Dћordћ Orvel: „1984.”

Bila je sredina jutra; Vinston beљe iziљao iz svog boksa da ode u klozet.

S drugog kraja dugog, sjajno osvetljenog hodnika pribliћavala mu se jedna usamljena figura. To je bila ona crnomanjasta devojka. Od one veиeri kad je naiљao na nju ispred antikvarnice bilo je proљlo иetiri dana. Kad mu se pribliћila, on vide da joj je desna ruka u zavoju, neprimetnom izdaleka poљto je bio iste boje kao i njen kombinezon. Verovatno je zgnjeиila ruku okreжuжi jedan od onih velikih kaleidoskopa na kojima su se siћei romana „uobliиavali”. Takvi nesreжni sluиajevi bili su svakodnevna stvar u Odeljenju proze.

Razdvajalo ih je moћda иetiri metra kad se devojka spotaиe i pade gotovo na nos. Pad je natera da oљtro krikne od bola. Mora biti da je pala pravo na povreрenu ruku. Vinston se zaustavi na mestu. Devojka se beљe podigla na kolena. Lice joj dobi mleиno ћutu boju na kojoj su joj se usta isticala crvenija nego ikad. Oиi su joj bile upravljene u njegove, sa moleжivim izrazom koji je viљe odavao strah nego bol.

U Vinstonovom srcu se pokrete neko иudno uzbuрenje. Pred njim se nalazio neprijatelj koji je imao nameru da ga ubije; pred njim se isto tako nalazilo ljudsko biжe, u bolu, moћda i sa slomljenom kosti. On se veж beљe instinktivno pokrenuo da joj pritekne u pomoж. U trenutku kad ju je video kako pada na zavijenu ruku, bilo mu se uиinilo da bol od toga oseжa u svom sopstvenom telu.

„Povredili ste se?”

„Nije niљta. Samo ruka. Odmah жe proжi.”

Govorila je kao da je imala lupanje srca. U svakom sluиaju, bila je veoma pobledela.

„Niste niљta slomili?”

„Ne, u redu je. Samo me je za trenutak zabolelo, niљta viљe.”

Ona ispruћi zdravu ruku, i on joj pomoћe da ustane. Bilo joj se veж povratilo neљto boje; izgledala je mnogo bolje.

„Nije niљta”, kratko ponovi ona. „Samo sam se malo udarila po zglobu. Hvala, druћe!”

I na to produћi svojim putem, brzim i odseиnim koracima, kao da se zaista niљta i nije desilo. Ceo dogaрaj nije mogao potrajati viљe od pola minuta. Ne pokazivati oseжanja na licu bilo je navika koja je stekla status instinkta; a ionako su se zadesili odmah ispred telekrana kad se sluиaj dogodio. No i pored toga bilo je vrlo teљko ne odati trenutno iznenaрenje, jer mu je devojka, u one dve-tri sekunde dok joj je pomagao da ustane, bila tutnula neљto u ruku. Nije bilo nikakve sumnje da je to uradila namerno. To neљto bilo je malo i pljosnato. Prolazeжi kroz vrata klozeta, on ga premesti u dћep i opipa vrhovima prstiju. To je bio komad papira presavijen u kvadratiж.

Dok je stajao u pisoaru, uspe, uz joљ malo pipkanja prstima, da odmota. Oиigledno je na njemu bila neka poruka. Za trenutak mu doрe iskuљenje da ga odnese u jednu od kabina i smesta proиita. No to bi bila krajnja ludost — to je dobro znao. Ako se ijedno mesto neprekidno kontrolisalo preko telekrana, to su bile klozetske kabine.

On se vrati u svoj boks, sede, nehatno baci komad papira meрu dokumenta na stolu, stavi naoиare i privuиe diktograf. „Pet minuta”, reиe u sebi, „najmanje pet minuta!” Srce mu je u grudima tuklo zastraљujuжe glasno. Na sreжu je posao pred njim bio иisto rutinski — ispravljanje dugog niza cifara, љto nije zahtevalo veliku koncentraciju.

Љta god da je pisalo na papiru, moralo je imati nekog politiиkog znaиenja. Koliko je mogao videti, postojale su dve moguжnosti. Jedna, daleko verovatnija, da je devojka agent Policije misli, kao љto se i plaљio. Nije znao zaљto Policija misli nalazi za shodno da svoje poruke dostavlja na takav naиin, ali moћda su imali svojih razloga. Tekst na papiru mogao je biti pretnja, poziv, neka zamerka, nareрenje da izvrљi samoubistvo. No postojala je i druga, bezumna moguжnost koja je neprestano podizala glavu iako je uzalud pokuљavao da je potisne. Ta je moguжnost bila da poruka i nije od Policije misli nego od kakve podzemne organizacije. Moћda Bratstvo ipak postoji! Moћda je ta devojka njegov pripadnik! Ta je pomisao van svake sumnje bila apsurdna, ali mu je u glavu bila uletela onog trenutka kad je u ruci osetio komadiж papira. Ono drugo, verovatnije objaљnjenje palo mu je na pamet tek nekoliko minuta kasnije. Pa ipak иak ni sad, mada mu je intelekt govorio da ta poruka verovatno znaиi smrt — иak ni sad u to nije verovao; nerazumna nada je bila uporna u njemu; srce mu je lupalo; sa teљkoжom je uspevao da mu glas ne zadrhti dok je mrmljao svoje cifre u diktograf.

Smota gotove papire u trubu i gurnu ih u pneumatiиnu cev. Bilo je proљlo osam minuta. Popravi naoиare na nosu, uzdahnu i privuиe preda se sledeжu gomilu papira, sa onim komadiжem na vrhu. Ispravi ga. Na njemu je, krupnim neveљtim slovima pisalo:

Nekoliko sekundi bio je toliko preneraћen da se nije setio ni da baci papiriж, koji je kompromitovao, u rupu za pamжenje. Pre nego љto je to ipak uradio, nije se mogao uzdrћati, mada je vrlo dobro znao koliko je opasno pokazivati previљe interesovanja, a da joљ jednom ne proиita љta piљe, samo da bi se uverio da su one reиi joљ tu.

Tokom preostalog dela popodneva bilo mu je veoma teљko da radi. Joљ teћe od potrebe da se koncentriљe na niz triиavih poslova koje je imao pred sobom padalo mu je to љto svoju uzbuрenost mora da skriva pred telekranom. Oseжao se kao da mu u stomaku gori vatra. Ruиak u pregrejanoj, pretrpanoj, buиnoj menzi bio je muиenje. Nadao se da жe tokom prekida za ruиak moжi da malo bude sam, ali zla sreжa natera imbecilnog Parsonsa da trupne na stolicu pored njega, љireжi miris znoja koji je skoro nadjaиavao metalni miris иorbe, i razveza priиu o pripremama za Nedelju mrћnje. Naroиito ga je oduљevljavao model glave Velikog Brata, dva metra љirok, koji je od papirne kaљe pravio odred Љpijuna иiji je иlan bila njegova жerka. Vinstona je razdraћivalo to љto je u opљtoj buci slabo иuo љta Parsons govori, te je stalno morao traћiti da mu ovaj ponovi kakvu nedotupavnu primedbu. Devojku je uspeo da spazi samo jednom, kako sa joљ dve devojke sedi za stolom na suprotnom kraju prostorije. Reklo bi se da ga nije videla; viљe nije ni gledao u tom pravcu.

Popodne je bilo podnoљljivije. Odmah posle ruиka stiћe mu delikatan, teћak posao na kome je trebalo raditi nekoliko sati i koji je zahtevao da se sve ostalo odloћi. Sastojao se od toga љto je trebalo falsifikovati jedan niz izveљtaja o proizvodnji koji su datirali od pre dve godine, i to na takav naиin da se naruљi ugled jednog od poznatijih иlanova Uћe partije koji je trenutno bio pod sumnjom. U tim poslovima Vinston je bio dobar, i pode mu za rukom da devojku potpuno iskljuиi iz svoje svesti viљe od dva sata. Onda se seжanje na njeno lice vrati, a s njim i ћestoka, neizdrћljiva ћelja da bude sam. Dok ne bude sam, neжe nikako moжi da saћvaжe ovaj novi dogadaj. Taj dan je bio jedan od onih kada je odlazio u Centar kulture i odmora. On proguta joљ jedan neukusan obrok, pohita do Centra, uze uиeљжa u sveиanoj ludoriji „diskusione grupe”, odigra dve partije; stonog tenisa, ispi nekoliko иasa dћina i odsede pola sata na predavanju nazvanom Englsoc u odnosu na љah. Od dosade mu se grиila duљa, ali bar jednom nije imao impuls da izostane iz Centra u ono veиe kad mu je dolazio red. Kad je video reиi Ja te volim, u njemu je nabujala ћelja da ostane ћiv, te mu se najednom uиinilo glupo da rizikuje u sitnicama. Tek kad je doљlo dvadeset tri иasa, kad je bio kod kuжe i u krevetu — u mraku, gde je иovek siguran od telekrana ako жuti – tek je tad bio u stanju da povezano misli.

Radilo se o fiziиkom problemu koji se morao reљiti: kako doжi u dodir s devojkom i zakazati sastanak. Viљe nije uzimao u obzir moguжnost da mu ona moћda priprema zamku. Znao je da nije tako: kad mu je predala papiriж, bila je nesumnjivo uzbuрena. Oиigledno se bila raspametila od straha, љto nije ni bilo иudo. Joљ manje mu je padalo na pamet da je odbije. Pre svega pet noжi smiљljao je da joj razbije lobanju kockom iz kaldrme, no to nije znaиilo niљta. On pomisli na njeno nago, mlado telo, onakvo kakvo ga je video u snu. Ranije mu se иinilo da je zaluрena kao i sve ostale, glave nabijene laћima i mrћnjom, trbuha punog leda. Na pomisao da moћe da izgubi, da belo mlado telo moћe da mu izmakne, zahvati ga neka groznica. Od svega se najviљe bojao da жe se ona jednostavno predomisliti ako mu ne uspe da uskoro uspostavi vezu s njom: No fiziиke prepreke su bile neopisive. Bilo mu je kao иoveku koji je matiran a hoжe da povuиe potez. Kuda god da se okrene, naletao je na telekran. U stvari, njemu su svi moguжi naиini stupanja u vezu veж bili proљli kroz glavu pet minuta poљto je proиitao poruku; ali sad, kad je imao vremena da razmisli o svemu, on ih ispita jedan po jedan, kao da reрa instrumente po stolu.

Onakav susret do koga je doљlo tog prepodneva oиigledno se nije mogao ponoviti. Da je radila u Odeljenju dokumentacije bilo bi relativno lako, ali on je imao samo bledu predstavu o tome u kom je delu zgrade smeљteno Odeljenje proze, a nije imao ni izgovora da se tamo pojavi. Kad bi znao gde ona stanuje i u koje vreme izlazi s posla, mogao bi udesiti da je sretne na putu do kuжe; ali pokuљati da je otprati kuжi nije bilo sigurno: morao bi stajati pred Ministarstvom besposlen, a to bi smesta palo u oиi. Da joj piљe preko poљte nije dolazilo u obzir. Po pravilu koje иak nije ni bilo tajno, sva su pisma bila otvarana. U stvari je vrlo malo ljudi i pisalo pisma. Za poruke koje je katkad bilo potrebno poslati postojale su љtampane dopisnice sa dugim listama fraza; nepotrebne su se precrtavale. Bilo kako bilo, on joj nije znao ni ime, a kamoli adresu. Najzad zakljuиi da je menza najsigurnija. Ako bi je zatekao samu za stolom, negde u sredini prostorije, ne previљe blizu telekrana, i uz dovoljno glasan ћagor okolnih razgovora — ako bi ti uslovi potrajali svojih trideset sekundi, postojala bi moguжnost da izmene nekoliko reиi.

Celu nedelju dana posle te veиeri ћivot je bio kao nemiran san. Prvog dana se pojavila u menzi tek kad je on izlazio, poљto se piљtaljka veж bila oglasila. Verovatno je bila prebaиena u neku kasniju smenu. Mimoiљli su se bez ijednog pogleda. Sledeжeg dana je bila u kantini u uobiиajeno vreme, ali sa tri devojke i neposredno ispod telekrana. Zatim se tri straљna dana uopљte nije pojavila. Njemu su i duh i telo trpeli od nepodnoљljive osetljivosti, od neke vrste providnosti, koja je svaki pokret, svaki zvuk, svaki dodir s okolinom, svaku reи koju je morao izgovoriti ili sasluљati, pretvarala u agoniju. Иak ni u snu nije mogao sasvim da pobegne od njene slike. Tih dana nije ni doticao dnevnik. Ako je nalazio ikakvog olakљanja, to je bilo u radu, gde je katkad mogao da se zaboravi i po deset minuta. Apsolutno ni po иemu nije mogao da sazna љta joj se desilo. Nije mogao da se raspita ni na koji naиin. Moћda je bila isparena, moћda je izvrљila samoubistvo, moћda je premeљtena u sasvim drugi kraj Okeanije; a najgore i najverovatnije od svega, moћda se jednostavno predomislila i reљila da ga izbegava.

Sledeжeg dana se pojavila. Ruka joj viљe nije bila u zavoju; sad je oko zgloba imala traku flastera. Njegovo olakљanje je bilo tako veliko da se nije mogao uzdrћati a da se za nekoliko sekundi ne zagleda pravo u nju. Dan zatim zamalo mu nije poљlo za rukom da stupi u razgovor s njom. Kad je doљao u menzu, ona je sedela za stolom priliиno udaljenim od zida, sasvim sama. Bilo je rano; menza joљ nije bila sasvim puna. Red se polako pomicao napred sve dok se Vinston ne nade skoro pred samim pultom, zatim se zadrћao dva minuta poљto je neko ispred njega protestovao da nije dobio svoju tabletu saharina. Kad je Vinston podigao posluћavnik i uputio se njenom stolu, bila je joљ uvek sama. On je nemamo iљao prema njoj, traћeжi oиima mesto za nekim stolom iza nje. Delilo ih je ne viљe od tri metra. Joљ dve sekunde, i sve жe biti u redu. Uto neki glas iza njega pozva „Smite!” On se uиini da nije иuo. „Smite!” ponovi glas neљto jaиe. Nije vredelo. On se okrete. Plavokos mladiж priglupa lica, po imenu Vilљer, koga je Vinston povrљno poznavao, pozivao ga je s osmehom na slobodno mesto za svojim stolom. Bilo je opasno odbiti. Prepoznat, nije mogao da produћi i sedne za sto sa devojkom koja nije u druљtvu. Previљe bi bolo oиi. On sede s prijateljskim osmehom. Glupavo plavokoso lice zasija. Vinston za trenutak vide sebe kako usred tog lica udara pijukom. Posle nekoliko minuta, devojиin sto se popuni.

Ali nije ga mogla ne videti kad joj se pribliћavao; verovatno je shvatila љta je posredi. Sledeжeg dana, on se postara da doрe rano. I, naravno, ona je sedela za stolom na skoro istom mestu, opet sama. Neposredno ispred njega u redu je stajao иoveиuljak sliиan bubaљvabi, brzih pokreta, ravna lica i sitnih sumnjiиavih oиiju. Odmiиuжi se od pulta sa svojim posluћavnikom, Vinston vide da se иoveиuljak uputio pravo devojиinom stolu. Nada mu ponovo splasnu. Za malo udaljenijim stolom bilo je jedno slobodno mesto, no neљto je u иoveиuljkovom izgledu govorilo da жe on dovoljno paziti na svoju udobnost i izabrati sto sa najviљe slobodnih mesta. S ledom u srcu, Vinston pode za njim. Morao je biti sam s njom, inaиe niљta ne vredi. U tom trenutku odjeknu jak tresak. Иoveиuljak je leћao koliko je dug, posluћavnik mu beљe odleteo iz ruku, a po podu su tekla dva potoиiжa od supe i kafe. On se podiћe na noge sa zlobnim pogledom prema Vinstonu; oиigledno je sumnjao da ga je ovaj sapleo. Sve se ipak zavrљi dobro. Pet sekundi kasnije, dok mu je srce gromoglasno tuklo, Vinston je sedeo za devojиinim stolom.

Nije je gledao. Istovari svoje porcije s posluћavnika i smesta poиe jesti. Bilo je krajnje preљno da progovori odmah, pre nego љto neko naiрe, ali ga je bio uhvatio uћasan strah. Otkako mu je ona pristupila bilo je proљlo nedelju dana. Moћda se predomislila, sigurno se predomislila! Bilo je nemoguжe da se ovo uspeљno zavrљi; tako љta se ne dogaрa u stvarnom ћivotu. Moћda ne bi uopљte ni progovorio da tog trenutka nije spazio Emplforta, poetu dlakavih uљiju, kako se smuљeno vrzma po menzi sa svojim posluћavnikom, traћeжi gde жe sesti. Onako izgubljen, Emplfort je bio privrћen Vinstonu, i svakako bi seo za njegov sto ako bi ga spazio. Da se preрe u akciju preostao je joљ moћda minut. I Vinston i devojka jeli su neprekidno i ravnomerno. Splaиina koju su jeli bila je tanka иorba, u stvari supa, od boranije. Vinston progovori tihim mrmorom. Ni jedno ni drugo nisu dizali oиiju; ravnomerno su zahvatali kaљikom vodnjikave splaиine i prinosili ustima, a izmeрu kaљika izmenjivali ono nekoliko neophodnih reиi tihim bezbojnim glasom.

