Index > Library > Novels > 1984 > Serbian > 1. део

ЏОРЏ ОРВЕЛ

„1984.”

Први део

1

Био је ведар и хладан априлски дан; на часовницима је избијало тринаест. Винстон Смит, браде забијене у недра да избегне љути ветар, хитро замаче у стаклену капију стамбене зграде Победа, но недовољно хитро да би спречио једну спиралу оштре прашине да уђе заједно с њим.

Ходник је заударао на кувани купус и старе отираче. На једном крају је био прикачен плакат у боји, превелики за затворени простор. Он је представљао само једно огромно лице, више од метра у ширину: лице човека од својих четрдесет пет година, са густим црним брковима и цртама лепим на неки суров начин. Винстон крете ка степеницама. Покушати лифтом није вредело. Он је и у најбољим приликама радио ретко, а тренутно је струја била укинута преко дана. То је био део акције штедње у припремама за Недељу мржње. Стан је био на седмом спрату, и Винстон, који је имао тридесет девет година и проширену вену изнад десног чланка, пео се споро, одморивши се путем у неколико наврата. На сваком одморишту, прекопута врата за лифт, са зида је гледало огромно лице на плакату. Слика је била једна од оних које су тако удешене да очи на њој прате посматрача из сваког угла. Испод лица стајао је натпис ВЕЛИКИ БРАТ ТЕ ПОСМАТРА.

У стану је чуо милозвучан глас како чита листу цифара које су се односиле на производњу сировог гвожђа. Глас је долазио из правоугаоне металне плоче налик на замућено огледало која је сачињавала део површине зида на десној страни. Винстон окрете прекидач и глас се мало утиша, мада су се речи могле и даље разабрати. Инструмент (звао се телекран) се могао утишати, али никада потпуно искључити. Он приђе прозору: омалена, слабачка фигура, чију је мршавост плави комбинезон — партијска униформа — само истицао. Коса му је била веома плава, лице по природи црвено, а кожа огрубела од оштрог сапуна, тупих бријача и хладноће зиме која се управо била завршила.

Свет је напољу чак и кроз затворен прозор изгледао хладно. На улици су вртложићи ветра увртали прашину и поцепану хартију у спирале; сунце је сијало а небо било оштро плаво, но и поред тога се све чинило безбојно сем плаката који су били излепљени свуда. Са сваког доминантног угла посматрало је црнобрко лице. Једно се налазило на фасади право прекопута. ВЕЛИКИ БРАТ ТЕ ПОСМАТРА, писало је на плакату, док су тамне очи гледале право у Винстонове. Ниже, у висини улице, други плакат, откинут на једном углу, лепршао је са сваким ударом ветра и наизменично покривао и откривао једну једину реч: ЕНГЛСОЦ. У даљини се један хеликоптер обруши међу кровове, залебде за тренутак као мува зунзара, и поново одлете кривуљом. То је била полицијска патрола која је шпијунирала људе кроз прозор. Но патроле нису биле страшне. Страшна је била само Полиција мисли.

Иза Винстонових леђа онај глас са телекрана је и даље блебетао о сировом гвожђу и премашивању деветог трогодишњег плана. Телекран је истовремено примао и емитовао. Могао је ухватити сваки звук — јачи од врло тихог шапата — који би Винстон произвео; штавише, Винстон се, све док је остајао у видном пољу којим је доминирао метаИни правоугаоник, могао не само чути него и видети. Наравно, нико није могао знати да ли га у овом или оном тренутку надзиру или не. Колико се често, или по ком систему, Полиција мисли укључивала на појединачне канале могло се само нагађати. Чак је било могуће и то да она непрекидно надзире свакога. Но, у сваком случају, могла се укључивати на свачији канал кад год зажелио. Морало се живети — и живело се, по навици која је прерасла у инстинкт — претпостављајући да се сваки звук чуо и, сем у мраку, сваки покрет видео.

Винстон је стајао окренут телекрану леђима. Тако је било безбедније; иако и леђа, као што је добро знао, могу да открију доста. На километар одатле Министарство истине, установа у којој је радио, уздизало се огромно и бело над прљавим пределом. Ово, помисли он са неодређеним гађењем — ово је Лондон, главни град Писте један, треће по становништву провинције Океаније. Он покуша да исцеди какву успомену из детињства која би му рекла да ли је Лондон увек био такав. Да ли су увек постојале ове ведуте трошних кућа из деветнаестог века, чије су фасаде биле подупрте гредама, прозори закрпљени картоном, кровови таласастим лимом, а баштенски зидови испуцали и нагнути на све стране? И рушевине од бомбардовања где се прашина од малтера ковитлала по ветру а врбовица вукла преко гомила шута; и места где су бомбе рашчистиле мало више, земљишта па на њему изникле прљаве и ружне колоније дрвених барака налик на кокошињце? Али ништа није вредело, није се могао сетити; од детињства му није било остало ништа сем низа живо осветљених слика које су се јављале без икакве позадине и најчешће биле неразумљиве.

Министарство истине — у Новоговору(1) Министин — оштро се разликовало од свега осталог на видику. То је била огромна пирамидална грађевина од светлуцаво белог бетона која се уздизала, тераса за терасом, три стотине метара у небо. Са места на коме је Винстон стајао могле су се тек разабрати, исписане елегантним словима на белом зиду, три пароле Партије:

РАТ ЈЕ МИР
СЛОБОДА ЈЕ РОПСТВО
НЕЗНАЊЕ ЈЕ МОЋ

Министарство истине имало је, како се говорило, три хиљаде просторија над земљом и одговарајући број огранака под земљом. У Лондону су се налазиле још само три зграде сличног изгледа и величине. Оне су толико надвишавале околну архитектуру да су се са крова стамбене зграде Победа могле у исто време видети све четири. То су биле зграде четири министарства која су сачињавала целокупни апарат државне власти. Министарство истине, које се бавило информацијама, забавом, просветом и културом; Министарство мира, које се бавило ратом; Министарство љубави, које је одржавало закон и јавни поредак; и Министарство обиља, које је било одговорно за привредне послове. Имена су им била, у Новоговору: Министин, Минимир, Миниљуб и Миниоб.

Министарство љубави је било једино које је заиста уливало страх. На њему уопште није било прозора. Винстон никад није био у њему, нити му пришао ближе од пола километра. Тамо се могло ући само послом, па и тада тек пошто се продре кроз лавиринт бодљикаве жице, челичних капија и скривених митраљеских гнезда. Чак су и улице којима се ишло до њега врвеле од чувара лица као у горила, у црним униформама и наоружаних пендрецима на зглоб.

Винстон се нагло окрете. Беше навукао на лице израз смиреног оптимизма који је било пожељно имати пред телекраном. Затим пређе преко собе и уђе у мајушну кухињу. Изишавши из Министарства у то доба дана, жртвовао је свој ручак у кантини, а знао је да у кухињи није било никакве хране сем комада црног хлеба који је требало сачувати за сутрашњи доручак. Он узе са полице боцу безбојне течности са обичном белом етикетом на којој је писало ЏИН ПОБЕДА. Џин је ширио отужан, уљаст мирис, као кинески алкохол од пиринча. Винстон насу до врха пуну шољу за чај, прибра се да издржи шок, и прогута га као лек.

Тог тренутка лице му доби скерлетну боју а из очију пођоше сузе. Пиће је било налик на азотну киселину; осим тога, док га је човек гутао, осећао се као да је ударен гуменом палицом у потиљак. У идућем тренутку, међутим, изгорели желудац се смири и свет доби ведрији изглед. Он извади једну цигарету из згужване кутије на којој је писало ЦИГАРЕТЕ ПОБЕДА и непажљиво је окрете усправно, при чему се дуван истресе на под. Са следећом је био боље среће. Затим се врати у дневну собу и седе за мали сто смештен лево од телекрана. Из фиоке извади држаљу, бочицу мастила и дебелу празну свеску кварто-формата са црвеном полеђином и корицама чији дезен је подсећао на шаре у мрамору.

Телекран у дневној соби је због нечег био у необичном положају. Уместо да буде смештен, како је било нормално; на зид у дну, одакле је могао доминирати целом собом, он се налазио на дужем зиду, наспрам прозора. С једне стране телекрана налазио се плитак алков у коме је Винстон тог тренутка седео и који је, кад су се станови зидали, вероватно био намењен за полице с књигама. Седећи у алкову, добро увучен, Винстон је био ван дохвата телекрана утолико што се није могао видети. Разуме се, могао се чути, али докле год би остао у истом положају за телекран је био невидљив. Управо га је ова необична географија собе делимично под стакла на оно што је тог тренутка смерао.

Но на то га је била под стакла и свеска коју је управо извадио из фиоке. Била је необично лепа. Њен гладак бели папир, нешто пожутео од времена, био је од оне врсте која се није производила најмање четрдесет година. Међутим, није му било тешко погодити да је свеска још старија. Био ју је спазио у излогу запуштене мале старинарнице у једној од сиромашних четврти града (није се тачно сећао којој) и сместа га је захватила неодољива жеља да је поседује. Чланови партије нису смели да улазе у обичне радње (то се звало „пазарење на слободном тржишту”), али тај пропис се није спроводио строго, пошто се до разних ствари као што су пертле или жилети није никако друкчије могло доћи. Тада се хитро осврнуо по улици, улетео у радњу и купио свеску за два и по долара. У том тренутку није био свестан да је жели за неку одређену сврху. Кући ју је однео у ташни, са осећањем кривице. Чак и празну, свеску је било опасно имати уза се.

Седећи за столом, спремао се да почне писати дневник. То није било противзаконито (ништа није било противзаконито, јер закона више није било), али ако би га ухватили, могао је прилично сигурно да очекује смртну казну, или у најмању руку двадесет пет година у логору за присилни рад. Винстон углави перо у држаљу и лизну га да скине масноћу. Перо је било архаичан инструмент, ретко коришћен и за потписивање; он га је набавио, кришом и са доста тешкоћа, само зато што је осећао да леп гладак папир заслужује да се по њему пише правим пером, а не гребе хемијском оловком. Он у ствари није био ни навикао да пише руком. Обичај је био да се све, сем врло кратких бележака, диктира у диктограф, што је, разуме се, за ову прилику било искључено. Он умочи перо у мастило и застаде само тренутак. Утробом му беше прошао дрхтај. Обележити папир представљало је одлучујући чин. Ситним, незграпним словима, он исписа:

4. април 1984.

Потом се завали у столицу. Обузело га је осећање потпуне беспомоћности. Пре свега, није ни био сигуран да је година заиста 1984. Морала је бити ту негде, пошто је био прилично сигуран да има тридесет девет година, а веровао је да се родио 1944. или 1945; али прецизирати датум у оквиру једне или двеју година било је немогуће.

За кога, одједном му доде питање, за кога он то пише овај дневник? За будућност, за нерођене. Мисао му се за тренутак задржа над сумњивим датумом на страници, а затим налете на новоговорску реч двомисао. Први пут постаде свестан величине оног што је предузео. Како се може саобраћати са будућношћу? То је по природи немогуће. Будућност ће или личити на садашњост, и у том случају га неће ни слушати, или се разликовати од ње, и тада би његова мука остала несхваћена.

Неко време је седео и тупо гледао у папир. Са телекрана се чула трештава војна музика. Било је чудно што је не само изгубио моћ да се изрази него чак и заборавио шта је првобитно желео да каже. За овај догађај се био припремао недељама, и ни у једном тренутку му није падало на памет да би му било потребно ишта сем храбрости. Писати је било лако, како му се чинило. Требало је само да пренесе на папир онај непрекидни и несмирени монолог који му се дословно годинама одвијао у глави. Међутим, у том тренутку је чак и монолог био престао. Сем тога, проширена вена га поче неподношљиво сврбети. Није се усуђивао да се почеше, да се не би запалила. Секунде су пролазиле. он није примећивао ништа до белину странице пред собом, свраб изнад чланка, трештање музике и благу опијеност од џина.

Одједном поче писати у паничном страху, само делимично схватајући шта пише. Ситан али дечје незграпан рукопис му је главињао по страници, испуштајући прво велика слова, а најзад чак и тачке.

4. април 1984. Синоћ биоскоп. Све ратни филмови. Један врло добар о броду пуном избеглица бомбардованом негде у Средоземном мору. Публику веома забављали кадрови у којима неки крупни дебељко покушава да отплива од брода а хеликоптер га прати, прво се видео како се ваља у води као морска корњача, онда кроз нишан митраљеза на хеликоптеру, онда сав избушен а море око њега ружичасто и најзад, како тоне тако нагло као да је кроз те рупе продрла вода. Публика урлала од смеха кад је потонуо. онда се видео чамац за спасавање пун деце и хеликоптер како лебди над њим. у чамцу жена средњих година можда јеврејка седела на прамцу са мушкарчићем око три године у наручју. дете вриштало од страха и крило главу међу њене дојке као да хоће да се увуче у њу а она га грлила и умиривала мада је и сама била сва модра од страха, покривала га што је више могла као да је мислила да ће јој се меци одбити од руку. онда хеликоптер избацио бомбу од 20 кила усред њих страшан бљесак и чамац сав у комаде. онда диван кадар једне дечје руке како лети увис увис увис све више у ваздух мора да је у кљуну хеликоптера била камера и пратила ту се чуо јак пљесак одакле су седели чланови партије али једна жена из оног дела сале одређеног за проле одједном дигла дреку викала нису требали то да приказују пред децу то је покварено таке ствари пред децу све док је полиција није избацила неверујем дасу јој нешто урадили нико се не секира шта проли говоре типична пролска реакција они никад...

Винстон престаде да пише, делом зато што га беше ухватио грч. Није знао шта га је то нагнало да истресе овај низ бесмислица. Но чудно је било то што му се, док је писао, у глави осветлила једна сасвим различита успомена, и то до те мере да се осетио способним да је пренесе на папир. Управо је због тог догађаја, схвати он у том тренутку, и био наједном решио да оде кући и почне писати дневник.

То се десило тог јутра у Министарству, ако се за нешто до те мере небулозно може рећи да се заиста догодило.

Било је скоро једанаест нула-нула, и службеници архиве, где је Винстон радио, већ су довлачили столице из својих собичака и смештали их у средину сале, наспрам великог телекрана, припремајући се за Два минута мржње. Винстон је управо седао на столицу у једном од средњих редова кад један човек и једна девојка, које је познавао из виђења али с којима није никад разговарао, неочекивано уђоше у салу. Девојку је често сретао по ходницима. Није јој знао име, али је знао да је радила у одељењу прозе. Вероватно — пошто ју је понекад виђао са рукама прљавим од уља и француским кључем у руци — вероватно се бавила каквим механичарским послом на једној од машина за писање романа. То је била девојка поноситог изгледа, од око двадесет седам година, густе црне косе, пегавог лица и брзих, спортских покрета. Струк јој је неколико пута обавијала танка скерлетна ешарпа, амблем Омладинске лиге против секса, притегнута таман толико да истакне диван облик бокова. Винстон ју је замрзео од првог виђења. Знао је зашто. Мрзео ју је због атмосфере терена за хокеј, хладних тушева и опште моралне чистоте коју је успевала да шири око себе. Мрзео је скоро све жене, особито младе и лепе. Увек су управо жене, и то најпре оне младе, биле најбиготније присталице Партије, гутачице парола, шпијунке-аматери и разобличитељке неортодоксних схватања. Но ова му се девојка чинила опаснија од већине других. Једном му је, кад су се мимо ишли у ходнику, добацила кос поглед који као да је продро у њега и за тренутак га испунио црним ужасом. Чак му је пало на памет да је она можда агент Полиције мисли. То је, додуше, било мало вероватно. Но он је и даље увек осећао чудну нелагодност, у којој је било и страха и непријатељства, кад год би се она нашла у његовој близини.

Човек се звао О'Брајен. Био је члан Уже партије и заузимао неки положај толико важан и удаљен да је Винстон имао само бледу представу о његовој природи. Гомила се, видевши како се приближава црни комбинезон члана Уже партије, беше утишала за тренутак. О'Брајен је био висок и крупан, дебелог врата и грубог, расположеног, бруталног лица. И поред застрашујућег изгледа, имао је извесног шарма у понашању. Умео је да подиже наочаре покретом који је на неки чудан начин обезоружавао — на неки чудан начин, неодређено, одавао културу. То је био покрет којим би, да су ичије мисли ишле тим правцем, подсећао на племића из осамнаестог века како нуди саговорника својом бурмутицом. Винстон је О'Брајена видео десетак пута за скоро исто толико година. Осећао је да га овај дубоко привлачи, и то не само супротношћу између својих културних манира и боксерске грађе. Посреди је далеко више било Винстоново потајно уверење — или чак не ни уверење но просто нада — да О'Брајенова политичка исправност није савршена. Нешто на његовом лицу неодољиво је наводило на ту мисао. С друге стране, можда му на лицу није била исписана неисправност, него просто интелигенција. Било како било, одавао је човека с којим би се могло лепо разговарати ако би се нашло начина да се телекрану подвали и с њим остане насамо. Винстон није никад учинио ни најмањи напор да провери своје нагађање; уосталом, није имао ни начина да то уради. Уто О'Брајен баци поглед на свој ручни сат, виде да је скоро једанаест нула-нула, и очигледно реши да за Два минута мржње остане у архиви. Он се смести у истом реду у коме је седео Винстон, два-три места удаљен од њега. Између њих је седела нека ситна женица пепељасте косе која је радила у канцеларији до Винстонове. Црнокоса девојка је седела одмах иза ње.

Следећег тренутка са великог телекрана у дну сале груну одвратан, шкрипав звук, као од какве огромне неподмазане машине. Од тог звука су трнули зуби и кострешиле се длаке на потиљку. Мржња беше почела.

Као и обично, на екрану се појавило лице Народног непријатеља, Емануела Голдштајна. У публици се овде-онде зачуше звиждуци. Женица пепељаве косе огласи се циком страха помешаног са гађењем. Голдштајн је био ренегат и издајник који је некад давно (нико се тачно није сећао када) био један од највиших партијских руководилаца, скоро једнак Великом Брату, а онда се почео бавити контрареволуционарним активностима, био осуђен на смрт и мистериозно побегао и нестао. Програми Два минута мржње мењали су се из дана у дан, али није било ни једнога у коме главна личност није био Голдштајн. Он је био први издајица, први који је укаљао чистоту Партије. Сви каснији злочини против Партије, све издаје, саботаже, јереси, скретања, потицали су непосредно из његовог учења. Он је још био жив, незнано где, и још увек ковао своје планове: негде с оне стране мора, под заштитом својих страних господара, а можда чак — како су се понекад проносиле гласине — скривен и у самој Океанији.

Винстонова дијафрагма се беше згрчила, Кад год би видео Голдштајново лице сколила би га мешавина болних осећања. То је било уско јеврејско лице, са огромним чупавим ореолом седе косе и брадицом испод доње усне — лице бистро, а ипак некако само по себи одвратно, са неком сенилном недотупавношћу у дугом танком носу при чијем су врху чучале наочари. Било је налик на овчју главу; нечег овчјег је било чак и у гласу. Голдштајн је на екрану управо вршио свој отровни напад на доктрину Партије — напад толико претеран и покварен да би га и дете могло прозрети, а ипак таман толико прихватљив да човека испуни бојазни да би се неко мање паметан могао још и преварити њиме. Он је вређао Великог Брата, нападао диктатуру Партије, захтевао да се са Евроазијом сместа закључи мир, заступао слободу говора, слободу штампе, слободу збора и договора, слободу мисли, хистерично узвикивао да су револуцију издали — и све то у брзом говору пуном вишесложних речи који је био својеврсна пародија на уобичајени стил партијских говорника и чак садржао новоговорске речи — чак и више новоговорских речи но што је било који члан Партије нормално употребљавао у стварности. А цело време, да не би ко макар за тренутак посумњао у стварност коју су Голдштајнове фразе сакривале, иза његове главе се на екрану видела бескрај на колона евроазијске војске у маршу — строј за стројем снажних људи са безизразним азијатским лицима који су се приближавали све до саме површине телекрана, а затим нестајали да на њихово место дођу други, потпуно слични њима. Тупи ритам војничких цокула сачињавао је позадину за Голдштајнов блејави глас.

Није прошло ни тридесет секунди Мржње, а од половине гледалаца се почеше отимати неконтролисани повици гнева. Самозадовољно овчје лице на екрану и страхобна снага евроазијске војске иза њега били су неподношљиви; сем тога, призор Голдштајновог лица, па чак и сама помисао на њега, аутоматски су производили страх и бес. Као предмет мржње, он је био сталнији него било Евроазија било Истазија, пошто је Океанија, кад је била у рату са једном од ових сила, обично била у миру са другом. Но чудно је било то што, иако су Голдштајна сви мрзели и презирали, иако су сваког дана и хиљаду пута дневно на говорницама, на телекранима, у новинама, у књигама, његове теорије биле побијане, разбијане, исмеване, показиване очима јавности да се види каква су бедна блебетања биле — што упркос свему томе његов утицај као да није уопште опадао. Увек је било нових шупљоглавих жртава које су само чекале да их он заведе на погрешан пут. Није пролазио ниједан дан а да Полиција мисли не раскринка неког од шпијуна и саботера који су радили по његовим упутствима. Он је био командант огромне тајанствене војске, подземне мреже завереника који су се зарекли да оборе државни поредак. Она се наводно звала Братство. Такође су се шапатом проносиле гласине о некој страшној књизи, зборнику свих јереси, чији је аутор био Голдштајн и која је илегално кружила. Није имала наслова. Кад се причало — уколико се уопште и причало — о њој, говорило се једноставно она књига. Но за тако шта се сазнавало само преко неодређених гласина. Ни Братство ни она књига нису били тема о којој би било који члан Партије радо разговарао. У другом минуту Мржња нарасте до помаме. Сви су поскакивали на столицама и викали из свег гласа не би ли како надјачали одвратни блејави глас који се чуо са екрана. Она женица пепељасте косе била је сва поруменела, а уста су јој се отварала и затварала као у рибе на суву. Чак је и О'Брајеново грубо лице било подливено крвљу. Он је седео веома усправно док су му се снажне груди надимале и подрхтавале, као да се одупире нападу таласа. Црнокоса девојка иза Винстона беше почела да узвикује на сав глас: „Свињо! Свињо! Свињо!”; она наједном дохвати тежак речник Новоговора и баци га на екран. Речник удари Голдштајна по носу и одбаци се: глас је и даље неумољиво терао своје. У једном луцидном тренутку Винстон се затече како и сам виче заједно с осталима и жестоко удара петом у пречагу своје столице. Код Два минута мржње стравично је било то што човек није био примо раван да се претвара; напротив, било је немогуће не учествовати. У року од тридесет секунди више није било потребно претварати се. Одвратна екстаза страха и осветољубља, жеља за убијањем, за мучењем, за разбијањем туђих лица маљевима, почела би да струји кроз целу групу као електрицитет, претварајући човека и против његове воље у лудака који се кези и вришти. Па ипак је тај бес био апстрактна, неусмерена емоција која се могла скренути с једног предмета на други као пламен ацетиленске лампе. Тако је у једном тренутку Винстонова мржња била управљена не на Голдштајна него, напротив, на Великог Брата, Партију и Полицију мисли; у таквим тренуцима он је био свим срцем уз усамљеног, исмејаваног јеретика на екрану, јединог заточника истине и логике у свету лажи. Но ипак би одмах следећег тренутка био уједињен са људима око себе и тада би му се чинило да је све што се каже за Голдштајна истина. У тим тренуцима се његова потајна мржња према Великом Брату претварала у обожавање, и Велики Брат се уздизао, непобедиви, неустрашиви заштитник, који се као стена одупире азијским хордама; Голдштајње тада, и поред своје усамљености, своје беспомоћности, и сумње која је наткриљавала и само његово постојање, постајао мрачни бајач, способан да голом снагом свога гласа разори сву конструкцију цивилизације.

