Index > Library > Essays > Nationalism > Serbian > E-tekst

Dzhordzh Orvel

Beleshke o nacionalizmu

Pod nacionalizmom mislim pre svega na naviku da se uzima zdravo za gotovo da se ljudska bic'a mogu klasifikovati kao insekti i da se celi blokovi miliona ili desetina miliona ljudi mogu sasvim pouzdano etiketirati sa „dobri” ili „loshi”. O nacijama, pa chak i neodredjenim entitetima, kao shto su katolichka crkva ili proletarijat, obichno se razmishlja kao o jedinkama i chesto se za njih koristi „she”(1*).

Pod dva — shto je mnogo vazhnije — mislim na sklonost da se chovek identifikuje sa jednom nacijom, ili nekom drugom celinom, postavljajuc'i je izvan dobra i zla, i ne priznavajuc'i nijednu drugu duzhnost sem zastupanja njenih interesa. Nacionalizam se ne sme brkati sa patriotizmom. Obe rechi se obichno koriste u tako neodredjenom smislu da se svaka definicija mozhe osporiti, ali chovek mora napraviti razliku izmedju njih poshto su u pitanju dve razlichite i chak suprotstavljene ideje. Pod „patriotizmom” mislim na privrzhenost odredjenom mestu i odredjenom nachinu zhivota za koje chovek veruje da su najbolji na svetu, ali kod njega ne postoji zhelja da ih nametne drugim ljudima. Patriotizam je po svojoj prirodi defanzivan, i vojno i kulturoloshki. Nacionalizam je, s druge strane, neodvojiv od zhelje za vlashc'u. Trajni cilj svakog nacionaliste je da osigura shto vishe moc'i i prestizha, ne za sebe nego za naciju ili za neku drugu celinu koju je odabrao da bi u nju utopio sopstvenu individualnost.

Dokle god se to odnosi samo na ozloglashene i prepoznatljive nacionalistichke pokrete u Nemachkoj, Japanu i drugim zemljama, sve je dovoljno ochigledno. Suocheni sa fenomenom kao shto je nacizam, koji mozhemo posmatrati spolja, gotovo svi bismo o njemu rekli uglavnom iste stvari. No, ovde moram da ponovim ono shto sam vec' rekao, to jest da koristim rech „nacionalizam” samo zato shto nemam bolju. Nacionalizam, u proshirenom smislu u kojem ovu rech koristim, ukljuchuje takve pokrete i tendencije kao shto su komunizam, politichki katolicizam, cionizam, antisemitizam, trockizam i pacifizam. On nuzhno ne znachi privrzhenost vladi ili zemlji, josh manje sopstvenoj zemlji, i chak nije ni, strogo uzevshi, nuzhno da celine kojima se bavi uopshte postoje. Ako nabrojimo samo nekoliko ochiglednih primera — jevrejstvo, islam, hrishc'anstvo, proletarijat i bela rasa — videc'emo da su sve to objekti strasnog izrazhavanja nacionalistichkih osec'anja, ali njihovo postojanje mozhe se ozbiljno staviti pod znak pitanja, a ni za jedno od njih ne postoji definicija koja bi bila opshteprihvac'ena.

Takodje, treba josh jednom naglasiti da nacionalistichko osec'anje mozhe da bude potpuno negativno. Postoje, na primer, trockisti koji su naprosto postali neprijatelji SSSR-a a da nisu razvili slichnu odanost ni prema jednoj drugoj celini. Kada se shvati shta to implicira, priroda onog shto podrazumevam pod nacionalizmom postaje mnogo jasnija. Nacionalista je onaj ko misli jedino, ili uglavnom, u terminima nadmetanja u prestizhu. On mozhe da bude pozitivan ili negativan nacionalista — to jest, mozhe da svoju mentalnu energiju iskoristi ili za propagiranja ili za klevetanja — ali u svakom sluchaju njegove misli su uvek okrenute pobedama, porazima, trijumfima i ponizhenjima. On vidi istoriju, posebno savremenu istoriju, kao beskrajan uspon i pad velikih celina moc'i, a svaki dogadjaj koji se desi izgleda mu kao demonstracija da je njegova strana u usponu, a neki omrazheni rival u opadanju i slabljenju. No, na kraju, vazhno je da se nacionalizam ne pobrka s obichnim idealizovanjem uspeha. Nacionalista ne deluje na principu prostog pristajanja uz najjachu stranu. Naprotiv, izabravshi svoju stranu, on ubedjuje sebe da je ona najjacha i u stanju je da se drzhi svog ubedjenja chak i kada su chinjenice potpuno protiv njega. Nacionalizam je glad za vlashc'u ojachana samoobmanom. Svaki nacionalista sposoban je za najflagrantniju prevaru, ali je takodje — poshto je svestan da sluzhi nechemu shto je vec'e od njega — nepokolebljivo siguran da je u pravu. Nacionalizam je glad za vlashc'u ojachana samoobmanom.