„U koliko izlaziљ s posla?”

„Osamnaest i trideset.”

„Gde se moћemo naжi?”

„Trg pobede, kod spomenika.”

„Prepun je telekrana.”

„Ako je guћva, ne smeta.”

„Treba neki znak?”

„Ne. Nemoj mi priжi dok me ne vidiљ u gomili. I nemoj me gledati. Samo budi negde pored mene.”

„U koliko?”

„U devetnaest.”

„U redu.”

Emplfort ne vide Vinstona i sede za drugi sto. Njih dvoje ne progovoriљe viљe ni reиi; koliko je to moguжe dvoma ljudima koji sede jedno nasuprot drugom za istim stolom, nisu se ni pogledali. Devojka brzo zavrљi sa svojim ruиkom i ode. Vinston ostade da popuљi cigaretu.

Vinston se naрe na Trgu pobede pre dogovorenog vremena. Vrzmao se neko vreme oko postolja ogromnog okruglog stuba na иijem je vrhu kip Velikog Brata gledao na jug prema nebu gde je pobedio evroazijske avione (pre nekoliko godina bili su istazijski) u Bici za Pistu jedan. Na slici ispred njega nalazio se kip иoveka na konju, navodno Olivera Kromvela. U devetnaest nula pet devojke joљ nije bilo. Uћasan strah ponovo zahvati Vinstona. Neжe doжi, predomislila se! On se uputi sporim koracima do severne strane trga i oseti neko bledo zadovoljstvo kad je prepoznao crkvu Svetog Martina иija su zvona, u vreme kad je imala zvona, zvonila Dugujeљ mi farting. Tada spazi devojku kako stoji pored postolja spomenika i иita, ili se pretvara da иita, plakat koji je bio spiralno uvijen oko stuba. Bilo je opasno priжi joj dok se ne skupi joљ sveta. Svuda oko podnoћja bili su postavljeni telekrani. No uto se zaиu prolom uzvika i zvuk teљkih motora odnekud sleva. Odjednom svi potrиaљe preko trga. Devojka lakonoga optrиa oko lavova na postolju spomenika i pridruћi se trci. Vinston pode za njom. Dok je trиao, иu nekoga kako viиe da to prolazi konvoj evroazijskih zarobljenika.

Juћni kraj trga veж je bila zaposela gusta masa sveta. Vinston, u normalnim situacijama иovek koji se drћi prikrajka u svakoj guћvi, sad poиe da se gura, lakta, probija do srediљta gomile. Uskoro se naрe nadohvat ruke devojke, ali put su mu prepreиavali jedan prol ogromnog rasta i jedna ћena, skoro isto toliko krupna, verovatno njegova supruga, koji su saиinjavali skoro neprobojan zid mesa. Vinston se izvi postrance i, navalivљi svom snagom, uspe da uglavi rame meрu njih. Za trenutak mu se uиini da mu se utroba melje u kaљu izmeрu dva miљiжava kuka, a zatim se pro bi, malo oznojen. Nade se pored same devojke. Stajali su rame uz rame i oboje gledali pravo preda se.

Ulicom je lagano prolazio dugi niz kamiona, sa straћarima kamenih lica koji su stajali u svakom uglu s automatima u ruci. U kamionima su, tesno zbijeni, иuиali ћuti ljudi malog rasta u iznoљenim zelenkastim uniformama. Njihova tuћna, mongolska lica zurila su preko ograde kamiona, potpuno nezainteresovana. Ponekad bi se, kad bi koji kamion trucnuo, иula zveka metala: svi zarobljenici imali su okove na nogama. Tuћna lica su prolazila kamion po kamion. Vinston je znao da su tu, ali primeжivao ih je samo s prekidima. Devojиino rame, i ruka do lakta, bilo je pritisnuto uz njegovo. Obraz joj je bio toliko blizu da mu je skoro oseжao toplotu. Ona smesta uze situaciju u svoje ruke, kao ranije u menzi. Poиe govoriti onim istim bezbojnim glasom, gotovo ne pokreжuжi usne, jedva иujnim mrmorom koji se lako gubio u buci glasova i tutnjavi kamiona.

„Иujeљ li me?”

„Da.”

„Jesi li slobodan u nedelju popodne?”

„Da.”

„Onda sluљaj dobro. Moraжeљ da zapamtiљ. Idi na stanicu Pedington...”

S nekom vojniиkom preciznoљжu koja ga je zapanjivala, ona mu objasni kojim putem da ide. Pola sata vozom; od stanice levo; dva kilometra putem; kapija bez gornje preиage; staza preko livade; put zarastao u travu; puteljak izmeрu ћbunja; oboreno drvo obraslo mahovinom. Иinilo se da ima mapu u glavi. „Moћeљ da zapamtiљ?”, promrmlja ona najzad.

„Mogu.”

„Okreneљ levo, pa desno, pa opet levo. A na kapiji fali gornja preиaga.”

„Dobro. U koliko?”

„Oko petnaest. Ako me nema, иekaj me. Ja жu drugim putem. Jesi li sigurno zapamtio?”

„Jesam.”

„Onda se smesta odmakni od mene.”

To mu nije ni morala reжi. No za trenutak se nisu mogli izvuжi iz gomile. Kamioni su i dalje prolazili, rulja i dalje nezasito buljila. U poиetku se иulo nekoliko „ua” i zviћduka, ali samo od иlanova Partije koji su bili u gomili, pa i to je ubrzo prestalo. Oseжanje koje je preovladavalo bilo je jednostavno radoznalost. Stranci su, kako iz Evroazije tako i iz Istazije, bili neka vrsta retke zveri. Nisu se mogli videti doslovno nikako sem kao zarobljenici, pa иak i tada samo za trenutak. Niti se znalo љta se s njima deљava, sem one nekolicine koji su bili veљani kao ratni zloиinci; ostali su se jednostavno gubili, verovatno su ih slali u logore za prisilni rad. Okrugle mongolske fizionomije behu ustupile mesto licima evropskijeg tipa, prljavim, obradatelim i iscrpenim. Preko ispalih jabuиica gledale su oиi u Vinstonove, pokoji put veoma prodorno, i gubile se. Veж su prolazili poslednji kamioni konvoja. U poslednjem Vinston vide postarijeg иoveka, sveg u sedoj kosi i bradi, kako stoji uspravno, zglobova prekrљtenih pred sobom, kao da je navikao da mu budu vezani. Vinstonu i devojci veж se pribliћavalo vreme rastanka. No u poslednjem trenutku, dok ih je gomila joљ uvek pritiskala, njena ruka potraћi njegovu i nakratko je steћe.

Stisak potraja najviљe deset sekundi, a ipak mu se uиini da su im ruke bile stegnute veoma dugo. Imao je vremena da sazna svaki detalj njene љake. Ispitao je duge prste, lepo uobliиene nokte, ogrubeli dlan i red ћuljeva na njemu, meko meso ispod zgloba. Iako ju je upoznao samo dodirom, mogao bije prepoznati oиima. U tom istom trenutku pade mu na pamet da ne zna koje su boje devojиine oиi. Verovatno smeрe, ali crnomanjasti ponekad imaju plave. Okrenuti glavu i pogledati je bila je nezamisliva ludost. Drћeжi se za ruke, nevidljive meрu zbijenim telima, gledali su samo pravo, a umesto devojиinih oиiju Vinstona su ћalobno posmatrale, iz naviljaka kose i brade, oиi postarijeg zarobljenika.

Vinston se probijao putem kroz љaru svetlosti i senki, gazeжi po baricama zlaжanog svetla gde god su se grane razdvajale. Levo od njega, ispod drveжa, zemlju je pokrivalo bezbroj zvonиiжa. Vazduh kao da je ljubio po koћi. Bio je drugi maj. Odnekud dublje iz љume dopiralo je gukanje divljih golubova.

Bio je stigao malo rano. Put mu je proљao bez teљkoжa; devojka je tako oиigledno imala iskustva da ga je bilo manje strah nego inaиe. Sva je prilika bila da se na nju moglo osloniti da жe naжi kakvo sigurno mesto. Uopљte uzev, u okolini nije bilo mnogo sigurnije nego u samom Londonu. Razume se, telekrana nije bilo, no uvek je postojala opasnost da su naokolo sakriveni mikrofoni tako da se иovekov glas mogao uhvatiti i prepoznati; sem toga, nije bilo lako putovati sam a da иovek ne skrene paћnju na sebe. za rastojanja do stotinu kilometara nije bilo potrebno overavati pasoљ, ali ponekad su se po ћelezniиkim stanicama motale patrole koje su proveravale dokumenta svakog иlana Partije na koga naiрu i postavljale neugodna pitanja. Meрutim, patrola ovom prilikom nije bilo, a na putu od stanice bio je proverio, oprezno bacajuжi poglede unatrag, da ga niko ne prati. Voz je bio pun prola, u prazniиnom raspoloћenju zbog lepog vremena. Drveni vagon u kome je putovao ispunjavala je i prepunjavala jedna jedina porodica, od bezube prababe do jednomeseиne bebe, koja je iљla da provede popodne u „tazbini” i, kako su otvoreno objasnili Vinstonu, da nabave malo butera ispod ruke.

Put se proљiri; joљ minut, i on stiћe do puteljka koji mu je pomenula, obiиne stoиne staze koja je ronila u ћbunje. Sata nije imao, ali petnaest иasova sigurno joљ nije bilo. Zvonиiжi su bili tako gusti da ih je bilo nemoguжe ne gaziti. On kleиe i poиe da ih bere, delom da mu proрe vreme, ali delom i zbog nejasne ћelje da devojci da buket cveжa kad doрe. Bio je nakupio veliki buket i udisao slabi, pomalo otuћni miris, kad ga jedan zvuk otpozadi ukoиi: nesumnjivo krckanje granиica pod nogom, On nastavi da bere zvonиiжe. To je bilo najbolje љto je mogao da иini. Moћda su koraci bili devojиini, a moћda ga je neko ipak pratio. Okrenuti se znaиilo bi pokazati oseжanje krivice. On ubra joљ jedan, i joљ jedan. Neka ruka mu lako dodirnu rame.

Podiћe pogled. Bila je devojka. Ona odmahnu glavom, oиigledno upozoravajuжi ga da жuti, zatim razdvoji ћbunje i hitro pode ispred njega uzanim puteljkom u љumu. Oиigledno je tim putem veж prolazila, jer je moиvarna mesta obilazila kao po navici. Vinston je iљao za njom, joљ uvek steћuжi buket zvonиiжa. Prvo љto je osetio bilo je olakљanje, no dok je posmatrao иvrsto vitko telo kako se kreжe pred njim, sa skerletnom eљarpom zategnutom taman toliko da istakne oblinu bokova, pritisnu ga teљko oseжanje niћe vrednosti. Иak i sad mu se иinilo da жe se devojka, kad se okrene i pogleda ga, predomisliti i otiжi. Blagost vazduha i zelenilo liљжa zastraљivali su ga. Joљ na putu od stanice, pod majskim suncem osetio se prljav i ubledeo, biжe zatvorenog prostora, sa londonskom иadi u porama. Pade mu na pamet da ga ona verovatno nikad nije ni videla u punoj dnevnoj svetlosti na otvorenom prostoru. Doрoљe do oborenog drveta koje mu je bila, pomenula. Devojka preskoиi i rastavi ћbunje u kome na izgled nije bilo prolaza. Poљavљi za njom, Vinston vide. da su se naљli na prirodnoj иistini, maloj travnatoj uzviљici okruћenoj visokim mladim drveжem koje ju je potpuno skrivalo. Devojka stade i okrete se.

„Evo nas”, reиe.

Posmatrao ju je sa razdaljine od nekoliko koraka. Joљ uvek se nije usuрivao da joj priрe bliћe.

„Nisam ti smela niљta reжi na onom putu”, produћi; ona, „za sluиaj da ima mikrofona. Ne verujem da ima, ali ko zna. A uvek moћe da se desi da ti neko od onih svinja pozna glas. Ovde smo sigurni.”

Joљ uvek nije imao hrabrosti da joj se pribliћi. „Ovde smo sigurni?” glupo ponovi on.

„Jesmo. Pogledaj drveжe.” To su bili tanki jasenovi, koji su nekad bili poseиeni pa ponovo izrasli u љumu mladica od kojih nijedna nije bila deblja od zgloba na ruci. „Tu nigde nema mesta da se sakrije mikrofon. Sem toga, ovde sam veж bila.”

Govorili su tek da neљto kaћu. On beљe uspeo da joj priрe malo bliћe. Ona je stajala pred njim vrlo uspravno, s osmehom koji je izgledao blago ironiиan, kao da se иudila zaљto je tako spor da preрe na delo. Zvonиiжi behu popadali na zemlju. Izgledalo je kao da su pali sami. On je uze za ruku.

„Da li mi verujeљ”, reиe, „da do ovog trenutka nisam znao kave su ti boje oиi?” Smeрe su; primeti on, priliиno svetla nijansa smeрeg, sa crnim trepavicama. „A sad kad si videla na љta stvarno liиim, moћeљ li i dalje podneti da me gledaљ?”

„Mogu vrlo lako.”

„Imam trideset godina. Imam ћenu koje se ne mogu osloboditi. Imam oteиene vene. Imam pet laћnih zuba.”

„To mi je savrљeno svejedno”, reиe devojka.

Sledeжeg trenutka, neznano иijim delom, ona mu se naрe u zagrljaju. U poиetku nije oseжao niљta do иiste neverice. Mlado telo je bilo pripijeno uz njegovo, masa crne kose padala mu je po licu — da! bila je zaista podigla lice i on je ljubio puna crvena usta. Bila mu je stegla ruke oko vrata, nazivala ga dragim, milim, voljenim. Bio ju je povukao na tlo, ona se ni najmanje nije opirala, mogao je s njom raditi љta hoжe. No uistinu nije imao nikakvog fiziиkog oseжaja, sem golog dodira. Oseжao je samo nevericu i ponos. Bilo mu je drago љto je do ovoga doљlo, ali nije oseжao nikakvu fiziиku ћelju. Sve je doљlo prebrzo, njena mladost i lepota behu ga poplaљili, bio je previљe navikao da ћivi bez ћena — nije znao љta je bilo razlog. Devojka se podiћe i izvadi zvonиiж iz kose. Sede uz njega i zagrli ga oko struka.

„Ne brini, dragi. Ne moramo da ћurimo. Imamo celo popodne. Zar nije ovo divno skroviљte? Pronaљla sam ga jedanput kad sam se izgubila na kolektivnom marљu. Ko god da doрe, иuo bi se na sto metara.”

„Kako se zoveљ?” upita Vinston.

„Dћulija. A ja znam kako se ti zoveљ. Vinston — Vinston Smit.”

„Otkud znaљ?”

„Izgleda, dragi, da ja bolje saznajem nego ti. Reci mi, љta si mislio o meni pre nego љto sam ti dala onu cedulju?”

On ne oseti nikakvo iskuљenje da je slaћe. Reжi odmah ono najgore иinilo se иak kao neka ljubavna ћrtva.

„Nisam mogao oиima da te vidim”, reиe. „Hteo sam da te silujem a posle ubijem. Pre dve nedelje ozbiljno sam razmiљljao da ti razbijem glavu kamenom. Ako baљ hoжeљ da znaљ, mislio sam da imaљ veze sa Policijom misli.”

Devojka se oduљevljeno nasmeja, oиigledno shvatajuжi ovo kao priznanje svojoj izvrsnoj sposobnosti pretvaranja.

„Zar baљ sa Policijom misli? Nisi valjda ozbiljno?”

„Pa dobro, moћda ne baљ sasvim; ali znaљ — tako si izgledala — tako mlada, sveћa, zdrava... razumeљ — mislio sam da si verovatno...”

„Mislio si da sam dobra иlanica Partije. Иista na reиi i delu. Zastavice, parade, parole, igre, kolektivni marљevi — sve te budalaљtine. A ti љta? mislio si: da joj se samo pruћi prilika, izdala bi me kao zlomislitelja pa bi me ubili?”

„Tako neљto. Znaљ, mnogo je takvih devojaka.”

