два циља: да освоји целу површину земље и да заувек уништи сваку могућност независног мишљења. Одатле и два велика проблема које Партија намерава да реши. Један је: како сазнати, против његове воље, шта друго људско биће мисли, а други: како за неколико секунди, и без претходног упозорења, убити неколико стотина милиона људи. У оној мери у којој још увек постоји, научноистраживачки рад се бави само тим питањима. Данашњи научник је или мешавина психолога и инквизитора, који до невероватних детаља проучава смисао израза лица, покрета, и тонова гласа, и проверава дејство серума, шок-терапије, хипнозе и физичког мучења у извлачењу истине из субјекта; или је хемичар, физичар или биолог који се бави само оним областима своје струке које имају везе са одузимањем живота. У огромни м лабораторијама у Министарству мира и у експерименталним станицама скривеним у бразилским прашумама, аустралијској пустињи, и изгубљеним острвима Антарктика, екипе стручњака раде дању и ноћу. Неки се баве једноставно позадинским питањима будућих ратова; други конструишу све веће и веће ракетне бомбе, све јаче и јаче експлозиве и све непробојније и непробојније оклопе; трећи траже нове, смртоносније гасове, или растворљиве отрове који се могу произвести у количинама довољним да униште вегетацију целих континената, или културе заразних клица имунизованих против свих могућих антитела; четврти раде на конструкцији возила које ће моћи да се пробија кроз земљу као подморница кроз воду, или авиона који би био независан од своје базе као брод; пети испитују још удаљеније могућности као што су усредсређивање сунчаних зрака на одређено место путем сочива смештених хиљадама километара далеко у космосу, или изазивање земљотреса и плима коришћењем топлотне енергије из средишта земље.

Међутим, ниједан од ових пројеката никад не стиже ни близу фазе реализације, и ниједна од три супердржаве никад не успева да у значајнијој мери претекне остале две. Што је још важније, све три силе већ поседују, у облику атомске бомбе, оружје далеко јаче од било ког које су у стању да пронађу у научним истраживањима која се данас воде. Иако Партија, држећи се свог обичаја, тврди да ју је она пронашла, атомска бомба се први пут појавила четрдесетих година овог века, а први пут шире употребљена неких десет година касније. У то време је било бачено на стотине таквих бомби на индустријске центре, углавном у европском делу Русије, западној Европи и Северној Америци. Резултат је био тај да су се владајуће групе у свим земљама увериле да би још неколико атомских бомби значило крај организованог друштва, дакле и њихове моћи. После тога није бачена више ниједна бомба, мада није био закључен — чак ни наговештен — никакав званичан споразум у том смислу. Све три силе једноставно настављају да производе атомске бомбе и да их држе на лагеру за случај одлучујуће прилике која ће се, по њиховом општем веровању, појавити пре или после. У међувремену је ратна вештина већ тридесет или четрдесет година остала скоро на истом нивоу, хеликоптери се употребљавају више него раније, бомбардере су увелико заменили пројектили са сопственим погоном, а крхки покретни бој ни брод уступи о је место готово непотопивој пловећој тврђави; али ван тога узнапредовало се врло мало. Тенк, подморница, торпедо, митраљез, чак и пушка и ручна бомба — још увек су у употреби, а упркос вестима у штампи и на телекранима о бесконачним покољима, очајничке битке из ранијих ратова, у којима су људи гинули на стотине хиљада, па чак и на милионе, за неколико недеља, више се никад нису поновиле.

Ниједна од трију супердржава никад не покушава неки маневар при коме би ризиковала озбиљан пораз. Кад год се пред узме каква операција ширих размера, то је обично напад изненађења на дотадашњег савезника. Стратегија коју све три силе воде, или се пред собом претварају да воде, увек је иста. План се састоји у томе да се, комбинацијом борбе, ценкања и добро темпираних издајничких напада, стекне круг база који би потпуно окружавао једну или другу државу супарницу, а онда с том државом потпише пакт о пријатељству и остане с њом у миру онолико колико је потребно да се њене сумње успавају. Током тог времена на свим би се стратешким местима прикупиле ракете натоварене атомским бомбама; затим би се све испалиле истовремено; њихово дејство би било тако разорно да би одмазда била немогућа. На то би се са преосталом силом потписао пакт о пријатељству и почело с припремама за напад на њу. Овај програм, скоро да је и непотребно рећи, чиста је фантазија, и немогуће га је остварити. Штавише, борбе се не воде нигде сем у спорним областима око Екватора и Северног пола; до инвазије на непријатељску територију никад не долази. Ово објашњава чињеницу да су на неким местима границе између супердржава произвољне. Евроазија би, на пример, лако могла освојити Британска Острва, која су географски део Европе; с друге стране, Океанија би своје границе лако могла проширити до Рајне, па чак и до Висле. Но тиме би се повредио принцип кога се све три стране придржавају мада га нису никад формулисале: принцип културног интегритета. Ако би Океанија освојила области које су некад биле познате као Француска и Немачка, било би потребно или затрти све њихово становништво — што би представљало крупан физички проблем — или асимилирати приближно сто милиона људи који су, што се техничког напретка тиче, приближно на нивоу Океаније. Све три супердржаве имају тај исти проблем. За одржавање њихове структуре апсолутно је потребно да не буде никаквог додира са странцима изузев, у ограниченој мери, ратних заробљеника и обојених робова. Чак се и на тренутног званичног савезника увек гледа с најцрњим сумњама. Сем ратних заробљеника, просечни грађанин Океаније никад не види грађанина Евроазије или Истазије. Исто тако, забрањено му је да учи стране језике. Ако би му се допустило да долази у додир са странцима, он би открио да су то људска бића слична њему самом, и да је највећи део оног што му је речено о њима лаж. Херметички свет у коме он живи распао би се, а страх, мржња и уверење у сопствену исправност — елементи од којих зависи његов морал — могли би испарити. Стога све државе схватају да, ма колико пута Персија, Египат, Јава и Цејлон прешли из једних руку у друге, главне границе не сме прећи ништа осим бомби.

Ово покрива једну чињеницу која се никад не помиње наглас, али се прећутно схвата и користи као основа за политичке поступке, наиме чињеница да су у све три супердржаве услови живота углавном исти. У Океанији је владајућа филозофија познат" као енглсоц, у Евроазији се зове необољшевизам, а у Истазији има кинеско име које се обично преводи као „обожавање смрти”, мада би тачнији превод био „негација сопствене личности”, Грађанину Океаније није допуштено да сазна ишта ближе о поставкама ових двеју филозофија; њега једино уче да их се гнуша као варварских насиља над моралом и здравим разумом. Уистину се, међутим, ове три филозофије скоро и не разликују, а између друштвених система чију идеолошку основу чине нема никакве разлике. Увек је у питању иста пирамидална структура, исто обожавање полубожанског воде, иста привреда која се одржава непрекидним ратом и ради за непрекидни рат. Из овога следи да три супердржаве не само да не могу победити једна другу него и да тиме не би стекле никакву корист. Напротив, докле год су у рату, оне подржавају једна другу, као три клипа кукуруза. И, по обичај у, владајуће групе свих трију сила истовремено имају и немају јасну представу о својим делима. Они су свој живот посветили освајању света, али исто тако знају да је потребно да се рат настави без краја и победе. У међувремену, чињеница да опасности од пораза нема омогућава порицање стварности — специјалну карактеристику енглсоца и осталих двеју филозофија. Овде је потребно поновити оно што смо раније рекли, наиме да је рат, поставши трајан, из основа изменио свој карактер.