Sada, kada sam dao ovu poduzhu definiciju, mislim da se mozhe priznati da je stanje svesti o kojem govorim rasprostranjeno medju engleskom inteligencijom vishe nego medju narodom. Za one koji su duboko vezani za savremenu politiku, izvesne teme postale su toliko zatrovane razmishljanjima o prestizhu da im je istinski racionalan pristup postao gotovo nemoguc'. Od stotina primera koji se mogu izabrati, uzmimo ovo pitanje: koji je od tri velika saveznika, SSSR, Britanija i SAD, najvishe doprineo porazu Nemachke? Teoretski bi bilo moguc'e dati razlozhan i mozhda chak konachan odgovor na ovo pitanje. U praksi se, medjutim, ne mogu napraviti nuzhne procene, jer svako ko bi eventualno lupao glavu takvim pitanjem neizbezhno bi ga video u terminima takmicharskog prestizha. On bi dakle krenuo prvo odluchivshi se u korist Rusije, Britanije ili Amerike, zavisno od sluchaja, a tek posle bi pocheo da trazhi argumente koji bi potvrdili njegov stav. A tu postoji i ceo niz srodnih pitanja na koja mozhete dobiti poshten odgovor samo od nekog ko je indiferentan prema celoj stvari o kojoj je rech i chije je mishljenje o tome verovatno ionako beskorisno. Otuda, delom, u nashe vreme, upadljivi promashaji u politichkim i vojnim prognozama. Zanimljivo je ako se setimo kako se od svih „eksperata”, svih shkola, nije nashao nijedan koji je bio u stanju da prognozira jedan tako verovatan dogadjaj kao shto je rusko-nemachki pakt 1939(2). A kada je obelodanjena vest o paktu, davana su najfantastichnija i potpuno razlichita objasnjenja i chula se predvidjanja koja su se gotovo odmah pokazivala pogreshnim poshto su se zasnivala u gotovo svakom sluchaju ne na prouchavanju verovatnosti nego na zhelji da se SSSR predstavi kao dobar ili losh, jak ili slab. Politichki ili vojni komentatori, poput astrologa, mogu prezhiveti gotovo svaku pogreshku, jer njihovi odaniji sledbenici ne trazhe od njih procenu chinjenica nego podsticanje nacionalisticke lojalnosti(3). Estetski sudovi, posebno literarni, chesto su iskrivljeni na isti nachin kao i politichki. Nekom indijskom nacionalisti bi bilo teshko da uzhiva u Kiplingu, isto kao i konzervativcu da vidi vrednost Majakovskog, a uvek postoji iskushenje da se svaka knjiga sa chijom se tezom neko ne slazhe, proglasi za loshu knjigu sa literarne tachke gledishta. Osobe jakih nacionalistickih pogleda chesto izvode ovaj hokus-pokus a da nisu ni svesne svog neposhtenja.

U Engleskoj je, ako se jednostavno uzme u obzir broj ljudi koji ga ispoljavaju, verovatno dominantan oblik nacionalizma staromodni britanski militarizam. Sigurno je da je on josh uvek rasprostranjen i to daleko vishe nego shto bi vec'ina posmatracha pre desetak godina to mogla i da predvidi. Medjutim, u ovom eseju bavim se uglavnom reakcijama inteligencije, medju kojom je militarizam, pa chak i patriotizam stare vrste, gotovo mrtav, iako izgleda da je sada ozhiveo medju njenim manjim delom. Nije ni potrebno rec'i da je medju inteligencijom dominantan oblik nacionalizma komunizam — pri chemu ovu rech koristim u veoma slobodnom smislu, tako da ona ne obuhvata samo chlanove komunistichke partije nego i „simpatizere” i uopshte rusofile. Komunist je, u smislu koji ovde koristim, onaj koji na SSSR gleda kao na svoju otadzhbinu i osec'a kao svoju duzhnost da opravda rusku politiku i po svaku cenu zagovara ruske interese. Ochigledno da je danashnja Engleska prepuna takvih ljudi, a njihov direktan i indirektan uticaj veoma je veliki. Ali, u zamahu su takodje i drugi oblici nacionalizma, pa se upravo zapazhanjem dodirnih tachaka izmedju razlichitih i chak naizgled suprotnih struja mishljenja mozhe o njima dobiti najbolja slika.

Pre deset ili dvadeset godina, oblik nacionalizma koji je bio najblizhi danashnjem komunizmu bio je politichki katolicizam. Njegov najizrazitiji predstavnik — iako je mozhda pre bio ekstreman nego tipichan sluchaj — bio je G. K. Chesterton(4). Chesterton je bio pisac znachajnog talenta, koji je odabrao da ugushi i svoju osec'ajnost i svoje intelektualno poshtenje da bi ih stavio u sluzhbu rimokatolichke propagande. Poslednjih dvadesetak godina zhivota, njegovo celokupno stvaralashtvo bilo je u stvari beskrajno ponavljanje iste stvari izvestachenom mudroshc'u tako jednostavnom i zamornom kao shto je: „Velika je Dijana Efeska”. Svaka knjiga koju je napisao, svaki paragraf, svaka rechenica, svaki dogadjaj u svakoj prichi, svaki delic' dijaloga, morao je van svake moguc'e greshke demonstrirati superiornost katolika nad protestantom ili nevernikom. Ali, Chesterton se nije zadovoljio da o ovoj superiornosti misli samo kao o intelektualnoj ili duhovnoj: ona se morala preobratiti u termine nacionalnog prestizha i vojne sile, koja je za sobom povlachila ignorantsku idealizaciju latinskih zemalja, posebno Francuske. Chesterton nije dugo zhiveo u Francuskoj i njegova slika o njoj — kao zemlji katolichkih seljaka koji neprekidno pevaju Marseljezu nad chashom crnog vina — imala je otprilike toliko veze sa stvarnoshc'u koliko i Chu Chin Chou(5) sa svakodnevnim zhivotom u Bagdadu. A sa ovim je ishlo ne samo enormno precenjivanje francuske vojne sile (i pre i posle 1914-1918. smatrao je da je Francuska jacha od Nemachke), nego glupa i vulgarna glorifikacija pravog rata. Chestertonove ratne pesme, kao Lepanto ili Balada o Svetoj Barbari, chine da se Jurish lake brigade(6) chita kao pacifistichki traktat: one su mozhda najdrechaviji bombasti stihovi koji se mogu nac'i u nashem jeziku. Interesantno je da bi, da je ove romantichne besmislice koje je stalno pisao o Francuskoj i francuskoj vojsci pisao neko drugi o Britaniji i britanskoj vojsci, on bi bio prvi koji bi to izvrgao ruglu. U domac'oj politici bio je malo-Englez(7), istinski mrzec'i militarizam i imperijalizam i, prema svom shvatanju, iskren prijatelj demokratije. Pa ipak, kad je pogled upirao van zemlje, na medjunarodnu ravan, zaboravljao je na svoje principe a da to chak nije ni primec'ivao. Tako ga njegovo gotovo mistichno verovanje u vrline demokratije nije sprechilo da se divi Musoliniju. Musolini je unishtio ustavnu vladu i slobodu shtampe za koju se Chesterton tako zhestoko borio kod kuc'e, ali je Musolini bio Italijan i napravio je Italiju jakom, a to je bilo presudno. Chesterton nije nikada rekao nijednu rech protiv imperijalizma i osvajanja obojenih rasa kada su to praktikovali Italijani i Francuzi. Njegovo shvatanje stvarnosti, njegov literarni ukus, pa chak u izvesnom stepenu njegovo moralno osec'anje, poremetili bi se onog chasa kada bi se umeshala njegova nacionalistichka lojalnost.