„To sve zbog ovog sranja”, reиe ona, strћe skerletnu eљarpu Omladinske lige protiv seksa i prebaci je preko grane. Zatim, kao da se neиega setila kad se dotakla struka, gurnu ruku u dћep i izvadi ploиicu иokolade. Prelomi je na dva dela i dade jedan Vinstonu. Joљ pre nego љto ga Je uzeo, Vinston oseti po mirisu da je to veoma neobiиna иokolada. Bila je tamna i sjajna, i uvijena u staniol. Иokolada je obiиno bila mrtve tamno-mrke boje, lako se krunila, i imala ukus koji je, ukoliko se uopљte dao opisati, podseжao na dim zapaljeno рubreta. Ali иokoladu sliиnu ovoj koju je dobio od Dћulije veж je okusio, nekad u proљlosti. Prvi daљak njenog mirisa beљe pokrenuo neko seжanje koje nije mogao odrediti u vremenu, no koje je bilo snaћno i uznemiravalo ga.

„Odakle ti ovo?” upita on.

„Crna berza”, ravnoduљno reиe ona. „U stvari i jesam takva, na izgled. Istiиem se u igrama. U Љpijunima sam bila komandir odreda. Tri veиeri nedeljno dobrovoljno radim za Omladinsku ligu protiv seksa. Sate i sate sam ja izgubila lepeжi one njihove blesave plakate po celom Londonu. U paradama uvek drћim jedan kraj zastave. Uvek izgledam dobro raspoloћena i nikad niљta ne izbegavam. Sta drugi, to i ti, to je moja deviza. Jedino se tako moћe biti siguran.”

Vinstonu se prvi komadiж иokolade veж beљe istopio na jeziku. Ukus je bio predivan. Ali ono seжanje nije odlazilo; kruћilo mu je po samoj ivici svesti, duboko i snaћno, ali neodredivo, kao kakav predmet viрen samo krajiиkom oka. On ga odbaci od sebe, svestan samo da je to seжanje na neko delo kojeg bi se rado odrekao kad bi mogao.

„Ti si vrlo mlada”, reиe on. „Od mene si mlada sigurno deset-petnaest godina. Љta si to mogla naжi privlaиno na иoveku kao љto sam ja?”

„Neљto na tvom licu. To me je navelo da reskiram. Umem da primetim ko nije njihov. Иim sam te videla, znala sam da si protiv onih”.

Oni je znaиilo Partija, pre svega Uћa partija, o kojoj je govorila s otvorenom zajedljivom mrћnjom zbog иega se Vinston oseжao nelagodno, iako je znao da su, ako igde mogu biti bezbedni, bezbedni baљ tu. Neљto gaje na njoj bilo zaprepastilo: njen vulgarni reиnik. ИIanovi Partije nisu smeli da psuju; Vinston je i sam retko psovao, ili bar retko naglas. Dћulija, meрutim, nije mogla da pomene Partiju, naroиito Uћu partiju, a da se ne posluћi reиima koje se obiиno viрaju ispisane po zidovima klozeta.To ga nije ljutilo. Bio je prosto jedan od simptoma njenog revolta protiv Partije i svega љto je ona propisivala, neљto љto je na izvestan naиin bilo prirodno i zdravo, kao љto konj kija kad naiрe na trulo seno. Bili su napustili иistinu i ponovo poиeli lutati kroz љarenilo svetlosti i senke, zagrljeni oko struka kad god je staza bila dovoljno љiroka da idu uporedo. On primeti kako joj je struk daleko mekљi sad kad na njemu nije bilo eљarpe. Govorili su љapatom. Izvan иistine, po Dћulijinim reиima, najbolje je bilo iжi tiho. Ubrzo stigoљe do ivice љumarka. Ona ga zaustavi.

„Ne izlazi na otvoreno. Moћda neko posmatra. Dok smo iza granja, sigurni smo.”

Stajali su u senci leskovog ћbunja. Sunce koje se cedilo kroz bezbroj no liљжe bilo im je joљ uvek toplo na licu. Vinston pogleda livadu na koju je љumarak izlazio i oseti иudan, spori љok prepoznavanja. Poznavao ju je iz vida. Stara, popasena utrina po kojoj je vijugala stazica a ovde-onde videli su se krtiиnjaci. U nazubljenoj ћivici na suprotnom kraju, brestove grane su se jedva primetno povijale na povetarcu, a liљжe im se blago komeљalo u gustim masama, kao ћenska kosa. Mora biti da negde blizu, ali van vidnog polja, teиe potok sa zelenim pliжacima u kojima se igraju ribice!

„Nije li ovde negde u blizini potok?” proљaputa.

„Jeste, na ivici one druge livade. Ima i riba, velikih. Moћeљ lepo da ih gledaљ kako leћe u pliжacima ti vrbaku i maљu repom.”

„Pa to je skoro kao u Zlatnom kraju,” promrmlja on.

„Љta?”

„Niљta. To je jedan predeo koji sam ponekad video u snu.”

„Gledaj!” proљaputa Dћulija.

Na jednu granu, ni pet metara od njih i skoro u visini njihovih lica, beљe sleteo drozd. Moћda ih nije ni video. On je bio na suncu, oni u hladu. Raљiri krila, ponovo ih paћljivo sklopi, za trenutak saћe glavu kao da odaje poиast suncu, a onda mu se iz grla izli bujica pesme. U popodnevnoj tiљini pesma je odjekivala neobiиno glasno. Vinston i Dћulija su stajali pribijeni jedno uz drugo, zaиarani. Muzika je tekla dalje, minut za minutom, sa zaиuрujuжim varijacijama, ne ponavljajuжi se ni jedan jedini put, kao da je ptica namerno isticala svoju virtuoznost. Ponekad bi prekinula pesmu na nekoliko sekundi, raљirila i ponovo sklopila krila; zatim bi isturila svoje љarene grudi i ponovo zapevala punim grlom. Vinston ju je posmatrao s nekim nejasnim oseжanjem poљtovanja. Za koga, za љta peva ta ptica? Ne posmatra je ni njen par, ni njen suparnik. Љta je navodi da sedi na ivici samotnog љumarka i toиi svoju muziku u niљtavilo? On se upita da u blizini ipak nije sakriven kakav mikrofon. On i Dћulija su govorili samo tihim љapatom; mikrofon ne bi uhvatio njih, ne.go drozda. Moћda na drugom kraju ћice sedi kakav sitan иovek nalik na bubaљvabu i paћljivo sluљa — sluљa to. Ali poplava muzike mu postepeno izbaci sve misaone kombinacije iz glave. Drozdova pesma kao da je bila teиnost koja se izlivala na njega i meљala sa suncem koje se probijalo kroz liљжe. On prestade misliti i samo je oseжao. Devojиin struk koji je njegova ruka obuhvatala bio je topao i mek. On je okrete sebi, tako da su stajali grudi uz grudi; njeno telo kao da se ulivalo u njegovo. Kuda god polazio rukama, bilo je podatno kao voda. Usta im se sljubiљe; to je sad bilo neљto sasvim razliиito od malopreрaљnjih oљtrih poljubaca. Kad su odmakli lica jedno od drugog, oboje uzdahnuљe duboko. Ptica se poplaљi i odlete lepeжuжi krilima.

Vinston prisloni usne na njeno uvo. „Sad”, љapnu on.

„Nemoj ovde”, odљaputa ona. „Hajdemo natrag u skroviљte. Tamo je sigurnije.”

Ћurno, lomeжi ovde-onde po koju granиicu, oni se uputiљe krivudavim puteljkom do proplanka. Kad se naрoљe u krugu mladih izdanaka, ona se okrete i suиeli se s njim. Oboje su disali burno, ali njoj se u uglovima usana ponovo beљe pojavio osmeh. Jedan trenutak je stajala i posmatrala ga, a zatim se ne gledajuжi maљi patent-zatvaraиa na svom kombinezonu. I — da! sve se desi skoro isto onako kao u njegovom snu. Gotovo isto onako brzo kako je zamiљljao, ona strћe svoju odeжu; a kad ju je odbacila u stranu, uradila je to onim istim veliиanstvenim pokretom koji kao da briљe celu jednu civilizaciju. Telo joj je na suncu sjajilo belinom. Ali u prvom trenutku on joj nije gledao telo; pogled mu je bio prikovan za njeno pegavo lice i jedva primetni, smeli osmeh. Kleиe pred nju i uze je za ruke.

„Jesi li ovo veж nekad radila?”

„Razume se. Stotine puta... pa dobro, desetine puta.”

„Sa иlanovima Partije.”

„Da, uvek s njima.”

„Sa иlanovima Uћe partije?”

„To ne, s tim svinjama ne. Ali ima ih puno koji bi hteli samo da imaju priliku. Nisu oni toliki sveci kakvi se prave.”

Srce mu poskoиi. Ona je to radila desetine puta: ћeleo je da su u pitanju stotine — hiljade puta. Sve љto je nagoveљtavalo porok uvek ga je ispunjavalo bezumnom nadom. Ko zna, moћda je Partija ispod povrљine odista trula, moћda je njen kult poћrtvovanja i odricanja samo laћ pod kojom se skriva iskvarenost. Kad bi mogao sve da ih zarazi gubom, ili sifilisom! Bilo љta da uradi љto kvari, љto slabi, љto ruљi! On je povuиe naniћe; sad su kleиali lice u lice.

„Sluљaj. Љto si viљe muљkaraca imala, to te viљe volim Razumeљ li to?”

„Da, sasvim.”

„Mrzim иistotu, mrzim dobrotu! Ћelim da nestanu sve vrline. Ћelim da ceo svet bude poroиan do srћi kostiju.”

„Dragi, onda bi trebalo da ti savrљeno odgovaram. Ja sam upravo poroиna do srћi kostiju.”

„Voliљ li ti ovo? Mislim, ne samo sa mnom; da li uopљte voliљ da se...?”

„Oboћavam.”

To je bilo ono љto je iznad svega ћeleo da иuje. Ne samo ljubav prema jednoj jedinki, nego ћivotinjski nagon, prosta neizdiferencirana ћelja, to je bila sila koja жe Partiju razbiti u komade. On je pritisnu na travu, " meрu popadale zvonиiжe. Ovog puta nije bilo teљkoжa. Ubrzo im se dizanje i spuљtanje grudi vrati na normalnu brzinu; s nekom prijatnom bespomoжnoљжu, oni se razdvojiљe. Sunce kao da je peklo jaиe. Oboma se spavalo. On se maљi odbaиenog kombinezona i upola je pokri njime. Gotovo smesta zaspaљe i spavali su oko pola sata.

Vinston se probudi prvi. Probudivљi se, sede i zagleda se u pegavo lice koje je i dalje mirno spavalo na podmetnutom dlanu kao na jastuku. Ako se izuzmu usta, nije se moglo reжi da je lepa. Kad bi se pogledalo izbliza, videla bi se i pokoja borica oko oиiju. Kratka crna kosa bila je izvanredno gusta i meka. Pade mu na pamet da joљ uvek ne zna ni njeno prezime ni adresu.

Mlado, zdravo telo, sada bespomoжno u snu, probudi u njemu oseжanje saћaljenja, ћelju da je љtiti. No ona neћnost bez misli, koju je oseжao pod leskom dok je pevao drozd, ne vrati mu se do kraja. On skloni kombinezon i zagleda se u gladak beli bok. U proљlosti, pomisli on, muљkarac bi ‚posmatrao ћensko telo, naљao da je ono poћeljno’ i tu je priиi bio kraj. No danas nije moglo biti ni иiste ljubavi ni иiste ћelje. Ni jedno oseжanje nije иisto, jer je sve pomeљano sa strahom i mrћnjom. Njihov zagrljaj bio je bitka, njihov orgazam pobeda. Ono љto su uиinili bilo je udar na Partiju. Bilo je politiиki akt.

"Ovde moћemo joљ jedanput”, reиe Dћulija. „Po pravilu je sigurno otiжi u isto skroviљte dvaput. Razume se, to tek za mesec-dva.”

Иim se probudila, ponaљanje joj se beљe izmenilo. Postade budna i poslovna, obuиe se, zaveza eљarpu oko pojasa, i poиe se baviti detaljima povratka. Иinilo se prirodnim da taj posao prepusti njoj. Ona je oиigledno imala prirodnog lukavstva koje je Vinstonu nedostajalo; uz to je odliиno poznavala okolinu Londona, stekavљi to znanje na bezbroj kolektivnih marљeva. Put kojim mu je rekla da se vrati bio je potpuno razliиit od onoga kojim je doљao; i vodio je do sasvim druge ћelezniиke stanice. „Putem kojim si doљao nikad se ne vraжaj”, reиe ona, kao da iznosi kakav vaћan princip. Objasni mu da жe otiжi prva, a da on potom treba da saиeka pola sata pre nego љto i sam krene.

Beљe mu rekla i gde жe se, posle иetiri dana, sastati iduжi put. To je bila ulica u jednoj od siromaљnijih иetvrti, gde se: nalazila pijaca koja je obiиno bila pretrpana i buиna. Ona жe se vrteti oko tezgi, praveжi se da traћi pertle ili konac. Ako oceni da je situacija иista, iљmrknuжe se u maramicu kad se on pribliћi; ako ne, on treba da proрe kao da je ne poznaje. S malo sreжe, usred gomile sveta, moжi жe da porazgovaraju иetvrt sata i zakaћu sledeжi sastanak.

„A sad moram da idem”, reиe иim je on zapamtio uputstva. „Moram da budem natrag u devetnaest i trideset. Imam dva sata posla za Omladinsku ligu protiv seksa: da delim letke, ili tako neљto. Sranje. Hoжeљ da me oиistiљ? Da nemam neku granиicu u kosi? Sigurno? Onda do viрenja, ljubavi, do viрenja!”

Ona mu se baci u naruиje, poljubi ga gotovo grubo i sledeжeg trenutka se probi kroz mladice i nestade u љumarku, pra veжi pri tom vrlo malo љumova. On joљ uvek nije znao njeno prezime i adresu. To, meрutim, nije znaиilo niљta: bilo je nezamislivo da se mogu sastati bilo gde u zatvorenom prostoru ili razmeniti ikakvu pismenu poruku.

Stvari su poљle tako da se na proplanak u љumarku viљe nisu ni vratili. Tokom maja imali su joљ samo jednu: priliku kad su uspeli da spavaju zajedno. To se desilo u drugom od skroviљta za koja je Dћulija znala, zvoniku neke sruљene crkve, u gotovo pustom kraju u okolini grada, gde je pre trideset godina pala atomska bomba. Mesto je bilo izvrsno kao skroviљte; put do njega je, meрutim, bio vrlo opasan. U ostalim prilikama mogli su se sastajati samo na ulici, svaki put drugoj, i nikad ne duћe od pola sata. Na ulici se uvek moglo razgovarati, na izvestan naиin. Dok su plutali pretrpanim ulicama, ne sasvim jedno do drugog, i nikad se ne gledajuжi, vodili su иudan, isprekidan razgovor koji se palio i gasio kao svetionik: prekidali su ga iznenada kad bi se naљli u blizini telekrana ili spazili uniformu nekog иlana Partije kako se pribliћava, nastavljali ga posle nekoliko minuta usred reиenice, presecali ga napola kad bi se rastali na ugovorenom mestu a potom ga nastavljali sledeжeg dana gotovo bez uvoda. Ispostavi se da je Dћulija sasvim naviknuta na razgovor na takav naиin, koji je nazivala „razgovor u nastavcima”. Isto tako je umela, zaиudo, da govori ne pokreжuжi usne. Samo jednom, za gotovo mesec dana svakoveиernjeg sastajanja,pode im za rukom da se poljube. Iљli su жutke nekom sporednom ulicom (Dћulija nikad nije govorila ako se nisu nalazili u nekoj od glavnih ulica) kad se zaиu zagluљujuжi prasak, zemlja se zatrese, a vazduh pomraиi; Vinston se nade kako leћi na boku, izubijan i preplaљen. Oиigledno je negde sasvim blizu pala raketna bomba. On odjednom spazi Dћulijino lice na nekoliko santimetara od svog, mrtvaиki belo, belo kao kreda. Иak su joj i usne bile bele. Mrtva! On je steћe uza se i primeti da je lice koje ljubi ћivo i toplo. No na usne mu se hvatalo neљto praљnjavo. Lica su im oboma bila pokrivena gustim slojem kreиne praљine.