У прошлим временима рат је скоро по дефиницији био догадај који се пре или после завршава, обично јасном победом или поразом. Исто тако, у прошлости је рат био један од главних инструмената помоћу којих су се људска друштва држала у додиру са физичком стварношћу. Сви владари у свим временима настојали су да својим следбеницима наметну лажну слику стварности, али нису себи могли допустити луксуз да подржавају било какву илузију која би могла ићи науштрб војној спремности. Све док је пораз значио губитак независности, или било који други резултат који се обично сматрао непожељним, мере против пораза морале су бити озбиљне. Физичке чињенице се нису могле игнорисати. У филозофији, или религији, или етици, или политици, два и два могло је бити пет, али кад се конструише топ или авион, морало је бити четири. Неспремни народи су увек бивали, пре или после, побеђени; а борба за спремност је била непријатељ илузијама. Сем тога, па би се постигла спремност, требало је знати учити од прошлости, што је значило да се морала имати мање-више тачна представа о томе шта се у прошлости дешавало. Разуме се, новине и уџбеници историје су увек биле пристрасни и обојени на одређен начин, али фалсификати овакве врсте која се данас практикује нису били могући. Рат је био сигуран браник духовног здравља, а што се тицало владајућих класа, вероватно и најважнији. Док су се ратови могли губити или добијати, ниједна владајућа класа није могла бити потпуно неодговорна.

Али кад постане дословно непрекидан, рат истовремено престаје да бива опасан. Кад је рат непрекидан, војне потребе нема. Технички напредак се може успорити, а најопипљивије чињенице порећи или занемарити. Као што смо видели, истраживачки рад који се може назвати научним још увек се врши за потребе рата, али у основи представља неку врсту фантазије, при чему чињеница да он не доноси резултата показује да резултати нису ни важни. Спремност, чак ни војна спремност, више није потребна. У Океанији је једино спремна Полиција мисли.. Пошто је свака од ове три супердржаве непобедива, свака је у ствари посебан свет у коме се свако извртање мишљења може безбедно вршити. Стварност врши свој притисак само кроз свакодневне потребе — да се једе и пије, да се има одећа и кров над главом, да се не поједе нешто отровно или падне кроз прозор с највишег спрата, и томе слично. Одсечен од спољњег света и прошлости, становник Океаније је сличан човеку у међузвезданом простору, који нема начина да одреди шта је горе а шта доле. Владари таквих држава су апсолутни онако како то фараони и цезари никад нису могли бити. Они имају обавезу да чувају своје следбенике од смрти од глади у незгодно великим количинама, и да остану на онако исто ниском нивоу војне технике као што су њихови супарници; али кад се тај минимум постигне, могу да изобличавају стварност како им се прохте.

Стога је рат, ако га меримо мерилом прошлих ратова, просто-напросто обмана. Он је сличан борби између неких преживара чији су рогови смештени под таквим углом да не могу повредити један другог. Но иако је нестваран, рат није без значаја. Он апсорбује вишак потрошне робе и доприноси одржавању оне посебне менталне атмосфере која је потребна хијерархијском друштву. Рат, као што ћемо видети, данас представља чисто унутрашњу ствар сваке земље. У прошлости су се владајуће групе свих земаља, иако су могле увиђати своје заједничке интересе и стога ограничавати ратна разарања, ипак бориле једна против друге, с тим што је победник увек пљачкао побеђеног. Данас се оне уопште не боре једна против друге. Рат води владајућа група против својих сопствених поданика, а циљ рата није освајање туђе или одбрана своје територије, него очување структуре друштва. Стога је и сама реч „рат” постала погрешна. Вероватно би било тачно рећи да је, поставши непрекидан, рат престао постојати. Оног посебног притиска који је вршио на људе почев од млађег каменог доба па до првих деценија двадесетог века нестало је, а на његово место дошло је нешто сасвим друго. Резултат би био скоро исти кад би се три супердржаве сагласиле да ће уместо да се непрекидно боре, живети у вечитом миру, с тим што би свака била затворена у своје границе; јер у том случају свака од њих би и даље била свет за себе, заувек ослобођен од отрежњавајућег дејства спољне опасности. Мир који би био заиста сталан био би исто што и стални рат. То је у ствари — мада га огромна већина чланова Партије схвата само у периферном смислу — прави смисао партијске пароле: Рат је мир.

 

Винстон за тренутак престаде да чита. Негде у даљини загрме ракетна бомба. Блажено осећање да је сам са забрањеном књигом, у соби без телекрана, још га није напуштало. Самоћа и безбедност били су физички осећаји, некако помешани с умором његовог тела, мекоћом наслоњаче, додиром благог ветрића који је долазио кроз прозор и играо му се по образу. Књига га је очарала, или боље рећи умирила. У извесном смислу није му казивала ништа ново, но и то је био део привлачности. Казивала је оно што би рекао и он сам да је могао своје раштркане мисли довести у ред. Била је производ ума сличног његовом, само далеко јачег, систематичнијег, мање оптерећеног страхом. Он схвати да су најбоље књиге управо оне које ти казују оно што знаш и сам. Управо се беше вратио првој глави кад зачу Џулијине кораке на степеништву. Он се подиже из наслоњаче и поде јој у сусрет. Она испусти на под своју торбу за алат и баци му се у загрљај. Било је прошло више од недељу дана откако се нису видели.

Кад се раздвојише, он јој рече: „Добио сам књигу.”

„Је ли? Фино”, рече она без много интересовања, и клече поред пећи да скува кафу.

Књигу су поново поменули тек после пола сата у кревету. Сутон је био таман толико свеж да их натера да се покрију. Одоздо су се чули познати звуци: песма и гребање ципела по плочама дворишта. Она мишићава жена црвених руку коју је Винстон видео кад је први пут био у соби као да је била саставни део дворишта. Чинило се да нема часа у току дана кад није ходала горе-доле између корита и конопца, наизменично пунећи уста штипаљкама и певајући из пуна срца. Џулија се беше угнездила на својој половини кревета, и већ се чинило да је на ивици сна. Он се маши књиге, која је лежала на поду, и усправи се у седећи став, ослоњен на наслон кревета.

„Морамо је прочитати”, рече. „Обоје. Сви припадници Братства морају да је прочитају”.

„Читај ти”, рече она не отварајући очи. „читај наглас. Тако је најбоље. Успут ћеш ми објашњавати.”