Ochigledno da postoje znatne slichnosti izmedju politichkog katolicizma, kako ga je tumachio Chesterton, i komunizma. One ne samo da postoje izmedju njih nego i izmedju njih i, na primer, shkotskog nacionalizma, cionizma, antisemitizma ili trockizma. Bilo bi suvishe pojednostavljeno kada bismo rekli da su svi oblici nacionalizma isti, chak i po njihovoj mentalnoj atmosferi, ali postoje izvesne dodirne tachke koje su prisutne u svim sluchajevima. Sledec'e karakteristike chine osnovu nacionalistichke misli:

 

Opsesija. Svaki nacionalista, gotovo uvek, misli, govori ili pishe o superiornosti njegove sopstvene celine moc'i. Za svakog nacionalistu je teshko, ako ne i nemoguc'e, da ne otkrije svoju privrzhenost stvari. I najmanja kleveta te njegove strane, ili bilo kakav nagoveshtaj pohvale rivalskoj organizaciji, ispunjava ga nemirom kojeg se mozhe osloboditi samo ako uzvrati oshtrom merom. Ako je odabrana strana stvarna zemlja, kao Irska ili Indija, on c'e uglavnom tvrditi da je ona superiorna ne samo po vojnoj snazi i politichkoj moralnosti, nego i u umetnosti, knjizhevnosti, sportu, po strukturi jezika, fizickoj lepoti stanovnika, a mozhda chak i klimi, pejzazhu i kuhinji. On c'e pokazati veliku osetljivost kada se radi o stvarima kao shto su propisno veshanje zastave, velichina oznake drzhave i red navodjenja imena zemalja. (Neki Amerikanci su izrazili nezadovoljstvo jer je „anglo-americhki” kombinacija ove dve rechi. Predlozhena je zamena „americhko-britanski”.) Nomenklatura igra vrlo vazhnu ulogu u razmishljanju nacionaliste. Zemlje koje su se izborile za svoju nezavisnost ili proshle kroz nacionalnu revoluciju obichno promene svoje ime, a svaka zemlja ili druga celina koja izaziva snazhna osec'anja verovatno c'e imati nekoliko imena, svako sa razlichitom implikacijom. Dve strane u shpanskom gradjanskom ratu imale su devet do deset naziva, kojima se izrazhavao razlichit stepen ljubavi i mrzhnje. Neki od ovih naziva (npr. „patriote” za pristalice Franka ili „lojalisti” za vladine pristalice) otvoreno su ukazivali na odgovor, a nije postojalo nijedno ime oko kojeg bi se dve rivalske frakcije mogle saglasiti da ga zajednichki koriste. Svi nacionalisti smatraju za svoju duzhnost da shire sopstveni jezik na ushtrb rivalskih jezika, a na engleskom govornom podruchju ova se borba ponovo pojavila u suprotnim oblicima, kao borba izmedju dijalekata. Anglofobichni Amerikanci odbic'e da koriste frazu na slengu ako znaju da je britanskog porekla, a iza sukoba izmedju latinizacije i germanizacije chesto se kriju nacionalistichki motivi. Shkotski nacionalisti insistiraju na superiornosti Shkotske nacije, a socijalisti chiji se nacionalizam iskazuje u obliku klasne mrzhnje drzhe tirade protiv akcenta BBC-ja. Moguc'e je nabrojati niz primera. Razmishljanje nacionaliste chesto daje utisak da je obojeno verom u simpatichnu magiju — verom koja verovatno proizlazi iz rasprostranjenog obichaja spaljivanja politichkih neprijatelja u liku lutki ili korishc'enju njihovih slika kao meta u streljanama.