Било је чак могуће, у неким тренуцима, свесно усмеравати своју мржњу. Одједном, са жестоким напором с којим спавач у кошмару отрже главу од јастука, Винстон успе да своју мржњу пренесе са лица на екрану на црнокосу девојку која је седела иза њега. Живе, дивне халуцинације прохујаше му кроз главу. Пребиће је насмрт гуменим пендреком. Привезаће је голу за стуб и начичкати је стрелама као светог себастијана. Силоваће је и пресећи јој гркљан у тренутку оргазма. Сад је боље него икад схватао зашто је мрзи. Мрзео ју је јер је била млада, лепа и бесполна, јер је желео да спава с њом а неће моћи никад, јер јој је око слађаног гипког струка, који као да је звао човека да га обгрли, била само она одвратна скерлетна ешарпа, агресивни симбол крепости.

Мржња порасте до врхунца. Голдштајнов глас се претворио у истинско овчје блејање; за тренутак му се и лице претвори у овчју главу. Потом се овчја глава претопи у фигуру евроазијског војника који се приближавао, огроман и грозан, с пушкомитраљезом који је непрекидно штектао, све док се није учинило као да силази са површине екрана у салу, тако да се неки из првог реда одиста тргоше и при бише уз наслоне својих столица. Но управо у том тренутку, измамивши дубок уздах олакшања од свих присутних, непријатељска фигура се претопи у лице Великог Брата, црне косе, црних бркова, пуно снаге и тајанственог мира, и тако велико да је скоро испуњавало цео екран. Нико не чу шта Велики Брат говори. Било је то само неколико речи охрабрења, онаквих какве се изговарају у буци битке, које се појединачно не дају разабрати, али које враћају сигурност самим тим што су изговорене. Затим лице Великог Брата поново избледе, а на његово место дођоше три пароле Партије исписане масним великим словима:

РАТ ЈЕ МИР
СЛОБОДА ЈЕ РОПСТВО
НЕЗНАЊЕ ЈЕ МОЋ

Но лице Великог Брата сејош неколико секунди задржа на екрану, као да је дејство које је произвео на очне јабучице свих присутних било превише снажно да би сместа прошло. Женица пепељасте косе беше се пресамитила преко наслона столице пред собом. Са дрхтавим мрмором који је звучао као „Спасиоче мој!”, она пружи руке ка екрану. Затим загњури лице у шаке. Било је очигледно да је изговарала некакву молитву.

Тог тренутка цела група људи поче скандирати, дубоко, лагано и ритмички: „В-Б!... В-Б!... В-Б”, без престанка, врло лагано, са дугом паузом између В и Б — тежак, мрморав звук, некако чудно дивљачан, за који се чинило да му позадину сачињавају топтање босих ногу и пулсирање там-тама. То потраја скоро целих тридесет секунди. Тај рефрен се често могао чути у тренуцима несавладљиве емоције. Он је био делом нека врста химне ли мудрости и величанству Великог Брата, али, пре свега, чин самохипнозе, намерно гушење свести путем ритмичких звукова. Винстонова утроба се следи. У сеансама Два минута мржње није могао а да не учествује у општем делиријуму, али ово животињско „ В-Б!... В-Б!” га је увек испуњавало ужасом. Разуме се, скандирао је заједно с осталима: друкчије се није могло. Камуфлирати осећања, контролисати лице, чинити што и сви остали, била је инстинктивна реакција. Но за време од две-три секунде израз који је имао у очима могао је лако да га ода. И управо се у том тренутку оно значајно десило — ако се уопште и десило.

За тренутак је ухватио О'Брајенов поглед. О'Брајен беше устао, скинуо наочаре и поново их намештао својим карактеристичним покретом. Но очи им се у једном делићу секунде сретоше, и док се то дешавало Винстоње знао — да, знао је! — да О'Брајен мисли исто што и он. Беше пренесена порука о чијем садржају није било сумње. Било је као да су се њихове две свести отвориле и мисли точиле из једне у другу кроз очи. „Ја сам уз тебе”, као да му је рекао О'Брајен. „Знам тачно шта осећаш. Знам све о твом презиру, твојој мржњи, твом гађењу. Али не брини, на твојој сам страни!” А онда блеска интелигенције нестаде и О'Брајеново лице постаде затворено као и у свих осталих.

То је било све; Винстон већ није био сигуран да ли се то уопште и десило. Такви догађаји су увек били без наставка. Чинили су му једино то што су га подржавали у веровању, или нади, да има и других који су непријатељи Партије. Можда су гласине о огромној подземној завери ипак истините — можда Братство заиста постоји! Није се могло поуздано дознати, упркос бескрајним хапшењима, признањима и погубљењима, да Братство није просто мит. Понекад је веровао да оно постоји, а понекад не. Доказа није било; једино ствари видене у магновењу, које су могле значити свашта и ништа: одломци разговора ухваћених у пролазу, бледи натписи на зидовима клозета — једном, чак, кад су се два незнанца срела, мали покрет дланом који је изгледао, можда, као знак распознавања. Све су то била нагађања: лако је било могуће да му се све ово било само причинило. Он се тада вратио у канцеларију не погледавши више О'Брајена. Једва да му је и пало на памет да настави њихов тренутни контакт. Тако шта би било непојмљиво опасно чак и да је знао како би. За секунд, два секунда, њих двојица беху разменили двосмислен поглед, и ту је причи био крај. Но чак је и то био вредан догађај, у самоћи и затворености у којој се морало живети.

Винстон се трже и усправи у столици. Затим подригну. Из желуца му се дизао попијени џин.

Очи му се поново усредсредише на папир. Он откри да је, док је седео задубљен у беспомоћне мисли, био нешто написао, као аутомат. И то не више оним ранијим крутим и неспретним рукописом. Перо му је било са уживањем клизило по глатком папиру и остављало за собом, крупним и уредним великим словима:

ДОЛЕ ВЕЛИКИ БРАТ
ДОЛЕ ВЕЛИКИ БРАТ
ДОЛЕ ВЕЛИКИ БРАТ
ДОЛЕ ВЕЛИКИ БРАТ
ДОЛЕ ВЕЛИКИ БРАТ

све једно за другим, и тако испунило пола стране.

Није могао а да не осети убод панике. То је било бесмислено, јер исписати те речи није било ништа опасније него то што је почео да пише дневник; но за тренутак осети искушење да истргне упропашћене стране и напусти цео подухват.

Међутим, он то не уради; знао је да није вредело труда. Никакве разлике није било у томе је ли написао ДОЛЕ ВЕЛИКИ БРАТ или се уздржао од тога. Никакве разлике нема у томе води ли он дневник и даље или не. Полиција мисли ће га ухватити, било како било. Починио је — починио би и да није уопште ставио перо на папир — онај суштински злочин који је у себи садржао све остале. То се звало зломисао. Зломисао се није могла сакрити заувек. Човек је неко време, понекад чак и годинама, могао успешно измицати, али пре или после су га увек хватали.

И то увек ноћу — без изузетка хапсили су ноћу. Изненадни трзај који чупа из сна, груба рука која човека дрма за раме, светло које бије у очи, круг тврдих лица око кревета. У огромној већини случајева није било судења, није било извештаја о хапшењу. Људи су просто нестајали, и то увек ноћу. Име би се брисало из сваке евиденције, сваки писани траг било чега што је човек учинио био је уклањан, и његово некадашње постојање порекнуто апотом заборављено. Човек би био укинут, уништен; уобичајена реч за то била је испарен.

За тренутак га захвати нека хистерија. Поче писати журним неуредним рукописом:

стрељаћеме башме брига стрељаћеме употиљак башме брига долевелики брат увек стрељају употиљак башме брига долевелики брат

Завали се у столици, мало постиђен, и спусти перо. Тренутак затим жестоко се трже. Неко је куцао на врата.

Већ! Седео је мирно као миш, у узалудној нади да ће тај неко који је куцао отићи после првог покушаја. Али не, куцање се понови. Одлагати би било најгоре од свега. Срце му је лупало као добош, али му је лице, по дугој навици, вероватно било безизразно. Он устаде и тешким кораком пође вратима.

____

1) Новоговор је био званични језик Океаније. За објашњење његове структуре и етимологије види прилог на крају књиге. [назад]

2

Стављајући руку на кваку, Винстон виде да је оставио дневник отворен на столу. По њему је писало ДОЛЕ ВЕЛИКИ БРАТ, словима која су се скоро могла прочитати са другог краја собе. Незамислива глупост! Но он схвати да чак ни у оном паничном страху није хтео да умрља лепи глатки папир затворивши свеску док је мастило још било мокро.

Удахну дубоко и отвори врата. Сместа га обли топао талас олакшања. Пред вратима је стајала безбојна жена згњеченог изгледа, рашчупане косе и наборана лица.

„Овај, друже”, поче она беживотним цвиљавим гласом, „чула сам вас како улазите. Да л' бисте пошли до нас да видите шта нам је са судопером у кухињи. Нешто се запушио, па...”

То је била господа Парсонс, жена Винстоновог суседа са истог спрата. (Партија није сасвим одобравала реч госпођа — свакога је требало звати друже или другарице — али за неке жене човек ју је употребљавао инстинктивно.) Имала је око тридесет година, али је изгледала много старија. Добијао се утисак да у борама на њеном лицу има прашине. Винстон поде за њом кроз ходник. Те аматерске оправке биле су скоро свакодневна главобоља. Стамбена зграда Победа била је стара, саграђена негде око 1930. године, и сва се распадала. Са таваница и зидова вечито се крунио малтер, цеви су пуцале од сваког јачег мраза, кров је прокишњавао кад годје било снега, централно грејање је радило само са пола снаге кад није било потпуно искључено ради штедње. Оправке, сем онога што је човек могао да уради сам, требало је да одобре неки далеки одбори који су били у стању да једно обично намештање стакла на прозор решавају по две године.

„Наравно, ја само зато што Том није код куће”, невезано рече госпођа Парсонс.

Стан Парсонсових био је већи од Винстоновог и запуштен на други начин. Све у њему се чинило стучено, изгажено, као да је у стану недавно боравила каква велика и ратоборна животиња. Делови опреме за разне игре — штапови за хокеј, боксерске рукавице, пробушена фудбалска лопта, пар знојавих спортских гаћица изврнутих наопако — лежали су разбацани на поду, а на столу су у нереду стајали прИјави судови и свеске за домаће задатке са магарећим ушима. На зидовима су висиле скерлетне заставице Омладине и Шпијуна, и огроман плакат са ликом Великог Брата. Осећао се уобичајени мирис куваног купуса, заједнички целој згради, но кроз њега се пробијао оштрији задах зноја, и то — осећало се из прве, мада би тешко било објаснити како — зноја неког ко је тренутно одсутан. У другој соби неко је покушавао да на чешљу и тоалет-папиру прати војну музику која је и даље извирала из телекрана.

„Деца”, рече госпођа Парсонс, бацивши полубојажљив поглед на врата. „Данас су цео дан била унутра. И наравно...”

Имала је навику да своје реченице прекида на половини. Кухињски судопер је био скоро до врха пун прљаве зеленкасте воде која је горе него икад смрдела на купус. Винстон клече и испита колено одводне цеви. Није волео да ради рукама; није волео ни да се сагиње, пошто је тиме увек рескирао нападе кашља. Госпођа Парсонс је стајала и беспомоћно посматрала.

„Наравно, да је Том код куће, поправио би га зачас”, рече она. „Он то воли. Вешт је он у тим пословима.”

Парсонс је био Винстонов колега у Министарству истине, дебељушан али енергичан човек, толико глуп да је то паралисало, гомила имбецилних одушевљења — један од оних потпуно преданих, оданих теглећих коња на којима је, далеко више него на Полицији мисли, почивала стабилност Партије. Човек од тридесет пет година, он је управо био напустио, преко воље, Омладину, а пре него што је прешао у Омладину, био је успео да у Шпијунима остане годину дана преко горње границе. У Министарству је радио на неком подређеном положају за који се није тражила интелигенција, али, с друге стране, био је водећа личност у Спортској секцији и свим осталим секцијама које су се бавиле организовањем колективних излета, спонтаних демонстрација, кампања штедње, и добровољних активности уопште. Имао је обичај да с тихим поносом објави, између два дима на лули, да се у Дому културе и одмора појављивао свако вече за последње четири године. Загушљив задах зноја, својеврсно нехотично сведочанство о животу испуњеном физичким напорима, пратио га је свуда, и задржавао се чак и пошто би он отишао.

„Имате ли француски кључ?” рече Винстон, чачкајући око завртња на колену цеви.

„Француски кључ”, рече госпођа Парсонс, сместа се претворивши у бескичмењака. „Не знам, право да вам кажем. Можда деца...”

Зачу се топот дубоких ципела и још један писак на чешљу, и у собу рупише деца. Госпођа Парсонс донесе француски кључ. Винстон испусти воду и са гађењем извуче гомилу уваљаних длака из косе која је била запушила цев. Опра прсте, колико је могао, хладном водом из славине и врати се у другу собу.

„Руке увис!” узвикну дивљачан глас.

Иза стола беше искрснуо лепушкаст деветогодишњи дечачић, мрка лица и претио му аутоматским пиштољемиграчком, док је његова сестрица, око две године млађа, понављала исти покрет држећи у руци комад дрвета. Обоје су имали на себи кратке плаве панталоне, сиве кошуље и црвене мараме: униформу Шпијуна. Винстон диже руке изнад главе, али са нелагодним осећањем — толико је дечаково држање било зло — да у питању није само дечја игра.

„Ти си издајник!” дрекну дечко. „Ти си зломислитељ! Ти си евроазијски шпијун! Убићу те, испарићу те, бацићу те у рудник соли!”

Одједном се обоје заскакаше око њега, узвикујући „Издајниче!” и „Зломислитељу!”, при чему је девојчица подржавала сваки братовљев покрет. То је помало и застрашивало; било је налик на игру тигрића који ће ускоро порасти и постати тигрови људождери. У дечаковим очима видела се нека прорачуната крвожедност, нека сасвим очигледна жеља да удари или шутне Винстона, и свест да је малтене довољно одрастао да то и уради. Добро је што пиштољ није прави, помисли Винстон.

Очи госпође Парсонс су нервозно скакале са Винстона на децу и натраг. У јачој светлости дневне собе он с радозналошћу виде да јој у борама лица заиста има прашине.

„Толико су немирни”, рече она. „Криво им је што нису ишли да виде вешање, ето шта је. Ја нисам могла да их поведем, имала сам посла, а Том се неће вратити на време из канцеларије.”

„А зашто не можемо да гледамо вешање?” громогласно заурла дечак.

„'Оћу да видим вешање! 'Оћу да видим вешање!” поче да понавља девојчица, скакућући и даље.

Винстон се сети да је те вечери у Хајд парку требало да буде вешање неких евроазијских заробљеника проглашених кривим за ратне злочине. То се дешавало отприлике једном месечно, и представљало омиљени спектакл. Деца су увек тражила од родитеља да их тамо воде. Он се опрости од госпође Парсонс и пође вратима. Но није прешао ни шест корака низ ходник кад га са заслепљујућим болом нешто удари у потиљак. Учини му се да му је неко зарио у месо црвено усијану жицу. Он се окрете, таман на време да види госпођу Парсонс како вуче сина у кућу, док је дечак стављао праћку у џеп.

„Голдштајне!” раздра се овај док су се врата затварала пред њим. Но Винстона најдубље погоди израз беспомоћног страха на сивкастом лицу дечакове мајке.

Вративши се у стан, он хитро прође поред телекрана и поново седе за сто, и даље трљајући врат. Музика из телекрана беше престала. Уместо ње је одсечан, војнички глас читао, са неким бруталним уживањем, опис наоружања на новој Пловећој тврђави која је управо била усидрена између Исланда и Фароских острва.

С оваквом децом, помисли он, та јадна жена мора бити да живи у вечитом страху. Још годину-две и они ће је посматрати дан и ноћ не би ли наишли на какав траг идеолошке неисправности. Готово сва деца су била исто тако немогућа. Најгоре је од свега било то што су их организације као што су Шпијуни систематски претварале у непокорне дивљачиће, а ипак нису у њима производили никакву склоност да се побуне против партијске дисциплине. Напротив, она су обожавала Партију и све што је било с њом у вези. Песме, процесије, заставице, излети, вежбе са дрвеним пушкама, извикивање парола, обожавање Великог Брата — све је то за њих била величанствена игра. Сва њихова мржња и жестина биле су окренуте упоље, против непријатеља државе, против странаца, издајника, саботера, зломислитеља. Било је скоро нормално да се људи изнад тридесете године плаше своје сопствене деце. И то с добрим разлогом, јер ретко би прошла недеља дана а да Тајмс не донесе нотицу о томе како је неко подло мало њушкало — обично се употребљавао израз дете-херој — прислушкивало и чуло какву компромитујућу примедбу и пријавило родитеље Полицији мисли.

Бол од зрна из праћке беше прошао. Он преко воље узе перо, питајући се да ли може смислити још нешто што би могао унети у дневник. Одједном се поново сети О'Брајена.

Пре неколико година — колико? — сигурно седам — сањао је да пролази кроз собу у потпуном мраку. Тада му је неко ко је седео по страни рекао док је Винстон пролазио поред њега: „Срешћемо се тамо где нема мрака.” То је било речено врло тихо, скоро узгред — као констатација, не као наређење. Он је продужио не заустављајући се. Чудно је било то што у том тренутку, у сну, те речи нису на њега оставиле неки особит утисак. Почеле су да добијају значење тек касније, и постепено. Сад се није могао сетити да ли је пре или после тог сна први пут видео О'Брајена; није се могао ни сетити кад је први пут препознао глас као О'Брајенов. Но било како било, препознао га јесте. О'Брајен је био тај који му се обратио из мрака.

Винстон никад није могао да са сигурношћу закључи — бити сигуран било је немогуће чак и после јутрошњег мига — да ли му је О'Брајен пријатељ или непријатељ. Између њих је постојала веза разумевања, важнија него симпатија или осећање припадности истој странци. „Срешћемо се тамо где нема мрака”, беше рекао О'Брајен. Винстон није знао шта то значи; знао је само да ће се то на овај или онај начин остварити.

Глас са телекрана застаде за тренутак. Трубни знак, леп и јасан, проплови устајалим ваздухом. Глас, сада храпав, настави:

„Пажња, пажња! Овог тренутка смо добили флеш вест са малабарског фронта. Наше снаге у Јужној Индији постигле су величанствену победу. Овлашћен сам да објавим да ће ова победа, о којој следи извештај, вероватно привести рат крају. Ево извештаја... ”

Лоше вести, помисли Винстон. И наравно, после бруталног описа победе над евроазијском војском, са стравично високим бројем убијених и заробљених, наиђе обавештење да ће од следеће недеље следовање чоколаде бити смањено са тридесет грама на двадесет.

Винстон поново подригну. Џин је испаравао, остављајући за собом осећање празнине и безвољности. Са телекрана — можда да прослави победу, можда да надјача помисао на изгубљену чоколаду — груну химна. На то се морало стати мирно. Међутим, он је у свом тренутном положају био невидљив.

Химна се повуче пред лакшом музиком. Винстон оде до прозора, окренут леђима телекрану. Дан је и даље био ведар и хладан. Негде у даљини експлодира ракетна бомба ступим треском који се одбијао од зидова. У то време их је на Лондон падало двадесет до тридесет недељно.

Доле, на улици, ветар је махао зацепљеним плакатом горе-доле, те се реч ЕНГЛСОЦ на махове појављивала и нестајала. Енглсоц. Свети принципи Енглсоца. Новоговор, двомисао, мењање прошлости. Он се осећао као да лута по шумама на морском дну, изгубљен у чудовишном свету у коме је он сам био чудовиште. Био је сам. Прошлост је била мртва, будућност незамислива. С каквом је сигурношћу могао рећи да је и једно тренутно живо људско биће на његовој страни? И на који начин знати да владавина Партије неће потрајати заувек? Као одговор, вратише му се три пароле на белој фасади Министарства истине:

РАТ ЈЕ МИР
СЛОБОДА ЈЕ РОПСТВО
НЕЗНАЊЕ ЈЕ МОЋ

Он извади из џепа новчић од двадесет пет центи. Ту су, такође, ситним словима, биле исписане те исте пароле; с друге стране је била глава Великог Брата. Његове очи су, чак и са новчића, пратиле човека. На новцу, на маркама, на корицама књига, на заставицама, на плакатима и на кутијама за цигарете — свуда. Увек те очи које посматрају и глас који обавија. Био човек будан или спавао, радио или јео, у кући или ван куће, у купатилу или у кревету — избећи се није могло. Нико није имао ништа своје до оних неколико кубних сантиметара у лобањи.