Bilo je veиeri kad su stizali na mesto sastanka i morali se mimoiжi bez ikakvog znaka, jer je iza ugla upravo iziљla patrola, ili iznad glave stajao helikopter. No иak i da je bilo manje opasno, naжi vremena za sastanak bilo bi ipak teљko. Vinstonova radna nedelja iznosila je љezdeset sati, Dћulijina иak i viљe; slobodni dani su im zavisili od pritiska posla i nisu se иesto poklapali. U svakom sluиaju, Dћulija je retko imala potpuno slobodno veиe. Provodila je zaиudno mnogo vremena na predavanjima i demonstracijama, raznoseжi materijale za Omladinsku ligu protiv seksa, krojeжi zastave za Nedelju mrћnje, skupljajuжi priloge za kampanju љtednje, i baveжi se ostalim sliиnim poslovima. To se isplaжivalo, kako je govorila; predstavljalo je kamuflaћu. Иovek koji se drћi manjih pravila moћe krљiti veжa. Ona je иak navela Vinstona da stavi hipoteku na joљ jedno od svojih slobodnih veиeri i prijavi se za prekovremeni rad u fabrici municije, za љta su se zagriћeniji иlanovi Partije javljali dobrovoljno. I tako je on poиeo, po jedno veиe svake nedelje, provoditi иetiri sata, navrжuжi jedan na drugi male metalne predmete, verovatno delove upaljaиa za bombe, paralisan od dosade, u loљe osvetljenoj fabriиkoj hali punoj promaje gde se lupa иekiжa sumorno meљala sa muzikom telekrana.

Kad su se sastali u crkvenom tornju, ispuniљe rupe u svom dotadaљnjem isprekidanom razgovoru. Bilo je vrelo popodne. U tesnoj иetvrtastoj prostorijici iznad zvona vazduh je bio vruжi ustajao; oseжao se nepodnoљljiv smrad golubijeg izmeta. Razgovarali su satima, sedeжi na praљnjavom podu prekrivenom granиicama; s vremena na vreme neko bi od njih dvoje ustao da baci. pogled kroz puљkarnicu i utvrdi da se niko ne pribliћava.

Dћulija je imala dvadeset љest godina. Ћivela je u ћenskom domu sa joљ trideset devojaka („Veиito u ћenskom smradu! Nemaљ pojma koliko mrzim ћene!” rekla je uzgred), a radila je, kao љto je i mislio, u Odeljenju proze. Volela je svoj posao, koji se uglavnom sastojao od toga љto je trebalo rukovati i odrћavati jedan jak, ali kapriciozan elektriиni motor. Nije bila „straљno pametna” ali je volela da radi rukama i rad sa maљinama joj je padao lako. Umela je da opiљe ceo proces sastavljanja romana, od opљte direktive Komiteta za planiranje pa sve do poslednjeg glaиanja u takozvanoj „glanc-grupi”. No konaиni proizvod je nije interesovao. Bila je, po svojim reиima, „slaba muљterija za knjige”. Knjige su za nju bile jednostavno roba koja se mora proizvoditi, kao pekmez ili pertle.

Nije se seжala niиega pre prvih godina љeste decenije, a od svih ljudi koje je poznavala, jedan jedini je иesto priиao o predrevolucionarnim danima – bio je to njen deda, koji je nestao kad joj je bilo osam godina. U љkoli je bila kapiten hokejaљke ekipe, i dobila gimnastiиki trofej dve godine uzastopce. Pre no љto se uиlanila u Omladinsku ligu protiv seksa, bila je sekretar mesnog aktiva Saveza omladine, a pre toga komandir odreda u Љpijunima. Uvek je imala odliиnu karakteristiku. Иak je u svoje vreme bila izabrana (љto je predstavljalo nesumnjiv znak dobrog ugleda) za rad u Pornosekciji, pododseku Odeljenja proze koji je proizvodi o treжerazrednu pornografiju za pro le. Pornosekciju su oni koji su radili u njoj nazivali „masna kuжa”, primeti ona. Tu je ostala godinu dana, radeжi na proizvodnji knjiћica pod naslovima Nestaљne priиe ili Jedna noж u devojaиkom pansionatu, koje su, u zapeиaжenim paketiжima, ispod ruke kupovali mladi proleteri pod utiskom da rade neљto zabranjeno.

„Kakve su te knjige?” radoznalo upita Vinston.

„Smuti pa prospi. U stvari su dosadne. Postoji samo љest zapleta, samo љto ih neљto malo menjaju. Razume se,ja sam radila samo na kaleidoskopima. U glanc-grupi nisam bila. Nemam smisla za knjiћevnost, dragi — иak ni koliko treba za taj posao.”

Sa иuрenjem je saznao da u Pornosekciji, sem љefova odeljka, rade samo ћene, po teoriji da bi muљkarci, иiji su seksualni nagoni manje podloћni kontroli nego ћenski, lakљe podlegli uticaju pornografije s kojom bi radili.

„Ne vole иak ni da im rade udate ћene”, dodade ona. „Devojke su uvek oliиenje иistote, po njima. Ali kao љto vidiљ, jedna baљ nije.”

Prvi put je vodila ljubav u љesnaestoj godini, sa nekim љezdesetogodiљnjakom, иlanom Partije, koji je kasnije izvrљio samoubistvo da izbegne hapљenje. „Baљ dobro”, reиe Dћulija, „inaиe bi saznali za mene kad bi priznao.” Zatim su doљli drugi. U njenim oиima ћivot je bio jednostavna stvar. Иovek ћeli da mu bude lepo; „oni”, to jest Partija, spreиavaju ga u tome; on onda krљi pravila kako najbolje ume. Љto „oni” uskraжuju иoveku zadovoljstvo иinilo joj se isto tako prirodnim kao i to љto иovek treba da se stara da ga ne uhvate. Partiju je mrzela, i svoju mrћnju iskazivala najgrubljim reиima, ali je nije kritikovala u opљtem smislu. Za doktrinu Partije nije imala interesovanja, sem onda kad je ova neposredno pogaрala njen sopstveni ћivot. On primeti da ona ne upotrebljava reиi iz Novogovora, osim onih koje su preљle u svakodnevnu upotrebu. Za Bratstvo nikad nije иula, i nije htela da veruje u njegovo postojanje. Svaki oblik organizovane bune protiv Partije, koji je unapred bio osuрen na neuspeh, иinio joj se glupim. Pametno raditi znaиilo je krљiti pravila a ipak ostati ћiv. On se uzgred zapita koliko ih u mlaрoj generaciji moћe biti nalik na Dћuliju — u generaciji koja je odrasla u svetu Revolucije, koja nije znala ni za љta drugo; za koju je Partija bila neљto neizmenljivo, kao nebo; koja se nije buni la protiv njene vlasti veж jednostavno vrdala od nje, kao љto se zec uklanja od psa.

O moguжnosti da se uzmu nisu razgovarali. Moguжnost je bila toliko bleda da nije vredela misli. Nikakav komitet koji se da zamisliti ne bi odobrio njihov brak, иak i kad bi se Vinstonova ћena Ketrin i mogla nekako uklonitI s puta. To je bilo beznadeћno иak i kao san.

„Kakva ti je bila ћena?” upita Dћulija.

„Bila je — da li znaљ onu reи iz Novogovora: dobromislen? Љto znaиi: po prirodi ispravan, nesposoban da pomisli loљu misao?”

„Ne znam reи, ali takve ljude znam dobro.”

On joj poиe priиati o svom braku, no ona je zaиudo znala kako su suљtinske stvari u osnovi izgledale. Opisala mu je, mada nikad nije videla ni osetila, kako se Ketrinino telo koиi i kruti иim bi je dotakao; kako se иinilo da ga gura od sebe иak i onda kad ga je иvrsto grlila. Sa Dћulijom mu nije bilo teљko razgovarati o tim stvarima; Ketrin je, u svakom sluиaju, odavno bila prestala da bude bolna, i postala samo neprijatna, uspomena.

„Mogao bih izdrћati da nije bilo jedne stvari”, reиe on, i ispriиa joj o ledenoj predstavi na koju ga je Ketrin naterivala svake nedelje u isti dan. „Bilo joj je odvratno, alije niљta nije moglo spreиiti da to radi. To je nazivala — ne, nikad neжeљ pogoditi kako.”

„Naљa obaveza prema Partiji”, smesta reиe Dћulija.

„Otkud znaљ?”

„Dragi, pa i ja sam bila u љkoli. Predavanja o seksualnom ћivotu jedanput meseиno za omladinu iznad љesnaest godina. I u Savezu omladine. Godinama ti to tucaju u glavu. Verovatno im i pali, u veжini sluиajeva. Samo, razume se, nikad se ne zna; ljudi su toliko dvoliиni.”

Ona nastavi u istom smislu. Kod Dћulije je svaka tema vodila njenoj seksualnosti. Иim bi se razgovor ma na koji naиin dotakao te oblasti, ona je pokazivala veliku inteligenciju. Za razliku od Vinstona, shvatala je suљtinu puritanizma koji je Partija propovedala. Nije u pitanju bilo samo to љto seksualni nagon stvara svoj sopstveni svet koji je Partiji van kontrole te ga zato treba uniљtiti, ako je moguжe. Vaћnije je bilo to љto seksualno liљavanje stvara histeriju, koja je dobrodoљla jer se moћe preobraziti u groznicu ratobornosti i i oboћavanje vode. Ona je to IskazIvala ovako:

„Kad spavaљ sa ћenom, troљiљ energiju; a posle si sav sreжan i ne dajeљ pet para ni za љta. A oni ne podnose da ti bude tako: hoжe da stalno pucaљ od energije. Sve to marљiranje gore-dole, klicanje, mahanje zastavama — sve ti je to neiћivljen seks. Ako si sreжan u sebi, љta te briga za Velikog Brata, i troletke, i Dva minuta mrћnje, i sva ona njihova sranja?”

Istina je, pomisli on. Izmeрu askeze i politiиke ispravnosti postoji neposredna, bliska veza. Jer kako bi se onaj strah, ona mrћnja i ono ludaиko verovanje koje Partija traћi od svojih иlanova mogli odrћati na potrebnoj visini kao pokretaиka snaga? Seksualni impuls je Partiji bio opasan, te gaje skrenula u stranu i iskoristila za svoje potrebe. Sliиan trik su izveli i sa roditeljskim instinktom. Porodica se nije mogla ukinuti; Partija je иak podsticala gotovo starinsku ljubav roditelja prema deci. S druge strane, decu je sistematski okretala protiv roditelja i uиila da ih љpijuniraju i prijavljuju njihove sumnjive reиi i dela. Porodica je u stvari postala filijala Policije misli. Na taj naиin se postizalo da svi graрani i danju i noжu budu okruћeni uhodama koji ih intimno poznaju.

U seжanje mu se najednom vrati Ketrin. Ketrin bi ga nesumnjivo dostavila Policiji misli da nije bila preglupa da u njegovim reиima otkrije politiиku neispravnost. No u stvari ju je tog trenutka vratila u Vinstonovo seжanje zaguљljiva popodnevna jara, od koje su mu po иelu izbile graљke znoja. On poиe priиati Dћuliji o neиemu љto se desilo, upravo љto se nije desilo, jednog drugog vrelog letnjeg popodneva, pre jedanaest godina.

Tada su imali za sobom tri ili иetiri meseca braka. Bili su se izgubili na jednom kolektivnom marљu, negde u Kentu. Zaostali su za drugima svega nekoliko koraka, ali potom su skrenuli u pogreљnom pravcu, i ubrzo su morali naglo da se zaustave na ivici nekog napuљtenog kamenoloma odakle se nekad vadio kreиnjak. Ivica se obruљavala, u pravoj liniji, kojih deset-dvadeset metara; na dnu je leћalo krupno kamenje. Naokolo nije bilo nikoga da ga pitaju za put. Иim je shvatila da su se izgubili, Ketrin je postala vrlo nervozna. Biti, makar za trenutak, odvojen od buиne gomile izletnika ulivalo joj je oseжanje da иini neљto loљe. Htela je da se vrate putem kojim su doљli i potraћe ostale u drugom pravcu. No u tom trenutku Vinston je primetio nekoliko жubica slaka koje su rasle u pukotinama stene ispod njih. Jedna je bila dvobojna, karmin i cigla-crvena, iako je oиigledno rasla iz istog korena. Tako neљto nikad ranije nije video, te pozva Ketrin da doрe i pogleda.

„Gledaj, Ketrin! Pogledaj ono cveжe. Onaj bokor dole pri dnu. Vidiљ li da je dvobojan?”

Ona se veж bila okrenula da pode, no za trenutak se ipak vratila, priliиno uznemirena. Иak se i nagla preko ivice da vidi kuda on pokazuje. Stajao je neљto iza nje; uhvatio ju je rukom za struk da je zadrћi. U tom trenutku mu je odjednom palo na pamet koliko su potpuno sami. Nigde se nije videlo nijedno ljudsko biжe, nije kretao nijedan list; иak ni jedna ptica nije bila budna. Na takvom mestu je opasnost od skrivenog mikrofona bila vrlo mala; a i da gaje bilo, mikrofon bi uhvatio samo zvuke. Bio je najvreliji, najsanjiviji иas popodneva. Sunce je palilo po njima, znoj ga je golicao po licu. I najednom mu je doљla pomisao...

„Zaљto je nisi gurnuo?” upita Dћulija, „Ja bih.”

„Znam, draga, ti bi je stvarno i gurnula. I ja bih, da sam tada bio ono љto sam sad. A moћda bih — nisam siguran.”

„Je li ti krivo љto nisi?”

„Jeste. Sve u svemu, krivo mi je.”

Sedeli su jedno do drugog na praљnjavom podu. On je privuиe uza se. Glava joj se odmarala na njegovom ramenu, a prijatan, miris kose nadvladavao zadah golubijeg izmeta. Vrlo je mlada, pomisli on, joљ uvek oиekuje neљto od ћivota, ne shvata da gurnuti neprijatnu osobu niz liticu ne reљava niљta.

„U stvari ne bih izmenio niљta”, reиe on.

„Zaљto ti je onda krivo љto je nisi gurnuo?”

„Samo zato љto viљe volim delanje od nedelanja. U ovoj igri koju igramo, ne moћemo pobediti. Neki neuspesi su bolji od drugih, to je sve.”

Oseti kako joj se ramena izvijaju ne odobravajuжi. Uvek mu je protivreиila kad je tako govorio. Nije prihvatila kao zakon prirode da pojedinac uvek gubi. Na neki naиin je shvatala da je izgubljena, da жe je Policija misli pre ili posle uhvatiti i ubiti, no drugim delom svesti je verovala da je ipak izvodljivo sagraditi potajni svet u kome se moћe ћiveti kako se hoжe. Trebalo je samo sreжe, lukavstva i smelosti. Nije razumevala da sreжa ne postoji, da jedina pobeda leћi u dalekoj buduжnosti, dugo posle njene smrti, da je od onog trenutka kad se objavi rat Partiji najbolje smatrati sebe leљom.

„Mi smo mrtvaci”, reиe on.

„Nismo joљ mrtvi”, prozaiиno reиe Dћulija.

„Ne fiziиki. Joљ љest meseci, godinu dana — moћda pet godina. Ja se bojim smrti. Ti si mlada, dakle verovatno je se bojiљ joљ viљe nego ja. Oиigledno, trudi жemo se da je odloћimo љto viљe moћemo. Ali tu nema velike razlike. Dokle god ljudi ostanu ljudi, ћivoti smrt su isto.”

„Ah, kojeљta! S kim bi radije spavao, sa mnom ili s kosturom? Zar ne voliљ љto si ћiv? Zar ne voliљ da osetiљ: evo, ovo sam ja, ovo mije ruka, ovo mije noga, stvarno postojim, иvrsta sam, ћiva sam! Zar ne voliљ ovo?”

Ona se izvi i pribi se grudima uz njega. On oseti njene dojke, zrele i иvrste, kroz kombinezon. Njeno telo kao da je neљto od svoje mladosti i elana prelivalo u njegovo.

„Volim”, reиe on.

„Onda prestani da mi govoriљ o smrti. A sad sluљaj, dragi: moramo da se dogovorimo za iduжi put. Mogli bi baљ i da ponovo odemo na ono mesto u љumi. Nismo odavno, sad moћe. Samo sad жeљ morati drugim putem. Sve sam isplanirala. Poрeљ vozom — ne, иekaj; nacrtaжu ti.”

I, onako praktiиna, ona zgrnu иetvorougao praљine i granиicom izvaрenom iz golubijeg gnezda poиe na podu crtati mapu.

Vinston se osvrnu po zapuљtenoj sobici iznad Иeringtonove radnje. Pored prozora, ogromni krevet je stajao nameљten, pokriven otrcanom жebadi i jastukom bez navlake. Na ploиi kamina otkucavao je staromodni sat sa brojиanikom podeljenim na dvanaest иasova. U uglu, na stolu na sklapanje, iz polumraka je meko sjajio stakleni pritiskivaи za papir koji je bio kupio u poslednjoj poseti.

U loћiљtu kamina stajala je ulubljena limena petrolejska peж, љerpica i dve љolje, koje mu je Иerington dao na upotrebu. Vinston zaloћi peж i pristavi lonиiж. Bio je doneo koverat pun kafe Pobeda i neљto tableta saharina. Kazaljke na satu pokazivale su sedam i dvadeset: u stvari je bilo devetnaest i dvadeset. Ona je trebalo da dode u devetnaest i trideset.