Nepostojanost. Intenzitet nacionalistichke lojalnosti ne sprechava da se ona prenosi. Za pochetak se, kao shto sam vec' istakao, ona mozhe i chesto se vezuje za neku drugu zemlju. Veoma chesto se pokaze da velike nacionalne vodje ili osnivachi nacionalnih pokreta nisu pripadali zemlji koju su glorifikovali. Ponekad su potpuni stranci, a cheshc'e dolaze iz perifernih podruchja gde je nacionalnost pod znakom sumnje. Primeri su Staljin, Hitler, Napoleon, De Valera, Dizraeli, Poenkare, Biverbruk. Pangermanski pokret bio je delom tvorevina jednog Engleza, Hjustona Chemberlena. Poslednjih pedeset do sto godina, preneti nacionalizam bio je uobichajen fenomen medju knjizhevnim intelektualcima. Kod Lafkadija Herna(8) on se preneo na Japan, kod Karlajla i mnogih njegovih savremenika na Nemachku, a u nashem vremenu to je obichno Rusija. Medjutim, posebno je interesantna chinjenica da je isto tako moguc'e i re-prenoshenje. Zemlja ili neka druga celina koja je godinama bila predmet divljenja mozhe se iznenada omrznuti, a neki drugi objekat ljubavi mozhe gotovo odmah zauzeti njeno mesto. U prvoj verziji Osnova istorije H. Dzh. Velsa(9), kao i u drugim njegovim delima iz tog vremena, nalazimo pohvale Sjedinjenim Drzhavama koje su gotovo isto tako preterane kao shto su to danas komunistichke pohvale Rusiji; pa ipak, za nekoliko godina, ovo nekritichno divljenje pretvorilo se u neprijateljstvo. Tvrdokorni komunista koji se za nekoliko nedelja, ili chak nekoliko dana, pretvara u isto tako tvrdokornog trockistu nije nishta neobichno. U kontinentalnoj Evropi fashistichki pokreti uglavnom se regrutuju iz redova komunista, a u roku od nekoliko godina moglo bi isto tako doc'i do obrnutog procesa. Ono shto ostaje nepromenljivo kod nacionaliste to je njegovo sopstveno stanje svesti: objekat njegovih osec'anja je promenljiv i mozhe biti imaginaran.

Ali za intelektualca prenoshenje ima znachajnu funkciju koju sam vec' kratko pomenuo kod Chestertona. Ono mu omoguc'uje da bude mnogo nacionalistichkiji — vulgarniji, gluplji, zlobniji, neposhteniji — nego shto bi ikada mogao biti u ime svoje domovine ili bilo koje strane o kojoj poseduje istinsko znanje. Kada chovek vidi kakve su ulizivachke ili razmetljive kojeshtarije o Staljinu, Crvenoj armiji itd. napisali sasvim inteligentni i razboriti ljudi, shvati da je to jedino bilo moguc'e zato shto je doshlo do neke vrste ishchashenja. U drushtvima kao shto je nashe nije obichaj da neko ko se mozhe nazvati intelektualcem osec'a duboku vezanost za sopstvenu zemlju. Javno mnenje — to jest onaj deo javnog mnenja kojeg je on kao intelektualac svestan — nec'e mu dozvoliti da je ispolji. Vec'ina ljudi koja ga okruzhuje je skeptichna i nije tome sklona, pa on mozhe zauzeti isti stav bilo imitiranjem ili iz chistog kukavichluka: u tom sluchaju odbacic'e oblik nacionalizma koji mu je najblizhi, a da se nec'e nimalo priblizhiti istinskom internacionalistichkom stavu. On josh uvek osec'a potrebu za Otadzhbinom i prirodno je da je potrazhi negde napolju. Kada je nadje, mozhe se neogranicheno valjati u potpuno istim osec'anjima za koja je verovao da ih se oslobodio. Bog, Kralj, Imperija, Junion Dzhek — svi zbacheni idoli mogu se ponovo pojaviti pod razlichitim imenima i, poshto se formalno ne priznaju za takve, mogu se obozhavati mirne savesti. Preneti nacionalizam je, poput zhrtvenog jarca, nachin da se postigne spasenje a da se ne promeni ponashanje.

Ravnodushnost prema stvarnosti. Svi nacionalisti imaju moc' da ne vide slichnost izmedju istovrsnih chinjenica. Britanski torijevac branic'e samoopredeljenje u Evropi a protivic'e mu se u Indiji i u tome nec'e videti nedoslednost. Postupci se smatraju dobrim ili loshim ne prema njihovim sopstvenim osobinama, nego prema onom ko ih radi, a gotovo da nema vrste nasilja — muchenja, uzimanja talaca, prisilnog rada, masovnih deportacija, zatvaranja bez sudjenja, falsifikovanja, ubistava, bombardovanja civila — koji ne menjaju svoju moralnu boju kada ih vrsi „nasha” strana. Liberalni News Chronicle je objavio, kao primer nechuvenog varvarstva, fotografije Rusa koje su obesili Nemci, a posle godinu ili dve objavio je sa primetnim odobravanjem gotovo potpuno iste fotografije Nemaca koje su obesili Rusi(10). Isto je s istorijskim dogadjajima. Istorija se uchi vec'inom u nacionalistichkim terminima, a stvari kao inkvizicija, muchenja u Zvezdanoj sobi(11), poduhvati engleskih gusara (ser Frensis Drejk je, na primer, bio sklon da dere kozhu sa zhivih shpanskih zarobljenika). Vladavina terora, heroji Pobune(12) koji su iz pushaka poubijali na stotine indijanaca ili Kromvelovi vojnici koji su sekli lica irskih zhena brijachima, postaju moralno neutralne pa chak i vredne hvale, kada se smatra da su uradjene za „pravu” stvar. Ako se osvrnemo na poslednju chetvrt ovog veka otkric'emo da gotovo da nije bilo godine kada iz nekog dela sveta nisu stizale vesti o zlochinima; pa ipak, ne postoji ni jedan jedini sluchaj da je engleska inteligencija u celini poverovala i osudila takve zlochine — ni u Shpaniji, ni u Rusiji, Kini, Madjarskoj, Meksiku, Amritsaru, Ismiru. Da li takva dela zasluzhuju osudu, pa chak i da li su se dogodila, uvek se odluchivalo prema politichkom stavu.