Казаљке на сату показивале су шест, то јест осамнаест. Имали су још три до четири сата пред собом. Он наслони књигу на колена и поче читати:

Глава прва

НЕЗНАЊЕ ЈЕ МОЋ

Током целе писане историје, а вероватно још и од краја млађег каменог доба, на свету су постојале три врсте људи: Виши, Средњи и Нижи. Били су издељени на многе поткатегорије, носили су безброј разних имена, а њихов бројни однос, као и међусобни однос, варирао је из века у век; но у суштини се структура друштва није мењала. так и после огромних обрта и на изглед неопозивих промена, увек се поново успостављала иста структура, управо као што се и жироскоп увек враћа у стање равнотеже ма колико се гурнуо на једну или другу страну.

 

„Џулија, јеси ли будна?” упита Винстон.

„Јесам, љубави, слушам те. Настави, дивно је.” Он продужи:

 

Циљеви тих група су потпуно неускладиви. Циљ Виших је да остану где су. Циљ Средњих је да промене места с Вишима. Циљ Нижих, кад имају циљ — јер им је стална карактеристика то што су превише притиснути диринчењем да би били више но тек повремено свесни ичега ван њиховог свакодневног живота — јесте да укину све разлике и створе друштво у коме ће сви бити једнаки. Тако се кроз целу историју понавља битка која је у основним цртама увек иста. Виши остају на власти током дугих периода, али пре или после увек дође тренутак кад изгубе било веру у себе било способност да ефикасно владају, било и једно и друго. Онда их Средњи збацују с власти, придобивши претходно за себе Ниже, којима тврде да се боре за слободу и правду. Чим постигну свој циљ, Средњи потискују Ниже у њихов стари положај слугу, а сами постају Виши. На то се од Нижих или бивших Виших, или из обе ове групе, отцепи група нових Средњих, и борба почиње из почетка. Од ових трију група, једино Нижи не успевају чак ни привремено да остваре своје циљеве. Било би претерано рећи да кроз целу историју није било никаквог материјалног напретка. Чак и данас, у периоду опадања, просечан човек је физички у бољој ситуацији него пре неколико столећа. Али никакав напредак у богатству, никаква цивилизованост понашања, никаква реформа и ниједна револуција нису човечанству приближиле једнакост ни за милиметар. С тачке гледишта Нижих, ниједна историјска промена није никад значила ишта више до промене имена господара.

Крајем деветнаестог века, повратни карактер овог процеса постао је очигледан многим посматрачима. На то су се појавиле школе мислилаца који су историју тумачили као цикличан процес и тврдили да је неједнакост неизмењив закон људског живота. Разуме се, ова доктрина је увек имала следбеника, али сад је начин на који је изложена био значајно измењен. У прошлости је потреба за хијерархијским обликом друштва била специфична доктрина Виших. Њу су проповедали краљеви и аристократи, а такође и њихови паразити: свештеници, адвокати и слични, ублажавајућије обећањима о надокнади у замишљеном свету с оне стране гроба. Средњи су, докле год су се борили за власт, увек употребљавали речи као што су слобода, правда и братство. Сада су, међутим, идеју о људском братству почели нападати они који још нису били на управљачким положајима него су се једноставно надали да ће до њих ускоро допрети. У прошлости су Средњи дизали револуције под заставом једнакости, а затим успостављали нову тиранију чим би оборили стару. Социјализам, теорија која се појавила почетком деветнаестог века и представља последњу карику у ланцу мисли који сеже све до робовских побуна из античког доба, још увек је био јако инфициран утопистичким, идејама прошлих времена. Но у свакој варијанти социјализма која се појавила отприлике од 1900. године наовамо, циљ да се успоставе слобода и једнакост био је све отвореније напуштен. Нови покрети који су се појавили средином столећа: енглсоц у Океанији, необољшевизам у Евроазији и обожавање смрти, како се обично зове, у Истазији, имали су као свесни циљ овековечење неслободе и неједнакости. Ови нови покрети су, разуме се, поникли из старих и имали тенденцију да задрже њихова имена и на речима се држе њихове идеологије. Но циљ свих њих био је да се у одређеном тренутку заустави напредак и укочи историја. Већ познато клатно требало је да учини још један замах и потом стане. По обичају, Више је требало да свргну Средњи, који би на то постали Виши; али овог пута, примењујући свесну стратегију, Виши ће бити у стању да своје положаје одрже вечно.

Ове нове доктрине су никле делом због накупљеног историјског знања и пораста историјске свести, која пре деветнаестог века скоро није ни постојала. Циклични ток историје сад је постао, или се чинио јасан; а ако је био јасан, онда је био и изменљив. Но главни, суштински узрок је било то што је, још почетком двадесетог века, људска једнакост постала технички могућа. Још увек је било истина да људи нису једнаки по својим урођеним талентима и да се функције морају специјализовати тако да неким јединкама дају предност над другима; али више није постојала никаква стварна потреба за класним разликама или великим разликама у богатству. У ранијим временима, класне разлике су биле не само неизбежне него и пожељне. Неједнакост је представљала цену цивилизације. Међутим, развој машинске производње је изменио ситуацију. Мада је и даље било потребно да људи обављају различите врсте послова, више није било потребе да живе на различитим друштвеним или економским нивоима. Стога, по мишљењу нових група које је још само један корак делио од ступања на власт, људска једнакост више није била идеал за који се треба борити, него опасност коју треба спречити. У примитивнија времена, кад праведно и мирно друштво није у ствари ни могло постојати, у ово мишљење је било релативно лако веровати. Визија земаљског раја у коме ће људи живети заједно као браћа, без закона и без мукотрпног рада, хиљадама година није напуштала људску машту. Та визија је чак у извесној мери држала и групе којима су историјске промене доносиле Користи. Наследници француске, енглеске и америчке револуције делимично су и сами веровали у своје фразе о људским правима, слободи говора, једнакости пред законом и слично, и чак су допуштали да им те фразе у извесној мери утичу на понашање. Међутим, у четвртој деценији двадесетог века сви главни токови политичке мисли били су аутократски. Земаљски рај је био дискредитован управо у тренутку кад је постао могућ. Свака нова политичка теорија, ма каквим се именом звала, водила је натраг у хијерархију и круто устројство. А у општем огрубљавању погледа које је почело око 1930. године, поступци који су одавно били напуштени, понекад и по неколико стотина година — хапшење без суда, претварање ратних заробљеника у робове, јавна погубљења, мучење затвореника, узимање талаца и расељавање целих народа — не само да су поново ушли у обичај него су их толерисали, па чак и бранили, људи који су се сматрали просвећеним и напредним.