Ludost, ludost, govorilo mu je srce; svesna, neopravdana, samoubilaиka ludost. Od svih zloиina koje je иlan Partije mogao poиiniti, ovaj je bilo najteћe sakriti. U stvari mu je zamisao uplovila u glavu u obliku vizije: stakleni pritiskivaи koji se ogleda na povrљini stola na sklapanje. Ko љto je i predviрao, Иerington mu je bez komplikacija izdao sobu. Oиigledno mu je bilo milo љto жe doжi do nekoliko dolara stanarine. Nije se ni skandalizovao ni nametljivo pokazivao da zna љta je posredi kad je postalo jasno da je Vinstonu soba potrebna da bi u nju dovodio ћenu. Umesto toga, gledao je nekud neodreрeno, ni u blizinu ni u daljinu, i govorio uopљtenim reиima, s takvim tak tom da se иinilo da je delomiиno nevidljiv. Rekao je da je mir neљto veoma dragoceno. Svako ћeli da ima neko mesto gde жe povremeno biti sam. A kad neko zna da neko drugi ima takvo mesto, stvar je normalnog dobrog vaspitanja da to zadrћi za sebe. Иak je dodao, izgledajuжi pri tom kao da se potpuno topi u nevidljivost, da kuжa ima dva ulaza, i to jedan kroz zadnje dvoriљte, odakle se izlazilo na sporednu ulicu.

Pod prozorom se иula neиija pesma. Vinston proviri, zaљtiжen muslinskom zavesom. Junsko sunce je joљ uvek bilo visoko na nebu, a u dvoriљtu punom sunca, jedna иudoviљno krupna ћena, иvrsta kao normanski stub, miљiжavih crvenih podlaktica, s keceljom od jute privezanom oko pojasa, tabala je gore-dole izmeрu korita i konopca za rublje, prikaиinjuжi љtipaljkama niz иetvrtastih belih predmeta, koje Vinston prepoznade kao pelene. Kad god joj usta nisu bila zapuљena љtipaljkama, pevala je snaћnim kontraaltom:

Beљe to kratka ljubav bez nade
Љto proрe brzo k'o aprilski dan,
Al' od neћnih reиi i misli o sreжi
U srcu veиno ostade san.

Ta melodija je veж nekoliko nedelja proganjala London. Bila je to jedna od bezbroj sliиnih pesama koje je za prole puљtala u promet jedna podsekcija Muziиkog odeljenja u Ministarstvu istine. Tekstovi su bili sastavljani, bez ikakve ljudske intervencije, na aparatu zvanom versifikator. No ћena je pevala tako melodiиno da je od inaиe odvratne besmislice postajala skoro prijatna muzika. Vinston je иuo ћeninu pesmu, struganje njenih cipela po ploиama dvoriљta, deиje uzvike sa ulice i, odnekud veoma daleko, slabu zuku saobraжaja, a soba se ipak иinila иudno tiha, zato љto nije bilo telekrana.

Ludost, ludost, ludost! ponovo pomisli on. Nezamislivo je bilo da жe moжi dolaziti u ovu sobu duћe od nekoliko nedelja a da ih policija ne uhvatio No pomisao o skroviљtu koje жe biti samo njihovo, blizu, i izmeрu иetiri zida, predstavljala je preveliko iskuљenje za oboje. Neko vreme posle sastanka u zvoniku, bilo im je postalo nemoguжe da se naрu. Zbog Nedelje mrћnje koja je predstojala, radno vreme je bilo drastiиno produћeno. Do Nedelje je preostajalo viљe od mesec dana, ali su obimne, komplikovane pripreme svakome zadavale naknadni posao. Najzad im je oboma poљlo za rukom da izrade slobodno popodne u isti dan. Bili su se dogovorili da odu na onaj isti proplanak. Veиe pre toga videli su se za trenutak na ulici. Dok su se kao sluиajno pribliћavali jedno drugom u gomili, Vinston skoro da je i nije gledao; no jedan kratak pogled mu je bio dovoljan da primeti da je bleрa nego obiиno.

„Propala stvar”, promrmljala je ona иim je ocenila da je sigurno govoriti. „Mislim, za sutra.”

„Љta?”

„Sutra popodne. Ne mogu da doрem.”

„Zaљto?”

„Ono redovno. Ovog meseca sam dobila neљto ranije.”

Za trenutak je bio van sebe od besa. Tokom onih mesec dana koliko ju je poznavao, priroda njegove ћelje za njom bila se izmenila. U poиetku je tu bilo vrlo malo istinske иulnosti. Njihovo prvo seksualno opљtenje bilo je samo иin volje. No posle drugog stvari su se izmenile. Miris njene kose, ukus njenih usta, dodir njene koћe kao da su se uvukli u njega, ili u vazduh koji ga je okruћavao. Ona mu beљe postala fiziиka potreba, neљto љto nije samo ћeleo nego na љta je smatrao da ima i pravo. Kad mu je rekla da ne moћe doжi, u njemu se rodilo oseжanje kao da muje podvalila. No upravo ih je u tom trenutku gomila gurnula jedno uz drugo, i ruke su im se sluиajno susrele. Ona mu nakratko steћe vrhove prstiju, pokretom koji nije budi o ћelju, nego ljubav. Palo mu je na pamet da je, kad se sa ћenom ћivi zajedno, razoиaranje ovakve vrste prirodan i redovan dogaрaj; i obuze ga duboka neћnost, kakvu prema njoj dotle joљ nije osetio. Poћeleo je da su njih dvoje par koji za sobom ima deset godina braka. Poћeleo je da mogu da hodaju ulicama, ali otvoreno i bez straha, da razgovaraju o nevaћnim stvarima i kupuju sitnice za domaжinstvo. Poћeleo je, najviљe od svega, da imaju neko mesto gde bi bili sami a da se ne osete obaveznim da spavaju zajedno svaki put kad se naрu. Ne tog trenutka, ali sutradan, pala mu je na pamet misao da iznajmi sobu kod Иeringtona. Kad je to predloћio Dћuliji, ona se sloћila neoиekivano spremno. Oboje su znali da je to ludilo, svesno pribliћavanje grobu. Dok je sedeo na ivici kreveta иekajuжi je, on ponovo pomisli o podrumima Ministarstva ljubavi. Иudno, pomisli on, kako se predodreрeni uћas pojavljuje i nestaje iz svesti. Tu je, smeљten negde u vremenu buduжem, i prethodi smrti isto onako sigurno kao љto devedeset devet prethodi stotini. Ne moћe se izbeжi, ali se moћda moћe odloћiti; a ipak иovek umesto toga, svaki иas skraжuje razmak do njega nekim svesnim, voljnim иinom.

U tom trenutku na stepenicama se zaиuљe ћurni koraci. U sobu ulete Dћulija. Nosila je torbu za alat od grubog mrkog platna, kakvu je ponekad viрao da nosi gore-dole po Ministarstvu. On poрe napred da je uzme u naruиje, no ona se oslobodi priliиno ћurno, delom zato љto je joљ uvek drћala torbu za alat.

„Strpi se malo”, reиe ona. „Pusti me da ti pokaћem љta sam donela. Jesi li doneo one odvratne kafe Pobeda? I znala sam da жeљ doneti. Moћeљ da je baciљ, neжe nam trebati. Gledaj ovamo.”

Ona kleиe na kolena, otvori torbu i izbaci nekoliko francuskih kljuиeva i jednu odvrtku koji su leћali pri vrhu. Ispod njih je bilo nekoliko uredno spakovanih paketiжa od papira. Prvi koji je dodala Vinstonu иinio se pod prstima иudan, a ipak nekako poznat. Bio je napunjen neиim teљkim, sliиnim pesku, љto se ugibalo gde god ga иovek takne.

„Nije valjda љeжer?” reиe on.

„Pravi љeжer. Ne saharin, nego љeжer. A evo i vekna hleba — pravi beli, a ne ono naљe рubre — i teglica dћema. Evo i konzerva mleka — ali gledaj! Ovim se najviљe ponosim. Morala sam da ga uvijem u krpu od dћaka, jer bi se inaиe...”

No nije mu bilo potrebno reжi zaљto ga je uvila. Miris je veж ispunjavao sobu, bogati, vreli miris koji mu se иinio isparenjem iz detinjstva, no koji se joљ uvek ponekad mogao uhvatiti, u kakvom hodniku pre nego љto se zalupe vrata, ili na prepunoj ulici, љiren vetrom i nanjuљen samo za trenutak pre no љto se izgubi.

„Kafa”, promrmlja on, „prava kafa.”

„Kafa koju pije Uћa partija”, reиe ona. „Imam celo kilo.”

„Kako si uspela da nabaviљ sve ovo?”

„Sve je to roba za Uћu partiju. Niљta te svinje ne ostavljaju drugima, baљ niљta. Samo, razume se, sluge i kelneri kradu, pa — ali gledaj, imam i paketiж иaja.”

Vinston иuиnu pored nje i otcepi jedan ugao.

„Pravi иaj. A ne ono naљe liљжe borovnice.”

„Ima ga puno u poslednje vreme. Osvojili su Indiju, ili tako neљto”, ravnoduљno reиe ona. „Ali sluљaj, dragi, sad se okreni da me ne gledaљ jedno tri minuta. Sedi na drugi kraj kreveta. Nemoj mnogo blizu prozora. I ne okreжi se dok ti ne kaћem.”

Vinston se zamiљljeno zagleda kroz muslinsku zavesu. Dole u dvoriљtu, ћena crvenih ruku joљ uvek je marљirala gore-dole izmeрu korita i konopca. U jednom trenutku izvadi iz usta dve љtipaljke i zapeva, duboko se unoseжi:

Kaћu da vreme sve rane leиi,
Kaћu da se uvek zaboravi sve,
Al' mladost je proљla i starost veж doљla
A ja joљ pamtim иasove te.

Иinilo se da celu tu nedotupavnu pesmu zna napamet. Glas joj je plovio naviљe s mekim letnjim vazduhom, vrlo melodiиan, pun neke sreжne melanholije. Dobijao se utisak da bi bila savrљeno zadovoljna kad bi junsko veиe bilo beskrajno a zaliha rublja neiscrpna, da tu ostane joљ hiljadu godina, veљajuжi pelene i pevajuжi besmislice. Pade mu na pamet иudna иinjenica da nikad nije иuo nijednog иlana Partije da peva spontano i sam. Tako љta bi pomalo иak mirisalo na neispravnost, predstavljalo opasnu ekscentriиnost, kao razgovaranje sa samim sobom. Moћda se ljudima peva samo onda kad su na ivici gladovanja.

„Sad moћeљ da se okreneљ”, reиe Dћulija.

On se okrete, i za trenutak je gotovo nije prepoznao. Oиekivao je u stvari da жe je videti golu. Ali nije bila gola. Promena je bila daleko veжa. Bila se naљminkala.

Po svemu sudeжi, na putu do kuжe je kriљom uљla il neku radnju u jednoj od proleterskih иetvrti i kupila kompletnu garnituru kozmetiиkog pribora. Usne su joj bile jako nakarminisane, obrazi narumenjeni, nos napuderisan; иak je i ispod oиiju imala neљto od иega su izgledale sjajnije. Ceo posao nije bio obavljen osobito veљto, no Vinstonovi kriterijumi u tim stvarima nisu bili oљtri. On nikad nije video, ni zamiљljao, иlanicu Partije sa naљminkanim licem. Dћulija se beљe toliko prolepљala da se on zapanji. Dodavљi samo malo boje na prava mesta, postala je ne samo mnogo lepљa no i daleko ћenstvenija. Kratka kosa i deиaиki kombinezon samo su pojaиavali taj utisak. Kad ju je uzeo u zagrljaj, nozdrve mu preplavi talas sintetiиkog mirisa ljubiиice. On se seti polumraka u podrumskoj kuhinji, i bezubih usta one ћene. Ona je imala isti taj parfem; no u tom trenutku mu to nije smetalo.

„I parfem!” uzviknu on.

„Jeste, dragi, i parfem. A znaљ љta жu joљ da uradim? Gledaжu da naрem pravu ћensku haljinu, i nosiжu je umesto ovih blesavih pantalona. Nosiжu svilene иarape i visoke љtikle! U ovoj sobi жu biti ћena, a ne иlanica Partije.”

Strgoљe odeжu sa sebe i legoљe u ogromni krevet od mahagonija. Vinston se tada prvi put svukao u njenom prisustvu. Dotle se previљe stideo svog bledog i mrљavog tela, sa oteиenim venama na listovima i belom pegom iznad gleћnja. Иarљava nije bilo, ali je жebe na kome su leћali bilo izlizano i glatko, a veliиina i elastiиnost kreveta iznenadiљe ih oboje. „Sigurno je pun buva, ali baљ nas briga”, reиe Dћulija. Takav braиni krevet se viљe nije mogao videti nigde sem u proleterskim kuжama. Vinston je kao dete ponekad spavao u takvom krevetu; Dћulija nikad, koliko se mogla setiti.

Ubrzo padoљe u kratak san. Kad se Vinston probudio, kazaljke na starom satu veж su bile domilele gotovo do devet. Nije se micao, jer je Dћulija spavala s glavom na njegovoj savijenoj ruci. Skoro sva љminka bilaje siљla na njegovo lice i na jastuk, no jedan lak potez rumenila joљ uvek joj je isticao lepo tu jagodice. Ћuti zrak sunca na zalasku pade preko podnoћja kreveta i osvetli kamin, gde je voda u lonиiжu burno kljuиala. Dole u dvoriљtu ћena viљe nije pevala, ali su s ulice dopirali slabi deиji uzvici. On se uzgred pitao da li je u ukinutoj proљlosti bilo obiиna stvar da leћe ovako u krevetu na sveћini letnje veиeri muљkarac i ћena, bez odeжe, da spavaju jedno s drugim kad im se prohte, da priиaju o иemu im se prohte, niиim primorani da ustanu; veж jednostavno leћe i sluљaju mirne zvuke љto dolaze spolja. To sigurno nikad nije bilo svakidaљnja stvar. Dћulija se probudi, protrlja oиi i podiћe se na lakat da pogleda prema peжi.

„Pola vode veж isparilo”, reиe. „Sad жu ja da ustanem i skuvam kafu. Imamo joљ sat. U koliko gase u tvojoj zgradi?”

„U dvadeset tri i trideset.”

„Kod mene u domu u dvadeset tri. Samo mora se biti joљ i pre, jer... ej! Gubi se odatle, pogani stvore!”

Ona se najednom izvi u krevetu, dohvati cipelu s poda i zavitla je u ugao deиaиkim trzajem ruke, istim onim pokretom kojim je onog jutra tokom Dva minuta mrћnje hitnula reиnik na Goldљtajna.

„Љta to bi?” iznenaрeno upita on.

„Pacov. Videla sam ga kako je proturio njuљku. Tamo u жoљku ima rupa. Ako niљta drugo, bar sam ga dobro uplaљila.”

„Pacovi!” promrmlja Vinston. „U ovoj sobi!”

„Ima ih svuda”, ravnoduљno odvrati Dћulija, ponovo leћuжi. „Kod mene u domu ima ih иak i u kuhinji. U nekim delovima Londona sve vrvi od njih. Jesi li znao da napadaju decu? Da, da. U tim krajevima ima ulica gde ћena ni dva minuta ne sme da ostavi dete samo. Na decu idu oni veliki, mrki. A љto je najgore, oni uvek...”

„Nemoj dalje!” kriknu Vinston, иvrsto zatvorenih oиiju.

„Mili! Pa ti si sav bled. Љta ti je? Je l' ti se gadi od njih?”

„Od svih uћasa na svetu — pacov!”

Ona se pripi uz njega i obavi ga svojim udovima, kao da je htela da ga umiri toplinom svog tela. On ne otvori oиi odmah. Nekoliko trenutaka drћalo ga je oseжanje da se ponovo nalazi u koљmaru koji mu se, ovda-onda, vraжao celog ћivota. Uvek je bio manje-viљe isti. U njemu je stajao pred zidom mraka, a s druge strane zida nalazilo se neљto nepodnoљljivo, neљto previљe uћasno da bi mu se moglo pogledati u oиi. U tom snu, najdublje oseжanje mu je bilo samozavaravanje, jer je u stvari znao љta se nalazi iza zida mraka. S oиajniиkim naporom, kao da иupa deo sopstvenog mozga, mogao bi иak i da to neљto izvuиe na videlo. Uvek se budio ne pronaљavљi љta je to; ali na neki naиin je imalo veze s onim љto je Dћulija govorila pre no љto ju je prekinuo.

„Izvini”, reиe on, „nije niљta.. Ne volim pacove, to je sve.”

„Ne brini, dragi, neжe oni nama u sobu. Pre nego љto odemo,,ja жu malo jute u rupu. A iduжi put kad doрemo, doneжu maltera pa жu je propisno zapuљiti.”