Сунце беше одмакло својим путем, и хиљаде прозора на Министарству истине, сад кад светлост није била у њих, изгледале су мрко и одбојно, као пушкарнице на тврђави. Пред огромним пирамидалним обликом Винстону задрхта срце. Зграда је била превише јака, није се могла заузети на јуриш. Не би је срушило ни хиљаду ракетних бомби. Он се поново упита за кога пише дневник. За будућност, за прошлост — за неко замишљено доба. А пред њим није стајала смрт него уништење. Дневник ће бити претворен у прах и пепео, а он сам у пару. Једино ће Полиција мисли прочитати шта је написао, пре него што збришу дневник из постојања и из сећања. Како се обратити будућности кад ни траг човека, чак ни безимена реч нажврљана на комаду папира неће моћи да физички преживи?

Са телекрана изби четрнаест. Морао је да оде у року од десет минута. Морао се вратити на посао у четрнаест и тридесет.

Избијање сата му зачудо даде снаге. Више није био, самотна утвара што изговара истину коју нико никад неће чути. Но докле год ју је изговарао, трајност је на неки нејасан начин била обезбеђена. Наслеђе човеково се не преноси саопштавањем својих мисли него чувањем духовног здравља. Он се врати до стола, умочи перо у мастило и написа:

Будућности или прошлости, времену у коме је мисао слободна, у коме се људи разликују меду собом и не живе усамљени — времену у коме постоји истина и у коме се оно што је учињено не може повући:

Из доба једнообразности, из доба самоће, из доба Великог Брата, из доба двомисли — поздрав!

Ја сам већ мртав, помисли он. Учини му се да је тек сад, сад кад је почињао бивати способан да уобличи своје мисли, тек сад предузео одлучујући корак. Последице сваког чина садржане су у самом чину. Он написа:

Зломисао не повлачи собом смрт: зломисао ЈЕСТЕ смрт.

Сад кад је схватио себе као мртваца, постало је важно одржати се што дуже у животу. Два прста десне руке била су му умрљана мастилом. Управо такве ситнице издају. Неко надобудно њушкало у Министарству (вероватно каква жена: она са пепељастом косом или она црномањаста из одељења за прозу) могло би се чудити зашто је писао за време прекида за ручак, зашто је употребљавао старомодно перо, шта је то писао — и онда казати реч-две на одговарајућем месту. Он оде у купатило и пажљиво опра мастило оштрим мрким сапуном који је стругао кожу као шмирглпапир те тако био погодан за ту сврху.

Затим стави дневник у фиоку. Било је сасвим бескорисно помишљати да га сакрије, но могао је бар да установи да ли је откривен или не. Длачица затакнута међу листовима била би превише очигледна. Врхом прста, он подиже једно препознатљиво беличасто зрнце прашине и стави га у крај корица, одакле би морало спасти ако би ко покренуо књигу.

3

Винстон је сањао мајку.

Морало му је бити, како је мислио, десет или једанаест година кад је она нестала. Била је то висока, достојанствена и прилично ћутљива жена спорих покрета и величанствене плаве косе. Оца се сећао нејасније као црномањастог и мршавог, увек одевеног у уредно тамно одело (Винстон се особито сећао врло танких дон ова на очевим ципелама) и са наочарима. Њих двоје је очигледно прогутала једна од првих чистки...

У том тренутку сна, мајка је седела негде далеко ниже од њега, са његовом младом сестром у наручју. Сестре се уопште није сећао сем као ситне, слабашне, вечито ћутљиве бебе, крупних, пажљивих очију. Обе су га посматрале одоздо. Налазиле су се на неком подземном месту — на дну бунара, на пример, или каквог веома дубоког гроба — но то место, иако је већ било дубоко испод њега, и само је пропадало у дубину. Биле су у салону брода који тоне и посматрале одоздо кроз све тамнију воду. У салону јејош било ваздуха, још увек су оне могле видети њега и он њих, али све време су тонуле, тонуле у зелену дубину која ће му их за тренутак заувек сакрити с очију. Он је био горе, на светлости и ваздуху док су оне тонуле у дубину и смрт, а тонуле су у дубину зато што је он био горе. Он је то знао, њих две такође; видео им је то по лицу. Нису имале, прекора ни у очима ни у срцу, једино сазнање да оне морају умрети да би он остао жив, и да је то део неизбежног реда ствари у животу.

Није се сећао шта се заиста десило, али, у сну је знао да су на неки начин мајчин и сестрин живот били жртвовани за његов. То је био један од оних снова који су, у ствари, иако задржавају карактеристични амбијент сна, наставак човековог интелектуалног живота, и у коме човек схвата чињенице и мисли које му се чине нове и вредне чак и кад се пробуди. Винстона беше сада погодило то што је мајчина смрт, пре скоро тридесет година, била трагична и тужна на неки начин који више није био могућ. Он схвати да трагедија припада старим временима, временима кад је још увек било приватног живота, љубави и пријатељства, и кад су чланови породице притицали у помоћ једно другом не питајући се зашто. Сећање на мајку парало му је срце, јер она је умрла волећи га кад је био превише мали и себичан да ту љубав узврати, и пошто се некако није могао да се сети како — жртвовала појму оданости који је био њен лични и неизмењив. Тако шта се, схвати он, данас више не може десити. Данас постоји страх, мржња и бол, али не и достојанство осећања, не и дубока и сложена жалост. Све то му се сад чинило да види у мајчиним и сестриним очима које су га гледале кроз зелену воду, стотине метара дубоко а још увек непотонуле.

Одједном се виде како стоји на мекој утрини, у летње вече кад сунчеви зраци позлаћују земљу. Предео који је посматрао толико му се пута враћао у сновима да никад није био сасвим сигуран да ли гаје видео или не и на јави. У мислима, кад је био будан, називао га је „златни крај”. То је био стари пашњак који су зечеви сав обрстили; преко његаје вијугала путања, а наоколо се овде-онде видели кртичњаци. У назубљеној живици на супротној страни пољане, брестове гране су се благо повијале на поветарцу, а лишце је, густо као женска коса, једва приметно треперило. Негде у близини, мада се није видео, био је бистар, тих поточић у чијим су се вировима испод врба играле сићушне рибице.

Преко пољане му је у сусрет ишла она црнокоса девојка. Покретима сливеним у један, она стрже своју одећу и презриво је одбаци у страну. Тело јој је било бело и глатко, али није му будило никакву жељу; једва да га је и погледао. Било га је свег обузело дивљење према покрету којим је одећу одбацила у страну. Грациозан и безбрижан, тај покрет као да је срушио целу једну културу, цео један систем мишљења, као да се Велики Брат, Партија и Полиција мисли могу збрисати једним јединим величанственим покретом руке. Тај покрет је такоде припадао давним временима. Винстон се пробуди са речју „Шекспир” на уснама.

Са телекрана се зачу продоран писак који се на истој ноти одржа пуних тридесет секунди. Било је нула седам-петнаест, време кад службеници треба да устају. Винстон се отрже од кревета — го, пошто су чланови Шире партије добијали три хиљаде купона за текстил годишње, а пижама је стајала шест стотина — и дохвати са столице изношену мајицу и спортске гаћице. Кроз три минута почињала је јутарња фискултура. Идућег тренутка, он се пресамити од жестоког напада кашља који га је скоро увек хватао убрзо после будења. Кашаљ му толико испразни плућа да је до даха могао доћи само легавши на под и дубоко и грчевито удахнувши неколико пута. Од напора му се беху надуле вене, а она проширена на нози поче да га сврби.

„Група од тридесет до четрдесет година!” заштекта продоран женски глас. „Група од тридесет до четрдесет година! На своја места! Тридесет до четрдесет!”

Винстон скочи пред телекран и укрути се у ставу мирно. На екрану се већ беше појавила жена младалачког изгледа, сувоњава али мишићава, одевена у тренерку и патике.

„Одручи!” кресну она. „Држите се мог темпа. Је'н, два, три, четр! Је'н, два, три, четр! Хајде, другови, живље мало! Је'н, два, три, четр! Је'н, два,тн, етр!... ”

Бол од напада кашља не беше сасвим избацио из Винстонове свести сећање на сан. Оно се сад још и мало појача с ритмичким покретима вежбе. Док је механички савијао и испружао руке, и одржавао на лицу израз суморног уживања који се сматрао погодним за јутарњу гимнастику, он се борио да се у мислима врати до магловитог доба свог раног детињства. То је било изванредно тешко. Сви догађаји од пре двадесет пет година и више бледели су и чилели. Кад није било никаквих писаних трагова на које се човек могао позвати, расплињавале су се чак и контуре сопственог живота. Памтили су се велики догађаји који се највероватније нису ни одиграли, памтили су се детаљи ситних свакодневних догађаја, али се њихова атмосфера није дала ухватити; постојали су дуги празни периоди у које се није могло сместити ништа. У прошлости је све било другачије. Чак су и имена земаља, и њихови облици на мапи, били другачији. Писта један, на пример, имала је друго име: звала се Енглеска или Британија, мада се, по његовом прилично чврстом уверењу, Лондон одувек звао Лондон.

Винстон се није са сигурношћу сећао ниједног раздобља у коме његова земља није била у рату; но било је очигледно да је током његовог детињства постојао подужи интервал мира: наиме, једна од његових најранијих успомена била је везана за неки напад из ваздуха који је у то време свакога изненадио. То је могло бити у време кадје на Колчестер пала атомска бомба. Самог напада се није сећао, али памти о је очеву руку која га је стезала док су хитали наниже, наниже, наниже, некуда дубоко под земљу, низ неке спиралне степенице које су му одзвањале под ногама и од којих су му се на крају толико замориле ноге да је почео цвилети те су морали да стану и одморе се. Мајка, онако спора и сањива, била је далеко изостала. Носила је у наручју његову сестрицу — или можда само ћебад; није Био сигуран да ли му се у то време сестра већ била родила. На крају избише на неко место, бучно и препуно света, које он препознаде као станицу метроа.

Неки људи су седели свуда наоколо по каменим плочама; други су, тесно збијени, седели на металним креветима на спрат. Винстон и његови родитељи нађоше за себе места на поду; поред њих, на кревету, седели су једно поред другога неки старац и старица. Старац је имао на себи пристојно тамно одело и штофани качкет забачен на потиљак, те му се видела веома седа коса; лице му је било скерлетноцрвено, а очи плаве и пуне суза. Заударао је на џин. Чинило се као да му џин избија на поре уместо зноја, а са мало маште могло се замислити да су му сузе у очима чисти џин. Но иако је био при пићу, видело се да трпи неки истински и неподношљиви јад. Онако мали, Винстон схвати да се старцу управо десило нешто неопростиво и непоправљиво. Учини му се још и да зна шта је то. Био је погинуо неко кога је старац волео, можда његова мала унука. Старац је сваких неколико минута понављао:

„Нисмо требали да им верујемо. Рек'о сам ја да нисмо требали, јел' се сећаш? Ето сад шта се десило. Ма говорио сам ја увек, нисмо требали да верујемо тим дрипцима.”

Али којим то дрипцима није требало да верују Винстон се више није сећао.

Отприлике од тог времена, рат је дословно трајао без прекида, мада, строго узев, није увек био у питању исти рат. Неколико месеци током његовог детињства, у самом Лондоње било заплетених уличних борби којих се јасно сећао. Али истраживати историју целог тог периода, рећи ко се борио против кога у овом или оном тренутку, било је потпуно немогуће, јер ниједан запис, и ниједна реч, нису помињали било какво опредељење сем постојећег. Тренутно је, 1984. године (ако је година заиста била 1984), Океанија била у рату са Евроазијом а у савезу са Истазијом. Никад и нигде, ни приватно ни јавно, није се признавало да су ове три силе икад биле другачије сврстане. У ствари, као што је Винстон врло добро знао, било је прошло само четири године откако је Океанија била у рату са Истазијом а у савезу са Евроазијом. Но то је само био мали, кришом чувани податак који је Винстон држао у глави јер још није умео да добро контролише своје памћење. Званично, до те промене партнера никад није дошло. Океанија је моментаино била у рату са Евроазијом: дакле Океанија је одувек била у рату са Евроазијом. Тренутни непријатељ је увек представљао апсолутно зло, а из тога је произлазило да је било каква нагодба с њим, било у прошлости или у будућности, немогућа.

Стравично је то, помисли он по десетохиљадити пут док је с муком забацивао рамена (држећи руке на куковима, сад су сви описивали телом кругове, покрећући се само од појаса навише; та је вежба наводно била добра за мишиће леда) — стравично је то што све то може и бити истина. Ако Партија може да гурне руку у прошлост и каже за овај или онај догађај: то и то се уопште није десило, тако шта је свакако ужасније од мучења и смрти.

Партија је говорила да Океанија никад није била у савезу са Евроазијом. Он, Винстон Смит, зна да је Океанија била у савезу са Евроазијом пре свега четири године. Али где то сазнање постоји? Само у његовој свести, која ће у сваком случају за кратко време бити уништена. А ако сви прихватају лаж коју Партија намећеако сви записи причају исту причу — онда лаж прелази у историју и постаје истина. Ко контролише прошлост, гласила је парола Партије, контролише будућност; ко контролише садашњост, контролише прошлост. А ипак се прошлост, иако по природи измењива, није ни изменила. Све што је истина данас, истина је од прапочетка до вечности. Ствар је била врло проста. Потребан је био само бескрајан низ победа над својим памћењем. То се звало контрола над стварношћу; на Новоговору двомисао.

„На месту вољно!” кресну инструкторка, нешто добродушније.

Винстон опусти руке низ слабине и полако напуни плућа ваздухом. Мисао му се изгуби у лавиринтском свету двомисли. Знати и не знати, бити свестан потпуне истинитости изговарајући пажљиво конструисане лажи, имати истовремено два мишљења која су се међусобно искључивала, знајући да су противречна а ипак верујући у оба; служити се логиком против логике, одбацивати морал захтевајући га, веровати да је демократија немогућна а да је Партија чувар демократије; заборављати све што је требало заборавити а онда то поново вратити у памћење у потребном тренутку па га затим сместа поново заборавити; и, пре свега, истом поступку подвргнути и сам тај поступак. То је била врхунска финеса: свесно се довести у стање несвесности, а онда, постати несвестан управо извршеног чина самохипнозе. Чак и сама реч двомисао, да би се схватила, захтевала је употребу двомисли.

Инструкторка им беше поново командовала „мирно”. „А сад да видимо ко може из става спетног претклон до пода”, избаци она с пуно ентузијазма. „Право из кукова, другови. Је'н — два! Јен — два!...”

Винстону је била одвратна ова вежба, од које су му болови севали од пета до задњице и врло често на крају поново долазио напад кашља. Из његових медитација нестаде оно полузадовољство. Прошлост је, размишљао је он, не само измењена него управо уништена. Јер како се може установити ма и најочигледнија чињеница ако ван човек овог памћења није било никакве евиденције? Он покуша да се сети кад је први пут чуо за Великог Брата. Учини му се да је то морало бити негде шездесетих година, али није био сасвим сигуран. По историјским списима Партије Велики Брат је, разуме се, био вођа и чувар Револуције још од најранијих њених дана. Његови подухвати постепено су били гурани у прошлост, тако да су се на крају пружали унатраг све до фантастичног света четрдесетих и тридесетих година, кад су се капиталисти у својим чудним цилиндричним шеширима возили лондонским улицама у великим блиставим аутомобилима или коњским фијакерима са стакленим вратима. До које је мере та легенда била истинита а до које измишљена, није се могло знати. Винстон се чак није сећао ни самог датума кад је Партија постала. Колико је знао, за реч енглсоц није чуо пре 1960. године, но могуће је било да је она у староговорском облику — „енглески социјализам” — и раније била у употреби. Све се топило у маглу. Понекад се додуше могло тачно утврдити да је ово или оно лаж. На пример, тврдња партијских историјских списа да је Партија измислила авион била је неистинита. Он се сећао авиона још из најранијег детињства. Али доказати се није могло ништа. Никад и ни за шта није било доказа. Један једини пут у животу, Винстоње у руци држао непорецив документарни доказ да је једна историјска чињеница била фалсификована. А у тој прилици...

„Смит!” издра се горопаднички глас са телекрана. „6079 Смит В.! Јесте, ви! Ниже се сагните! Умете ви и боље. Само што се не залажете. Тако, друже, тако је већ боље. Сад станите сви на месту вољно и гледајте мене.”

Винстона беше наједном облио врео зној. Лице му остаде потпуно безизразно. Никад не показуј страх! Никад не показуј мржњу! Један трептај ока може да изда. Стајао је и посматрао инструкторку како подиже руку изнад главе и — не би се могло рећи елегантно, али зато приметно уредно и ефикасно — сагиње и дотиче првим зглобовима прстију под између стопала.

„Ето тако, другови! То хоћу да видим! Гледајте ме још једанпут. Мени је тридесет девет година; имам четворо деце. Сад гледајте.” Она се поново саже: „Видите да не савијам колена. Сви ви можете то исто ако хоћете”, додаде она исправљајући се. „Свако ко је млађи од четрдесет пет година може да у претклону додирне под. Нисмо сви толико повлашћени да се можемо борити у првим редовима, али бар можемо да одржавамо добру кондицију. Помислите на наше момке на малабарском фронту! И на морнаре у пловећим тврђавама! Само помислите како је тек њима. А сад покушајте поново. Сад је већ боље, друже, тако је много боље,” додаде она да ободри Винстона кад овај, уз жесток напор, успе да дотакне прсте на ногама не савијајући колена, први пут после неколико година.

4

С дубоким, несвесним уздахом који на почетку радног дана ни близина телекрана није спречавала, Винстон привуче диктограф, одува прашину с микрофона и стави наочари. Затим одмота и састави спајалицом четири документа савијена у трубу која су већ била испала из пнеуматичне цеви на десној страни стола.

На зидовима канцеларије била су три отвора. Десно од диктографа, мала пнеуматична цев за писмене поруке; лево, нешто шири отвор за новине; а на зиду са стране, сасвим надохват руке, велики четвртаст прорез заштићен поклопцем од жице. Тај је служио за бацање употребљених папира. Сличних прореза је у згради било на хиљаде, ако не и на десетине хиљада, не само у свакој канцеларији него, у кратким размацима, и у сваком ходнику. Због нечега су се у жаргону звали рупе за памћење. Ко год би имао у руци документ који је требало уништити, или видео макар комадић папира на земљи, махинаино би подигао поклопац најближе рупе за памћење и убацио га унутра, на шта би га захватила струја топлог ваздуха и однела до огромних пећи, скривених негде узабитним деловима зграде.

Винстон прегледа четири комада хартије која је управо одмотао. Сваки је садржао поруку од свега једног или два реда, у скраћеном жаргону — не сасвим новоговорском, али углавном састављеном од новоговорских речи — који се употребљавао у Министарству за интерне сврхе. Поруке су гласиле:

тајмс 17.3.84 лажиран говор вб погр одн африка коригуј

тајмс 19.12.83 прогноза тролетке 4. квартал 83 грешке компарирај курентни број

тајмс 14.2.84 миниоб лажиран чоколада коригуј

тајмс 3.12.83 репорт дневзап вб двапутвишенедобар одн. нелица редигуј целосно преархивирај постодобрено

С благим осећањем задовољства, Винстон одложи четврту поруку у страну. Био је то компликован и одговоран посао који је најбоље било оставити за крај. Остале три ствари биле су рутинске, мада је друга значила да ће вероватно бити заморног гацања кроз цифре. Винстон позва локал „стари бројеви” на телекрану и затражи одговарајуће бројеве Тајмса, који већ кроз неколико минута излетеше из пнеуматичне цеви. Поруке које је био примио тицале су се чланака или вести које је из овог или оног разлога требало изменити, или, како је гласио званичан израз, кориговати. На пример, у Тајмсу од седамнаестог марта писало је да је Велики Брат у говору одржаном претходног дана пророковао да ће јужноиндијски фронт остати миран, али да ће у Северној Африци ускоро доћи до евроазијске офанзиве. Међутим, евроазијска врховна команда је управила офанзиву на Јужну Индију, а оставила Северну Африку на миру. Стога је било потребно прерадити одговарајући пасус у говору Великог Брата тако да садржи предсказање онога што се заиста и догодило. Или: Тајмс од деветнаестог децембра био је донео званична предвиђања која су се односила на производњу разних врста робе широке потрошње током четвртог тромесечја 1983. године, које је истовремено било и шесто тромесечје девете тролетке. Данашњи број је међутим био донео податке о стварној производњи, из којих се видело да су предвиђања за сваки артикал била увелико погрешна. Винстонов посао је био да поправи првобитне цифре, тако да одговарају врло једноставној грешци која се могла поправити за дватри минута. У фебруару, дакле пре непуна два месеца, Министарство обиља било је објавило обећање (званична формула је била категоричка обавеза) да се следовање чоколаде у 1984. години неће смањивати. Винстон је, међутим, знао да ће се у ствари, већ крајем текуће недеље, следовање смањити са тридесет грама на двадесет. Било је потребно само заменити првобитно обећање упозорењем да ће у априлу вероватно бити потребно смањити следовање.

Како је с којом поруком био готов, Винстон је спајао диктографисане исправке са одговарајућим бројем Тајмса и убацивао у пнеуматичну цев; Затим је, покретом скоро потпуно несвесним, гужвао поруку и све белешке које је успут направио, и убацивао их у рупу за памћење да их прогута ватра.

Шта се дешавало у невиђеном лавиринту куда су водиле пнеуматичне цеви, није знао подробно; имао је само општу представу. Чим би се све исправке потребне за овај или онај број Тајмса скупиле, тај број би се прештампао, првобитни примерак уништио, а поправљени примерак уносио на његово место у архиву. Том поступку сталне измене биле су подвргнуте не само новине него и књиге, часописи, брошуре, плакати, леци, филмови, магнетофонске траке, карикатуре, фотографије и све врсте књижевности и документације која би ма на који начин могла имати политичког или идеолошког значаја. Прошлост се ажурирала из дана у дан, скоро из минута у минут. На тај начин се за сва предвиђања Партије могло документима доказати да су била тачна; а није се допуштало да иједна вест, иједна изражена мисао у супротности са моментаним потребама остане на ма који начин записана. Свеукупна историја беше постала палимпсест са кога се, управо онолико пута колико је било потребно, гребао стари текст и уписивао нови. Ни у ком случају не би било могуће после таквог исправљања доказати да је ишта било фалсификовано. Највећи одсек Одељења документације, далеко већи од онога у коме је радио Винстон, сачињавали су људи чија је дужност једноставно била да проналазе и скупљају све примерке књига, новина и осталих докумена,та који су били неисправљени те их је стога требало уништити. Овај или онај број Тајмса који је, због промена у политици или погрешних предвиђања Великог Брата, био и по десетину пута прерађиван, стајао је онако прерађен, али са оригиналним датумом, у архиви, и није постојао ниједан други његов примерак који би га могао утерати у лаж. Књиге су се исто тако повлачиле и у неколико наврата прерађивале, а затим се поново издавале а да се ничим није признавало да су учињене икакве измене. Чак се ни у писаним упутствима која је Винстон примао и без изузетка уништавао чим би био готов није помињало нити наговештавало да треба починити било какав фалсификат; увек се говорило о грешкама, омашкама, штампарским грешкама или погрешно наведеним подацима које је у интересу тачности требало поправити.