Енглсоц и његове супарнице појавили су се као потпуно разрађене политичке теорије тек после једне целе деценије националних ратова, грађанских ратова, револуција и контрареволуција у свим деловима света. Међутим, њихов првобитни облик се дао наслутити у разним системима који су се обично звали тоталитарним и који су се појавили нешто раније током двадесетог века; што се тиче главних црта будућег света који је требало да се роди из општег хаоса, оне су одавно биле очигледне. Исто тако је било јасно и каква ће врста људи управљати тим светом. Нову аристократију сачињавали су највећим делом бирократи, научници, техничари, синдикални руководиоци, стручњаци за рекламу и пропаганду, социолози, наставници, новинари и професионални политичари. Ове људе, који су потекли из намештеничке средње класе и горњих категорија радничке класе, уобличио је и повезао јалови свет монополистичке индустрије и централизованог управљања. У поређењу с одговарајућим људима из прошлих столећа, они су били мање лакоми, мање склони раскоши, гладнији чисте моћи и, изнад свега, свеснији онога што чине и јачи у намери да униште све што им се супротстави. Ова последња разлика од пресудног е значаја. У поређењу с данашњом, све тираније познате из историје биле су млаке и неефикасне. Владајуће групе су увек биле у извесној мери заражене либералним идејама и задовољне да оставе ствари недовршене, да обраћају пажњу само на оно што њихови поданици чине, без интересовања за оно шта ови мисле. По савременим мерилима, чак је и средњовековна католичка црква била толерантна установа. Разлог овом је делом и то што у прошлости ниједна влада није имала моћи да стално надгледа своје грађане. Проналазак штампарије је, међутим, олакшао манипулисање јавним мнењем, а филм и радио су тај процес одвели још даље. С развојем телевизије, и техничким напретком који је омогућио да један исти инструмент може истовремено примати и одашиљати, дошао је крај приватном животу. Сваки грађанин, или бар сваки грађанин довољно важан да га треба посматрати, могао је двадесет и четири часа дневно бити окружен погледима полиције и звуцима пропаганде, док су сви остали путеви комуницирања били затворени. Први пут се појавила стварна могућност да се изнуди не само потпуна покорност вољи државе него и потпуна истоветност мишљења о свим питањима.

После револуционарног периода шездесетих година XX века, друштво се прегруписало, као и увек, на Више, Средње и Ниже. Међутим, нова група Виших, за разлику од свих својих претходника, није деловала по инстинкту; она је знала. да јој је потребно да очува свој положај. Она је одавно схватила да је једина стабилна основа олигархије колективизам. Богатство и привилегије се најлакше бране кад се поседују заједнички. Такозвано „укидање приватне својине”, до кога је дошло средином столећа, значило је у ствари концентрацију свој ине у далеко мањи број руку него раније, али с том разликом што су нови поседници били група, а не маса појединаца. Појединачно узев, ниједан члан Партије не поседује ништа сем ситних личних ствари. Колективно, Партија поседује све што постоји у Океанији, зато што има контролу над свим, а производима располаже како сама нађе за сходно. У годинама после Револуције она је била у стању да на овај управљачки положај ступи скоро неометана, јер је цео процес био представљен као колективизација. Увек се претпостављало да после експропријације капиталистичке класе мора доћи социјализам; а капиталисти су без поговора били експроприсани. Фабрике, рудници, земља, куће, саобраћај — све им је то било одузето; а пошто нису више били приватна, произлазило је да су друштвена својина. Енглсоц, који је израстао из претходног, социјалистичког покрета и наследио његову фразеологију, у ствари је спровео у живот најважнију тачку социјалистичког програма; с резултатом, претходно предвиђеним и намераваним, да је економска неједнакост овековечена.

Но проблеми овековечења хијерархијског друштва су много дубљи. Владајућа група може изгубити власт на само четири начина. Или бива побеђена споља, или влада тако невешто да се масе побуне, или допушта да се створи јака и незадовољна група Средњих, или изгуби самопоуздање и вољу да влада. Ови узроци не дејствују појединачно, а по правилу су, у овој или оној мери, присутни сва четири. Владајућа класа која би се знала сачувати од свих њих могла би стално остати на власти. У крајњој линији, одлучујући чинилац у овоме јесте ментални став саме владајуће класе.

По завршетку прве половине овог века, прва опасност је у ствари престала. Свака од трију земаља које данас деле свет де фацто је непобедива, и може престати да то буде тек путем спорих демографских процеса које једна моћна влада може лако избећи. Друга опасност је такође само теоријска. Масе се никад не буне саме, нити се буне само зато што су експлоатисане. У ствари, све док им се не допушта да стекну мерило по коме би правиле поређења, оне чак и нису свесне да су експлоатисане. Повратне привредне кризе прошлих времена биле су потпуно непотребне и сад им се не допушта да се појаве, али се други, исто тако крупни поремећаји могу појавити, и одиста се појављују, а да не оставе политичких резултата, јер не постоји начин на који би се незадовољство могло јасно изразити. Што се тиче проблема хиперпродукције, који је у нашем друштву латентан откако је развијена машинска техника, он се решава путем сталног ратовања (види Главу трећу), које је такође корисно утолико што морал становништва одржава на потребном степену. Стога би, с тачке гледишта наших садашњих управљача, једина истинска опасност била у отцепљивању нове групе способних, недовољно запослених и власти жељних људи, и пораст скептицизма и либерализма у њиховим редовима. Другим речима, проблем се тиче васпитавања. Посреди је проблем трајног уобличавања свести како управљачке групе тако и оне шире, извршне групе која се налази одмах испод ње. На свест маса је једино потребно утицати негативно.

Имајући ове основне податке пред собом, лако је закључити каква је, уопште узев, структура океанијског друштва, макар је човек и не познавао. На самом врху пирамиде налази се Велики Брат. Велики Брат је непогрешив и свемоћан. За сваки успех, свако постигнуће, сваку победу, сваки научни проналазак, све знање, сву мудрост, сву срећу, сву врлину, сматра се да потичу директно из његовог водства и инспирације. Великог Брата није видео нико. Он је лице на плакатима, глас на телекрану. Можемо бити мање-више сигурни да он неће ни умрети а већ постоји знатна несигурност око тога кад се он родио. Велики Брат је рухо у коме се Партија приказује свету. Његова функција је да буде жижа у коју ће се стицати љубав, страх и поштовање, дакле осећања која се лакше могу имати према јединки него према организацији. Испод Великог Брата долази Ужа партија, чије је чланство ограничено на шест милиона, или нешто мање од два одсто становништва Океаније. Испод Уже долази Шира партија, која се, ако за Ужу партију кажемо да је мозак државе, може оправдано упоредити с рукама. Испод ње долазе заглупљене масе које по обичају називамо „пролима”, и које сачињавају око 85 одсто становништва. По нашој ранијој класификацији, проли су Нижи, јер поробљено становништво екваторијалних земаља које стално прелази из руку једног освајача у руке другог, није ни стални ни потребни део структуре.