Nacionalista ne samo da ne osudjuje zlochine koje je pochinila njegova strana, nego ima izvanrednu sposobnost da za njih chak ni ne chuje. Gotovo shest godina engleski obozhavaoci Hitlera uspevali su da ne chuju za postojanje Dahaua i Buhenvalda. A oni koji su bili najglasniji u osudi nemachkih koncentracionih logora chesto uopshte nisu bili svesni, ili samo vrlo neodredjeno svesni, da koncentracioni logori postoje takodje i u Rusiji. Ogromne katastrofe, kao glad u Ukrajini 1933. koja je odnela na milione zhivota, u stvari su proshle nezapazheno kod vec'ine engleskih rusofila. Mnogi Englezi nisu nishta chuli o ubijanju nemachkih i poljskih Jevreja tokom rata. Njihov sopstveni antisemitizam uchinio je da se ovaj ogroman zlochin odbije od njihove svesti. U nacionalistichkoj filozofiji postoje chinjenice koje su istovremeno istinite i neistinite, poznate i nepoznate. Mozhe se dogoditi da je poznata chinjenica toliko nepodnoshljiva da se obichno gurne u stranu i ne dozvoljava joj se da udje u logichki proces razmishljanja ili, s druge strane, ona mozhe uc'i u svaku kalkulaciju a da se ipak ne prizna kao chinjenica, chak ni u sopstvenoj svesti.

Svakog nacionalistu proganja ubedjenje da se proshlost mozhe izmeniti. On provodi deo svog vremena u svetu mashte gde se stvari deshavaju onako kako je trebalo da se dese — u kojoj je, na primer, shpanska armada bila uspeshna a ruska revolucija ugushena 1918. — i prenec'e delic'e ovog sveta u istorijske udzhbenike kad god je to moguc'e. Veliki deo propagandistichkog pisanja u nashe vreme svodi se na chiste izmishljotine. Materijalne chinjenice se zatashkavaju, datumi menjaju, citati izvlache iz konteksta i krivotvore tako da im se menja znachenje. Izostavljaju se primeri koji, kako se smatra, nisu smeli da se dogode i na kraju se negiraju(13). Godine 1927. Chang Kaj Shek je skuvao na stotine zivih komunista, pa ipak je za deset godina postao jedan od heroja levice. Prestrojavanje svetske politike dovelo ga je u antifasistichki blok, pa se smatralo da se kuvanje komunista „ne rachuna” ili se, mozhda, nije ni dogodilo. Primarni cilj propagande je, naravno, da utiche na javno mnenje, ali oni koji prepravljaju istoriju verovatno delic'em svoje svesti veruju da u stvari potiskuju chinjenice u proshlost. Kada chovek razmotri detaljno razradjene falsifikate uradjene da bi se pokazalo da Trocki nije odigrao znachajnu ulogu u ruskom gradjanskom ratu, teshko je verovati da su ljudi koji su za to odgovorni samo lagali. Verovatnije je da su mislili da je njihova verzija ono shto se dogodilo u Bozhjim ochima i da je opravdano da se u skladu s tim prerade istorijski zapisi.

Ravnodushnost prema objektivnoj istini podstiche zatvaranje jednog dela sveta od drugog, shto chini da je sve tezhe i tezhe otkriti shta se u stvari dogadja. Chesto mozhe postojati istinska sumnja u najstrashnija deshavanja. Na primer, nemoguc'e je izrachunati u granicama miliona, mozhda chak i desetina miliona, broj smrti uzrokovanih ratom. Nesrec'e o kojima se stalno izveshtavalo — bitke, masakri, glad, revolucije — tezhe da kod prosechnog choveka izazovu osec'anje nerealnosti. Chovek nema nachina da proveri chinjenice, niti chak mozhe biti potpuno siguran da su se one dogodile, a uvek dobija potpuno drugachije interpretacije iz razlichitih izvora. Sta je bilo tachno a shta pogreshno u varshavskom ustanku u avgustu 1944? Da li su zaista postojale nemachke gasne pec'i u Poljskoj? Ko je pravi krivac za glad u Bengalu? Verovatno je istinu nemoguc'e otkriti, ali chinjenice c'e biti tako neposhteno prikazane u gotovo svim listovima da se obichnom chitaocu mozhe oprostiti shto ili proguta lazhi ili ne mozhe da formira mishljenje. Opshta neizvesnost oko toga shta se stvarno dogadja dovodi do toga da sumanuta verovanja lakshe hvataju koren. Poshto se nishta ne mozhe sasvim dokazati ili opovrgnuti, bezochno se mozhe negirati i najochiglednija chinjenica. Shtavishe, iako beskonachno mozga o moc'i, pobedi, porazu, odmazdi, nacionalista je chesto na neki nachin nezainteresovan za ono shto se dogadja u stvarnom svetu. Ono shto on zheli je da osec'a da njegovoj sopstvenoj strani ide bolje nego nekoj drugoj grupi, a to mozhe lakshe uraditi ako se sa protivnikom obrachuna, nego da ispituje chinjenice da bi video da li ga one podrzhavaju. Sva nacionalistichka kontroverza je na nivou debatnog drushtva. Ona je gotovo potpuno bez snage dokaza, poshto svaki uchesnik apsolutno veruje da je on izvojevao pobedu. Neki nacionalisti nisu daleko od shizofrenije i zhive sasvim srec'no u snovima o moc'i i pobedi, koji nemaju nikakve veze sa fizichkim svetom.