У ствари, мислио је он исправљајући цифре Министарства обиља, ту и није у питању фалсификат. Посреди је просто уношење једне бесмислице уместо друге. Највећи део материјала с којим се радило није имао никакве везе са стварношћу, чак ни онакве везе каква постоји у директној лажи. Статистички подаци су и у првобитном и у дотераном облику били чиста фантазија. Врло често је требало измислити их сам. На пример, Министарство обиља је било предвидело да ће се у четвртом тромесечју 1983. произвести сто четрдесет и пет милиона пари ципела. Последња вест је гласила да је стварно произведено шездесет и два милиона. Винстон међутим унесе у редиговану верзију цифру од педесет и седам мили она, да би се касније могла оправдати уобичајена тврдња да је норма премашена. Но било како било, цифра од шездесет и два милиона није била ништа ближа истини но цифра од педесет и седам, или сто четрдесет и пет милиона. Врло је вероватно било да није произведен ниједан пар. Још вероватније да нико није ни знао колико је произведено, а камоли да му је до тога стало. Свако је знао само то да су астрономске количине произведених ципела за свако тромесечје постојале само на папиру, а да је добра половина становништва Океаније боса. Тако је било и са свим евидентираним чињеницама, биле оне мале или велике. Све је бледело и прелазило у свет сенки у коме на крају човек није могао бити сигуран ни што се тиче датума у години.

Винстон баци поглед на другу страну ходника. У боксу прекопута марљиво је пословао неки Тилотсон, човек малог раста, прецизно извучених црта и јаке браде од које су му обријани образи изгледали црни. Он је држао савијене новине на колену и нешто говорио у диктограф, устима сасвим уз микрофон, као да жели да му речи остану тајна између њега и апарата. У једном тренутку подиже поглед и са наочара му се одби непријатељски сјај у Винстоновом правцу.

Винстон је Тилотсона једва и познавао и није имао појма којим се послом овај бави. Службеници Одељења документације нису радо говорили о свом послу. У дугој сали без прозора, са два реда боксова и бесконачним шуштањем папира и звуком гласова који мрмоље у диктограф, било је туце људи које Винстон чак ни по имену није знао, иако их је сваког дана видао како журе ходницима горе-доле или гестикулирају током Два минута мржње. Знао је да у боксу одмах до његовог женица пепељасте косе аргатује из дана у дан тражећи у штампи и избацујући из ње имена људи који су били испарени и за које се стога сматрало да нису уопште ни постојали. У томе је било неке логике, јер је и сам њен муж био испарен пре две или три године. А неколико боксова даље, једно благо, повучено, сањалачко створење по имену Емплфорт, човек веома длакавих ушију и зачуђујућег талента за жонглирање римама и метром производило је изопачене верзије — дефинитивне текстове, како се званично говорило — песама које су биле постале идеолошки опасне но које је ко зна зашто требало задржати у антологијама. А ова сала са својих педесетак службеника била је само једна од подсекција, ћелија тако рећи, у преогромности Одељења документације. Испред, иза, изнад и испод ње било је других ројева службеника који су радили на незамисливом мноштву разних послова. Ту су биле огромне штампарије са редакторима, стручњацима за типографију и богато опремљеним лабораторијама за фалсификовање фотографија. Ту је била телевизијска секциј~ са техничарима, продуцентима и екипама глумаца посебно одабраним по таленту за имитирање гласова. Ту су биле армије евидентичара чија је дужност била да састављају спискове књига и часописа које је требало повући. Ту су били огромни трезори где су се чували поправљени документи и скривене пећи где су се спаљивали оригинални примерци. Анегде, незнано где, потпуно безимени, ту су били и руководећи мозгови који су координирали све те послове и стварали политику по којој је било потребно да се овај део прошлости сачува, овај фалсификује, а онај уништи.

Па и само Одељење документације је било само један од огранака Министарства истине, чији је главни посао био не да реконструише прошлост, него да грађане Океаније снабдева новинама, филмовима, уџбеницима, телекранским програмима, драмама, романима — свим могућим врстама информација, просвете и забаве, од скулптура до парола, од лирских песама до биолошких трактата, и од дечјих читанки до речника Новоговора. Министарство се старало не само за многоструке потребе Партије него је понављало целу операцију на нижем нивоу, за потребе пролетаријата. Постојао је читав низ посебних одељака који се бавио стварањем књижевности, музике, драме и свих врста забаве за пролетере. Ту су се производили булеварски листови који су писали готово искључиво о спорту, злочинима и астрологији, сензационални петпарачки романи, филмови препуни сексуалних иживљавања, и сентиментални шлагери које је од почетка до краја компоновао један посебни апарат сличан калеидоскопу, назван версификатор. Постојала је чак и цела подсекција — у Новоговору названа Порносекција — која је производила најнижу врсту порнографије и слала је у запечаћеним пакетима; њене производе чланови Партије, сем оних који су на њима радили, нису смели да виде.

Док је Винстон радио, из пнеуматичне цеви беху испале још три поруке; у питању су, међутим, били једноставни послови, тако да је с њима био готов пре но што је дошло време за Два минута мржње. Кад се Мржња завршила, он се врати у свој бокс, дохвати са полице речник Новоговора, одгурну диктографу страну, обриса наочаре и спреми се за најважнији посао који је имао тог јутра.

Највеће задовољство у животу Винстон је налазио у свом послу. Највећим делом је то била заморна рутина, но било је и задатака тако тешких и компликованих да се човек у њима могао изгубити као у дубинама каквог математичког проблема — деликатни фалсификати где су једини путокази били познавање принципа енглсоца и способност да се оцени шта Партија жели да се каже. У томе је Винстон био добар. Дешавало се чак и да му повере исправљање Тајмсових уводника, који су од почетка до краја били писани Новоговором. Он одмота поруку коју је раније тог јутра био одложио у страну. Гласила је:

тајмс 3.12.83 дневзап вб двапутвишенедобра одн нелица редигуј целосно преархивирај постодобрено

На Староговору (или стандардном енглеском), то би отприлике значило:

Извештај о дневној заповести Великог Брата из Тајмса од трећег децембра 1983. крајње лош. У њему се помињу непостојећа лица. Прерадити у целини и пре одлагања у архиву поднети претпостављенима на одобрење.

Винстон прочита инкриминисани чланак. Дневна заповест Великог Брата састојала се углавном од похвала организацији званој СППТ која је посаде пловећих тврђава снабдевала цигаретама и осталим ситним потрепштинама. Неки друг Видерс, угледни члан Уже партије, био је посебно похваљен и одликован Орденом другог реда за изванредне заслуге.

Три месеца касније, СППТ је наједном била распуштена, а да се није навело зашто. Могло се лако претпоставити да су Видерс и његови сарадници пали у немилост, но о тој афери у штампи и на телекрану није било ни речи. Тако шта је требало и очекивати јер политички кривци по правилу нису били извођени на суд па чак ни јавно раскринкавани. Велике чистке које су захватале хиљаде људи, са јавним суђењима издајницима и зломислитељима који су скрушено признавали све своје злочине и после тога бивали осуђени на смрт представљале су посебне спектакуларне представе, и нису се приређивале чешће до једном у две-три године. Најчешће се дешавало то да људи који су на неки начин изазвали незадовољство Партије нестану и да се за њих више и не чује. О томе шта им се дешавало није се могла сазнати ни најмања ситница. Понеки пут чак нису ни били мртви. Винстоње лично познавао тридесетак људи, не рачунајући родитеље, који су касније, у ово или оно време, нестали.

Винстон се благо почеша по носу спајалицом за папир. У боксу прекопута његовог друг Тилотсон је и даље био заверенички нагнут над свој диктограф. Он за тренутак подиже главу: поново непријатељски блесак наочара. Винстон се питао да ли друг Тилотсон ради на истом задатку на коме и он. Тако нешто било је савршено могуће. Задатак тако деликатне природе никад се не би поверио једном једином човеку; с друге стране, поверити га групи људи значило би отворено признати фалсификат. Највероватније је цело туце људи у том тренутку обрађивало исти чланак, с тим што је свако правио своју верзију. Касније ће неки од руководилаца из Уже партије одабрати ову или ону верзију, изредиговати је и покренути компликовани процес обавезно потребног исправљања текстова везаних за овај; кад то буде готово; одабрана лаж ће ући у сталну архиву и постати истина.

Винстон није знао зашто је Видерс пао у немилост. Можда због корупције или неспособности. Можда се Велики Брат једноставно ослобађао превише популарног потчињеног. Можда је Видерс или неко близак њему био осумњичен за јеретичке склоности. Или је, највероватније од свега, до свега тога дошло зато што су чистке и испаривања биле нераздвојни део система. Једини поуздани траг се могао наћи у речима одн нелица које су значиле да је Видерс већ мртав. Додуше, то није увек морало бити истина. Понекад су их пуштали и остављали на слободи по целу годину, па и две, пре него што би над њима извршили смртну казну. Овде-онде би се неко за кога се веровало да је одавно мртав појавио као утвара на неком од јавних суђења где би окривио стотине других пре него што би нестао, овај пут заувек. Видерс је, међутим, већ био нелице. Не постоји — није уопште ни постојао. Винстон закључи да неће бити довољно једноставно преокренути смисао говора Великог Брата. Биће најбоље написати нови говор, о нечему потпуно неповезаном са првобитном темом.

Могао је да састави један од уобичајених напада на издајнике и зломислитеље, но тако шта би било крајње неоригинално; с друге стране, измислити какву победу на фронту или какав блистав успех у пребацивању норме девете тролетке, значило би исувише компликовати посао око саставИјања документације. Најбоља би била нека чиста Измлсљотина. У глави му наједном искрсну, као унапред припремљена, слика извесног друга Огилвија, који је недавно херојски погинуо у рату. Велики Брат је понекад посвећивао своју дневну заповест успомени на каквог скромног, обичног члана Партије, чији би живот и смрт износио као пример за углед. Дакле, за ову прилику ће славити успомену на друга Огилвија. Уистину, друг Огилви није уопште ни постојао, но неколико штампаних редова и две-три лажне фотографије ће му зачас удахнути живот.

Винстон размисли за тренутак, затим привуче диктограф и поче диктирати уобичајеним стилом Великог Брата, војничким и цепидлачким у исто време, који је због посебног манира говорниковог да поставља питања и сместа на њих одговара („Какву поуку, другови, можемо из овога извући? Поуку — која је у исто време и један од основних принципа енглсоца — да...” итд. итд.) било Иако имитирати.

Кад му је било три године, друг Огилви је одбијао све играчке сем добоша, пушкомитраљеза и модела хеликоптера. У шестој години — годину дана пре рока, у његовом случају се изузетно одступило од правила — постао је члан Шпијуна; у деветој је већ био командир одреда. У једанаестој је одао рођеног стрица Полицији мисли. У седамнаестој је постао председник Окружног комитета Лиге против секса. У деветнаестој је пронашао ручну бомбу новог типа коју је касније прихватило Министарство мира и која је на првој проби убила тридесет једног евроазијског заробљеника одједном. У двадесет и трећој је погинуо на дужности. Док је летео над Индијским океаном носећи важне депеше, напали су га непријатељски млазњаци; немајући излаза, привезао је за себе пушкомитраљез као баласт и искочио из хеликоптера заједно са депешама — што је, по речима Великог Брата, представљало смрт на којој се само може завидети. Велики Брат је још додао неколико примедби о крепости и доследности друга Огилвија. Огилви је био потпуни апстинент и непушач, није знао ни за какву рекреацију сем свакодневних једночасовних вежби у гимнастичкој сали и био се заклео на целибат, сматрајући да су брак и породица неспојиви са начином живота активисте који је двадесет и четири часа дневно одан дужности. Није разговарао ни о чему сем о принципима енглсоца, нити имао другог циља до победе над евроазијском армијом и хватања шпијуна, саботера, зломислитеља и издајника уопште.

Винстон се премишљао да ли да друга Огилвија одликује Орденом за изванредне заслуге, другог реда; најзад закључи да не би требало, јер би то повукло за собом уношење нових података у остала документа.

Затим баци још један поглед на супарника у боксу прекопута. Нешто му је говорило да Тилотсон ради на истом задатку на коме и он. Није се могло знати чији ће текст бити прихваћен, али он је био дубоко сигуран да ће овог пута то бити његов. Учини му се чудно да човек може стварати мртваце, али не и живе људе. Друг Огилви, који у садашњости никад није постојао, сад је постојао у прошлости; кад сам чин фалсификовања буде заборављен, постојаће исто онолико аутентично, и по истим доказима, као и Карло Велики и Јулије Цезар.

5

У мензи, ниској и смештеној дубоко под земљом, ред за ручак се споро помицао напред. Просторија је већ била препуна света и заглушне буке. Са пећи иза пулта ширила се пара с мирисом чорбе, накиселим и понешто металним, који ипак није сасвим надјачавао испарења џина Победа. На супротној страни собе налазио се мали шанк, у ствари само рупа у зиду, где се могао добити џин по цени од десет центи за велики гутљај.

„Таман онај кога тражим”, рече неко иза Винстонових леђа.

Он се окрете. То је био његов пријатељ Сајм, који је радио у истраживачком одељењу. „Пријатељ” можда и није била права реч. Нису постојали пријатељи, постојали су другови; но било је другова с којима је било пријатније бити у друштву него с другима. Сајм је био филолог, специјалиста за Новоговор. Био је члан огромне екипе која је радила на састављању једанаестог издања речника Новоговора. Ниска раста, нижи од Винстона, имао је црну косу и крупне избуљене очи, истовремено тужне и подсмешљиве, које као да су испитивале саговорниково лице.

„Хтео сам да те питам имаш ли који жилет”, рече он.

„Ниједан!” рече Винстон ужурбано и с неким осећањем кривице. „Тражио сам их свуда. Више их нема.”

Сви су тражили жилете. Он је, у ствари, имао још два неупотребљена која је пажљиво чувао. Већ месецима је владала глад за жилетима. Увек је постојао понеки потребан артикал који се није могао наћи у продавницама за чланове Партије. Некад су то била дугмад, некад вуна за крпљење, некад пертле; сада су то били жилети. Могли су се набавити, па и то тешко, једино после мање-више конспиративне потраге на „слободном” тржишту.

„Већ шест недеља се бријем истим жилетом”, слага он.

Ред се помери за још једно место напред. Кад застадоше, он се окрете и поново сучели са Сајмом. Обојица узеше по један масни метаИни послужавник са гомиле на ивици пулта.

„Јеси ли ишао јуче да гледаш вешање заробљеника?” упита Сајм.

„Радио сам”, равнодушно рече Винстон. „Биће у журналу, вероватно.”

„То је врло слаба замена”, рече Сајм.

Његове подсмешљиве очи прошпарташе Винстоновим лицем. Чинило се да говоре „Знам ја тебе. Читам те. Врло добро знам зашто ниси ишао да гледаш како их вешају.” Сајм је, на неки интелектуални начин, био отровно исправан. Омео је да говори са огавним сладострасним задовољством о нападима хеликоптера на непријатељска села, о суђењима и признањима зломислитеља, о извршењу смртних казни у подрумима Министарства љубави. Разговарати с њим углавном је значило одвраћати га од тих тема и наводити, уколико је могуће, на стручни разговор о Новоговору, за штаје био стручњак и о чему је говорио занимљиво. Винстон окрете главу мало у страну да избегне крупне црне очи које су га испитивале.

„Добро је било”, замишљено рече Сајм. „Само мислим да греше што им везују ноге. Волим да их гледам како се џилитају. А изнад свега, на крају, кад исплазе језик, онако модар — сасвим светло модар. Тај ми је детаљ посебно привлачан.”

„Следећи!” повика сервирка у белој кецељи са кутлачом у руци.

Винстон и Сајм гурнуше своје послужавнике према пећи. Сервирка им тресну на њих прописани ручак — металну шерпицу ружичасто-сивкасте чорбе, комад хлеба, коцку сира, шољу кафе Победа без млека, и таблету сахарина.

„Ено једног стола, тамо под телекраном”, рече Сајм. „Успут можемо да узмемо по један џин.”

Џин добише у шољама од фајанса без дршке. Пробише се кроз претрпану просторију и истоварише јело с послужавника на сто са металном плочом, у чијем је једном углу неко оставио барицу чорбе, прљаве течности са изгледом бљувотине. Винстон подиже своју шољу џина, застаде за тренутак да напрегне живце, и сручи у грло течност уљастог укуса. Кад је исцедио сузе из очију, наједном откри да је гладан. Поче гутати кашику за кашиком чорбе у којој је сем густиша било и коцкица неке ружичасте сунђерасте масе — вероватно каквог препарата меса. Ни један ни други не проговорише док нису испразнили своје шерпице. За столом лево од Винстона неко је говорио ужурбано и без прекида, оштрим брбљавим тоном налик на пачје гакање који је пробијао општу вреву у просторији.

„Како напредује речник?” упита Винстон подижући глас да надјача буку.

„Споро”, рече Сајм. „Ја радим на придевима. Неописиво привлачан посао.”

Чим се поменуо Новоговор, лице му је засијало. Он одгурну своју шерпицу у страну, подиже једном танком руком комад хлеба а другом коцку сира и наже се преко стола да не би морао викати.

„Једанаесто издање је дефинитивно”, рече он. „Сада дајемо језику коначни облик — облик који ће имати кад више нико не буде говорио другачије. Кад будемо готови, људи као што си ти мораће да га уче из почетка. Вероватно мислиш да нам је највећи посао проналазити нове речи. Али ни говора о томе! Ми уништавамо речи — на десетине, на стотине сваког дана. Сводимо језик на сам костур. У једанаестом издању нема ниједне речи која ће застарети пре 2050 године.”

Он халапљиво загризе свој комад хлеба, прогута неколико залогаја, затим настави, са страшћу цепидлаке. Мршаво и тамно лице му беше оживело, а очи изгубиле своју подсмешљивост и добиле скоро сањалачки изглед.

„Дивна ствар, то уништавање речи. Разуме се, највише се избацују глаголи и придеви, али има на стотине именица којих се исто тако можемо ослободити. И то не само синонима, него и антонима. Најзад, с којим правом да постоји реч која није ништа друго до супротност некој другој? Свака реч у себи садржи и своју супротност. Узми на пример реч ‚добар’. Ако таква реч постоји, чему онда реч ‚лош’? ‚Недобар’ би вредела исто толико — чак и више, јер представља потпуну супротност, за разлику од речи ‚лош’. Или, ако хоћеш јачу верзију речи ‚добар’, чему цео тај низ непотребних и непрецизних речи као што су ‚одличан’ или ‚изврстан’ и све остале? То се све може исказати речју, ‚вишедобар’; или ‚двапутвишедобар’, ако хоћеш нешто још јаче. Разуме се, те речи су већ у употреби, али у коначној верзији Новоговора неће се употребити ниједна од оних других. Накрају ће целу појмовну област добра и зла обухватити само шест речи — у ствари само једна. Зар не видиш колико лепоте има у томе? Разуме се, првобитну идеју је дао Велики Брат”, додаде он после једног тренутка.

На помен Великог Брата, Винстону прелете преко лица израз млаке ревности. Сајм и поред тога откри недостатак одушевљења код свог саговорника.

„Ти још увек не схваташ довољно праву вредност Новоговора”, рече он готово тужно. „Чак и кад пишеш новоговорски мислиш на Староговору. Ја сам читао неке од оних чланака које повремено објављујеш у Тајмсу. Нису лоши; само види се да су то у ствари преводи. У дубини душе ти се и даље држиш Староговора и све оне његове непрецизности, свих оних бескорисних нијанси у значењу. Ти не схваташ каква лепота лежи у уништавању, речи. Знаш ли да је Новоговор једини језик на свету чији се речник сваке године смањује?”

Винстон то, разуме се, није знао. Он се осмехну, надајући се да му осмех делује као сагласност; није се усуђивао да проговори. Сајм одгризе још један комад мрког хлеба, за тренутак пожвака, па настави:

„Зар не схваташ да је циљ Новоговора управо у томе да смањи опсег мишљења? На крају ћемо успети то да зломисао постане дословно немогућа, јер неће бити речи којима би се могла изразити. Сваки појам који и даље буде потребан моћи ће да се изрази само једном речју чије ће значење бити оштро омеђено а сва остала значења избрисана и заборављена. Већ сад, у једанаестом издању, нисмо далеко од тога. Но тај ће процес трајати још дуго после наше смрти. Сваке године све мање речи, све мањи обим свести. Разуме се, ни сад нема разлога — ни оправдања — за зломисао. Све је то само питање самодисциплине, контроле над стварношћу. Али на крају неће бити потребе ни за тим. Кад језик буде усавршен, Револуција ће бити готова. Новоговор је енглсоц, а енглсоц је Новоговор”, додаде он с неким мистичним задовољством. „Је ли ти кад пало на памет да до 2050. године, ако не и пре, неће више постојати нико ко би могао разумети овакав разговор какав ми водимо?”

„Сем...” сумњичаво поче Винстон, па застаде. Било му је на врх језика да каже „Сем прола”, али се зауставио; није био сасвим сигуран да ли би таква примедба била идеолошки потпуно на месту. Међутим, Сајм беше погодио шта је он хтео рећи.

„Проли нису људи”, безбрижно рече он. „До 2050. године — а вероватно и раније — Староговор ће се потпуно изгубити. Цела књижевност прошлости биће уништена. Чосер, Шекспир, Милтон, Бајрон — сви ће они постојати само у новоговорској верзији; не само измењени, него окренути у своју супротност. Чак ће се и књижевност Партије изменити. Чак и пароле. Како да се одржи парола као што је ‚слобода је ропство’ кад неће постојати чак ни појам слободе? Цела клима мишљења ће бити другачија. Мишљења, у данашњем смислу те речи, у ствари неће ни бити. Бити идеолошки исправан значи не мислити — немати потребе да се мисли. Бити идеолошки исправан значи бити несвестан.”