У начелу, припадност овим трима групама није наследена. Теоријски узев, дете родитеља чланова Уже партије не постаје аутоматски и само њен члан. Улаз у чланство једне или друге партијске гране зависи од резултата испита који се полаже у шеснаестој години. Исто тако, нема никакве расне дискриминације, нити изразитије доминације једне области над другом. У највишим редовима Партије могу се наћи Јевреји, црнци, Јужноамериканци чисте индијанске крви, а обласни управљачи се увек узимају из редова становништва дотичне области. Ни у једном делу Океаније становништво нема осећања да је колонијално, да се њиме управља из неке удаљене престонице. Океанија нема престоницу, а њен титуларни шеф је особа за коју нико не зна где се налази. Сем што јој је енглески главна лингуа франца а Новоговор званични језик, Океанија није ни на који начин централизована. Њене управљаче не везује крвно сродство него приврженост заједничкој доктрини. Истина је да је наше друштво подељено, и то подељено веома строго, у категорије које на први поглед изгледају наследне. Прелаза из једне у другу категорију има далеко мање него што је било у капитализму, па чак и у преиндустријско доба. Између речених двеју грана Партије долази до извесне размене, али само у оној мери коју диктира потреба да се слабићи искључе из Уже партије, а амбициозни припадници Шире партије неутралишу тиме што ће им се дати могућност да аванзују. Пролетерима се у пракси не допушта да уду у Партију. Најобдареније међу њима, оне који би евентуално могли постати језгро незадовољства, Полиција мисли једностаyно издваја и ликвидира. Но ово стање ствари није апсолутно стално, нити представља ствар начела. Партија није класа у старом смислу те речи. Њој није циљ да пренесе власт на своју децу као такву; и ако не би било никаквог другог начина, да се на врховима одрже најспособнији људи, она би била потпуно спремна да целу једну нову генерацију регрутује из редова пролетаријата. У преломним годинама, чињеница да Партија није наследна група умногоме је помогла да се опозиција неутралише. Социјалист старог кова, који је био научен да се бори против нечега што се звало „класна привилегија”, сматрао је да оно што није наследно не може бити трајно. Он није увиђао да континуитет једне олигархије не мора бити физички, нити је размишљао о томе да су наследна аристократска друштва увек била кратког века, док су приступне организације, као што је католичка црква, понекад трајале стотинама и хиљадама година. Суштина олигархијске владавине није наслеђивање од оца на сина него одржавање извесног погледа на свет и извесног начина живота, које умрли намећу живима. Владајућа група је владајућа група само дотле док може сама именовати своје наследнике. Партији није стало да овековечи своју крв него да овековечи саму себе. Ако хијерархијска структура остаје увек иста, потпуно је неважно ко влада.

Сва веровања, навике, укуси, ментални ставови који карактеришу наше време у ствари су управљени на то да очувају мистику Партије и спрече да се увиди права природа данашњег друштва. Физичку побуну, као и било какав уводни потез који би водио побуни, тренутно је немогуће остварити. Од пролетаријата се нема чега бојати. Препуштени себи, они ће трајати из генерације у генерацију и из столећа у столеће, радећи, множећи се и умирући, не само без икаквог импулса да се побуне него и без моћи да замисле да би свет могао бити другачији него што је данас. Они би могли постати опасни једино ако би напредак индустријске технике створио потребу да им се да веће образовање; али пошто војно и трговачко супарништво више није потребно, ниво образовања у ствари се чак спушта. Шта масе сматрају или не сматрају није важно. Може им се дати интелектуална слобода јер интелекта и немају. С друге стране, у случају чланова Партије не може се толерисати чак ни најмање скретање с мишљења о најневажнијим стварима. Од рођења до смрти, члан Партије живи под паском Полиције мисли. Чак и кад је сам, не може бити сигуран да је сам. Где год био, у сну или на јави, на раду или у час ови ма одмора, у купатилу или у кревету, може бити надгледан без упозорења и не знајући да га надгледају. Ништа што он ради није неважно. Његови пријатељи, његов начин одмора, његово понашање према жени и деци, његов израз лица кад је сам, речи које мрмља у сну, чак и карактеристични покрети његовог тела, љубоморно се испитују. Не само стварни прекршај, него и свака ексцентричност, ма колико ситна, свака промена навике, свака нервозна радња која би евентуално могла бити симптом унутрашње борбе, без даљег ће бити примећена. Он ни у ком правцу нема никакву слободу избора. С друге стране, његове поступке не регулише никакав закон нити ма какав јасно формулисан кодекс понашања. У Океанији нема закона. Мисли и дела који, кад се открију, значе сигурну смрт, нису званично забрањени, а бескрајне чистке, хапшења, мучења, затварања и испаривања не врше се као казна за стварно почињене злочине него једноставно представљају средство за уклањање особа које би можда могле некад у будућности починити злочин. Од члана Партије се не тражи да има само исправне мисли него и исправне инстинкте. Многа веровања и ставови који се од њега траже никад се јасно не формулишу; нити се могу формулисати а да при том не изнесу на видело противречности урођене енглсоцу. Онај ко је по природи политички исправан (у Новоговору, добромислен), у свакој ће прилици знати, не морајући да размишља, које је веровање право, а која емоција пожељна. Но у сваком случају. компликован:а ментална дресура пређена у детињству и концентрисана око речи злоустављање, црнобело и двомисао, одузима му вољу и способност да о било чему мисли дубље.

Од члана Партије се захтева да нема приватног живота, нити одмора од ентузијазрна. Он треба да живи у сталном беснилу мржње према страним непријатељима и унутаршњим издајницима, ликовања због победа и нископоклонства пред моћи и мудрошћу Партије. Незадовољство створено оваквим голим животом без радости смишљено му се окреће спољним циљевима путем Два минута мржње и сличних механизама, а размишљања која би евентуално могла водити скепси или бунтовништву унапред му убија рано стечена унутарња дисциплина. Прва и најпростија фаза те дисциплине, којој се могу подучавати и мала деца, зове се, у Новоговору, злоустављање. Злоустављање значи способност заустављања, као по инстинкту, на прагу било какве опасне мисли. Она обухвата умеће да се не схвате аналогије, не виде логичке грешке, погрешно разумеју и најједноставнији аргументи ако се супротстављају енглсоцу, и да се осети незаинтересованост или одбојност према сваком току мисли који може повести у правцу јереси. Укратко, злоустављање означава заштитну глупост. Али глупост није сама по себи довољна. Напротив, политичка исправност, у пуном смислу те речи, захтева да се над својим сопственим менталним процесима има онаква контрола какву акробата има над својим телом. Океанијско друштво у крајњој инстанци почива на веровању да је Велики Брат свемоћан а Партија непогрешива. Но пошто у стварности Велики Брат није све моћан а Партија није непогрешива, постоји потреба за неуморном, сталном еластичношћу у поступку с чињеницама. Овде је кључна реч црнобело. Као и многе новоговорске речи, она има два међусобно противуречна значења. У односу на противника, она означава навику да се без зазора тврди како је црно бело, супротно јасним чињеницама. У односу на члана Партије, она означава лојалну спремност да се каже да је црно бело кад то захтева партијска дисциплина. Но она означава још и способност да се поверује да је црно оно што је бело, штавише да црно јесте бело, и да се заборави да се икад веровало друкчије. То захтева непрестано мењање прошлости, што је омогућено системом мисли који заиста обухвата све остало, и који је у Новоговору познат као двомисао.

Мењати прошлост потребно је из два разлога, од којих је један споредан и, да тако кажемо, ствар предострожности. Споредан разлог је у томе што члан Партије, као и пролетер, подноси данашње услове живота делом и зато што нема основа за поређење. Он мора блтл одсечен од прошлости исто онако као што мора бити одсечен од иностранства, пошто је потребно да верује да живи боље но његови преци, и да просечни ниво материјалне удобности расте. Но далеко се важнији разлог за подешавање прошлости налази у потреби да се очува непогрешивост Партије. Није у питању само то што говоре, статистичке податке и документацију свих врста треба стално ажурирати да би се показало како су предвиђања Партије у свим случајевима била тачна. У питању је такође и то да се не сме признати да је икад било промене у доктрини или политичком сврставању јер признати промену свог мишљења, или чак своје политике представља доказ слабости. Ако је на пример Евроазија или Истазија (свеједно која) непријатељ данас, онда је морала то бити одувек, а ако чињенице говоре друкчије, онда треба изменити чињенице. Тако се историја увек пише изнова. Ово свакодневно фалсификовање прошлости, које врши Министарство истине, онолико је исто потребно за стабилност режима колико и терор и шпијунажа коју врши Министарство љубави.