Crni trenutak panike veж je upola bio zaboravljen. Malo postiрen, on sede i nasloni se na uzglavlje. Dћulija siрe s kreveta, navuиe kombinezon i skuva kafu. Miris koji se љirio iz lonиiжa bio je tako snaћan i uzbudljiv da zatvoriљe prozor da ga ne bi ko spolja osetio i postao znatiћeljan. Joљ bolji od ukusa kafe bio je svilast izgled koji joj je davao љeжer; љeжer, koji je Vinston gotovo zaboravio posle godina na saharinu. S jednom rukom u dћepu, i drћeжi u drugoj komad hleba premazan dћemom, Dћulija je hodala po sobi, pogledajuжi ravnoduљno u orman za knjige, predlaћuжi najbolji naиin da se popravi sto na rasklapanje, spuљtajuжi se u izlizanu naslonjaиu da vidi je li udobna, i razgledajuжi besmisleni sat sa dvanaest podeljaka s nekom podsmeљljivom trpeljivoљжu. Zatim donese stakleni pritiskaи do kreveta da ga ispita na boljem svetlu. On joj ga uze iz ruke, oиaran, kao i uvek, mekim kao kiљnica izgledom stakla.

„Љta misliљ, љta bi to moglo biti?” upita ga Dћulija.

„Niљta — hoжu da kaћem, mislim da se nije koristilo ni za љta. Zato mi se sviрa. Komadiж istorije koji su propustili da izmene. Poruka od pre sto godina, kad bi znali da je proиitamo.”

„A ona slika preko” — ona pokaza glavom graviru na suprotnom zidu —„je li i to od pre sto godina?”

„I viљe. Rekao bih da ima i svih dvesta. Ko zna. Danas se viљe ne moћe saznati koliko je љta staro.”

Ona ode do gravire da je pogleda. „Evo odavde je ona beљtija promolila njuљku”, reиe i udari nogom po drvenoj oplati odmah ispod slike. „Koje je ovo mesto. Negde sam ga veж videla.”

„Crkva – ili je bar bila crkva. Crkva Svetog Љimuna, tako se zvala.” Odlomak pesmice koju beљe nauиio od Иeringtona vrati mu se u seжanje i on dodade, upola nostalgiиno: Narandћa i limun, kaћe Sveti Љimun! Na njegovo iznenaрenje, ona nastavi:

Dugujeљ mi farting, kaћe sveti Martin.
Љta bi od mog duga, pita sveti Luka...

Dalje se ne seжam. Jedino sam zapamtila da se zavrљava: Evo ide sveжar da zapali sveжe, evo ide dћelat da ti glavu seиe!”

Kao dve polovine raboљa. Ali posle kaћe sveti Luka morao je doжi joљ jedan stih. Moћda bi se mogao iskopati iz Иeringtonovog seжanja na kakav umestan podsticaj.

„Od koga si to nauиila?” upita on.

„Od dede. Govorio mi je tu pesmicu kad sam bila mala. Isparili su ga — u svakom sluиaju, nestao je — kad mi je bilo osam godina. Da mije znati љta je limun”, nevezano dodade ona. „Narandћe sam vidala. To je voжe, okruglo pa ћuto, s debelom korom.”

„Ja se seжam limuna”, reиe Vinston. „Pedesetih godina bilo ih je dosta. To je isto voжe, samo kiselo; od samog mirisa su trnuli zubi.”

„Glavu dajem da iza ove slike ima buva”, reиe Dћulija. „Jednog dana moram da je skinem pa da je dobro oиistim. Sad veж treba da krenemo. Moram joљ i ovu љminku da skinem. Gnjavaћa. Posle жu da ti izbriљem karmin s lica.”

Vinston joљ nekoliko trenutaka ostade da leћi. Soba se mraиila. On se okrete prema svetlu i zagleda u pritiskaи. Neiscrpno interesantna stvar na njemu nije bio komadiж korala nego unutraљnjost samog stakla. Staklo je bilo debelo, a ipak providno gotovo kao vazduh. Sticao se utisak kao da je povrљina stakla nebeski svod koji zatvara ceo jedan svet sa svom njegovom atmosferom. Иinilo mu se da moћe uжi u njega; u stvari je i bilo u njemu, zajedno sa stolom od mahagonija, stolom na rasklapanje, starinskim satom, gravirom i samim pritiskaиem. Pritiskaи je bio soba u kojoj se nalazio, a koral Dћulijin i njegov ћivot, uиvrљжen u nekoj vrsti veиnosti u srcu kristala.

Sajm beљe nestao. Jedno jutro je doљlo, a njega nije bilo na poslu; nekoliko nepromiљljenih prokomentarisalo je njegovo odsustvo. Sledeжeg dana niko ga nije pominjao. Treжeg dana Vinston ode u vestibil Odeljenja dokumentacije da pogleda oglasnu tablu. Na jednom komadu papira bio je spisak иlanova rukovodstva љah-kruћoka; jedan od njih je bio i Sajm; Spisak je izgledao isti kao pre — niљta nije bilo precrtano — ali je bio za jedno ime kraжi. To je bilo dovoljno. Sajm beљe prestao da postoji; nikad nije ni postojao.

Vreme je bilo nesnosno vrelo. U lavirintu Ministarstva aparati za klimatizaciju odrћavali su u sobama bez prozora normalnu temperaturu, ali na ulici su trotoari pekli tabane, a smrad u metrou u vreme najveжe guћve bio je uћasan. Pripreme za Nedelju mrћnje bile su u punom jeku, i sluћbenici svih ministarstava su radili prekovremeno. Procesije, mitinge, vojniиke parade, predavanja, izloћbe voљtanih figura, filmske predstave, telekranske programe — sve je to trebalo organizovati; podizati tribine, praviti modele, sastavljati parole, komponovati pesme, љiriti glasine, falsifikovati fotografije. Dћulijina radna jedinica u Odeljenju proze bila je osloboрena proizvodnje romana i dobila je zadatak da na brzinu izbacuje pamflete kojima se raspirivala mrћnja. Vinston je, pored svog svakodnevnog posla, svakoga dana provodio sate nad kompletima Tajmsa, menjajuжi i ulepљavajuжi vesti koje je trebalo citirati u govorima. U noжne sate, kad su se gomile raspojasanih prola motale ulicama, u gradu se oseжala neka иudno grozniиava atmosfera. Raketne bombe su padale иeљжe nego ikad, a ponekad bi se izdaleka иule strahobne eksplozije иije poreklo niko nije umeo da objasni, i o kojima su kruћile neverovatne glasine.

Nova pesma koja je trebalo da bude melodijska tema Nedelje mrћnje (zvala se Pesma mrћnje) veж je bila komponovana i nebrojeno puta puљtana preko telekrana. Imala je divljaиan, lajav ritam koji se ne bi mogao sasvim nazvati muzikom; viљe je podseжao na lupu doboљa. Kad su je urlali stoglasni horovi uz pratnju koraka u marљu, pesma je uterivala strah u kosti. Dopala se prolima, i u ponoжnim ulicama se takmiиila sa joљ uvek popularnom Beљe to kratka ljubav bez nade. Parsonsova deca su je svirala i danju i noжu, nepodnoљljivo, na иeљlju i komadu toalet-papira. Vinston je uveиe imao viљe posla nego ikad. Odredi dobrovoljaca koje je organizovao Parsons pripremali su ulicu za Nedelju mrћnje, љili zastave, crtali plakate, podizali koplja za zastave po krovovima i, reskirajuжi da slome vrat, rastezali ћice s krova na krov da o njih okaиe zastavice. Parsons se hvalio da жe sama zgrada Pobeda izvesiti иetiri stotine metara zastave. Nalazio se u svom elementu i bio je sreжan kao malo dete. Vruжina i fiziиki rad joљ su mu davali i izgovor da uveиe oblaиi kratke pantalone i koљulju s otvorenim okovratnikom. Bio je svuda u isto vreme, vukao, gurao, testerisao, zakucavao, improvizovao, podsticao i bodrio sve i svakog, i iz svakog pregiba na telu luиio kiselkast znoj koji kao da je dolazio iz nepresuљnog izvora.

Odjednom se u celom Londonu pojavio nov plakat. Nije imao teksta; predstavljao je samo иudoviљno veliku figuru evroazijskog vojnika, tri ili иetiri metra visokog, s bezizraznim mongolskim licem i ogromnim иizmama, kako koraиa drћeжi u visini kuka automat na gotovs. Gledan iz bilo kog ugla, grliж cevi, uveliиan skraжenom perspektivom, иinio se uperen u posmatraиa. Taj plakat je bio zalepljen na svaki zid gde je bilo slobodnog mesta, i po tiraћu иak prevazilazio i portrete Velikog Brata. Kod prola, koji su prema ratu obiиno bili ravnoduљni, javljala se, pod razdraћujuжim dejstvom propagande, jedna od njihovih povremenih groznica rodoljublja. Kao da su se ћelele uklopiti u opљte raspoloћenje, raketne bombe su ubijale viљe ljudi nego obiиno. Jedna je pala na prepun bioskop u Stepniju i zatrpala u ruљevinama nekoliko stotina ћrtava. Sutradan je sve stanovniљtvo te иetvrti iziљlo, u dugoj, otegnutoj koloni, na sprovod koji je potrajao satima i u stvari bio protestni miting. Druga je pala na zapuљten komad zemljiљta koji je sluћio kao deиje igraliљte, i raznela u komade nekoliko desetina dece. Na to je doљlo do novih gnevnih demonstracija, pri иemu je bila napravljena i spaljena Goldљtajnova figura od voska, stotine plakata s evroazijskim vojnikom zderano sa zidova i baиeno na lomaиu, a nekoliko radnji opljaиkano u opљtoj guћvi; onda se pronese glas da љpijuni upravljaju bombama pomoжu radio-talasa, i svetina potpali kuжu u kojoj je ћiveo neki stari braиni par za koji se sumnjalo da je stranog porekla te se oboje uguљiљe.

U sobici nad Иeringtonovom radnjom, kad god su imali vremena da tamo odu, Dћulija i Vinston su leћali jedno uz drugo na krevetu bez иarљava, goli zbog vruжine. Onaj pacov se viљe nije pojavljivao, ali stenice i buve su se strahovito namnoћile po toplom vremenu. To nije smetalo. PrIjava ili иista, soba je bila raj. Иim bi stigli, posuli bi celu sobu biberom kupljenim na crnoj berzi, zbacili odeжu sa sebe, voleli se oznojenim telima, zatim zaspali i probudili se da vide kako su stenice zbile redove i spremaju protivnapad.

Иetiri, pet, љest — sedam puta su se sastali u junu. Vinstona beљe proљla navika da pije dћin u svako doba. Viљe nije oseжao potrebu. Dobio je u teћini, oteиena vena mu se smirila i ostavila za sobom samo mrku mrlju iznad gleћnja, jutarnji napadi kaљlja su mu prestali. Viљe nije bilo nesnosno ћiveti, viљe ga nije progonio impuls da pravi grimase u telekran i da psuje iz sveg glasa. Sad kad su imali bezbedno skroviљte, nije mu иak bilo teљko ni to љto moћe da se sastaje s Dћulijom jedino na dva-tri sata, pa i to retko. Vaћno je bilo to љto soba nad starinarnicom moћe da postoji. Znati da ona postoji, neoskrvnjiva, bilo je gotovo isto kao i biti u njoj. Soba je bila svet za sebe, deo prostora koji je pripadao proљlosti, po kome su se mogle kretati izumrle ћivotinje. Иerington je, mislio je Vinston, takoрe jedna izumrla ћivotinja. On se obiиno zaustavljao da porazgovara nekoliko minuta s Иeringtonom pre no љto bi se popeo u sobu. Starac je vrlo retko izlazio iz kuжe – ako je uopљte izlazio — a, s druge strane, kupaca gotovo da nije ni imao. Ћiveo je kao duh izmeрu male, mraиne radnjice i joљ manje kuhinjice gde je spremao sebi jelo i u kojoj se izmeрu ostalog nalazio i jedan neverovatno star gramofon sa ogromnom trubom. Bilo mu je milo љto ima s kim da razgovara. Dok je tapkao meрu svojom bezvrednom robom, sa svojim dugim nosom, naoиarima s debelim staklom, i povijenim ramenima u somotskom kaputu, delovao je viљe kao skupljaи nego kao trgovac. S nekim izbledelim oduљevljenjem doticao se ovog ili onog komada starudije — porculanskog zapuљaиa, bojenog poklopca polomljene burmutice, medaljona sa pramenom kose ko zna kog davno umrlog deteta — nikad ne traћeжi od Vinstona da kupi, nego samo da se divi. Razgovarati s njim bilo je kao sluљati cincanje stare izanрale muziиke kutijice. Iz zakutaka seжanja izvukao je joљ nekoliko odlomaka zaboravljenih deиjih pesmica. Jedna je bila o punoj korpi jaja, druga o malenoj pиeli, treжa o рacima-рavolima. Kad god bi iskopao kakav nov odlomak, rekao bi stidljivo se smeљkajuжi: „Uиinilo mi se da bi vas moglo interesovati.”

I Vinston i Dћulija su znali — u izvesnom smislu, to im je stalno bilo u pameti — da ovo љto se deљava ne moћe dugo trajati. Bilo je trenutaka kad im je saznanje da ih neminovno иeka smrt postajalo isto onako opipljiva stvar kao i krevet na kome su leћali, i tada bi se pripijali jedno uz drugo s nekom oиajniиkom иulnoљжu, kao greљnik osuрen na prokletstvo koji grabi poslednju mrvicu zadovoljstva pet minuta pre no љto жe na satu izbiti иas osude. No bilo je i trenutaka kad su imali iluziju ne samo bezbednosti nego i trajnosti. Иinilo im se da im se niљta zlo ne moћe desiti sve dok su u sobi. Probiti se do nje bilo je teљko i opasno, ali sama soba je bila svetiliљte. To je bilo sliиno iluziji koju je Vinston imao posmatrajuжi stakleni pritiskaи: da se u taj stakleni svet moћe uжi i da se, kad se иovek naрe unutra, vreme moћe zaustaviti. Иesto su se prepuљtali fantazijama o bekstvu. Sreжa жe ih drћati neograniиeno i oni жe nastaviti svoju igru, kao i dosad, sve dok ih ne snaрe prirodna smrt. Ili жe Ketrin umreti pa жe Vinston i Dћulija, spretno manevriљuжi, uspeti da izdejstvuju dozvolu da se uzmu. Ili жe zajedno izvrљiti samoubistvo. Ili жe nestati, izmeniti svoj izgled, nauиiti da govore kao proli, zaposliti se u fabrici i proћiveti ћivot u nekoj sporednoj uliиici, neotkriveni. No oboje su znali da su sve to besmislice. U stvarnosti bekstvo nije bilo moguжe. Иak ni onaj jedini izvodljiv plan, samoubistvo, nisu imali namere da sprovedu. Ћiveti od danas do sutra, od jedne sedmice, do druge, rastezati sadaљnjost koja nije imala buduжnosti, bio je nepobediv nagon; kao љto je nepobediv nagon pluжa da uvlaиe svaki novi dah sve dok ima vazduha.

A ponekad su govorili i o aktivnoj buni protiv Partije, ali nisu znali ni kako da uиine prvi korak. Иak i da je ono basnoslovno Bratstvo i postojalo, joљ uvek bi put do njega ostao teћak. On joj je ispriиao o иudnoj bliskosti koja je postojala, ili se иini da postoji, izmeрu njega i O'Brajena, i o impulsu koji mu je ponekad dolazio: da prosto priрe O'Brajenu, izjavi da je neprijatelj Partije, i zatraћi njegovu pomoж. Njoj se zaиudo to nije uиinilo nepromiљljenim. Bila je navikla da o ljudima sudi po licu, te joj se иinilo prirodnim da Vinston veruje na osnovu jednog jedinog pogleda u magnovenju da se O'Brajenu moћe verovati. Osim toga, verovala je da svi, ili skoro svi, potajno mrze Partiju i da bi rado krљili pravila kad bi znali da жe proжi nekaћnjeni. Ali odbijala je da poveruje da rasprostranjena, organizovana opozicija postoji i da uopљte moћe postojati. Priиe o Goldљtajnu i njegovoj podzemnoj vojsci, kako je govorila, samo su gomila gluposti koje je Partija izmislila za svoje potrebe i u koje se иovek morao pretvarati da veruje. Ona je bezbroj puta, na mitinzima i spontanim demonstracijama, vikala na sav glas traћeжi smrt ljudi иija imena nikad nije ni иula i u иije navodne zloиine nije ni najmanje verovala. Kad su se odrћavala javna suрenja, ona je bila na svom mestu u odredima omladinske organizacije koji su opkoljavali sudove i danju i noжu, skandirajuжi u razmacima „Smrt izdajnicima!” Tokom Dva minuta mrћnje uvek je nadmaљivala sve ostale u izvikavanju pogrda Goldљtajnu. A ipak je imala vrlo bledu predstavu o tome ko je Goldљtajn i kakvu doktrinu navodno zastupa. Odrasla je posle Revolucije, i bila premlada da bi se seжala ideoloљkih borbi љezdesetih godina. Pojam nezavisnog politiиkog pokreta bio je van njenih moжi poimanja; a u svakom sluиaju, Partija je nepobediva. Postojaжe uvek, i uvek жe biti ista. Иovek se moћe buniti jedino potajnom neposluљnoљжu ili, najviљe, usamljenim иinovima nasilja: ubistvom ili diverzijom.