Једног дана, помисли Винстон с изненадним дубоким убеђењем, једног дана Сајм ће бити испарен. Превише је интелигентан. Види сувише јасно и говори сувише отворено. Партија такве не воли. Једног дана ће нестати. То му се види на лицу.

Винстон беше довршио свој хлеб и сир. Окрете се мало постранце на столици да попије шољу кафе. За столом лево онај човек металног гласа и даље је немилице причао. Слушала га је нека девојка, можда његова секретарица, која је седела леђа окренутих Винстону и, по свему судећи, ревносно се слагала са свим што је говорио. Винстон би с времена на време ухватио какву примедбу као „Потпуно сте у праву, потпуно се слажем с вама”, изговорену младалачким и прилично ћуркастим женским гласом. Но онај други глас није застајао ни за тренутак, чак ни кад би девојка проговорила. Винстон је његовог власника познавао из видења, мада му није било познато ништа више до то да он има неку важну функцију у Одељењу прозе. То је био човек тридесетих година, мишићавог грла и великих, покретљивих уста. Глава му је била мало забачена, те му се у наочаре, због угла под којим је седео, ухвати светло и Винстон виде два празна круга уместо очију. Било је нечег ужасавајућег у томе што је у бујици звука која му је истицала из уста било скоро немогуће разабрати једну једину реч. Винстон само једном ухвати фразу — „потпуна и коначна ликвидација голдштајнизма” — избачену муњевитом брзином, и то тако да се имао утисак да је то једна реч, као део штампарског слога изливен уједно. Остало је било просто бука, гакање. Па ипак, мада се у ствари није могло чути шта тај човек говори, није могло бити никакве сумње о природи његовог монолога. То је могао бити напад на Голдштајна, захтев за оштријим мерама против зломислитеља и саботера, ерупција гнева поводом злочина евроазијске војске, похвала Великом Брату или херојима на малабарском фронту — свеједно, разлике није било. Ма о чему тај човек говорио, било је јасно да је свака реч чиста идеологија, чист енглсоц. Док је посматрао безоко лице са вилицом која се брзо покретала горе-доле, Винстону дође чудно осећање да то није право људско биће него нека лутка. Тај човек није говорио из мозга, него из гркљана. Оно што му је излазило из уста састојало се од речи, но то није био прави говор: то су били само звуци произведени у несвесном стању, као пачје гакање.

Сајм се беше ућутао за тренутак и дршком кашике извлачио линије по барици чорбе. Глас са другог стола је ужурбано гакао, лако чујан упркос свеопште буке.

„У Новоговору постоји једна реч,” рече Сајм. „Не знам да ли је знаш: паткоговорити, гакати као патка. То је једна од оних интересантних речи које имају два супротна значења. Примењена на противника, она представља увреду; примењена на истомишљеника, похвалу.”

Сајм ће без даљњега бити испарен, поново помисли Винстон. Та га мисао мало растужи, иако је знао да га Сајм ниподаштава и помало презире, и да је савршено способан да га прокаже као зломислитеља ако нађе и најмањи разлог. Са Сајмом нека нијанса, нешто неухватљиво, није било у реду. Нешто му је недостајало: дискретност, повученост, извесна спасоносна доза глупости. За њега се не би могло рећи да је идеолошки неисправан. Веровао је у принципе енглсоца, обожавао Великог Брата, уживао у победама, мрзео јеретике, и то не само искрено, него и са неким несусталим жаром, изузетно добром обавештеношћу којој обични чланови Партије нису били ни близу. А ипак је над њим увек била нека сенка злог гласа. Он је говорио ствари које је боље прећутати, био превише начитан, често одлазио у кафану Под кестеном, састајалиште сликара и музичара. Није постојао никакав закон, чак ни неписан, против одлажења у кафану Под кестеном, но она је ипак некако била на злу гласу. Бивши, сада дискредитовани партијски руководиоци су се окупљали у тој кафани пре него што их је захватила дефинитивна чистка. Говорило се да је тамо некад, пре година и деценија, био видан и сам Голдштајн. Сајмову судбину није било тешко предвидети. А ипак је била необорива чињеница да би Сајм ако би ма и за три секунде успео да схвати природу Винстонових тајних мишљења, овога сместа проказао Полицији мисли. То би уосталом, урадио свако — али Сајм пре него остали. Надобудост није била довољна. Бити идеолошки исправан значи бити несвестан. Сајм подиже поглед. „Ево Парсонса”, рече он.

Нешто у тону његовог гласа као да је између ове две речи убацило „оне будале”. Парсонс, Винстонов сусед у стамбеној згради Победа, одиста им се приближавао, пробијајући се кроз гомилу — здепаст, плавокос човек жабљег лица. У тридесет петој години, он је већ имао наслаге сала на врату и у пасу, али покрети су му ипак били одсечни и дечачки. Цела његова појава одавала је утисак окрупњалог дечака, и то у толикој мери да га је, иако је носио прописни комбинезон, било скоро немогуће не замишљати одевеног у кратке плаве панталоне, сиву кошуљу и црвену мараму Шпијуна. Дозивајући његову слику у сећање, човек би неминовно видео буцмасте образе и рукаве заврнуте са пуначких долактица. А Парсонс је одиста увек облачио кратке панталоне кад год би му колективни излет или каква друга физичка активност дали за то макар и мало разлога. Поздравивши их обојицу једним расположеним „Здраво, здраво!”, он седе за њихов сто, ширећи око себе јак мирис зноја. Румено лице му је било прекривено капљицама. Уопште, његова способност да се зноји била је изванредно велика. У колективном центру за рекреацију увек се могло погодити, по влажности дршке на рекету, да је он играо пинг-понг. Сајм беше извадио из џепа траку папира на којој је била дуга колона речи и задубио се у њу држећи хемијску оловку у руци.

„Види га како ради и за време прекида”, рече Парсонс, подгуркујући Винстона. „Вредан момак, а? Шта ти је то, баћо? Сигурно нешто тешко за мој мозак. Смите баћо, рећи ћу ти зашто те гањам. Заборавио си онај прилог.”

„За шта?” упита Винстон, аутоматски се машајући новца. Око четвртине плате увек је одлазило на добровољне прилоге, којих је било тако много да се нису могли сви ни попамтити.

„За Недељу мржње. Знаш, онај фонд из кућних прилога. Ја сам благајник за наш блок. Знаш како смо сви запели — чуда ћемо учинити. И могу ти рећи да неће бити моја кривица ако наша Победа не истакне највише застава од целе улице. Обећао си ми два долара.”

Винстон пронаде и предаде две изгужване, прљаве новчанице, које Парсонс уписа у нотес уредним рукописом неписмених.

„Још нешто, баћо”, рече он. „Чујем да те је јуче онај мој мангуп гадао из праћке. Добро сам му очитао. Рекао сам му да ћу му је узети ако му се још једанпут деси.”

„Вероватно му је било криво што није могао да гледа вешање”, рече Винстон.

„Е па, знаш како је, види се добро васпитање. Немирни к'о чигре, обоје, али не да су паметни! Ни на шта и не мисле сем на Шпијуне; и на рат, наравно. Знаш шта је она моја девојчица урадила у суботу кад јој је одред био на маршу, доле у Беркемстеду? Ухватила још две цурице, побегла с марша и цело поподне пратила неког непознатог човека. Пратиле су га два сата, кроз целу шуму, а кад су дошле у Ејмершем предале га патроли.”

„А зашто су то урадиле?” упита Винстон, не схватајући сасвим. Парсонс победнички настави:

„Моја цурица је била сигурна да је непријатељски агент — убачен падобраном, на пример. Али гледај, баћо, шта је најважније. Шта мислиш, зашто јој је уопште пало на памет да га прати? Видела га је да носи неке чудне ципеле — каже, никад није видела такве. Значи, сигурно странац. Паметна мала, а? А свега јој седам година.”

„Шта се десило с оним човеком?” упита Винстон.

„Е то не знам, наравно. Само не би ме ништа зачудило да су га...” Парсонс учини покрет као да нишани, и цокну језиком подражавајући пуцањ.

„Добро је”, замишљено рече Сајм, не дижући главе са своје траке папира.

„Разуме се, не смемо рескирати”, дисциплиновано се сложи Винстон.

„Знаш како је, у рату смо”, рече Парсонс.

Као у потврду овога, са телекрана над њиховим столом се разлеже трубни сигнал. Међутим, овог пута у питању није било обавештење о победи на фронту, него само саопштење Министарства обиља.

„Другови!” повика енергичан младалачки глас. „Пажња, другови! Имамо величанствене вести за вас. Примљени подаци о производњи свих врста робе широке потрошње показују да је животни стандард порастао за ништа мање него двадесет одсто у односу на прошлу годину. Данас је у целој Океанији дошло до необузданих спонтаних манифестација; радници су изишли из својих фабрика и канцеларија и марширали улицама, машући заставицама и кличући Великом Брату у знак захвалности за бољи, срећнији живот којим насје обдарило његово мудро руководство. Ево сада неколико бројчаних података о порасту производње. У прехрамбеној индустрији...”

Фраза „бољи, срећнији живот” понови се неколико пута. Она је од недавно била постала веома омиљена у Министарству обиља. Претворивши се у уво још на први трубни знак, Парсонс је седео и слушао с неком избеченом побожношћу, неком узвишеном досадом. Он није био способан да прати податке, но знао је да су они, на овај или онај начин, узрок задовољства. Био је извадио огромну, прИјаву лулу која је већ била допола пуна нагорелог дувана. Пошто је следовање дувана било сто грама недељно, ретко је било могуће напунити лулу до врха. Винстон је пушио Победу, коју је пажљиво држао водоравно. Ново следовање се издавало тек сутрадан, а остале су му биле само четири цигарете. За тренутак беше искључио удаљеније звуке и слушао шта се точило из телекрана. Испадало је да су чак биле организоване манифестације у знак захвалности Великом Брату зато што је следовање чоколаде повећано на двадесет грама недељно. А колико јуче, размишљао је, било је објављено да ће се следовање чоколаде смањити на двадесет грама недељно. Да ли је могуће да сви ови људи мирно гутају такву лаж, после свега двадесет четири сата? Да, гутају је. Парсонс ју је прогутао без тешкоћа, са животињском глупошћу. Безоки створ са суседног стола прогутао ју је фанатички, страствено, с разбукталом жељом да пронађе, прокаже и испари сваког ко би само наговестио да је прошле недеље следовање износило тридесет грама. Чак и Сајм — на неки компликованији начин, уз употребу двомисли, чак ју је и Сајм прогутао. Је ли онда он једини који то памти?

Баснословни статистички подаци и даље су лили из телекра. на. У поређењу са прошлом годином, било је више хране, више одеће, више кућа, више намештаја, више лонаца, више горива, више бродова, више хеликоптера, више књига, више деце — више свега сем болести, злочина и лудила. Годину за годином, минут за минутом, све и свашта се пело вртоглавом брзином. Као и Сајм малопре, Винстон беше узео кашику и умакао је у анемични густиш разливен по столу, извлачећи шаре из дугуљасте барице. Размишљао је са гађењем о физичкој садржини живота. Је ли увек било овако? Је ли храна увек имала овакав укус? Он се осврте по мензи. Просторија ниске таванице, претрпана, зидова упрљаних од додира безбројних људских тела; олупани метаИни столови и столице, тако збијени да су се људи дотицали лактовима; искривљене кашике, улубљени послужавници, грубе дебеле шоље; све површине масне, све пукотине пуне прљавштине; и свуда киселкаст мирис лошег џина, лоше кафе, металастог чорбуљака и прљаве одеће. У желуцу и у кожи вечито неки протест, неко осећање да је човеку преваром ускраћено нешто на шта има право. Додуше, нико се није ни сећао времена у коме се живот осетније разликовао од данашњег. Ни у једно доба којег се са каквом-таквом сигурношћу сећао, није никад било довољрио хране, никад чарапа и рубља који нису били пуни рупа, намештај је увек био олупан и расклиматан, собе хладне, подземна железница препуна, куће малтене распаднуте, хлеб мрке боје, чај реткост, кафа одвратног укуса, цигарете мало — и ничега доста и јефтиног сем синтетичког џина. И мада, разуме се, све иде нагоре са старењем тела, није ли ипак знак да није природан ред ствари кад се човеку гадило од неудобности, прљавштине и немаштине, од бескрајних зима, чарапа лепљивих од непрања, лифтова који никад не раде, хладне воде, оштрог сапуна, цигарета које се распадају, хране чудног и огавног укуса? Зашто би човек све то сматрао неподношљивим сем ако га није држало неко исконско сећање да је једном било другачије?

Он се поново осврте по мензи. Готово сви у њој били су ружни, и то не само зато што су носили једнообразне плаве комбинезоне. На супротној страни мензе седео је сам за столом неки ситан, чудно инсектолик човек и пио кафу, а из очију су му врцали сумњичави погледи на све стране. Како је лако, помисли Винстон, веровати, ако човек не гледа око себе, да физички тип који Партија сматра идеалом — високи мишићави младићи, девојке крупних груди, сви плавокоси, витални, поцрнели, безбрижни — заиста постоји. У ствари, колико је он могао да оцени, већина становништва Писте један састојала се од људи ниска раста, црномањастих и неразвијених. Чудно је било како је тај инсектолики тип људи био распрострањен по министарствима: мали, здепасти људи који се врло брзо угоје, кратконоги, брзих, нервозних покрета и угојених безизразних лица с врло ситним очима. Такав тип је најбоље цветао под управом Партије.

Саопштење Министарства обиља се заврши још једним трубним знаком и уступи место блех-музици. Парсонс, коме бомбардовање цифрама беше улило нешто млитавог одушевљења, извади лулу из уста.

„Дакле, Министарство обиља се ове године стварно показало како треба”, рече, зналачки климајући главом. „Узгред да те питам, баћо, немаш ли којим случајем да ми позајмиш неки жилет?”

„Ниједан”, рече Винстон. „Већ шест недеља се бријем једним истим.”

„Па сад, шта да се ради — хтео сам да те питам за сваки случај.”

„Извини”, рече Винстон.

Пачји глас са суседног стола, привремено ућуткан током саопштења, беше поново почео, бучно као и увек. Винстон се због нечег затече како мисли о госпођи Парсонс онако рашчупаној и са прашином у борама на лицу. За две године она њена деца ће је већ проказати Полицији мисли. Госпођу Парсонс ће испарити. Сајма ће испарити. Винстона ће испарити. О'Брајена ће испарити. Парсонса, међутим, неће испарити. Безоког створа с пачјим гласом такође неће испарити. Оне мале људе налик на бубашвабе — ни њих неће испарити. А ону девојку црне косе, ону из одељења за прозу — ни њу неће никад испарити. Чинило му се да инстинктивно распознаје ко ће преживети, а ко нестати; мада није било лако одредити шта је управо то због чега ће ови први остати у животу.

У том тренутку га жесток трзај извуче из маштарија. Девојка са суседног стола беше се упола окренула, и посматрала га је. То је била она црнокоса. Посматрала га је постранце, али са чудном усредсређеношћу. У тренутку кад им се погледи сретоше, она окрете главу.

Винстону изби зној по кичми. Запара га језовита канџа страха, и нестаде скоро у истом тренутку, но за њом остаде нека упорна нелагодност. Зашто га посматра? Зашто га стално прати? На своју жалост, није се могао сетити да ли је већ била за тим столом кад је он дошао или је наишла касније. Но у сваком случају она је јуче, за време Два минута мржње, села одмах иза њега иако за то није било никакве видљиве потребе, Најпре ће бити да је хтела да га прислушкује и провери да ли виче довољно гласно.

Затим му се врати ранија мисао: да она вероватно није из Полиције мисли; но управо су шпијуни-аматери били најопаснији од свих. Није знао колико га је посматрала; можда и целих пет минута; можда му лице и није било сасвим под контролом. Било је страшно опасно допустити мислима да одлутају кад се човек налазио на било ком јавном месту или на дохвату телекрана. Могла је издати најмања ситница. Неки тик, или несвестан израз зебње, или мрмљање себи у браду — било шта што наводи на помисао да у човеку има нечег ненормалног, да он у себи нешто крије. У сваком случају, имати неподесан израз на лицу (израз неверице, на пример, у тренутку кад се на телекрану објављује каква победа) било је само по себи кажњиво. За тако нешто је чак постојала и реч у Новоговору. Злоизраз.

Девојка му беше поново окренула леђа. Можда га заиста и не прати; можда је пуким случајем два дана узастопце села до њега. Цигарета му се беше угасила; он је пажљиво положи на ивицу стола. Допушиће је после рада, ако успе да сачува дуван у њој. Девојка за суседним столом је врло вероватно шпијун у Полицији мисли, и он ће се врло вероватно у року од три дана наћи у подрумима Министарства љубави, али половина цигарете је половина цигарете, и треба је сачувати. Сајм беше смотао своју траку папира и гурнуо је у џеп. Парсонс се беше поново распричао.

„Баћо, јесам ли причао ја теби”, рече он, смешкајући се и грицкајући камиш своје луле, „како су она моја два дериштета потпалила сукњу оној маторој пиљарки на пијаци кад су је видели како увија кобасице у плакат са сликом В.Б.? Добила је гадне опекотине. Мангупчићи, а? Али не да имају кликере! Видиш како их у Шпијунима обучавају. Првокласно! Чак боље него у моје време. Знаш шта су им сад најновије дали? Трубе за уво, кад прислушкују кроз кључаонице! Моја цурица прексиноћ донела једну и испробала на вратима дневне собе; каже, чује двапут боље него голим уветом. Јасно, то је само играчка, немој да заборавиш; али упућује на прави пут, а?”

Тог тренутка из телекрана се чу продоран звиждук пиштаљке, сигнал за повратак на посао. Сва тројица скочише на ноге да се умешају у гужву око лифтова, и из Винстонове цигарете испаде преостали дуван.

6

Винстон је уписивао у свој дневник:

То се десило пре три године, у једној узаној споредној улици близу једне од великих железничких станица. Она је стајала поред неке капије, испод уличне сијалице која је једва светлела. Имала је младалачко лице, веома нашминкано. Привукла ме је управо та шминка, њена белина као у маске, са јарко црвеним уснама. Чланице Партије никад се не шминкају. На улици није било никога; није било ни телекрана. Затражила је два долара. Прошао...

За тренутак се осети немоћним да настави. Затвори очи и притисну капке прстима, да исцеди из њих визију која му се упорно враћала. Беше га обузела готово неодољива жеља да на сав глас извикује скаредне речи. Или да удара главом о зид, да претури сто и завитла мастионицу кроз прозор — да учини било шта жестоко, гласно или болно што би могло засенити успомену која га је кињила.

Најгори непријатељ човеков, размишљао је он, јесте управо његов нервни систем. Сваког тренутка постоји опасност да се унутрашња напетост претвори у неки видљив симптом. Он се сети човека с којим се пре неколико недеља мимоишао на улици: човека сасвим свакодневног изгледа, члана Партије, од својих тридесет пет — четрдесет година, високог и мршавог, са торбом у руци. Раздвајало их је свега неколико метара кад се леви образ тог човека изненада искривио од неког грча. У самом тренутку кад су се мимоишли, грч се поновио: тренутан трзај, брз као бленда на фотографском апарату, али очигледно прирођен. Винстон се сети да је у том тренутку помислио: овај га је сиромашак угасио. Но најстрашније је било то што је грч, по свему судећи, био несвестан. Најпогибељнија опасност је била бунцање, али он није видео начина да се човек од ње сачува.

Удахну и настави да пише:

Прошао сам с њом кроз капију, преко задњег дворишта, и ушао у кухињу у подруму. Уза зид је стајао кревет, а на столу лампа која је била у приличној мери засенчена. Она...

Зуби су му трнули. Дође му да пљуне. Мислио је истовремено о жени из подрума и својој жени Кетрин. Био је ожењен — или тачније, жењен; вероватно је још увек био ожењен, пошто му је жена, колико је могао знати, била још жива. Учини му се да поново удише онај топли загушљиви воњ кухиње у подруму, воњ састављен од бубашваба, прљаве одеће и огавног јефтиног парфема, но ипак заводљив јер ниједна чланица Партије није употребљавала парфем, нити се могла замислити да то ради. Парфем су употребљавале само проловке. У глави му је мирис парфема био нераскидиво повезан са блудом.

Одлазак тој жени био му је први грех за око две године. Разуме се, одлажење проституткама је било забрањено, но то је била једна од оних забрана коју је човек могао понекад, скупивши храброст, да прекрши. Било је опасно, али не толико да се за то губила глава. Бити ухваћен са проститутком могло је значити пет година у логору за принудни рад; ако није било ниједног другог прекршаја, то је било све. А доћи до проститутке било је лако; једино је требало пазити да се не буде ухваћен на делу. Сиромашније четврти врвеле су од жена спремних да се продају. Неке су се чак могле купити и за боцу џина, пића које је за проле било забрањено. Партија је прећутно била чак и склона да подстиче проституцију, као одушак нагонима који се нису могли сасвим угушити. Сама распусност није се узимала за зло, све док је била скривена и лишена радости, и све док су у питању биле само жене из најниже, презрене класе. Неопростиви злочин био је промискуитет између самих чланова Партије. Међутим — иако је то био један од злочина које су оптужени у великим чисткама без изузетка признавали да су починили — замислити тако шта у стварности било је тешко.

Циљ Партије није био само да спречи мушкарце и жене да заснивају везе верности које она не би била у стању да и контролише. Њен стварни, неизречени циљ био је да уклони и свако задовољство из сексуалног чина. Непријатељ није и била толико љубав колико еротика, било у браку било ван брака. Сваки брак између двоје чланова Партије требало је да одобри посебан одбор, а то одобрење је било увек ускраћивано — мада принцип никад није био јасно изречен — ако се стицао утисак да између њих постоји физичка привлачност. Једина призната сврха брака била је рађање деце за службу Партији. Сексуални однос је требало сматрати каквом мањом операцијом, малчице одвратном, као што је клистирање. Ни та идеја никад није била јасно изречена, али се посредним путем тувила сваком члану Партије још од детињства. Постојале су чак и организације као Омладинска лига против секса која је заступала потпуни целибат за оба пола, с тим што је сву децу требало зачињати вештачким осемењавањем (што се на Новоговору звало вештосем) и одгајати у друштвеним институцијама. Винстону је било јасно да се то не мисли озбиљно, али да се ипак уклапа у општу идеологију Партије. Партија је ишла на то да угуши сексуални нагон или, ако то не може, да га деформише и укаља. Није знао зашто је тако, али му се чинило природно да тако буде. А што се тиче жена, напори Партије су имали великог успеха.