Изменљивост прошлости представља централно начело енглсоца. Тврди се да догађаји из прошлости објективно не постоје него да трају само у писаним документима и људском памћењу. Прошлост је све оно у погледу чега се документи и памћење слажу. А пошто Партија има пуну контролу над документима, и подједнако пуну контролу над мозговима својих чланова, произлази да је прошлост онаква каквом Партија жели да је прикаже. Исто тако произлази да прошлост, иако је изменљива, ни у којој конкретној прилици није била подвргнута измени; јер кад јој се да онај облик који је потребан у датом тренутку онда та нова верзија јесте прошлост, дакле никаква друкчија прошлост није ни могла постојати. Ово важи чак онда кад, као што се често дешава, исти догађај треба коренито изменити неколико пута у току једне године Партија у сваком тренутку поседује апсолутну истину, ! јасно је да се нешто што је апсолутна категорија није никад могло разликовати од оног што је данас. Видеће мо да контрола над прошлошћу зависи изнад свега од дисциплиновања памћења. Уверити се да се сви писани документи слажу са тренутном линијом Партије јесте чисто механички чин. Међутим, исто је тако потребно сећати се да су се догађаји одиграли на жељени начин. А ако се укаже потреба да се сећања преуреде или писани документи дирају, онда је потребно и заборавити да си то урадио. Вештина да се то постигне може се научити као и свака друга ментална техника. Њу одиста и учи већина чланова Партије, а у сваком случају сви који су не само политички исправни него и интелигентни. То се у Староговору, сасвим отворено, зове „контрола над стварношћу.” У Новоговору се зове двомисао, мада појам двомисли обухвата и друге елементе.

Двомисао значи умеће да се у свести истовремено држе два противречна веровања, и да се прихвате оба. Партијски интелектуалац зна у ком правцу треба да мења своје памћење; он је дакле свестан да изневерава стварност; али применом двомисли он се исто тако уверава да стварност није повређена. Овај процес мора бити свестан, иначе се не може извести с довољном прецизношћу, али исто тако мора бити и несвестан, иначе би са собом носио осећање лажљивости, дакле и кривице. Двомисао се налази у самом срцу енглсоца, пошто је основни чин Партије употреба свесне преваре, с тим што се задржава она чврстина намере која прати потпуно поштење. Говорити свесне лажи, а искрено веровати у њих, заборављати сваку чињеницу кад постане незгодна, а онда, кад постане потребна, извући је из заборава за онолико времена колико је потребно, порицати постојање објективне стварности а цело то време имати у виду стварност која бива порицана — све то је неопходно потребно. Чак и да се употреби сама реч двомисао потребно је применити двомисао; јер употребљавајући ту реч, човек признаје да жонглира стварношћу; затим, још једном применивши двомисао, брише то сазнање; и тако до бесконачности, с тим што је лаж увек за један корак испред истине. У крајњој линији, Партија је управо помоћу двомисли успела — и, колико можемо знати, може још хиљадама година успевати — да заустави ток историје.

Све олигархијске групе у прошлости изгубиле су власт или зато што су окоштавале или зато што су омекшавале. Постајале су или тупаве и арогантне и губиле способност да се прилагоде новим приликама па су бивале свргнуте; или либералне и плашљиве, чиниле уступке онда кад је требало да примене силу, и такође бивале свргнуте. Другим речима, пропадале су или зато што су биле свесне или зато што су биле несвесне. Достигнуће Партије је у томе што је произвела систем мисли у коме оба услова могу истовремено постојати. Доминација Партије не би могла бити трајна ни на којој другој основи. Онај ко хоће да влада, и да влада и даље, мора бити способан да ишчаши осећање за стварност, јер тајна властодрштва је у комбиновању вере у своју непогрешивост са способношћу да се учи на грешкама из прошлости.

Готово је непотребно рећи да су најсуптилнији практичари двомисли они који су је измислили и који знају да је то огроман систем менталне преваре. У нашем друштву, они који су најдаље од тога да виде свет онакав какав јесте управо су они који су најбоље упознати са светским збивањима. Уопште узев, што је веће разумевање, већа је самообмана; што је човек интелигентнији, то је мање ментално здрав. Јасна илустрација за ово јесте чињеница да ратна хистерија постаје све жешћа што се човек више пење на друштвеној лествици. Они чији је поглед на рат најближи рационалном јесу потчињени становници спорних територија. За њих је рат само трајна опасност која прелази горе-доле преко њихових тела као плима. Њима је савршено свеједно која страна побеђује. Они су свесни да промена господара значи само да ће радити исте послове као и пре, за нове господаре који с њима поступају као и стари. Нешто повлашћенији од њих проли, само су повремено свесни рата. Кад се укаже потреба, код њих се може подстаћи помена страха и мржње, али кад се препусте самима себи, они су у стању да по дуге периоде забораве да се рат и даље води. На прави ратни ентузијазам наилази се управо у редовима Партије, а понајпре Уже партије. У победу над целим светом најчвршће верују они који знају да је то немогуће. Ово чудновато повезивање супротности — знања с незнањем, цинизма с фанатизмом — једна је од главних карактеристика океанијског друштва. Званична идеологија обилује противречностима чак и онда кад за њима нема стварне потребе. Тако, на пример, Партија одбацује и каља сваки принцип на коме је почивао првобитни социјалистички покрет, тврдећи да то ради у име социјализма. Она проповеда презир према радничкој класи каквом није било примера стотинама година, а своје чланове облачи у униформу која је некад била типична за физичке раднике, и која је управо зато и прихваћена. Она систематски подрива породичну солидарност, а свог вођу назива именом које се директно обраћа осећању породичне оданости. Чак и имена четири министарства помоћу којих се над нама влада представљају својеврсну дрскост утолико што намерно изврћу чињенично стање. Министарство мира се бави ратом, Министарство истине лажима, Министарство љубави мучењем, а Министарство обиља изгладњивањем. Ове противречности нису ни случајне ни настале као резултат обичне хипокризије: оне представљају свесну примену двомисли; јер власт се може бесконачно одржати у рукама једино мирењем противречности. Из прастарог циклуса не може се изићи ни на који други начин. Ако се људска једнакост жели трајно отклонити — онда преовладавајуће ментално стање мора бити контролисано лудило.

Но постоји једно питање које смо досад готово занемарили. Оно гласи: зашто би требало отклонити људску једнакост? Под претпоставком да смо механизам процеса описали тачно, који је разлог овом огромном, прецизно испланираном напору да се у датом тренутку заустави историја?