U izvesnom smislu bila je mnogo inteligentnija od Vinstona, i daleko manje podloћna partijskoj propagandi. Jednom ga je, kad je zbog neиega pomenuo rat protiv Evroazije, iznenadila rekavљi da se po njenom miљljenju taj rat uopљte ne vodi. Raketne bombe koje su svakodnevno padale na London ispaljivala je verovatno sama vlada Okeanije, „samo da se ljudi plaљe”. Ta misao mu doslovno nikad nije uљla u glavu. Ona je u njemu pod stakla иak i neku zavist kad mu je rekla da joj je tokom Dva minuta mrћnje najveжi problem kako da ne prsne u smeh. No stavljala je u sumnju uиenje Partije samo onda kad se doticalo njenog sopstvenog ћivota. Иesto je bila spremna da prihvati zvaniиnu mitologiju samo zato љto joj razlika izmeрu istine i izmiљljotine nije bila vaћna. Verovala je, na primer, poљto je to uиila u љkoli, da je Partija izmislila avion. (Vinston se seti da je u vreme kad je on bio рak — Partija tvrdila samo da je izmislila helikopter; dvanaestak godina kasnije, kad je Dћulija iљla u љkolu, to isto je tvrdila i za avion; joљ jedna generacija, i Partija жe pripisati sebi da je izmislila i parnu maљinu.) A kad joj je rekao da su avioni postojali mnogo pre njegovog roрenja, i daleko pre Revolucije, to joj se nije uиinilo ni najmanje vrednim paћnje. Najzad, kakve veze ima ko je izmislio avion? Znatno viљe ga je pogodilo kad je iz neke njene sluиajne primedbe zakljuиio da se ona ne seжa da je Okeanija pre иetiri godine bila u ratu s Istazijom a u miru s Evroazijom. Bilo je istina da je ceo rat smatrala nameљtenom stvari; no bilo je oиigledno da иak nije ni primetila da se promenilo ime neprijatelja. „Mislila sam da smo oduvek u ratu s Evroazijom”, ravnoduљno mu je rekla. Toga je malo poplaљilo. Avion je bio pronaрen davno pre njenog roрenja, ali je do izmene u ratu doљlo pre svega иetiri godine, kad je veж uveliko bila odrasla. Oko toga se prepirao s njom skoro иetvrt sata. Na kraju je uspeo da joj prisili seжanje da se vrati, sve dok se nije nejasno podsetila da je nekad neprijatelj bio Istazija a ne Evroazija. No cela stvar joj se i dalje иinila nevaћnom. „Ko te pita?” rekla mu je nestrpljivo. „Uvek je jedan rat za drugim, a zna se da su sve vesti i tako gola laћ.”

Ponekad joj je priиao o Odeljenju dokumentacije i besramnim falsifikatima koje tamo иini. To je nije uћasavalo. Na pomisao da laћi postaju istine njoj se nije stvarala provalija pod nogama. On joj ispriиa o Dћonsu, Aronsonu i Raterfordu i osobito znaиajnom komadu papira koji je u jednom trenutku drћao u ruci. To na nju ne ostavi osobiti utisak. Isprva иak nije ni shvatila u иemu je suљtina priиe.

„Jesu li to bili tvoj i prijatelji?” upita ga.

„Nisu, nisam ih ni poznavao. Bili su иlanovi Uћe partije. Sem toga, bili su mnogo stariji od mene. Oni su iz starih dana, pre Revolucije. Jedva sam ih poznavao i iz viрenja.”

„Pa љto se onda sekiraљ? Partija i tako celo vreme ubija ljude.”

On pokuљa da je natera da shvati. „Ovo je izuzetan sluиaj. Nije u pitanju samo to љto je neko ubijen. Shvataљ li da je proљlost, od juиe pa unatrag, ukinuta? Ako je joљ igde ima, onda je u nekoliko predmeta uz koje nisu vezane nikakve reиi, kao љto je onaj komad stakla. Mi veж ne znamo doslovno niљta o Revoluciji i vremenu pre Revolucije. Svaki dokument je uniљten ili falsifikovan, svaka knjiga preraрena, svaki spomenik, svaka ulica, svaka zgrada prekrљtena, svaki datum izmenjen. A taj proces se nastavlja iz dana u dan, iz minuta u minut. Istorija se zaustavila. Ne postoji niљta sem beskonaиne sadaљnjosti u kojoj Partija uvek ima pravo. Razume se, ja znam da se proљlost falsifikuje, ali neжu nikad moжi da dokaћem, иak ni onda kad sam ja taj koji falsifikuje. Kad se falsifikat izvrљi, ne ostaje nikakav dokaz. Jedini dokazi su u mojoj glavi, ali ja nikako ne mogu biti siguran da se iko drugi seжa onoga иega i ja. I samo sam jednom u ћivotu, u tom sluиaju o kome ti priиam, zaista imao u ruci konkretan dokaz posle dogaрaja — godinama posle dogaрaja.”

„I љta ti je to vredelo?”

„Niљta, jer sam ga bacio posle nekoliko minuta. Ali da mi se to desi danas, saиuvao bih ga.”

„Ja, vala, ne bih!” reиe Dћulija. „Ja sam sasvim spremna da reskiram, ali samo za neљto korisno, a ne za parиiжe starih novina. I da si ga saиuvao, љta bi mogao da uradiљ s njim?”

„Verovatno niљta naroиito. Ali to je bio dokaz. Mogao je posejati sumnju ovde-onde, pod uslovom da se usudim i pokaћem ga nekome. Ne verujem da жemo iљta moжi da izmenimo za naљeg ћivota. Ali moguжe je zamisliti male grupice otpora ovde-onde — grupice ljudi koji se udruћuju, grupice koje postepeno rastu i moћda ostave neљto pisano za sobom, da bi sledeжa generacija produћila gde smo mi stali.”

„Dragi, meni nije stalo do sledeжe generacije. Meni je stalo samo do nas.”

„Ti si buntovnik samo od pojasa naniћe”, reиe joj on.

Ona naрe da je to neverovatno duhovito i oduљevljeno ga zagrli.

Za finese partijske doktrine nije imala nimalo interesovanja. Kad god bi on poиinjao da priиa o principima englsoca, dvomisli, izmenljivosti proљlosti, i poricanju objektivne stvarnosti, i da upotrebljava reиi iz Novogovora, njoj je postajalo dosadno, zbunjivala bi se i govorila da na to nikad ne obraжa paћnju. Zna se da su sve to budalaљtine; zaљto se onda sekirati? Ona zna kad da kliиe a kad da viиe „ua”; to je sve љto иoveku treba. Ako bi i dalje govorio o tim pitanjima, ona bi — imala je tu nezgodnu naviku — padala u san. Bila je jedna od onih koji mogu zaspati u svakom trenutku i svakom poloћaju. Razgovarajuжi s njom, on shvati kako je lako prikazati fasadu politiиke ispravnosti a pri tom nemati pojma љta ispravnost znaиi. U izvesnom smislu, pogledi Partije najuspeљnije su se nametali ljudima nesposobnim da ih shvate. Moguжe je bilo naterati ih da prihvate najoиiglednija nasilja nad stvarnoљжu, poљto nikad nisu potpuno shvatali svu veliиinu onoga љto se od njih traћi, a za javni ћivot nisu bili dovoljno zainteresovani da bi primetili љta se deљava. Zato љto nisu shvatili do kraja, ostajali su normalni. Oni su jednostavno gutali sve, a to љto bi progutali nije im љkodilo jer nije ostavljalo niљta za sobom, baљ kao љto zrno kukuruza prolazi nesvareno kroz telo kakve ptice.

Najzad se dogodilo. Oиekivana poruka je stigla. Иinilo mu se da je na to иekao celog ћivota.

Iљao je dugim hodnikom u Ministarstvu, i stigao skoro do mesta gde mu je Dћulija tutnula ceduljicu u љaku, kad je osetio da odmah za njim ide neko krupniji od njega. Taj neko, ko god bio, malo se zakaљljao, oиigledno spremajuжi se da progovori. Vinston se naglo zaustavi i okrete. Ugleda O'Brajena.

Najzad su stajali licem u lice; Vinston oseti samo jedan impuls: da pobegne. Srce mu je ћestoko tuklo. Ne bi bio sposoban da progovori. O'Brajen, meрutim, produћI Istim korakom, za trenutak prijateljski poloћi ruku na Vinstonovu miљicu, tako da obojica kretoљe dalje jedan uz drugog. Zatim progovori, s onom иudnom ozbiljnom uиtivoљжu po kojoj se razlikovao od veжine иlanova Uћe partije.

„Nadao sam se da жu imati prilike da porazgovaram s vama”, reиe on. „Neki dan sam иitao u Tajmsu jedan vaљ иlanak u Novogovoru. Vas Novogovor zanima s nauиne taиke glediљta, zar ne?”

Vinston beљe povratio neљto kontrole nad sobom. „Teљko da bi se moglo reжi da je s nauиne taиke glediљta” reиe. „Ja sam samo amater. To nije moja oblast; nisam nikad imao posla sa samim stvaranjem jezika.”

„Ali se njime izvrsno sluћite”, reиe O'Brajen, „To ne mislim samo ja. Nedavno sam razgovarao s jednim vaљim prijateljem koji je zaista struиnjak. Za trenutak mu se ne mogu setiti imena,”

Vinstonovo srce se opet bolno protrese. Taj o kome je bila reи nije mogao biti niko drugi do Sajm. Ali Sajm je bio ne samo mrtav nego ukinut, nelice. Pomenuti ga bilo bi smrtno opasno. O'Brajenova primedba je oиigledno trebalo da posluћi kao signal, kao љifra. Uиestvujuжi zajedno s njim u malom иinu zlomisli, O'Brajen je od Vinstona naиinio sauиesnika. Oni produћiљe korakom niz hodnik, ali O'Brajen se najednom zaustavi. Gestom koji je uvek obezoruћavao i odavao prijateljstvo, on popravi naoиari na nosu. Zatim nastavi:

„U stvari, hteo sam da vam kaћem da sam u vaљem иlanku naiљao na dve reиi koje su zastarele. No u upotrebi su bile sve do nedavno. Jeste li videli deset o izdanje Reиnika Novogovora?”

„Nisam”, reиe Vinston. „Mislio sam da joљ nije iziљlo. Mi se u Dokumentaciji joљ uvek sluћimo devetim.”

„Deseto izdanje se neжe pojaviti joљ nekoliko meseci; ali razdeljeno je nekoliko signalnih primeraka. Jedan imam i ja. Moћda bi vas interesovalo da pogledate?”

„Veoma”, reиe Vinston, shvativљi smesta kuda to vodi,

„Neka od novih dostignuжa upravo su ingeniozna. Smanjenje broja glagola — mislim da жe vas to osobito zanimati. Kako жemo: da li da vam poљaljem po kuriru? Bojim se da жu zaboraviti; za te stvari nemam pamжenje. Moћda ako biste vi doљli do mene da vam ga dam? Иekajte. Daжu vam adresu.”

Stajali su ispred telekrana. Pomalo rasejano, O'Brajen pipnu po dћepovima, zatim izvadi beleћnik s koћnim koricama i zlatnu hemijsku olovku. Odmah ispod telekrana, u poloћaju da svako ko posmatra s druge strane instrumenta moћe proиitati љta piљe, on naћvrlja adresu, otkide list i dade ga Vinstonu.

„Kod kuжe sam obiиno uveиe”, reиe, „a ako ne budem, moj sluga жe vam dati reиnik.”

Potom ode, ostavivљi Vinstona da drћi listiж papira, koji ovog puta nije trebalo kriti. On ipak paћljivo nauиi adresu napamet, i posle nekoliko sati ubaci papir u rupu za pamжenje zajedno sa gomilom drugih papira.

Njihov razgovor je potrajao najviљe dva-tri minuta. Cela epizoda mogla je imati samo jedno znaиenje. Bila je smiљljena da bi Vinston saznao O'Brajenovu adresu. To je bilo potrebno, jer se niиija adresa nije mogla doznati drukиije no direktnim pitanjem. Nisu postojali nikakvi imenici. Ono љto mu je O'Brajen u stvari rekao, znaиilo je „ako budeљ poћeleo da me vidiљ, evo gde me moћeљ naжi”. Moћda жe иak u reиniku biti sakrivena kakva poruka. No u svakom sluиaju jedno je bilo sigurno. Zavera o kojoj je sanjao odista postoji, a on je upravo dosegao njenu spoljnu ivicu.

Znao je da жe se pre ili posle odazvati O'Brajenovom pozivu. Moћda sutradan, moћda posle dugog odlaganja — nije bio siguran. Ono љto se deљavalo bio je samo razvoj procesa koji je poиeo pre nekoliko godina. Prvi korak je bila potajna, nenamerna misao, a drugi otpoиinjanje dnevnika. Onda je preљao s misli na reиi, a s reиi na dela. Poslednji korak je ono љto жe se desiti u podrumima Ministarstva ljubavi. On je to prihvatio. Kraj je bio sadrћan u poиetku. Ali ipak je bilo straљno; ili, taиnije, sliиno prvom dahu smrti; oseжao se kao da je u manjoj meri ћiv. Joљ dok je razgovarao s O'Brajenom, u trenutku kadje shvatio smisao njegovih reиi, osetio se kao da mu je celo telo obuzela hladna drhtavica. Imao je oseжanje da zakoraиuje u hladnu vlagu groba; a od , toga љto je oduvek znao da je grob tu i da ga иeka nije mu bilo mnogo bolje.

Vinston se probudi oиiju punih suza. Dћulija se sanjivo okrete pored njega, promrmljavљi neљto љto je verovatno bilo „Љta je?”

„Sanjao sam...” poиe on, pa se preseиe. Bilo je previљe komplikovano da bi se moglo iskazati reиima. Pored samog sna, postojalo je i seжanje vezano za njega koje mu se vratilo u pamet u onih nekoliko sekundi posle buрenja.

On ponovo leћe, zatvorenih oиiju, joљ uvek natopljen atmosferom sna. To je bio ogroman, svetao san u kome kao da se ceo njegov ћivot pruћao pred njim poput predela u letnje veиe posle kiљe. Sve se deљavalo u unutraљnjosti staklenog pritiskaиa, ali povrљina stakla beљe postala nebeski svod, a ispod svoda sve se иinilo prepravljeno jasnom mekom svetloљжu u kojoj se moglo videti do beskrajnih daljina. Ceo san je bio obuhvaжen — na neki naиin иak i sadrћan — u pokretu ruke koji je napravila njegova majka, a posle trideset godina ona Jevrejka koju je video u ћurnalu kako pokuљava da zaљtiti deиaиiжa od metaka pre nego љto ih je helikopter oboje razneo u komade.

„Znaљ li”, reиe on, „da sam do ovog trenutka verovao da sam ubio svoju majku?”

„A zaљto si je ubio?” upita Dћulija, gotovo spavajuжi.

„Nisam je ubio. Ne fiziиki.”

U snu se setio trenutaka kad je poslednji put video majku, a nekoliko sekundi pre buрenja vratio mu se sav onaj venac sitnih dogaрaja koji su ga okruћivali. Posredi je bilo seжanje koje je godinama namemo potiskivao iz glave. U pogledu datuma nije bio siguran, ali kad se to desilo, nije mogao imati viљe od dvanaest, ako ne i samo deset, godina.

Otac je pre toga veж bio nestao; nije se mogao setiti pre koliko vremena. Jasnije se seжao sulude nemirne atmosfere tog vremena: povremenih uzbuna zbog bombardovanja, skloniљta u stanicama metroa, gomila ruљevina na sve strane, nerazumljivih objava izlepljenih po uglovima ulica, bandi mladiжa u koљuljama iste boje, ogromnih redova pred pekarama, isprekidane mitraljeske paljbe iz daljine — i iznad svega, иinjenice da hrane nikad nije bilo dovoljno. Seжao se dugih popodneva koja je provodio s ostalim deиacima preturajuжi oko kanti za рubre i gomila otpadaka, vadeжi listove kupusa, kore krompira, ponekad иak i komadiжe ustajalog hleba koje su potom paћljivo иistili od pepela; i иekajuжi da proрu kamioni koji su iљli izvesnom odreрenom marљutom a za koje se znalo da prevoze stoиnu hranu; kad su se truckali prelazeжi preko neravnina na putu, s njih bi ponekad palo nekoliko komada uljane pogaиe.