Он поново помисли на Кетрин. Откако су се растали прошло је сигурно девет, десет — скоро једанаест година. Зачудо је о њој мислио мало. Дешавало му се да се по неколико дана узастопце чак и не сети да је уопште био жењен. Били су заједно свега неких петнаест месеци. Партија није допуштала развод, алије ипак у приличној мери одобравала раставу у случајевима кад није било деце. Кетрин је била висока, плавокоса, врло усправног држања и величанствених покрета. Имала је гордо, орловско лице, лице које се могло сматрати аристократским све док човек не би схватио да иза њега нема готово никакве интелигенције. Још првих дана брака, Винстон је био дошао до закључка — мада је разлог могао бити просто у томе што је Кетрин познавао ближе него већину осталих — да је она најглупље, најпростије, најпразноглавије људско биће за које зна. Није имала ниједну мисао која није била парола; није било ниједне недотупавне мисли, апсолутно ниједне, коју није могла прогутати ако је потицала од Партије. У себи ју је звао „живи магнетофон”. Но и поред свега би издржао с њом да није било једне једине ствари: секса.

Чим би је дотакао, она се трзала и кочила. Загрлити њу било је као загрлити покретну дрвену фигуру. Најчудније је било то што је имао утисак да га, чак и кад га стеже уза се, свом снагом истовремено и одбија од себе, толико су јој у тим тренуцима мишићи били крути. Она би просто лежала и жмурила, и није се ни опирала ни сарађивала, него подносила. То му је било изванредно непријатно; на крају је постало ужасно. Но чак и тад је био спреман да поднесе живот с њом да су се могли сагласати да не спавају заједно, али Кетрин зачудо то није хтела. Говорила је да морају зачети дете ако је икако могуће. И тако се фарса настављала, редовно, једном недељно, кад год није било неизводљиво. Чак је имала обичај да га ујутру одређеног дана подсећа на то, као на какву обавезу која се довече мора испунити и која се не сине заборавити. У тим приликама употребљавала је два израза. Један је био „направити дете”, а други „извршити нашу дужност према Партији” (да, одиста је употребљавала ту фразу). Врло брзо је почео да се истински ужасава кад би се одређени дан приближио. Срећом нису родили дете; она је најзад пристала да обустави даље покушаје, и убрзо су се растали.

Винстон нечујно уздахну. Затим поново узе перо и написа:

Она се бацила на кревет и сместа без икаквог увода, на најгрубљи, најужаснији начин који се може замислити, подигла сукњу. Ја сам...

Виде се поново како стоји у мутном светлу стоне лампе, са воњем бубашваба и јефтиног парфема у носу, и осећањем пораза и одвратности у срцу, помешаним чак и у том тренутку са сећањем на Кетринино бело тело; слеђено заувек хипнотичком моћи Партије. Зашто увек мора да буде тако? Зашто не може да стекне жену уместо ових прљавих петљања у размацима од по неколико година? Но имати истинску љубавницу било је безмало незамисливо. Чланице Партије биле су све исте. Крепост се у њихово биће упила исто тако дубоко као и оданост Партији. Пажљива обрада у детињству, спортске игре и хладни тушеви, будалаштине уталамбасане у школи, Шпијунима и омладинској организацији, предавања, параде, песме и војна музика — све је то из њих истисло природна осећања. Разум му је говорио да мора бити изузетака, али душа није веровала. Све су оне биле непробојне, као што чланице Партије и треба да буду. А он је хтео не толико да буде вољен колико да сруши тај зид врлине, макар само једном у животу. Сексуални чин, успешно изведен, представљао је побуну. Жеља је била зломисао. Да није ништа друго учинио но пробудио Кетрин — кад би то било могуће — значило би да ју је завео, иако му је била жена.

Но требало је ставити на папир и остатак приче. Он написа:

Ја сам одврнуо фитиљ у лампи. Кад сам је видео на светлу...

После оне таме, светло парафинске лампе изгледало је блештаво. Он ју је тек тада први пут заиста видео. Био је закорачио према њој, а онда застао, испуњен похотом и ужасом. Било му је до бола јасно шта рескира тиме што је дошао овамо. Било је савршено могуће да га патрола ухвати док излази; уосталом, могуће је да га већ чекају пред вратима. Ако оде не урадивши оно ради чега је дошао.

То се морало написати, то се морало признати. Тек на светлости је приметио, одједном, да је та жена стара. Слој шминке на лицу био јој је тако дебео да се чинило да ће попуцати, као маска од лепенке. У коси је имала много седих; али најјезовитије је било то што су јој уста била полуотворена, а у њима није било ничег до пећинског мрака. Уопште није имала зуба.

Он журно написа, рукописом већ обезличеним:

На светлу сам видео да је врло стара, најмање педесет година. Али оно сам ипак обавио.

Поново притиште капке прстима. Најзад је све било написано, али олакшање није долазило. Терапија није успела. Потреба да из свег гласа извикује скаредне речи била је исто онолико жестока колико и раније.

7

Ако уопште има наде, писао је Винстон, она је у пролима.

Ако уопште има наде, она мора бити у пролима, јер се само у тим узмуваним, занемареним масама, које су сачињавале 85 одсто становништва Океаније, могла произвести енергија која ће разорити Партију. Партија се није могла оборити изнутра. Њени непријатељи, ако је имала непријатеља, нису имали начина да се скупе, па чак не ни да један другог препознају. Чак и кад би оно легендарно Братство постојало, што је било једва могуће, било је незамисливо да се његови припадници могу скупљати у групе веће од двоје или троје. Бунтовништво се изражавало изразом очију, интонацијом гласа; у најбољем случају, неком прошапутаном речи. Али проли, ако би само којим случајем постали свесни своје снаге, не би имали потребе да се крију. Било би довољно само да се подигну и стресу, као коњ кад стресе муве. Да хоће, могли би Партију разнети у комаде колико сутра. Ваљда им једног дана мора доћи на памет да се дигну. Па ипак...!

Он се сети како је једном ишао неком улицом препуном света кад је наједном из попречне уличице мало испред њега експлодирао страховит урлик стотина гласова — женских. То је био заглушан, громогласан крик беса и очајања, дубоко, гласно „О-о-о-о-о-о-о!” које је одјекивало као звук звона кад се одбија од зидова. Срце му је подскочило. Почело је! помислио је. Улични нереди! Проли су се најзад подигли! Кад је стигао до места одакле се чула бука, видео је само гомилу од две-три стотине жена које су се гурале око пијачних тезги, са тако трагичним изразима лица као да су на броду који тоне. Но у том тренутку општи очај се распаде на мноштво појединачних свада. Посредије било то што су се за једном од тих тезги продавале плехане шерпе — бедна, крхка роба али веома тражена, јер је до кухињског посуђа било тешко доћи. Сад се испоставило да је залихе неочекивано нестало. Победнице у гужви, изгуране и изгажене, покушавале су да одмагле са својим шерпама док су десетине осталих жагориле око тезге, оптужујући продавца да спроводи протекцију и да негде у резерви чува још шерпи. У једном тренутку се разлеже нова експлозија узвика. Две подбуле жене, од којих је једној коса била рашчупана, биле су дохватиле једну шерпу и отимале се за њу. Један тренутак су вукле свака на своју страну, а затим се дршка одломи. Винстон их је посматрао с гађењем. А ипак је, само за тренутак, у том крику из свега неколико стотина грла зазвучала таква страшна снага! Како то да никад не вичу тако због других, важних ствари?

Он написа:

Док не постану свесни, неће се никад побунити, а док се не побуне, неће моћи да постану свесни.

Ова реченица, помисли он, као да је преписана из неког партијског уџбеника. Разуме се, Партија је тврдила да је ослободила проле ропства. Пре Револуције су их капиталисти бесрамно израбљивали, гладовали су, били бичевани, жене присиљаване да раде у рудницима (жене су у ствари још увек радиле у рудницима), шестогодишња деца продавана да раде у фабрикама. Но у исто време, држећи се принципа двомисли, Партија је учила да су проли по природи нижа бића која се применом неколико једноставних правила морају држати у покорности, као животиње. У ствари се о пролима знало веома мало. Није било ни потребно знати много. Све док су радили и размножавали се, остале њихове активности су биле неважне. Остављени самима себи, као стока пуштена на аргентинске равнице, они су се били вратили начину живота који као да им је био урођен, као да је преостао од искони. Рађали су се, расли на улици, у дванаестој години почињали да раде, пролазили кроз кратак процват лепоте и сексуалне жеље, венчавали се у двадесетој, постајали средовечни у тридесетој, умирали најчешће у шездесетој. Тежак физички рад, брига о кући и деци, ситне свађе са суседима, филмови, фудбал, пиво и, изнад свега, коцка, испуњавали су њихов духовни хоризонт. Држати их под контролом није било тешко. Међу њима се увек кретало неколико агената Полиције мисли, ширећи лажне гласине и ликвидирајући оно мало појединаца за које се сматрало да могу постати опасни; али није било ни покушаја да се задоје идеологијом Партије. Није било пожељно да проли имајо чврсте политичке погледе. Од њих се тражио једино известан примитивни патриотизам на који се могло ослонити кад год би затребало приволети их на дуже радно време или смањена следовања. Чак и кад су постајали незадовољни, као што се који пут дешавало, њихово незадовољство није водило никуда јер су га, немајући општих представа, могли усред средити само на ситне појединачне трзавице. Већа зла по правилу нису примећивали. Знатна већина прола чак није ни имала телекран у кући. Чак се и обична полиција ретко мешала у њихове послове. У Лондону је било невероватно много криминала; постојао је цео један подземни свет лопова, разбојника, проститутки, продаваца дрога и варалица свих врста; но све је то било неважно јер се дешавало само међу пролима. У питањима морала било им је дозвољено да се држе обичаја својих предака. Сексуални пуританизам Партије није им био наметан. Промискуитет се није кажњавао, развод је био допуштен. Што се тога тиче, била би дозвољена и религија да су проли показали било какав знак потребе или жеље за њом. Били су испод сваке сумње. Као што је говорила партијска парола: „Проли и животиње су слободни.”

Винстон пође руком наниже и опрезно се почеша по отеченој вени. Била га је поново засврбела. Оно на шта се човек редовно враћао била је немогућност да се сазна какав је заиста био живот пре Револуције. Он извади из фиоке уџбеник историје за децу, који је био узајмио од господе Парсонс, и поче одатле да преписује један пасус у свој дневник:

У прошлости, пре наше славне Револуције, Лондон није био овај лепи град који данас познајемо. Он је тада био мрачно, прљаво, бедно место где готово нико није имао довољно да једе и где је стотине хиљада сиромашних људи живело без обуће на ногама, па чак без крова над главом. Деца ваших година морала су да раде дванаест часова дневно за свирепе господаре који су их тукли бичевима ако нису радила довољно брзо и хранили их само мрвама устајалог хлеба и водом. Али усред ове страшне беде постојало је само неколико великих и лепих кућа где су живели богаташи који су имали и по тридесет слугу. Богаташи су се звали капиталисти. То су били дебели, ружни људи злобних лица, као овај насликан на следећој страни. На слици се види да је одевен у дуг црн капут који се звао фрак, и сјајан шешир необичног изгледа, налик на сулундар, који се звао цилиндар. То је била униформа капиталиста, и нико је други није смео носити. Капиталисти су поседовали све на свету, а сви остали су били њихове слуге. Они су поседовали сву земљу, све куће, све фабрике, сав новац. Ако их неко није слушао, они су га могли бацити у затвор или му одузети посао те би умро од глади. Кад би говорио са капиталистом, обичан човек је морао да се улагује и клања пред њим, да скида капу и да му се обраћа са „господине”. Поглавар свих капиталиста звао се краљ. Он...

Али Винстон је већ знао шта даље стоји у каталогу. Бискупи у таларима, судије у хермелинским огртачима, срамни стуб, акције, млин који покрећу робови, „мачка са девет репова”, градоначелников банкет, и обичај да се папа целива у прст на нози. Затим нешто звано jus primae noctis, о чему вероватно дечји уџебници не говоре. То је био закон по коме је сваки капиталиста имао право да спава са сваком женом запосленом у овој или оној његовој фабрици.

Како сазнати колико је од свега тога лаж? Можда и јесте истина да обичан човек сада живи боље него пре Револуције. Једино сведочанство насупрот тој тврдњи био је неми протест у костима, инстинктивно осећање да су услови под којима се живи неиздржљиви и да су некад морали бити друкчији. У глави му сину да истинска карактеристика савременог живота није свирепост и несигурност, но иедноставно голотиња, запарложеност, равнодушност. Живот, ако би се човек осврнуо око себе, није имао сличности не само са лажима које су куљале с телекрана него ни са идеалима које је Партија тежила да достигне. Велике области тог живота, чак и за чланове Партије, биле су неутралне и неполитичке: отаљавати мучне послове, борити се за место у подземној железници, крпити чарапе, искамчити таблету сахарина, сачувати половину цигарете. Идеал који је Партија себи поставила био је нешто огромно, стравично и сјајно — свет бетона и челика, чудовишних машина и застрашујућих оружја — народ ратника и фанатика маршира у савршеном јединству а сви мисле исте мисли, извикују исте пароле, непрекидно, раде, боре се, тријумфују, прогоне — триста милиона људи, и сви са истим лицем. Стварност су били расточени, запарложени градови где су се недохрањени људи вукли горе-доле у ципелама које пропуштају, у покрпљеним кућама из деветнаестог века које су увек смрделе на купус и покварене клозете. Приказа му се слика Лондона, огромног и рушевног, града милиона кантиза Ђубре; у њу је била уплетена и слика госпође Парсонс, жене изборана лица и раскуштране косе која беспомоћно петија око запушене цеви на судоперу.

Винстон поново почеша зглоб на нози. Дању и ноћу, телекран је тукао по ушима статистичким подацима који су доказивали да људи данас имају више хране, више одеће, боље куће, бољу разоноду — да живе дуже, да имају краће радно време, да су већи, здравији, јачи, срећнији, интелигентнији, образованији него људи који су живели пре педесет година. Од тога се ниједна реч није могла ни побити ни доказати. Партија је, на пример, тврдила да је 40 одсто прола писмено, у поређењу са свега 15 одсто пре Револуције. Партија је тврдила да је стопа смртности код деце свега сто шездесет на хиљаду, а да је пре Револуције износила три стотине — и тако даље, и тако даље. То је личило на решавање проблема са две непознате, при чему је дата само једна једначина. Било је лако могуће да је дословно свака реч у уџбеницима историје, чак и оно што се прихватало без питања, чиста фантазија. Закони као што су jus primae noctis, бића као што су капиталисти и делови одеће као што је цилиндар могли су и не постојати; он није имао начина да то утврди.

Све се топило и маглило. Прошлост је била избрисана, чин брисања заборављен, и лаж је постала истина. Он је само једном у животу поседовао — и то после догађаја, то је било важно — конкретан, непобитан доказ о једном чину фалсификата. Држао га је у руци целих тридесет секунди. То се десило негде 1973 — било како било, негде у време кад су се он и Кетрин растали. Но онај датум који је важан у целој ствари претходио је томе којих седам или осам година.

Почетак приче је у ствари падао у средину шездесетих година, у период великих чистки у којима су првобитни води Револуције били ликвидирани једном заувек. У 1970. од свих њих остао је једино Велики Брат. Сви остали су дотле већ били раскринкани као издајници и контрареволуционари. Голдштајн је био у бекству и крио се незнано где; што се тиче осталих, неколицина је просто нестала, док је већина била погубљена после спектакуларних процеса на којима су признали све своје злочине. Међу онима који су најдуже остали у животу била су тројица вођа по имену Џонс, Аронсон и Ратерфорд. Они су били ухапшени по свему судећи 1965. године. Као што се често дешавало, прво су нестали, и годину дана или нешто дуже није се знало јесу ли живи или не, а затим наједном изведени пред јавност да оптуже сами себе на уобичајени начин. Признали су шпијунирање у корист непријатеља (непријатељ је и тада била Евроазија), проневеру државних средстава, убиство разних партијских функционера, интриге против Великог Брата које су датирале из времена много пре Револуције и саботаже које су проузроковале смрт стотина хиљада људи. Пошто су то признали, били су помиловани, враћени у Партију и постављени на положаје који су у ствари били синекуре, али су изгледали као важне функције. Сва тројица су у Тајмсу објавила дуге, покајничке чланке у којима су анализирали разлоге за своју издају и обећавали да ће се поправити.

Неко време пошто су били пуштени на слободу, Винстон их је сву тројицу видео у кафани Под кестеном. Сећао се страве и опчињености коју је осећао посматрајући их крајичком ока. Они су били много старији од њега, остаци једног давног света, готово последње велике фигуре преостале из херојских раних дана Партије. Из њих је још увек, једва приметно, избијала чар илегалне и борбе и грађанског рата. Винстон је имао осећање, мада су чињенице и датуми већ у то доба почели да се замагљују, да је за њих чуо годинама пре Великог Брата. Но они су сад били и ван закона, непријатељи, недодирљиви, неопозиво осудени на коначан нестанак за годину или две. Ко би једном пао шака Полицији мисли на крају се никад не би извукао. Они су били лешеви који чекају да буду поново послати у гроб.

Сви столови око њиховог били су празни. Није било паметно чак ни бити виден у близини таквих људи. Они су седели у тишини над чаша ма џина зачињеног каранфилићем, што је био специјалитет кафане. Од све тројице, Винстона је највише импресионирао Ратерфорд. Он је некад био чувени карикатуриста, чије су бруталне карикатуре доприносиле потпаљивању јавног мнења пре и за време Револуције. Чак су се и сада у Тајмсу појављивале, у дугим размацима, његове карикатуре. Оне су сад биле само имитација његовог ранијег стила, чудновато беживотне и неубедљиве. Увек су у питању биле старе теме, подгрејане за нову прилику — сиромашне стамбене четврти, изгладнела деца, уличне борбе, капиталисти у цилиндрима — капиталисти су се изгледа чак и на барикадама држали својих цилиндара — бескрајан, безнадежан напор за враћањем у прошлост. Он је био огромног раста, са гривом масне седе косе, бухавим лицем и дебелим, црначким уснама. У своје време је морао бити изванредно снажан; сад је његово огромно тело било опуштено, повијено, подбуло, расклимано на све стране. Чинило се да се на очиглед слама, као планина која се распада.

Било је петнаест часова; самотно доба дана. Винстон се више није сећао како се у то доба задесио у кафани. Она је била готово празна. Из телекрана се цедила музика металног звука. Њих тројица су седели у свом углу скоро непокретно, не говорећи ни речи. Непозван, келнер им донесе нову туру џина. На столу поред њих била је шаховска табла; фигуре су биле намештене, али нико није почињао игру. А затим се, за којих пола минута, нешто деси са телекранима. Мелодија коју су свирали промени се; промени се чак и тон: у њему се појави — али то је било тешко описати. Била се појавила једна чудна, шкрипава, реска, подругљива, нота; Винстон ју је у себи називао жутом нотом. А онда на телекрану запева неки глас:

Под кестеном сенке дуге
Продадосмо једно друго,
Једно друго без капаре
Продадосмо за две паре.

Њих тројица се и не помакоше. Но кад је још једном бацио поглед на Ратерфордово ружно лице, Винстон виде да су му очи пуне суза. И први пут примети, с неком унутрашњом дрхтавицом, не знајући чак ни због чега је уздрхтао, да је и Аронсону и Ратерфорду нос био сломљен.

Нешто касније сва тројица су били поново ухапшени. Испоставило се да су од самог тренутка кад су први пут пуштени почели ковати нове завере. На другом процесу поново су признали све старе злочине, и још цео списак нових. После тога су били погубљени, а њихова судбина забележена у историјат Партије као опомена будућим генерацијама. Неких пет година после тога, 1973, Винстон је развијао свежањ докумената који му је управо био пао из пнеуматичне цеви на сто и наишао на комад папира који је очигледно био убачен међу остале па заборављен. У тренутку кад га је поравнао, он схвати његов значај. То је била половина једне стране Тајмса старог неких десет година — горња половина стране, на којој се налазио датум — на којој је била фотографија групе делегата на неком партијском конгресу у Њујорку. У средини групе стајали су Џонс, Аронсон и Ратерфорд. Грешке није могло бити; у сваком случају, у легенди испод фотографије била су њихова имена.

Значај фотографије био је у томе што су на оба процеса сва тројица признала да су тог дана били на евроазијском тлу. Били су одлетели, са неког тајног аеродрома у Канади, на место састанка које је било негде у Сибиру и састали се са члановима генералштаба евроазијске армије, којима су одали важне војне тајне. Винстону се тај датум задржао у сећању, јер је тог дана био Ивањдан; но цела та прича свакако је била забележена на безброј места. Закључити се могло само једно: сва признања су била лаж.

Разуме се, тако нешто није само за себе представљало неко откриће. Винстон чак ни у то време није веровао да су људи ликвидирани у чисткама заиста починили све злочине за које су били оптужени. Али фотографија је представљала конкретан доказ, она је била део укинуте прошлости, као фосил који, пронађен у непредвиђеном слоју, обара геолошку теорију. Она је била довољна да разбије Партију у атоме, кад би се само некако могла објавити и њено значење разгласити.

Наставио је рад и не заставши. Чим је видео шта је на фотографији и какво јој је значење, покрио је листом папира. Она се на срећу, кад ју је одвио, са телекрана видела наопачке.

Затим је ставио блок за белешке на колено и гурнуо столицу уназад, да би се што је могуће више одмакао од телекрана. Не показивати ништа на лицу није било тешко; с извесним напором могло се контролисати чак и дисање, али куцање срца се није могло регулисати, а телекран је био таман довољно осетљив да ухвати откуцаје. Пустио је да прође, како је оценио, десет минута, цело време мучен страхом да ће га нека случајност — на пример, дашак промаје преко стола — одати. Затим је, фотографију, не откривајући је, убацио у рупу за памћење, заједно са још неким непотребним папирима. Она се тамо за непун минут претворила у пепео.