Овде смо допрли до централне тајне. Као што смо видели, мистика Партије, а пре свега Уже партије, зависи од двомисли. Но још дубље од овога лежи онај првобитни разлог, онај инстинкт у који се никад није сумњало, који је прво довео до приграбљивања власти, а тек касније створио двомисао, Полицију мисли, непрекидно ратовање и остале потребне привеске. Тај је разлог у томе што...

 

Винстон примети тишину, као кад се примећује нови звук. Учини му се да је Џулија неко време била врло мирна. Лежала је на боку, гола од појаса навише, с дланом испод образа и једном црном коврџом која јој је пала преко очију. Груди су јој се споро и равномерно дизале испуштале.

„Џулија.”

Нема одговора.

„Џулија, јеси ли будна?”

Нема одговора. Спавала је. Он склопи књигу, пажљиво је спусти на под, леже и повуче покривач преко Џулије и себе.

Размишљао је како још увек није сазнао коначну тајну. Било му је јасно како, али није схватао зашто. Прва глава, као ни трећа, није му у ствари објаснила ништа што већ није знао, једино је систематизовала знање које је већ имао. Но кад ју је прочитао, схватио је јасније него икад да није луд. Бити у мањини, макар и сам, не значи бити луд. Постоји истина, и постоји неистина; онај ко се држи истине, макар и насупрот целом свету, није луд. Жути зрак сунца на западу проби се косо кроз прозор и паде преко јастука. Он затвори очи. Од сунца на лицу и девојчиног глатког тела које се дотицало његовог у њему се пробуди снажно, сањиво, самоуверено осећање. Био је безбедан; све је било у реду. Он заспа мрмљајући. „Душевно здравље није ствар статистике”, с осећањем да је у тој примедби садржана нека дубока мудрост.

10

Кад се пробудио, причини му се да је спавао дуго, али му поглед на старински сат рече да је свега двадесет и тридесет. Још мало је лежао у полусну; затим се одоздо из дворишта поново разлеже песма из пуних плућа:

Беше то кратка љубав без наде
Што прође брзо к'о априлски дан,
Ал' од нежних речи и мисли о срећи
У срцу вечно остаде сан.

Недотупавни шлагер је, рекло би се, још увек био популаран. Могао се чути свуда. Био је наџивео Песму мржње. Од песме се Џулија пробуди, сласно протеже и устаде из кревета.

„Гладна сам”, рече. „Да скувамо још кафе. До ђавола! Пећ се угасила, а вода се охладила.” Она подиже малу пећ и протресе је. „Нема нафте.”

„Моћи ћемо ваљда да добијемо од Черингтона.”

„Чуди ме само што је била пуна. Проверила сам. Обући ћу се”, рече она. „Као да је захладнело.”

Винстон такође устаде и обуче се. Неуморни глас певао је и даље:

Кажу да време све ране лечи,
Кажу да се увек заборави све,
Ал' младост је прошла и старост већ дошла
А ја још памтим часове те.

Припасујући каиш он оде до прозора. Сунце је већ било зашло иза кућа; више није сијало у двориште. Камене плоче дворишта биле су мокре као да су управо опране; имао је осећање да је и небо тек опрано, толико је светло и свеже било плаветнило између димњака. Она жена је неуморно корачала горе-доле, пунећи уста штипаљкама и празнећи их, прекидајући и опет настављајући своју песму, прикачињући још пелена, и још, и још. Питао се да ли је она праља по занату, или просто роб двадесеторо-тридесеторо унучади. Џулија је пришла и стала уз њега; заједно се загледаше, скоро зачарани, у снажну прилику испод прозора. Док је посматрао ту жену у њеном карактеристичном ставу, дебелих руку подигнутих до конопца, с избаченом задњицом, снажном као у кобиле, први пут му паде на памет да је она лепа. Раније му никад није долазила помисао да жена педесетих година, раскрупњала до чудовишних размера од многих породаја, затим огрубела, очврсла од рада док јој месо није постало грубо као презрела мрква, може бити лепа. Али она је одиста била лепа; најзад, помисли он, зашто и не би? Између тог чврстог, безобличног тела, налик накомадину гранита, с рапавом црвеном кожом, и тела девојке уз њега постојала је иста онаква веза као и између ружиног плода и расцветале руже. Зашто би се плод сматрао лошијим од цвета?

„Лепа је”, промрмља он.

„Има сигурно метар у куковима”, рече Џулија.

„Такав је њен стил лепоте”, рече Винстон.

Држао је Џулију загрљену око паса; рука му је обухватала цео њен гипки струк. Од кука до колена, њен бок је био уз његов. Из њихових тела никад неће изићи дете. То је било једино што никад неће моћи да учине. Тајну су могли преносити једино речима, из једног ума у други. Жена у дворишту није имала ума; имала је само снажне руке, топло срце и плодну утробу. Питао се колико је деце родила. Могла их је лако имати и свих петнаест. Имала је свој тренутак процвата — можда годину дана рустичне лепоте — а онда се наједном раскрупњала као оплођена воћка, добила црвену и грубу кожу, и живот јој се претворио у прање, рибање, кување, метење, брисање, крпљење, рибање, прање рубља, прво за децу, затим за унучиће, кроз тридесет непрекидних година. И на крају свега још је певала. Мистично поштовање које је осећао према њој било је некако помешано с призором светлог, јасног неба, које се иза димњака простирало у бескрајне даљине. Било је чудно размишљати о томе како је небо исто за све, у Евроазији и Истазији исто као и у Лондону. А и људи под тим небом били су мање-више исти — свуда, на целом свету, стотине хиљада мили она управо оваквих људи, који не знају да постоје и други, које раздвајају зидови мржње и лажи, а који су ипак готово потпуно исти — људи који никад нису научили да мисле, али који у своја срца, утробе и мишиће слажу снагу која ће једног дана преокренути свет. Ако уопште има наде, она је у пролима! Иако књигу није прочитао до краја, знао је да то мора бити Голдштајнова коначна порука. Будућност припада пролима. А да ли је он, Винстон Смит, могао бити сигуран да му свет који ће они једног дана саградити неће бити исто онако стран као и свет Партије? Да, пошто ће у најмању руку то бити свет душевног здравља. Где постоји једнакост, ту може бити нормалности. То ће се десити пре или после, снага ће се претворити у свет. Проли су бесмртни, у то се није могло сумњати кад се баци само један поглед на ону херојску прилику у дворишту. Они ће се на крају ипак пробудити. А док се то не догоди, мада дотле може потрајати и хиљаду година, остаће живи упркос свему, као птице, преносећи из тела у тело виталност коју Партија није имала и није могла убити.

„Сећаш ли се”, рече он „оног дрозда који нам је певао, оног првог дана, на ивици шумарка?”

„Није певао нама”, рече Џулија. „Певао је за своју душу. Чак ни то. Просто је онако певао.”