 

U klasifikaciji koju sam gore pokushao da napravim izgledac'e da sam chesto preterivao, pojednostavljivao, pravio neumesne pretpostavke i iz svog razmatranja izostavljao postojanje obichnih chasnih motiva. To je bilo neizbezhno, jer u ovom eseju pokushavam da izolujem i identifikujem tendencije koje postoje u nashoj svesti i iskrivljuju nasha razmishljanja, a da se nuzhno ne pojave u chistom obliku ili su stalne. Sada je vazhno da ispravim i suvishe pojednostavljenu sliku koju sam morao da napravim. Za pochetak, chovek ima prava da pretpostavi da je svaka osoba, ili chak svaki intelektualac, zarazhen nacionalizmom. Drugo, nacionalizam mozhe biti povremen i ogranichen. Inteligentna osoba mozhe da delimichno podlegne ubedjenju koje ga privlachi a za koje zna da je apsurdno, i mozhe da ga drzhi i dalje iz svoje svesti dugo vremena, da bi mu se ono vratilo u trenucima gneva ili sentimentalnosti, ili kada je sigurna da se ne radi o nekom vazhnom pitanju. Trec'e, nacionalistichki kredo mozhe se prihvatiti u dobroj veri iz nenacionalistichkih motiva. Chetvrto, nekoliko vrsta nacionalizama, chak i vrste koje se medjusobno iskljuchuju, mogu istovremeno postojati u jednoj te istoj osobi.

Sve vreme govorim „nacionalista radi ovo” ili „nacionalista radi ono” koristec'i za ilustraciju ekstremne primere, ochito jedva normalan tip nacionaliste koji nema neutralnih zona u svojoj svesti i interesa za bilo shta sem borbe za vlast. U stvari, takvi ljudi su prilichno chesta pojava, ali nisu vredni da se njima chovek bavi. U stvarnom zhivotu, lord Elton, D. N. Prit, ledi Hjuston, Ezra Paund, lord Vansitart, otac Kolin i svi ostali iz njihove zhalosne klike, ljudi su protiv kojih se mora boriti, ali gotovo da nije potrebno ukazivati na njihove intelektualne nedostatke. Monomanija nije interesantna, a chinjenica da nijedan iz redova uskogrudih nacionalista ne mozhe da napishe knjigu, koja bi bila vredna chitanja posle nekoliko godina, ima izvestan dezodorirajuc'i efekat. Ali, kada chovek i prizna da nacionalizam nije svugde trijumfovao, da josh uvek postoje ljudi chije rasudjivanje ne podlezhe njihovim zheljama, ostaje chinjenica da je nacionalistichki nachin mishljenja opshterashiren, chak toliko da razni veliki i akutni problemi — Indija, Poljska, Palestina, shpanski gradjanski rat, moskovska sudjenja, americhki Crnci, rusko-nemachki pakt i shta josh ne — ne mogu biti, ili barem nikada nisu bili, razmatrani na razumnom nivou. Razni Eltonsi, Pritsi i Kolinsi, svako od njih samo ogromna usta koja uvek iznova trube istu lazh, ochigledno su ekstremni sluchajevi, ali se zavaravamo ako ne shvatimo da im svi mi, u nekim nepromishljenim trenucima, mozhemo biti nalik. Neka se dirne u nerv, stane na jedan ili drugi zhulj — a to mozhe da bude zhulj za koji se do tada nije slutilo da postoji — i najshirokogrudnija i najprijatnija osoba iznenada mozhe da se pretvori u zhestokog stranachkog sledbenika, spremnog da se „obrachuna” sa svojim protivnikom i da mu pri tom bude svejedno koliko c'e lazhi izrec'i ili koliko c'e logichkih greshaka napraviti. Kada je Lojd Dzhordzh, koji je bio protivnik Burskog rata, u Donjem domu izneo podatak da se u britanskim kominikeima, ako se uzmu svi zajedno, tvrdi da je ubijeno vishe Bura nego shto ih ima cela burska nacija, zabelezheno je da je Artur Balfur ustao na noge i doviknuo: „Nitkove!” Malo je ljudi koji su otporni na greshke ovakve vrste. Crnac na kojeg se otrese belkinja, Englez koji chuje kako neki Amerikanac ignorantski kritikuje Englesku, katolichki apologeta kome se pomene shpanska armada, reagovac'e svi na uglavnom isti nachin. Samo jedan dodir u nerv nacionalizma i intelektualna suzdrzhanost mozhe u trenu da ishchezne, proshlost se promeni, a najochitije chinjenice negiraju.

Ako se u nechijoj svesti krije bilo kakva nacionalistichka privrzhenost ili mrzhnja, izvesne chinjenice se ne mogu prihvatiti, iako se na neki nachin zna da su one istinite. Navodim samo nekoliko primera. Poredjac'u pet tipova nacionalista i uz svakog staviti chinjenicu za koju je tom tipu nacionaliste nemoguc'e da je prihvati, chak ni u njegovim najiskrivljenijim mislima.

Britanski torijevac. Britanija je izashla iz rata sa smanjenom moc'i i prestizhom.

Komunista. Da nije bilo pomoc'i Britanije i Amerike, Nemachka bi pobedila Rusiju.

Irski nacionalista. Irska mozhe da ostane nezavisna samo zbog britanske zashtite.

Trockist. Ruske narodne mase prihvatile su Staljinov rezhim.

Pacifist. Oni koji se „odrichu” nasilja mogu to raditi zato shto drugi vrse nasilje umesto njih.