То се десило пре десет-једанаест година. Данас би вероватно ту фотографију сачувао. Чудио се што му се чини да то што ју је држао у руци нешто мења ствар чак и сад кад су и фотографија и снимљени догађај били само сећање. Је ли моћ Партије над прошлошћу слабија, упита се он, зато што је један доказ који више не постоји некад постојао?

Но та фотографија, чак и кад би је било могуће ускрснути из пепела, данас више не би представљала никакав доказ. У време кад ју је пронашао, Океанија више није била у рату са Евроазијом, тако да је Истазија била та којој су она три мртва човека издала своју земљу. Касније је било нових оптужби — две, три, више се није сећао колико. Лако је могуће било да су признања била прерађивана и прерађивана све док првобитни датуми и чињенице нису изгубили сваки значај. Прошлост није само једанпут мењана него непрестано. Највише га је мучило, на неки кошмаран начин, то што никад није јасно схватио чему тај огромни систем обмане. Непосредне предности које да је фалсификовање прошлости биле су очигледне, али крајњи мотив је био недокучив. Он поново узе перо и написа:

Јасно ми је КАКО; није ми јасно ЗАШТО.

Запита се, као што се много пута пре тога питао, да није он сам луд. Можда бити луд значи само бити у мањини која се састоји од само једног човека. Некад је знак лудила било веровање да се земља окреће око сунца; данас је то веровање да је прошлост неизмењива. Можда је он једини који то верује; ако је једини, онда је луд. Но помисао да је луд није га много узнемиравала; ужасно је било то што је исто тако могао и не бити у праву.

Он узе у руке уџбеник историје и погледа слику Великог Брата која је заузимала целу прву страну. Хипнотичке очи загледаше се у његове. Људи су живели цео живот под притиском неке огромне силе — нечега што продире у унутрашњост лобање, туче по мозгу, страхом истерује веровања, наводи човека малтене да пориче сведочанство својих чула. На крају ће Партија објавити да су два и два пет. Било је неизбежно да пре или после изнесе ту тврдњу: то је захтевала логика њеног положаја. Њена филозофија је прећутно порицала не само вредност искуства него и само постојање спољне стварности. Здрав разум био је јерес над јересима. Међутим, није поражавало то што се за друкчије мишљење кажњавало смрћу; поражавала је помисао да је Партија можда ипак у праву. Јер, најзад, откуд знамо да су два и два заиста четири? Или да Земљина тежа заиста дејствује? Или да је прошлост неизменљива? Ако и прошлост и спољни свет постоје само у свести а свест је подложна контроли — шта онда?

Не! Храброст му скочи сама од себе. Пред очи му изиђе, недозвано никаквом непосредном асоцијацијом, О'Брајеново лице. Био је сигурнији него икад да је О'Брајен на његовој страни. Дневник је био за О'Брајена — упућен О'Брајену; као бескрајно писмо које нико неће прочитати, али које је адресирано на једну одређену особу и из те чињенице добија своју боју.

Партија налаже да се сведочанство очију и ушију мора одбацити. То је њена коначна, најсуштинскија наредба. Винстону се срце стеже од помисли на огромну силу подигнуту на њега, на лакоћу с којом би га сваки партијски интелектуалац победио у дебати, на суптилне аргументе које он не би могао да схвати, а камоли да на њих одговори. А ипак је у праву! Они греше, а у праву је он. Мора се бранити све што је очигледно, што је глупо, што је истинито. Очигледне истине су истините, тога се придржавај! Стварни свет постоји, његови се закони не мењају. Камење је тврдо, вода је мокра, предмети који нису подупрти падају према средишту земље. С осећањем да се обраћа О'Брајену, и, у исто време, да износи важан аксиом, он написа:

Слобода, то је слобода рећи да су два и два четири. Ако је то дато, све остало долази само по себи.

8

Однекуд, са дна неког пролаза, на улицу доплови мирис кафе која се пржи — праве кафе, не кафе Победа. И против своје воље, Винстон застаде. За секунд-два поново се нађе у полузаборављеном свету свог детињства. Онда се нека врата залупише и ућуткаше мирис као звук.

Био је прешао неколико километара тротоарима; у проширеној вени му је пулсирало. Тоје био већ други пут у три недеље како није провео веће у Центру културе и одмора — непромишљен потез, јер се свачије присуство брижљиво проверавало. У принципу, члан Партије никад није имао слободног времена и није никад био сам осим у кревету. Кад не ради, једе или спава, требало је да учествује у каквој колективној рекреацији; чинити било шта што је одавало склоност ка усамљивању, чак и шетати сам, увек је било помало опасно. У Новоговору је и за то постојала реч: својеживот, што је означавало индивидуализам и ексцентричност. Али те вечери, кад је изишао из Министарства, благи априлски ваздух га беше завео. Небо је било топлије плаво него икад раније те године; дуго, бучно веће у Центру, досадне, заморне игре, предавања, шкрипаво другарство подмазано џином наједном му се учинише неподношљивим. Поводећи се за импулсом, окренуо је леђа аутобуској станици и одлутао у лавиринт Лондона, прво на југ, затим на исток, затим на север, губећи се у непознатим улицама и скоро не хајући у ком правцу иде.

Ако уопште има наде, био је записао у дневник, она је у пролима. Те речи су му се непрестано враћале, констатација мистичне истине и очигледног бесмисла. Налазио се негде у кварту најамних страћара, североисточно од места које се некад звало железничка станица Сент Панкрас. Ишао је калдрмисаном улицом између малих двоспратница олупаних капија које су излазиле право на тротоар и на неки чудан начин подсећале на пацовске рупе. Овде-онде међу коцкама калдрме виделе су се баре прљаве воде. На капије је улазило и излазило, нестајало низ пролазе који су се одвајали с обе стране, и врвело тротоарима зачуђујуће мноштво света — девојке у пуном цвату, са грубо нашминканим устима, младићи који су гањали девојке, дебеле расклиматане жене по којима се видело како ће девојке изгледати кроз десет година, старци који су се вукли на искривљеним ногама, и дроњава босонога деца која су се играла у барама и растурала на љутите крике својих мајки. Скоро четвртина прозора у тој улици било је разбијено и покрпљено картоном или фумиром. На Винстона скоро нико није обраћао пажњу; само неколико њих посматрало га је с неком уздржљивом радозналошћу. Испред једне капије стајале су и разговарале две чудовишно дебеле жене са рукама црвеним као цигла прекрштеним преко кецеља. Док се приближавао, Винстон ухвати неколико мрвица њиховог разговора.

„Јесте, реко' ја њој, све је то, реко', лепо и красно. Ал' да си ти на мом месту, питала би' ја тебе шта би' радила. Лако је, реко', теби да ми солиш памет, ал' да су теби моје бриге, и ти би тако исто.”

„Јес', вала”, рече друга, „то и јесте оно.”

Рески гласови се намах прекидоше. Док је пролазио, жене га одмерише у непријатељском ћутању. Но посреди у ствари није било непријатељство: једноставно неки опрез, неко тренутно кочење, као при проласку какве непознате животиње. Плави комбинезон члана Партије у оваквој улици није могао бити свакодневни призор. У ствари, бити виђен на таквом месту није било препоручљиво, сем ако човек није имао одређеног посла. Ако би налетео на патролу, она би га лако могла зауставити. „Друже, молим вас ваша документа. Шта радите у овом крају? У које време сте изишли с посла? Је ли ово ваш уобичајени пут до куће?” — и тако даље, и тако даље. Додуше, ниједно правило није забрањивало повратак кући неуобичајеним путем; али тако нешто је било довољно да човек скрене на себе пажњу Полиције мисли.

Одједном се цела улица узбуни. Са свих страна се зачуше повици упозорења. Људи су улетали у капије као зечеви. Нешто испред Винстона, нека млада жена искочи из капије, дохвати дете које се играло у бари, зави га у кецељу и поново ускочи у капију, све у једном покрету. У истом тренутку човек у црном оделу набораном као хармоника, који се беше појавио из једног од побочних пролаза, потрча према Винстону, узбуђено показујући на небо.

„Лађа!” повика он. „Чувај се, шефе! Ено је горе! Брже лези!”

„Лађом” су због нечега проли називали ракетне бомбе. Винстон се сместа баци потрбушке. Проли су скоро увек били у праву кад су давали ова упозорења. Чинило се да имају неки инстинкт који им је неколико секунди унапред говорио да ракета долази, иако су ракете наводно биле брже од звука. Винстон састави руке над главом. Зачу се тресак од кога се учини да се плочник подиже; по ледима му се просу киша нечега лаког. Кад је устао, виде да је покривен комадићима стакла од најближег прозора.

Пође даље. Бомба беше срушила групу кућа на двеста метара од њега. У ваздуху је висила црна перјаница дима, а испод ње облак прашине од малтера, у коме се већ око рушевина окупљала гомила. Испред њега је на улици лежала гомилица малтера у чијој се средини видео светлоцрвени поточић. Кад се приближио, виде да ту лежи шака одсечена у зглобу. Сем светлоцрвене ране, рука је била толико побелела да је личила на гипсани одливак.

Он је шутну у сливник, а затим, да би избегао гужву, скрете десно у попречну уличицу. После три-четири минута наде се ван области коју је, захватила бомба; прИјави гамизави живот текао је даље као да се ништа није ни десило. Било је скоро двадесет часова, и продавнице пића за проле („крчме”, како су их звали) биле су дупке пуне. Кроз њихова умазана врата која су се непрекидно отварала и затварала, продирао је задах мокраће, струготине и киселог пива. У углу који је чинила избачена фасада једне куће три човека су стајала збијени један уз другог; средњи је држао у руци савијене новине, које су остала двојица проучавала преко његовог рамена. Још пре но што се довољно приближио да им разазна израз лица, Винстон је у свакој црти њихових тела јасно видео дубоку занесеност. Очигледно су читали неку озбиљну вест. Кад је стигао на неколико корака од њих, групица се одједном растури а два човека се почеше жестоко препирати. За тренутак се чак чинило да тек што се нису потукли.

„Ама слушај кад ти лепо говорим! Кад ти кажем, има више од четрн'ес' месеци како није изишла седмица!”

„Јес', ђавола није!”

„Није, бре! Ја кући чувам све резултате од последње две године, све имам записано. Чим које вучење, ја запишем; као сат. И, кад ти кажем, има више од четрн'ес' месеци...”

„Е баш је изишла! И број ћу да ти кажем. Четристо седам, завршавао се на четристо седам. То ти је било у фебруару месецу — друга недеља у фебруару.”

„Ево ти га што је било у фебруару! Све ја то кући имам записано, црно на бело. И кад ти кажем, има више од...”

„Доста, бре, људи, ако бога знате!” викну трећи.

Разговарали су о лутрији. Кад је прешао тридесет метара, Винстон се осврте. Још увек су се расправљали, оживелих, запаљених лица. Лутрија, која је сваке недеље исплаћивала огромне згодитке, била је једини вид друштвеног живота за који су проли показивали озбиљно интересовање. Вероватно их је било на милионе којима је лутрија представљала главни, ако не и једини разлог да и даље живе. Она је била њихова радост, њихова лудост, њихов мелем, њихов духовни подстрек. Кад је лутрија била у питању, једва писмени људи били су способни за компликоване рачунске радње и невиђене подвиге меморије. Постојало је цело једно племе људи који су зарађивали себи за живот просто продајом система, прогнозе и амајлија. Винстон није имао везе са организацијом лутрије — то је била надлежност Министарства обиља — али је знао (као, уосталом, и сваки члан Партије) да су згодици у већини случајева измишљени. Заиста су се исплаћивале само мање суме, а добитници премија били су непостојеће личности. У одсуству правог саобраћаја унутар Океаније, то није било тешко удесити.

Али ако је уопште било наде, она је била у прцилима. Човек се тога морао држати. Исказано речима, то је деловало разумно; а кад је човек посматрао људска бића која пролазе поред њега, постајало је чин вере. Улица у коју беше скренуо водила је низбрдо. Због нечег му се чинило да је у тој улици већ био, и да је недалеко од ње један од већих булевара. Однекуд испред њега разлеже се вика. Улица је завијала под оштрим углом и завршавала се степеницама које су водиле у увучени пролаз где је неколико пиљара продавало спарушено поврће. У том тренутку Винстон се сети где је. Пролаз је водио у главну улицу, а иза следећег угла, ни пет минута одатле, налазила се антикварница где је купио празну свеску која му је сад била дневник. А недалеко од те радње, у малој књижари, био је купио перо и мастило.

На врху степеница застаде за тренутак. На супротној страни пролаза налазио се неки мали ћумез од крчме, чије прозоре као да је покрило иње; у ствари, били су прекривени слојем прашине. Неки старац, погрбљен али живахан, са белим брковима који су се кострешили напред као у рака, гурну врата и уђе. Док је стајао и посматрао, Винстону паде на памет да је старац, коме је било најмање осамдесет година, у време Револуције већ морао бити човек средњих година. Он и још неколицина његових вршњака били су последња преостала веза са несталим светом капитализма. У самој Партији више није било много људи који су у зрело доба ушли пре Револуције. Старија генерација је највећим делом била ликвидирана у великим чисткама шездесетих година, а шачица преживелих била је застрашена до потпуне интелектуалне предаје. Ако је постојао ико живи ко му може рећи истину о првој половини века, то је морао бити неки прол. Винстону одједном прође кроз главу онај пасус из уџбеника историје који је био преписао у дневник; на то га обузе неки лудачки импулс. Ући ће у крчму, некако се упознати са старцем, и распитати се код њега. Рећи ће му: „Причајте ми о животу у време кад сте били дечак. Како је било у то време? Је ли било боље или горе него данас?”

На брзину, да не би имао времена да се уплаши, он сиђе степеницама и пређе узану уличицу. Разуме се, цео подухват је био неразуман. Као и обично, није постојао никакав пропис који би изричито забрањивао разговор са пролима или посету њиховим крчмама, но и једно и друго је било појава превише необична да би прошла непримећена. Ако се појави патрола, могао би се правдати да му је позлило, но то би му тешко поверовали. Он гурну врата; у лице га удари одвратан сирасти задах киселог пива. Док је улазио, бука у крчми опаде за пловину. За леђима осети како сви посматрају његов плави комбинезон. Људи који су у дну сале играли стрелице(2) прекидоше игру за читавих тридесет секунди. Старац је стајао за шанком и око нечега се препирао са келнером, крупним гојазним младићем кукаста носа и огромних долактица. Групица осталих стајала је око њих са чашама у рукама и посматрала призор.

„Шта 'оћеш, лепо сам те питао”, рече старац, ратоборно исправљајући рамена. „'Оћеш да кажеш да у целој овој рупи не мо'ш нађеш криглу од пинте?”

„Пинта? Шта ти је сад па то?” упита келнер, нагињући се према старцу и ослањајући се врховима прстију на шанк.

„Види га! Кобајаги келнер а не зна шта је пинта. Пинта ти је пола кварта, а чет'ри кварта, то је галон. 'Очеш још и азбуку да те учим?”

„Никад чуо нисам”, одреза келнер. „Литар и пола литра — друго не служимо. Ено ти тамо чаше на полици.”

„Ја пијем на пинте”, није се предавао старац. „Баш си мог' о да ми наточиш пинту. Кад сам ја био млад није било ништа на тај твој литар.”

„Кад си ти био млад људи су још живели на дрвећу”, рече келнер, намигујући осталим гостима.

Одјекну смех, и нелагодности од Винстоновог уласка као да нестаде. Старчево лице прекривено белим чекињама беше поруменело. Он се окрете, гунђајући нешто за себе, и судари се с Винстоном. Винстон га благо ухвати за руку.

„Јесте ли за једно пиће?” упита га.

„Ви сте господин човек”, рече старац, поново исправљајући рамена. Он као да није примећивао Винстонов плави комбинезон. „Дај једну пинту!” добаци он келнеру, агресивно. „Пинту пивчуге.”

Келнер им наточи по пола литре тамносмеђег пива у дебеле кригле које је био испрао у кофи испод шанка. У пролским крчмама могло се добити једино пиво. Они нису смели да пију џин, али су до њега ипак могли доћи без много муке. Игра стрелица настави се пуном паром, а људи за шанком почеше разговарати о лутрији. Винстоново присуство за тренутак беше заборављено. Поред прозора је стајао чамов сто; ту је могао разговарати са старцем не плашећи се да ће га ко чути. Опасност је била велика, али у крчми бар није било телекрана, што је проверио још кад је ушао.

„Баш је мог' о да ми наточи пинту”, загунђа старац седајући. „Пола литра ми је мало. Од пола литра не могу да се задовољимо А цео литар много. Ако попијем литар, сваки час ме тера у клозет. Башка цена.”

„Мора бити да сте видели великих промена у животу”, рече Винстон за пробу.

Старчеве бледоплаве очи скретоше са мете за стрелице на шанк, а са шанка на врата мушког клозета, као да је мислио да су се промене десиле у самој крчми.

„Пиво је било боље”, рече он најзад. „И јефтиније! Кад сам ја био млад, пиво је коштало — ми смо говорили ‚пивчуга’ — чет'ри пенија пинта. Још пре рата, наравно.”

„Који је то рат био?” упита Винстон.

„Сви ратови”, расејано одговори старац. Он подиже чашу; рамена му се поново исправише. „Е па, живели; у ваше здравље!”

Оштра јабучица на мршавом грлу одскочи, спусти се запрепашћујућом брзином и пива нестаде. Винстон оде до шанка и врати се са још две политрице. Старац је, рекло би се, био заборавио своју предрасуду против целог литра.

„Ви сте много старији од мене”, рече Винстон. „По свему судећи били сте одрастао човек још пре него што сам се ја родио. Ви још памтите како је било у старим временима, пре Револуције. Људи мојих година, у ствари, не знају ништа о том добу. Ми о томе можемо само читати у књигама, а оно што у њима пиште може и не бити истина. Зато бих волео да чујем шта ви мислите. У уџбеницима историје пише да је живот пре Револуције био потпуно различит од данашњег, да је тада постојала стравична тиранија, неправда, сиромаштво — горе него што и можемо замислити. Овде у Лондону маса света није целог живота имала довољно за јело. Половина њих није имала ни обуће. Радили су дванаест сати дневно, напуштали школу са девет година, спавали по десеторо. А у исто време постојала је једна шачица људи, свега неколико хиљада — капиталисти, тако су се звали — који су били богати и моћни. Они су поседовали све што се могло поседовати. Живели су у великим, раскошним кућама са тридесет слугу, возили су се аутомобилима и кочијама са четири коња, пили су шампањац, носили цилиндре...”

Старац наједном сину.

„Цилиндре! Баш чудно што и' поменусте. А мислио сам колико јуче на цилиндре, ни сам не знам зашто. Баш сам мислио: мајкуму, ево већ ко зна кол' ко година како нисам вид'о цилиндер. Нестали дибидуз. Последњи пут сам носио цилиндер кад ми је умрла свастика. А то вам је било, то вам је било — не умем тачно да вам кажем, ал' биће добри' педесет година. Наравно, да се разумемо, није био мој, био сам га уз'о под кирију.”

„Цилиндри нису толико важни” стрпљиво ће Винстон. „У питању је ово: ти капиталисти — они и још неколико адвоката, свештеника и сличних који су живели на њихов рачун — били су господари свега. Све што је постојало, постојало је за њих. А ви — обични људи, радници — ви сте били њихови робови. С вама су могли радити шта су хтели. Могли су вас отпремити у Канаду као стоку. Могли су спавати с вашим ћеркама ако им се прохтело. Могли су наредити да будете бичевани једном справом која се звала мачка са девет репова. Морали сте да им скидате капу. Сваког капиталисту пратила је читава гомила лакеја који су...”

Старац поново сину.

„Лакеји!” рече он. „Е вала ту реч нисам чуо већ боктепита откад. Лакеји! Сад сте ме баш подсетили на младе дане. Ја сам некад — у, бестрага одавно — иш'о недељом у Хајд парк да слушам оне људе што су држали говоре. Војска спаса, католици, Јевреји, Индуси — ко све ту није држ'о говоре. Е, ту је био један — сад већ не би' умео да вам кажем како се звао, ал' тај не да је говорио! Како је тај шибао ‚Лакеји!’, тако је говорио. ‚Лакеји буржоазије! Удворице владајуће класе!’ Паразити — и то је говорио. Исто и ‚хијене’ — јесте, баш тако: хијене. — Наравно, да се разумемо, то је он о лабуристима.”

Винстон је осећао да се не разумеју.

„Ево шта сам ја, у ствари, хтео да знам”, рече. „Сматрате ли да сте данас слободнији него у оно време? Да ли се према вама боље поступа? У стара времена, ти богаташи, људи на врху...”

„Горњи дом”, рече старац задубљен у успомене.

„Добро, Горњи дом, ако хоћете. Само хоћу да вас питам ово: да ли су ти људи могли да се према вама понашају као према нижима, само зато што сте ви били сиромашни а они богати? На пример, је ли истина да сте им се морали обраћати са ‚господине’ и скидати капу кад сте пролазили мимо њих?”

Старац као да се био дубоко замислио. Пре но што је одговорио, он отпи око четвртину свог пива.

„Јесте”, рече. „Волели су да се човек до'вати за капу пред њима. Из поштовања. Ја лично, ја то нисам волео, ал' ето, пуно пута сам и ја скид'о капу. Морало се, ето.”

„А да ли је био обичај — ја вам само наводим шта сам прочитао у уџбеницима историје — да ли је био обичај да вас ти људи и њихове слуге гурају са тротоара у канал?”

„Један ме је гурнуо”, рече старац. „Сећам се к'о да је јуче било. То се баш догодило увече, на дан веслачке трке(3) — а на тај дан су увек жестоко лумповали — и сударим се ја с једним младићем. Баш господин — свилена кошуља, цилиндер, црн иберцигер. Иде он тако и тетура се, и ја налетим на њега, онако случајно. Каже он мени ‚Што не гледаш’, каже, ‚куд идеш?’ Кажем ја њему ‚Шта 'оћеш’, кажем, ‚није ваљда тротоар твој?’ Каже он мени ‚Немој да си безобразан, главу ћу да ти откинем.’ Кажем ја њему, ‚Ти си пијан’, кажем ‚са 'ћу да позовем пандура.’ А он, замислите ви то, он мене гуме у груди и малте нисам пао под аутобус. Е сад, знате, ја сам тад био млад; показ'о би ја њему да није...”