Птице певају, проли певају, Партија не пева. Свуда на свету, у Лондону и Њујорку, у Африци, Бразилу, у тајанственим, забрањеним земљама преко границе, на улицама Париза и Берлина, у селима бескрајне руске равнице, на трговима Кине и Јапана — свуда је стајала та иста чврста, непобедива прилика, чудовишних облика од рада и рађања, која ради од рођења до смрти, а ипак пева. Из тих моћних бедара једног дана мора потећи род свесних бића. Будућност је била њихова; Џулија, он и остали били су мртваци. Али човек је могао учествовати у тој будућности ако одржава у животу дух онако како они одржавају тело, и ако преноси другима тајно учење да су два и два четири.

„Ми смо мртваци”, рече он.

„Ми смо мртваци”, послушно понови Џулија, као одјек.

„Ви сте мртваци”, рече гвозден глас иза њих.

Они одскочише једно од другог. Винстонова утроба као да се претвори у лед. Виде белину свуда око Џулијиних дужица. Лице јој доби млечножуту боју. Две мрље ружа које су јој још стајале на јагодицама оштро су се истицале, као да немају никакве везе са кожом на којој су биле.

„Ви сте мртваци”, понови гвоздени глас.

„Био је иза слике”, дахну Џулија.

„Био је иза слике”, рече глас. „Останите како стојите. Не мичите се док вам се не нареди.”

Почиње, најзад почиње! Нису могли ништа до да се гледају у очи. Бежати, истрчати из куће пре но што буде прекасно — таква мисао им није падала на памет. Било је незамисливо не послушати гвоздени глас са зида. Нешто шкљоцну, као кад се откључава брава; на то се чу тресак разбијеног стакла. Слика беше пала на под и открила телекран.

„Сад нас могу видети”, рече Џулија.

„Сад вас можемо видети,” рече глас. „Станите на средину собе. Леђа уз леђа. Склопите руке на потиљку. Размакните се.

Нису се додиривали, али њему се чинило да осећа како Џуљино тело дрхти. Или је дрхтало само његово. Полазило му је за руком само толико да не цвокоће зубима, али над коленима није имао контроле. Испод њих, у кући и изван куће, чу се тресак чизама. Двориште као да је било пуно људи. Неко је нешто вукао преко камених плоча. Женина песма беше нагло престала. Чу се дуги звекет који је одјекивао, као да је неко бацио лимено корито преко дворишта, затим збрка љутих гласова која се заврши у крику бола.

„Кућа је опкољена”, рече Винстон.

„Кућа је опкољена”, рече глас.

Чу како Џулијини зуби шкљоцнуше. „Сад бисмо могли и да се опростимо”, рече она.

„Сад бисте могли и да се опростите”, рече глас. Уто се умеша неки сасвим други глас, танак и однегован, који се Винстону учини однекуд познат: „Узгред, кад смо већ код тога: Ево иде свећар да ти пали свеће, ево иде џелат да ти главу сече!”

Иза Винстонових леђа нешто тресну на кревет. Неко је гурнуо врх лествица кроз прозор, разбивши при том оквир. Неко се пео кроз прозор. Са степеништа одјекну тутањ корака. Соба се испуни крупним људима у црној униформи с поткованим чизмама на ногама и пендрецима у рукама.

Винстон више није дрхтао. Чак је и очи једва покретао. Било је важно само једно: остати миран, остати миран и не дати им изговор да ударе! Пред њим се заустави човек с глатким боксерским лицем на коме су уста била само прорез, замишљено балансирајући пендрек између палца и кажипрста. Винстон му погледа у очи. Осећање обнажености, док је држао руке на потиљку а цело му тело било изложено, беше скоро неподношљиво. Онај човек избаци врх белог језика, облиза место где је требало да му буду усне, затим прође. Чу се још један тресак. Неко беше узео стаклени притискач са стола и разбио га у комаде о подножје камина.

Комадић корала, сићушан увојак ружичастог, налик на украс са торте, закотрља се преко простирача. Како је ситан, помисли Винстон, како је увек био ситан! Иза њега се чу уздах и туп тресак; нешто га жестоко удари по глежњу и скоро избаци из равнотеже. Један од оних људи беше треснуо песницом Џулију у соларни плексус и пресамитио је као бритву. Она се поче бацакати по поду, борећи се за дах. Винстон се није усуђивао да помери главу ни за милиметар, али понекад би му њено помодрело лице дошло у видно поље. Уза сав страх који га је стезао, он осети њен бол у своме телу, самртни бол који је ипак био мање прешан од борбе за дах. Знао је како то изгледа: стравичан, неиздржљив бол који непрестано држи али који се још не може у својој пуној страхоти осетити јер је пре свега било потребно моћи дисати. Затим је два човека ухватише за колена и рамена и изнеше из собе као врећу. Винстон за тренутак спази њено лице, окренуто наниже, изобличено и жуто, затворених очију, и још увек са по једном мрљом ружа на образима; и више је није видео.

Стајао је потпуно непомично. Још увек га нико није ударио. Кроз главу му почеше пролетати мисли које су долазиле саме од себе, али су му се чиниле потпуно незанимљиве. Питао се да ли су ухватили Черингтона. Питао се шта су урадили оној жени у дворишту. Примети да му се очајно мокри, и осети благо изненађење, пошто је то урадио пре само два или три сата. Примети да сат на камину показује девет, то јест двадесет и један. Али светло се чинило прејако. Зар у августу у девет сати увече не почиње да се мрачи? Помисли да су се можда он и Џулија ипак преварили у времену — преспавали дванаест сати и мислили да је двадесет и тридесет, док је у ствари било нула осам и тридесет следећег јутра. Али ту мисао није пратио даље. Била му је незанимљива.

У ходнику се чуше нови, лакши кораци. У собу уђе Черингтон. Људи у црним униформама се одједном примирише. Черингтон је такође изгледао нешто друкчије. Поглед му паде на комадиће стакленог притискача.

„Покупите то”, оштро рече он.

Један од униформисаних се саже да га послуша. Кокнијевског изговора беше нестало; Винстон наједном схвати чији је глас малопре чуо с телекрана. Черингтон је још увек имао на себи свој сомотски капут, али коса, која му је некад била седа, сад је била црна. Више није носио наочаре. Он баци само један, оштар, поглед на Винстона, као да му проверава идентитет, затим престаде да обраћа пажњу на њега. Још увек се могао препознати, али више није био онај исти човек. Тело му се беше исправило инаоко порасло. Лице му је било измењено само у детаљима, али те ситне промене су га ипак потпуно преобличиле. Црне обрве су биле мање чупаве, бора више није било, целе црте лица биле су друкчије; чак је и нос изгледао краћи. То је било чило, хладно лице човека од својих тридесет пет година. Винстону прође кроз главу да сад први пут у животу посматра, знајући ко је у питању, припадника Полиције мисли.


„1984.”: [Главна стр.] [1. део] [2. део] [3. део] [Прилог]

Библиотека [(а)Енг] [Рус] > Романи [Енг] [Рус] ~ [Искључити CSS] [Транслит] [Латиничко писмо]

[orwell.ru] [Почетак] [Биографија] [Библиотека] [Живот] [О сајту & (c)] [Е-везе] [Мапа сајта] [Наћи] [Утисци]

© 1999-2017 О. Даг – ¡Стр. сазд.: 2003-02-16 & Посл. мод.: 2015-09-24!

недорогие решетки на окна