Sve su ovo chinjenice potpuno ochigledne ako se posmatraju bez emocija, ali vrsti osobe koja se navodi uz svaki od ovih primera one su toliko nepodnoshljive da se moraju negirati, a kada se negiraju umesto njih se moraju konstruisati lazhne teorije. Vrac'am se na zapanjujuc'i promashaj vojne prognoze u ratu. Mislim da se mozhe rec'i da je inteligencija vishe greshila u prognozi tokom rata od obichnih ljudi i da je greshila upravo zato shto je bila poneta osec'anjima stranachkog pripadnishtva. Prosechan intelektualac levice, na primer, verovao je 1940. da je rat izgubljen, 1942. da c'e Nemci sigurno pregaziti Egipat, da Japanci nikada nec'e biti proterani iz zemalja koje su osvojili i da anglo-americhko bombardovanje nema nikakvo dejstvo na Nemachku. On je mogao da u ovo veruje jer mu je njegova mrzhnja prema britanskoj vladajuc'oj klasi zabranjivala da prizna da britanski planovi mogu uspeti. Ne postoji granica za budalashtine koje se mogu progutati ako je neko pod uticajem osec'anja ovakve vrste. Chuo sam, na primer, kako se u poverenju tvrdi da su americhke trupe doshle u Evropu ne da bi se borile protiv Nemaca, nego da bi ugushile englesku revoluciju. Chovek mora da pripada inteligenciji da bi poverovao u ovakve stvari: nijedan obichan chovek ne bi mogao da bude tolika budala. Kada je Hitler napao Rusiju, zvanichnici Ministarstva informacija izdali su „kao smernicu” upozorenje da se mozhe ochekivati da c'e Rusija pasti za shest nedelja. S druge strane, komunisti su svaku fazu rata dozhivljavali kao rusku pobedu, chak i kada su Rusi bili odbacheni gotovo do Kaspijskog mora i kada ih je zarobljeno nekoliko miliona. Nema potrebe da se nabrajaju primeri. Poenta je u tome da se osec'anje za realnost iskrivljuje chim su u pitanju strah, mrzhnja, surevnjivost i obozhavanje moc'i. I, kako sam vec' istakao, takodje se iskrivljuje osec'anje za dobro i zlo. Ne postoji zlochin, apsolutno ni jedan jedini, koji se ne mozhe oprostiti kada ga pochini „nasha” strana. Chak i kad se ne negira da se zlochin dogodio, chak i kada se zna da je to upravo isti zlochin kakav je osudjen u nekom drugom sluchaju, chak i kada se prizna da je on, u intelektualnom smislu, bez opravdanja — josh uvek se ne osec'a da je nepravedan. Radi se o lojalnosti, a samilost tada prestaje da funkcionishe.

Razlog za rast i shirenje nacionalizma i suvishe je veliko pitanje da bih ga ovde pokrenuo. Dovoljno je rec'i da je nacionalizam, u formama u kojima se pojavljuje medju engleskim intelektualcima, iskrivljen odraz uzhasnih bitki koje se zaista vode u spoljnom svetu i da su njegove najporazhavajuc'e gluposti postale moguc'e nestankom patriotizma i religiozne vere. Ako chovek nastavi da sledi ovaj tok misli pada u opasnost da se nadje u klasi konzervativizma ili politichkog kvijetizma. Na primer, mozhe se naizgled prihvatljivo tvrditi — a chak je verovatno i tachno — da je patriotizam cepivo protiv nacionalizma, da je monarhija odbrana od diktature, a da je organizovana religija zashtita od praznoverja. Ili se mozhe tvrditi da nema nepristrasnog stava, da sva kreda i zastupanja neke stvari ukljuchuju iste lazhi, budalashtine i varvarstva; i to se chesto istiche kao razlog za potpuno iskljuchenje iz politike. Ne prihvatam ovaj argument, ako ni zbog chega drugog a ono zato shto, u savremenom svetu, niko ko se mozhe nazvati intelektualcem ne mozhe ostati van politike u smislu da ga ona ne interesuje. Mislim da se chovek mora angazhovati u politici — koristim rech u shirem smislu — i da chovek mora nechemu da daje prvenstvo: to jest, mora da prepozna da je zastupanje neke stvari objektivno bolje od zastupanja neke druge, chak i ako se one propagiraju na jednako losh nachin. Shto se tiche nacionalistichkih ljubavi i mrzhnje o kojima sam govorio, one su sastavni deo vec'ine nas, voleli mi to ili ne. Da li je moguc'e osloboditi ih se ili ne, ne znam, ali verujem da je moguc'e boriti se protiv njih i da je to u sushtini moralni napor. To je pre svega pitanje toga da chovek otkrije ono shto stvarno jeste, kakva su njegova stvarna osec'anja i da tada uzme u obzir i da kod njega postoji neizbezhna pristrasnost. Ako mrzite Rusiju i strahujete od nje, ako zavidite Americi na bogatstvu i moc'i, ako prezirete Jevreje, ako imate osec'anje inferiornosti u odnosu na britansku vladajuc'u klasu, ne mozhete se svih tih osec'anja osloboditi tako shto c'ete jednostavno misliti o tome. Ali, barem mozhete priznati da ih imate i sprechiti da one zagade vashe mentalne procese. Emotivne potrebe koje se ne mogu izbec'i i koje su mozhda chak i potrebne za politichku akciju, morale bi postojati istovremeno sa prihvatanjem stvarnosti. Ali to, ponavljam, zahteva moralni napor, a savremena engleska literatura, onoliko koliko je uopshte svesna glavnih pitanja nasheg vremena, pokazuje koliko malo nas je spremno da ga napravi.

1945. g.