Винстона захвати осећање беспомоћности. Старчево памћење није било ништа друго до гомила неважних детаља. Човек би га могао испитивати цео дан, па опет не сазнати ништа значајно. Партијски историјски списи могли су у извесном смислу и бити истинити; можда чак и потпуно истинити. Он учини последњи покушај.

„Можда се нисам јасно изразио”, рече. „Хоћу да кажем ово. Ви сте живи већ веома дуго; половину живота проживели сте пре Револуције. Већ 1925. године ви сте били одрастао човек. Сматрате ли, судећи по ономе чега се сећате, да је живот тада био бољи него данас? или гори? Кад бисте могли да бирате, да ли бисте радије живели у оно време или данас?”

Старац се замишљено загледа у мету за стрелице. Затим отпи пиво, спорије него први пут. Кад је проговорио, у гласу му се осети нека трпељива, филозофска нота, као да га је пиво било омекшало.

„Знам шта би 'тели да вам кажем”, рече он. „'Тели би да вам кажем да би' радије био млад. То би вам скоро свако рек'о. Које млад, он је и здрав, и јак. Ако дође у моје године, њему никад није добро. Ноге ме боле да вам не могу рећи, а бешика: уби боже. Диже ме ноћу по пе'-шес' пута. А опет, кад погледате, није ни лоше кад је човек стар. Нема више оне исте бриге. Нема ништа да се мајмунише око жена, а то вам је велика ствар. Ја нисам био са женом ево скоро три'ес' година, ако ми верујете, нит' ми је на памет пало.”

Винстон се навали на прозорски оквир. Није вредело продужавати. Хтеде да узме још пива, кад се старац на једном диже и журно одгега до смрадног писоара на другом крају просторије. Оних накнадних пола литра већ је деловало. Винстон остаде да седи још минут или два, загледан у своју празну криглу, и скоро не примети кад га ноге поново изнесоше на улицу. Најкасније за двадесет година, размишљао је он, на огромно и једноставно питање „Да ли је живот пре Револуције био бољи него данас?” више се никако неће моћи одговорити. Уосталом, на њега се већ сада није могло одговорити, пошто оно неколико раштрканих људи који су преживели из тих давних времена више није било у стању да једно доба упореди с другим. Они су се сећали милиона бескорисних ствари и догађаја: свађе са другом на послу, потраге за изгубљеном пумпом за бицикл, вртлога прашине у неко ветровито јутро пре седамнаест година, израза на лицу одавно умрле сестре; али ствари од значаја биле су ван њиховог видног поља. Били су налик на мраве, који мале предмете виде, али велике не. А кад је памћење издало а записи били фалсификовани — кад се то догодило, тврдња Партије да је поправила услове људског живота морала се прихватити јер није постојало, нити ће икад поново постојати, било какво мерило помоћу кога би се то могло проверити.

У том тренутку ток његових мисли се нагло заустави. Он стаде и подиже поглед. Налазио се у узаној улици, са неколико мрачних радњи раштрканих међу стамбеним зградама. Одмах изнад његове главе висиле су три безбојне металне кугле које су изгледале као да су некад биле позлаћене. Место му се учини познато. Па да! Стајао је испред антикварнице где је био купио дневник.

Прође га дрхтај страха. Куповина свеске већ је сама по себи била непромишљено дело; био се заклео да се више никад и не приближи тој радњи. Па ипак, чим је допустио мислима да одлутају, ноге су га саме довеле овамо. Дневник је почео да пише у нади да ће се заштитити од управо таквих самоубилачких импулса. У исто време примети да је радња још увек отворена, иако је већ био скоро двадесет и један час. Мислећи да ће бити мање упадљив унутра него ако се врзма по тротоару, он преде преко прага. Ако га ко буде испитивао, моћи ће оправдано да каже да је тражио жилете.

Власник беше запалио висећу петролејску лампу, од које се ширио нечист, али пријатељски мирис. То је био човек од својих шездесет година, крхак и повијен, дуга, доброћудна носа и благих очију деформисаних кроз дебела стакла наочара. Коса му је била готово потпуно седа, но обрве су биле чупаве и још увек црне. Са својим наочарима, својим благим, немирним покретима и старим сакоом од црног сомота изгледао је на неки начин интелектуално, као да је какав човек од пера, или музичар. Глас му је био мек, као избледео, а језик мање искварен него у већине прола.

„Препознао сам вас на тротоару”, рече он сместа. „Ви сте господин који је купио онај дамски албум. А, то вам је био диван папир, заиста. Пергамент-папир, тако се звао. Ја мислим да има сигурно педесет година откако се више не прави.” Он се загледа у Винстона преко својих наочара. „Да ли вам треба нешто одређено? Или бисте само да мало разгледате?”

„Само сам пролазио”, неодређено рече Винстон, „па сам погледао. Нисам тражио ништа нарочито.”

„Баш добро”, рече антиквар. „Не верујем да бих вам могао удовољити.” Он окрете свој меки длан навише, покајничким покретом. „Видите и сами: празна радња. Међу нама речено, трговини антиквитетима је прошло време. Нема више потражње, нема ни залиха. Намештај, стакло, порцулан — све се то поломило, мало-помало. А већ металне ствари су већином претопљене. Месинган свећњак нисам видео већ годинама.”

Унутрашњост радњице била је у ствари до неудобности пуна, али није било ничега од иоле какве вредности. Празног простора на под у било је врло мало, јер је свуда уза зидове било наслагано безброј рамова за слике. У излогу је било неколико подметача са завртњима и наврткама, истрошеним дИетима, перорезима сломљених сечива, оксидисаним џепним часовницима који се нису чак ни правили да су исправни, и осталим разноврсним кршом. Једино је на сточићу у углу била једна гомила ситница — лакираних бурмутица, брошева од ахата и сличног — у којој се, чинило се, може наћи нешто занимљиво. Док се приближавао сточићу, Винстон спази неки округао, гладак предмет који се меко пресијавао на светлости лампе, и подиже га.

То је био тежак комад стакла, с једне стране заобљен а с друге гладак, тако да је готово био полулопта. И боја и фактура стакла имали су неку чудну мекоту, као кишница. У самом средишту, увеличан заобљеном површином, налазио се неки чудан, ружичаст, изувијан предмет који је подсећао на ружу или морску сасу.

„Шта је ово?” упита Винстон, зачаран.

„То вам је корал”, рече старац. „Највероватније из Индијског океана. У оно време су га стављали у стакло. Ово није направљено пре мање од сто година. По изгледу би се рекло да има и више.”

„Лепа ствар”, рече Винстон.

„Заиста лепа”, рече старац са разумевањем. „Али нема их много који би то данас рекли.” Он кашљуцну. „Овај, ако сте заинтересовани да га купите, коштало би вас четири долара. Сећам се кад су овакве ствари биле и по осам фунти, а осам фунти вам је било — не бих могао да прерачунам у данашње паре, али било је много. Али шта ћете, коме је данас стало до правих старинских предмета — макар и до оне шачице која је преостала?”

Винстон сместа исплати четири долара и стави жуђени предмет у џеп. Задивила га је била не толико његова лепота, него то што је на неки начин изгледало као да припада добу сасвим другачијем од садашњег. Меко стакло боје кишнице није личило ни на једно стакло које је дотад видео. Предмет је био двоструко привлачан зато што се очигледно није могао употребити ни за шта, мада је Винстон нагађао да је то некад требало да буде притискач за папир. Био му је тежак у џепу, но срећом није правио велику избочину. Било је необично, чак и ризично, да члан Партије поседује тако шта. Све што је било старо, уосталом и све што је било лепо, увек је на неки неодреден начин било сумњиво. Старац се беше приметно расположио пошто је примио четири долара. Винстон схвати да би он пристао и на три, па чак и на свега два.

„Горе на спрату има још једна соба; можда би вас интересовало да погледате”, рече он. „Додуше, ни тамо нема много; само неколико ствари. Ту ће нам већ требати светло.”

Он запали још једну лампу и погрбљен, поде испред Винстона уза стрме и истрошене. степенице, кроз узан кратак пролаз, и уведе га у собу која није гледала на улицу него на поплочано двориште и шуму димњака. Винстон примети да је намештај тако распоређен као да је соба још увек намењена за становање. На поду је лежала стаза тепиха, на зидовима су висиле две или три слике, а уз камин је била привучена дубока, прашњава наслоњача. На комоди је тиктакао старински стаклени сат са бројчаником издељеним на дванаест часова. Испод прозора се налазио огроман кревет, на коме је још увек стајао душек, и који је заузимао готово четвртину собе.

„Овде смо живели док ми жена није умрла”, рече старац, тоном као да се извињава. „Мало-помало, ето, распродајем намештај. А ево овај кревет, то вам је диван комад од махагонија — то јест био би, кад би човек могао да истера буве из њега. Само, ипак мислим да би вам био превише кабаст.”

Држао је лампу високо подигнуту, да осветли целу собу; у топлом пригушеном светлу, она је зачудо деловала веома примамљиво. Винстону пролете кроз главу мисао да би собу вероватно било сасвим лако изнајмити за неколико долара недељно, кад би се усудио да ризикује. Замисао је била луда, немогућа, од оне врсте коју треба избацити из главе чим уђе; но соба беше у њему пробудила неку носталгију, неко прадавно сећање. Учини му се да тачно зна како изгледа седети у таквој соби, у наслоњачи покрај ватре на отвореном огњишту, са ногама на решетки и чајником на полици камина; до крајности сам, до крајнести безбедан, непосматран ни од кога, непрогоњен ничијим гласом, у тишини где се чује само мрморење чајника и пријатељско тиктакање сата.

„Нема телекрана!” не уздржа се да промрмља.

„Ах”, рече старац, „нисам никад ни имао, знате. Скупо је то. А право да вам кажем, некако нисам ни осећао потребу. Него погледајте онај сто на расклапање тамо у углу. Мада, разуме се, ако бисте хтели да га расклапате, морали бисте прво да промените шарке.”

У другом углу стајао је орман за књиге; Винстон се већ био упутио према њему као привучен магнетом. Но унутра је било само смећа. Лов на књиге и уништење, књига били су у пролским четвртима обављени исто тако темељито као и свуда другде. У целој Океанији тешко да је постојала иједна књига штампана пре 1960. године. Старац је, и даље држећи лампу, стајао испред неке слике у оквиру од ружиног дрвета која је висила с друге стране камина, прекопута кревета.

„Овај, а ако вас интересују старе гравире...” дискретно поче он.

Винстон приђе да разгледа слику. То је била гравира неке оваИне зграде са четвртастим прозорима и малом, кулом у првом плану. Кулу је опасивала ограда, а на задњем крају стајало је нешто наиик на скулптуру. Винстон се неколико тренутака загледа у гравиру. Зграда му се чинила неодређено позната, мада се скулптуре није сећао.

„Рам је причвршћен за зид”, рече старац, „али ако хоћете, ја ћу га одшрафити.”

„Ову зграду познајем”, напослетку рече Винстон. „Сад је порушена. Налази се насред улице испред Палате правде.”

„Тако је. Испред Суднице.(4) Бомбардовали су је „ о, још одавно. Неко време је била црква. Црква Светог Симона, тако се звала.” Он се опет осмехну као да се правда, као да је свестан да је рекао нешто што изазива подсмех, и додаде: „наранџе и лимун, каже свети Шимун.”

„Како?” упита Винстон.

Наранџа и лимун, каже свети Шимун. То је била као једна песмица кад сам био мали. Не знам како даље иде; знам само да се завршава: Ево иде свећар да запали свеће, ево иде џелат да ти главу сече. То је ишло уз неку игру. Деца стану у два реда и испруже руке, а ви пролазите испред њих; кад дођу до ‚ево иде џелат да ти главу сече’, они спусте руке и ухвате вас. То је била као нека бројаница о томе шта кажу звона разних цркава. Помињале су се све лондонске цркве — то јест, оне најважније.”

Винстон је површно питао из ког века потиче та црква. Одредити старост неке зграде у Лондону било је увек тешко. За сваку већу и импресивнију зграду, ако би се имало могло сматрати да је новијег датума, аутоматски се тврдило да је подигнута после Револуције, док се све што је очигледно било ранијег датума приписивало неком нејасно одређеном периоду названом средњи век. Званично се сматрало да из векова капитализма није произишло ништа од вредности. Као што се није могла дознати из књига, историја се није могла дознати ни из архитектуре. Кипови, записи, спомен-плоче, имена улица — све што је могло осветлити прошлост било је систематски измењено.

„Нисам ни знао да је то била црква”, рече он.

„У ствари, остало их је пуно”, рече старац, „само сад се користе за друге ствари. Чекајте, како беше ишла она песмица? Аха! Сетио сам се!

Наранџа и лимун, каже свети Шимун.
Дугујеш ми фартинг, каже свети Мартин...

ето, толико се сећам. Фартинг вам је био бакарни новчић, налик на један цент.”

„А где је црква Светог Мартина?” упита Винстон.

„Светог Мартина? Још постоји. На Тргу победе, поред галерије слика. То је она зграда са троугластим предворјем и стубовима, знате она са великим степеништем.”

Винстон ју је добро знао. У тој згради се налазио музеј који се користио за разне врсте пропагандних изложби — макета ракетних бомби и пловећих тврђава, воштаних фигура које су представљале зверства непријатеља, и сличног.

„Звала се Свети Мартин у пољима, додаде старац, „мада се не сећам да сам игде близу видео неко поље.”

Винстон не купи слику. Поседовати је било би још већи ризик но имати онај стаклени притискач, а однети кући немогуће, сем ако би је извадио из рама. Он се ипак задржа још неколико минута у разговору са старцем, чије име, како је открио, није било Викс — као што се могло закључити по натпису изнад улаза — него Черингтон. Испоставило се да је Черингтон удовац од шездесет и три године који је у тој радњи становао тридесет година. Цело то време намеравао је да измени име на фирми, али никако није стизао. Док су разговарали, Винстону се непрестано враћала полузаборављена дечја песмица. Наранџа и лимун, каже свети Шимун, дугујеш ми фартинг, каже свети Мартин! Чудно, али понављајући то у себи, имао је илузију да стварно чује звона, звона изгубљеног Лондона која су још увек, негде, постојала, прерушена и заборављена. Чуо их је како звоне са једног утварног торња за другим. Па ипак, колико се сећао, никад у стварном животу ните чуо звоњаву црквених звона.

Он се опрости од Черингтона и сиђе сам низа степенице, да га старац не би видео како извида улицу пре но што ће изићи. Био је већ решио да после одговарајућег интервала — од, рецимо, месец дана — поново рескира и посети радњу. То можда не би било опасније него један изостанак увече из Центра. Озбиљна лудост је била у томе што се уопште вратио овамо, пошто је већ купио дневник, а није знао да ли се власнику може веровати. Па ипак...!

Да, доћи ће опет. Купиће још лепих отпадака. Купиће гравиру цркве Светог Симуна, извадити је из рама, и однети кући сакривену испод блузе. Извући ће остатак оне дечје песмице из Черингтоновог сећања. Чак му и онај луди план: да собу на спрату узме под кирију, за тренутак поново севну кроз главу. Којих пет секунди био је безбрижан од одушевљења, те искорачи на тротоар а да претходно чак ни поглед није бацио кроз излог. Беше чак почео да певуши на неку импровизовану мелодију:

Наранџа и лимун, каже свети Шимун.
Дугујеш ми фартинг, каже свети Мартин...

Наједном му се учини да му се срце претворило у лед, а црева у воду. Тротоаром се приближавала нека фигура у плавом комбинезону, ни десет метара од њега. То је била она девојка из Одељења прозе, она црномањаста. Дневна светлост је гаснула, али он је препознаде без тешкоћа. Она га погледа право у очи, затим журно продужи, као да га није ни видела.

Винстон је неколико секунди био парализован. Затим се окрете на десно и удаљи тешким корацима, не приметивши одмах да се упутио у погрешном правцу. У сваком случају, одговор на једно питање сад је био познат. Више није било сумње да га та девојка уходи. Мора бити да га је пратила довде, јер није било вероватно да се пуким случајем задесила исте вечери у истој мрачној забаченој улици, километрима далеко од било ког кварта у коме живе чланови Партије. Случајност је била превелика. Да ли је била заиста агент Полиције мисли, или просто шпијунка-аматер покренута надобудношћу, готово није ни било важно. То што га је држала на оку било је довољно. Вероватно га је исто тако видела и кад је улазио у крчму.

Ходао је с напором. На сваки корак, по бутини би га ударио комад стакла који је носио у џепу, те му скоро доде да га извади и баци. Најгори је био бол у стомаку. Два или три минута мислио је да ће умрети ако убрзо не стигне до клозета. Међутим, у оваквим квартовима није их ни било. Затим грч проде, оставивши за собом тупо тиштање.

Улица је била ћорсокак. Винстон се заустави, постаја неколико секунди неповезано се питајући шта да ради, затим се окрете и пође истим путем натраг. Кад се окренуо, паде му на памет да се с девојком мимоишао тек пре три минута и да би вероватно могао да је стигне ако потрчи. Онда би могао да је прати у стопу док се не нађу на неком тихом месту, па да јој разбије главу коцком из калдрме. Онај комад стакла у џепу био би довољно тежак. Но он сместа одустаде, зато што му је и сама помисао на икакав физички напор била неподношљива. Не би могао да потрчи, не би могао да зада ударац. Сем тога, она је била млада и јака; бранила би се. Помисли такође да пожури у Центар и остане тамо до затварања, да би за то вече створио делимичан алиби. Но и то је било немогуће. Обузе га смртна малаксалост. Желео је једино да што пре стигне кући, а онда седне и мирује.

Кад је стигао у свој стан, било је прошло двадесет два часа. Светло се гасило у двадесет три и тридесет. Он оде у кухињу и прогута готово пуну чајну шољу џина Победа. Затим оде до стола у алкову, седе и извади дневник из фиоке. Али није га одмах отворио. На телекрану је метаИни женски глас вречао неку патриотску песму. Он је седео зурећи у мраморасте шаре на корицама свеске, трудећи се без успеха да искључи тај глас из свести.

Увек су ноћу долазили да хапсе, увек ноћу. Најпаметније је било убити се пре него што им се падне у руке. Неки су без сумње тако и радили. Многи од несталих у ствари су били извршили самоубиство. Но била је потребна очајничка храброст да би се човек убио у свету где се до ватреног оружја и било каквог брзог и сигурног отрова није никако могло доћи. С неким запрепашћењем он помисли о биолошкој бескорисности страха, и бола, о издаји тела које се увек кочи управо у тренутку кад се тражи посебан напор. Да је деловао довољно брзо, могао је ућуткати црномањасту девојку; али је баш превелика опасност у којој се налазио учинила да је изгубио моћ да дела. Сину му да се у тренуцима кризе нико не бори против спољног непријатеља, него увек против свог сопственог тела. Чак и сад, упркос џину, тупи бол у стомаку онемогућавао је повезано мишљење. А тако је исто, схвати он, и у свим на изглед херојским и трагичним ситуацијама. На бојном пољу, у соби за мучење, на броду који тоне, ствари за које се човек бори увек се заборављају зато што се тело шири док не испуни целу васиону; па чак и у оним тренуцима кад човек није паралисан од страха или не вришти од бола, живот постаје борба, из тренутка у тренутак, са гладу или хладноћом или неиспаваношћу, са киселином у стомаку или болесним зубом.

Он отвори дневник. Било је важно написати нешто. Жена на телекрану је почела нову песму. Винстону се њен глас забадао у мозак као комаде разбијеног стакла. Покуша да мисли на О'Брајена, за кога је, или коме је, писао свој дневник, но уместо њега поче да мисли о томе шта ће му се десити кад га Полиција мисли одведе. Не би било страшно ако би га убили одмах. Човек и очекује да буде убијен. Али пре смрти (о томе нико није говорио, а ипак су сви знали) морала се проћи рутина признања: увијање на поду и вриштање за милост, пуцање сломљених костију, избијени зуби, усирена крв у коси. Зашто то мора да подноси, кад је крај ионако био увек исти? Зашто се не може из живота избацити неколико дана или недеља? Нико није остао неухваћен; нико није прошао без признања. Кад човек подлегне злорнисли, сигурно је да ће у извесном року бити мртав. Зашто онда будућност мора да садржи тај ужас, који није мењао ништа? Он покуша, са мало више успеха него раније, да дозове слику О'Брајена. „Састаћемо се на месту где нема таме”, био му је рекао овај. Знао је шта то значи, или му се бар чинило да зна. Место где нема таме била је замишљена будућност, коју човек никад неће видети али у којој, знајући унапред за њу, може да учествује. Али од гласа са телекрана који га је гребао по ушима није могао да следи даље ток својих мисли. Он стави цигарету у уста. Из ње му сместа испаде на језик половина дувана, горка прашина коју је било тешко испљувати. Пред очи му изиђе лик Великог Брата, избацујући О'Брајенов. Баш као и пре неколико дана, извади новчић из џепа и погледа га. Оно лице је гледало у његово, крупно, смирено, заштитничко: али какав су то осмех крили црни бркови? Као оловни звон вратише му се речи:

РАТ ЈЕ МИР
СЛОБОДА ЈЕ РОПСТВО
НЕЗНАЊЕ ЈЕ МОЋ

____

2) Бацање стрелица у мету. У енглеским кафанама се по правилу налазе стрелице и мета за ову омиљену игру. — Прим. прев. [назад]

3) Традиционална веслачка трка између Оксфорда и Кембриџа. — Прим. прев. [назад]

4) Стари антиквар назива зграду њеним правим (и данашњим) именом Судница (Law Courts). У Океанији, разуме се, то име је непознато. — Прим. прев. [назад]


„1984.”: [Главна стр.] [1. део] [2. део] [3. део] [Прилог]

Библиотека [(а)Енг] [Рус] > Романи [Енг] [Рус] ~ [Искључити CSS] [Транслит] [Латиничко писмо]

[orwell.ru] [Почетак] [Биографија] [Библиотека] [Живот] [О сајту & (c)] [Е-везе] [Мапа сајта] [Наћи] [Утисци]

© 1999-2017 О. Даг – ¡Стр. сазд.: 2003-02-16 & Посл. мод.: 2015-09-24!