_____

1) Ochito apsurdne tvrdnje, kao „Nemachka je podmukla po prirodi”, mogu se nac'i u svakim novinama koje otvorite, a gotovo svi izrichu lakomislene generalizacije o nacionalnom karakteru ("Shpanac je aristokrata po prirodi" ili „Svaki Englez je licemer”). S vremena na vreme se shvata da su ove generalizacije neosnovane, ali obichaj i dalje opstaje, a chesto ih koriste i ljudi koji su poznati po svojim internacionalnim vidicima (kao Tolstoj ili Bernard Sho). [nazad]

*) „She” (engleski) je lichna zamenica zhenskog roda koja se koristi za izrazavanje nezhnih osec'anja, za personifikaciju stvari — automobil, brod i sl. — zemlje u politichkom smislu itd. [nazad]

2) Prilichan broj pisaca koji su naginjali konzervativizmu, kao Piter Druker, predvideli su sporazum izmedju Nemachke i Rusije, ali oni su ochekivali stvarni savez ili ujedinjenje koje bi bilo trajno. Nijedan marksist niti levicharski pisac, bez obzira na boju, nije bio ni blizu toga da predvidi ovaj pakt. [nazad]

3) Vojni komentatori popularnih listova mogu se uglavnom klasifikovati kao orijentisani proruski ili antiruski, proreakcionarno ili antireakcionarno. Takve greshke, kao shto je ubedjenje da je linija Mazhino neprobojna ili predvidjanje da c'e Rusija za tri meseca poraziti Nemachku, nisu uzdrmale njihov ugled, jer oni uvek govore ono shto njihova lichna publika zheli da chuje. Dva vojna kritichara koji su najomiljeniji medju inteligencijom su kapetan Lidel Hart i general-major Fuler, od kojih prvi uchi da je odbrana jacha od napada, a drugi da je napad jachi od odbrane. Ova kontradikcija nije sprechila tu istu publiku da obojicu prihvati kao autoritete. Skriveni razlog za njihovu popularnost u levicharskim krugovima je shto se obojica razilaze sa Ministarstvom rata. [nazad]

4) Chesterton, Gilbert Keith (1874-1936). (Prim. Prev.) [nazad]

5) Chu Chin Chow, dnevni list koji je izlazio u Hongkongu. [nazad]

6) Tennyson, Alfred, prvi baron Tennyson (1809-1892): "The Charge of the Light Brigade", pesma napisana nekoliko nedelja posle chuvenog napada na Balaklavu, u blizini Sevastopolja, kada je zbog krivo protumachene naredbe poginulo i ranjeno 247 ljudi. (Prim. Prev.) [nazad]

7) Malo-Englez, "a Little Englander" (engleski), protivnik engleske imperijalistichke politike a zagovornik politike koja se bavi domac'om politikom ("home affairs"). (Prim. Prev.) [nazad]

8) Lafcadio Hearn, na japanskom Yakoumo Koizumi, americhki pisac rodjen u Grchkoj (1850-1904). (Prim. Prev.) [nazad]

9) H. G. Wells, Outline of History. (Prim. Prev.) [nazad]

10) News Chronicle je savetovao svojim chitaocima da pogledaju filmske novosti u kojima se prikazuje cela egzekucija, sa snimcima u gro-planu. Star je s ochitim odobravanjem objavio fotografije gotovo nagih kolaboristkinja na koje je nahushkana parishka svetina. Ove fotografije upadljivo su slichne nacistichkim fotografijama Jevreja na koje je nahushkana berlinska svetina. [nazad]

11) Star Chamber, Zvezdana soba, nazvana tako po navodno naslikanim zvezdama na tavanici; u 15. veku sud u Vestminsteru koji je sudio krajnje proizvoljno. (Prim. Prev.) [nazad]

12) The Indian Mutiny, pobuna u Indiji 1857-1858. (Prim. Prev.) [nazad]

13) Primer je rusko-nemachki pakt koji je shto je brzhe moguc'e izbrisan iz sec'anja javnosti. Ruski dopisnik mi je rekao da se pakt vec' ne pominje u ruskim godishnjacima u kojima se daju pregledi nedavnih politichkih dogadjaja. [nazad]

KRAJ

____
Prevod sa engleskog:
© 2000 Danira Parenta (prevod nezavrshen)

____BD____
George Orwell: ‘Notes on Nationalism’
Prva publikacija: Polemic. — VB, London. — maj 1945. g.

Ponovna publikacija:
— ‘England Your England and Other Essays’. — 1953.

Publikacija prevoda: veb-sajt „Republika” — Izd. „Independent magazine from Belgrade, Serbia, Yugoslavia — News, reviews, political analysis”. — www.republika.co.yu — Broj 238-239.

____
Original teksta nalazi se na adresi:
URL: http://www.yurope.com/zines/republika/arhiva/2000/238-239/238_14.html
____
Priprema i provera e-teksta: O. Dag
Poslednja redakcija: 2019-12-29

[Naslovna stranica knjige]
George Orwell
England, Your England and Other Essays
© 1953 Secker and Warburg


„Beleshke o nacionalizmu”: [Glavna stranica]

Biblioteka [(a)Eng] [Rus] > Eseji [Eng] [Rus] ~ [Iskljuchiti CSS] [C'irilichko pismo] [Latinichko pismo]

[orwell.ru] [Pochetak] [Biografija] [Biblioteka] [Zhivot] [O sajtu & (c)] [E-veze] [Mapa sajta] [Nac'i] [Utisci]

© 1999-2021 O. Dag – ¡Str. sazd.: 2001-03-12 & Posl. mod.: 2019-12-29!