Kad je otac nestao, majka nije pokazala nikakvo iznenaрenje ni jaku patnju, ali se iznenada promenila. Иinilo se da je izgubila i najmanju trunku volje. Bilo je oиigledno, иak i Vinstonu, da je иekala neљto љto se mora desiti. Radila je sve љto je bilo potrebno — kuvala, prala, krpila, nameљtala krevet, ribala pod, иistila kamin — uvek veoma sporo i s иudnim odsustvom suviљnih pokreta, kao voљtana lutka koja se kreжe sama. Njeno krupno i lepo telo kao da je samo od sebe zapadalo unepokretnost. Иesto je satima sedela na krevetu, gotovo nepomiиno, i ljuljala njegovu mladu sestricu, sitno, boleљljivo, veoma tiho dete od dve ili tri godine, s licem koje je od iznurenosti izgledalo gotovo majmunsko. Vrlo retko bi uzela Vinstona u naruиje; tada bi ga dugo drћala privijenog uza se, ne govoreжi ni reиi. Bilo mu je jasno, i pored malo godina i sebiиnosti, da je to na neki naиin povezano sa nikad nepomenutim dogaрajem koji tek љto se nije desio.

Seжao se sobe u kojoj su ћiveli, mraиne, zaguљljive prostorije s krevetom pokrivenim belom zastirkom koji kao da ju je dopola ispunjavao. Seжao se reљoa na gas koji je stajao u kaminu, i police na kojoj je bila hrana; a u hodniku ispred vrata bio je umivaonik od peиene gline, koji su koristili stanari nekoliko soba. Seжao se majиinog tela nalik na kip kako se saginje nad reљo da promeљa neљto u љerpi. Viљe od svega seжao se stalne gladi i ogavnih ћestokih borbi u vreme jela. Stalno je muиio majku zapitkujuжi je zaљto nema joљ, vikao je i izdirao se na nju (seжao se иak i tonova svog glasa koji se prerano poиeo menjati pa bi ponekad zagrmeo иudnim baritonom), ili ћalostivno cmizdrio ne bi li mu dala viљe nego љto mu je pripadalo. Majka je bila potpuno spremna da mu da viљe nego љto mu je pripadalo. Uzimala je zdravo za gotovo da on, „muљko”, treba da dobije veжi deo; no ma koliko mu davala, uvek je traћio joљ. Pri svakom obroku preklinjala ga je da ne bude sebiиan, da ne zaboravi da mu je sestrica gladna i da je i njoj potrebna hrana, ali nije pomagalo. On bi dreиao od resa kad bi prestala da mu sipa jelo, pokuљavao da joj istrgne љerpu i kutlaиu, grabio zalogaje iz sestrinog tanjira. Znao je da жe majka i sestra zbog toga gladovati, ali nije mogao da se uzdrћi; иak je smatrao da ima i pravo na viљe jela. Иinilo mu se da ga razurlana glad u ћelucu opravdava. Izmeрu obroka, ako majka ne bi straћarila, stalno je krao iz kukavne zalihe hrane na polici.

Jednog dana su dobili sledovanje иokolade, koje nije bilo veж nedeljama, ako ne i mesecima. Sasvim se jasno seжao dragocenog komadiжa иokolade. Na njih troje zapalo je dve unce(5) (u to vreme se joљ uvek raиunalo na unce). Bilo je oиigledno da je to trebalo podeliti na tri jednaka dela. Odjednom, kao da je sluљao nekog drugog, Vinston иu sebe kako krupnim i grubim glasom zahteva da mu se da ceo komad. Majka mu reиe da ne bude halapljiv. Izrodi se duga, jetka svaрa, bez kraja i konca, s uzvicima, moljakanjem, suzama, grdnjama, cenkanjem. Njegova siжuљna sestrica, grиevito se drћeжi za majku obema rukama, sasvim sliиna majmunиetu, sedela je i posmatrala ga preko majиinog ramena krupnim, ћalosnim oиima. Na kraju majka odlomi tri иetvrtine иokolade i dade Vinstonu; preostalu иetvrtinu dade njegovoj sestri. Devojиica dohvati иokoladu i tupo se zagleda u nju, moћda i ne znajuжi љta je to. Vinston je jedan trenutak stajao i posmatrao je. Zatim, hitrim skokom, istrћe komadiж иokolade iz sestrine ruиice i izlete na vrata.

„Vinstone! Vinstone!” povika majka za njim. „Vrati se! Vrati sestri njenu иokoladu!”

On stade, ali se ne vrati. Majиine briћne oиi nisu silazile s njegovog lica. Иak i sad kad je razmiљljao o svemu tome, nije znao љta je to љto se neposredno zatim desilo. Shvativљi da joj je neљto oteto, njegova sestra poиe slabaљno da cvili. Majka je obgrli rukom i steћe joj glavicu sebi na grudi. Neљto u tom pokretu govorilo mu je da mu sestrica umire. On se okrete i pobeћe niza stepenice, dok mu je иokolada u ruci postajala lepljiva.

Majku viљe nije video. Kad je pojeo иokoladu, osetio se malo postiрen i smucao se ulicama nekoliko sati, sve dok ga glad nije oterala kuжi. Kad se vratio, majke nije bilo. U to vreme tako љta je veж postajalo normalno. Iz sobe nije nedostajalo niљta sem majke i sestre. Nisu bile ponele niљta od odeжe, иak ni majиin kaput. Ni posle toliko godina nije bio siguran da li mu je majka mrtva. Bilo je savrљeno moguжe da su je oterali u logor za prisilni rad. Љto se sestre tiиe, mogli su je odvesti, kao i Vinstona, u neku od kolonija za napuљtenu decu (zvale su se vaspitno-popravni centri) koje su podizane posle graрanskog rata; ili su je moћda poslali u logor zajedno s majkom, Ili prosto ostavili negde da umre.

San mu je joљ uvek bio jasan u svesti, osobito onaj zakriljujuжi, zaљtitniиki pokret rukom u kome kao da je bio sadrћan sav njegov smisao. U seжanje mu se vrati drugi san, koji je sanjao pre dva meseca. U njemu je majka, onako isto kako je sedela na otrcanom krevetu zastrtom belim pokrivaиem s detetom koje se иvrsto drћalo za nju, sedela u potonulom brodu, duboko ispod njega, i svakog minuta tonula sve dublje, ali joљ uvek gledala naviљe, u njega, kroz sve tamniju vodu.

On ispriиa Dћuliji o majиinom nestanku. Ne otvarajuжi oиi, ona se okrete i smesti udobnije.

„Vidim da si u to vreme bio prava svinja”, nerazgovetno reиe. „Sva deca su svinje.”

„Jeste. Samo u celoj priиi je u pitanju to...”

Po njenom disanju bilo je jasno da je ponovo zapadala u san. Ћeleo je da moћe nastaviti priиu o majci. Po onome иega se seжao o njoj, nije mislio da je bila neobiиna ћena, joљ manje da je bila inteligentna; a ipak je u njoj bilo neke plemenitosti, neke иistote, jednostavno zato љto su naиela koja je poљtovala bila njena liиna. Njena oseжanja su bila njena sopstvena, i nisu se dala izmeniti dejstvom iиega spoljnog. Ona ne bi ni pomislila da nekoristan иin postaje samim tim i besmislen. Kad иovek voli nekog, onda ga voli, i kad nema da mu da niљta drugo, daje mu bar ljubav. Kad je poslednjeg ostatka иokolade nestalo, majka je ipak zagrlila njegovu sestricu. To nije koristilo, nije menjalo niљta, nije proizvelo joљ иokolade, nije odagnalo detinju smrt, ni njenu sopstvenu; ali joj se иinilo sasvim prirodnim da zagrlisvoje dete. Ona ћena, izbeglica, u иamcu takoрe je pokrila deиaиiжa svojom rukom koja protiv metka nije koristila niљta viљe no љto bi koristio list hartije. Ono straљno љto je Partija uradila bilo je u tome љto je ubedila ljude da goli impulsi, gola oseжanja, ne vrede niљta, a u isto vreme im otela svu moж nad materijalnim svetom. U kandћama Partije, ono љto иovek oseжa ili ne oseжa, љto иini ili ne иini, nije predstavljalo doslovno nikakvu razliku. Bilo kako bilo, иovek je nestajao, i viљe se ni za njega ni za njegove postupke nije иulo. Bio je potpuno izvuиen iz toka istorije. A ipak ljudima od pre svega dve generacije to se ne bi иinilo od prvenstvene vaћnosti, zato љto nisu ni pokuљavali da izmene istoriju. Njih je vodio sistem liиnih odanosti koji nisu ni dovodili u pitanje. Vaћni su bili liиni odnosi; neki krajnje beznadeћan pokret, jedan zagrljaj, jedna suza, jedna reи samrtniku, mogli su imati vrednosti sami po sebi. Njemu iznenada pade na pamet da su proli joљ uvek ostali takvi. Oni nisu bili odani jednoj partiji, ni jednoj zemlji, ni jednoj ideji; bili su odani jedan drugom. Prvi put u ћivotu on ne prezre prole niti po misli o njima samo kao o nepokretnoj masi koja жe jednog dana oћiveti i preporoditi svet. Proli su ostali ljudi. Nisu otvrdnuli u duљi. Drћali su se primitivnih emocija koje je on morao da ponovo uиi sa svesnim naporom. Misleжi te misli, seti se, bez oиigledne veze, kako je pre nekoliko nedelja video odseиenu љaku kako leћi na ulici i gurnuo je nogom u kanal kao da je koren kupusa.

„Proli su ljudska biжa”, reиe naglas. „Mi nismo.”

„Zaљto?” upita Dћulija, koja se beљe ponovo probudila.

On malo razmisli. „Da li ti je nekad palo na pamet”, reиe, „da bi najpametnije uradili da jednostavno iziрemo odavde pre nego љto bude kasno i da se viљe nikad ne vidimo?”

„Jeste, dragi, nekoliko puta. Ali ipak neжu.”

„Dosad smo imali sreжe”, reиe on, „ali to ne moћe trajati joљ dugo. Ti si mlada. Izgledaљ normalna i bezgreљna. Ako se budeљ иuvala ljudi kao љto sam ja, mogla bi ostati ћiva joљ pedeset godina.”

„Ne. Sve sam ja to preturila u glavi. Љta ti radiљ, to жu i ja. I ne budi tako maloduљan. Ja sam dosta veљta da saиuvam glavu.”

„Moћda жemo biti zajedno joљ љest meseci – godinu dana — ne moћemo znati koliko. Na kraju жe nas svakako razdvojiti. Shvataљ Ii koliko жemo potpuno biti sami? Kad nas uhvate, neжemo moжi niљta, doslovno niљta, da uиinimo jedno za drugo. Ako priznam, streljaжe te; ako odbijem da priznam, opet жe te streljati. Niљta љto bih mogao reжi, ili preжutati, neжe moжi da odloћi tvoju smrt ni za pet minuta. Neжu znati za tebe ni da li si ћiva ili mrtva; ni ti za mene. Biжemo potpuno nemoжni u svakom pogledu. Jedino љto жe biti vaћno to je da ne izdajemo jedno drugo, mada ni to neжe znaиiti baљ niљta.”

„Ako misliљ na priznavanje”, reиe ona, „tu nema greљke, priznaжemo. Svi priznaju, uvek. Tu se ne moћe niљta. Muиe te.”

Ne mislim to. Priznati ne znaиi izdati. Љta se kaћe i uradi nije vaћno: vaћno je samo љta se oseжa. Ako bi me naterali da prestanem da te volim — to bi bila prava izdaja”.

Ona razmisli o tome. „To ne mogu”, reиe najzad. „To jedino ne mogu. Mogu te naterati da kaћeљ bilo љta — bilo љta — ali ne mogu te naterati da u to verujeљ. U duљu ne mogu da uрu.„

„Ne”, reиe on s malo viљe nade, „ne; to je sasvim taиno. U duљu ne mogu da uрu. Ako moћeљ i dalje da oseжaљ da vredi ostati иovek, makar to ne dalo nikakvih rezultata, onda si pobedio ti njih.”

On pomisli o telekranu i njegovom nikad zaspalom uvu. Mogu te љpijunirati dan i noж, ali ako ostaneљ priseban, joљ uvek moћeљ da ih nadmudriљ. Uza svu svoju veљtinu, joљ uvek nisu pronaљli naиin da иitaju ljudske misli. Moћda je to manje istina kad se иovek nade u njihovim rukama. Љta se deљavalo u unutraљnjosti Ministarstva ljubavi nije se znalo, ali se moglo pogoditi: muиenja, droge, osetljivi instrumenti koji registruju nervne reakcije, postepeno iznurivanje besanicom, samoжom i upornim ispitivanjem. U svakom sluиaju, иinjenice je bilo nemoguжe sakriti. Do njih su mogli doжi istragom ili iscediti iz samog иoveka muиenjem. Ali ako cilj nije ostati ћiv nego ostati иovek, kakvu to razliku na kraju иini? Oseжanja ti ne mogu izmeniti; najzad, ne moћeљ ih izmeniti ni sam, sve i da hoжeљ. Mogu da iznesu na svetlo, do najsitnijih detalja, sve љto si uradio, rekao i pomislio; ali sama duљa, иiji su postupci i samom tebi nejasni, ostaje neosvojiva.

____

5) 5 Unca — 28,35 grama. — Prim. prev. [nazad]

Najzad; najzad; najzad su to uиinili!

Soba u kojoj su stajali bila je izduћena i osvetljena mekom svetloљжu. Telekran je bio utiљan do tihog mrmora; debljina tamnoplavog tepiha davala je иoveku oseжanje da gazi po somotu. U suprotnom kraju sobe sedeo je O'Brajen, ispod lampe sa zelenim abaћurom i s gomilom papira levo i desno od sebe. Kad je sluga uveo Dћuliju i Vinstona, on nije ni podigao glavu.

Vinstonu je srce lupalo tako jako da je sumnjao hoжe li moжi progovoriti. U glavi mu je bila samo jedna misao: najzad, najzad; najzad smo to uиinili. Bilo je nepromiљljeno uopљte dolaziti ovamo, a иista ludost doжi zajedno; mada su stigli razliиitim putevima i sastali se tek na O'Brajenovom pragu. No i da se samo uрe u tu kuжu zahtevalo je nervni napor. Obiиan иovek je samo u vrlo retkim prilikama mogao da vidi kako kuжe иlanova Uћe partije izgledaju iznutra, ili da uopљte uрe u иetvrt gde su oni stanovali. Cela atmosfera ogromnog stambenog bloka, bogatstvo i prostranstvo svega, nepoznati mirisi dobrog jela i duvana, tihi i neverovatno brzi liftovi su klizili gore-dole, sluge u belim bluzama kako hitaju tamo-amo — sve je to ulivalo zebnju. Iako je imao dobar razlog љto je ovamo doљao, ipak ga je na svakom koraku proganjao strah da жe se iza ugla pojaviti straћar u crnoj uniformi, legitimisati ga i narediti mu da se gubi. Meрutim, O'Brajenov sluga ih je oboje pustio u kuжu ne trepnuvљi okom. To je bio sitan, crnomanjast иovek u beloj bluzi, s romboidnim, potpuno bezizraznim licem, kao u Kineza. Hodnik kroz koji ih je proveo bio je zastrt mekim tepihom a obloћen svetlim tapetama i belom drvenom oplatom; sve je bilo izvanredno иisto. To je takoрe ulivalo zebnju. Vinston se nije seжao da je ikad video hodnik иiji zidovi nisu bili prIjavi od dodira s ljudskim telima.

O'Brajen je u ruci drћao komad papira i paћljivo ga prouиavao. Krupno lice, pognuto tako da se videla linija nosa, izgledalo je istovremeno surovo i inteligentno. Dvadesetak sekundi sedeo je nepomiиno. Onda privuиe diktograf i odseиeno iљиita poruku u hibridnom ћargonu Ministarstva:

„Taиke jedan zarez pet zarez sedam odobrene celosno predlog u taиki љest dvaput viљe smeљan iviиi sa zlomiљlju poniљtiti stop nepristup izgradnji pre prijema procene reћitroљkova za maљine stop kraj poruke.”

Lagano se diћe sa stolice i priрe im neиujno po mekom tepihu; Zajedno sa novogovorskim reиima kao da se bio oslobodio i jednog dela zvaniиnog drћanja, ali bio je ipak natmureniji nego obiиno, kao da mu nije drago љto ga uznemiravaju. Kroz uћas koji je Vinston veж oseжao najednom se probi obiиna zbunjenost. Иinilo mu se sasvim moguжe da je napravio glupu greљku. Jer kakvog je u stvari dokaza imao da je O'Brajen politiиki zaverenik? Nikakvog sem kratkog pogleda i jedne jedine dvosmislene primedbe; povrh toga, samo svoje potajne nade koje su se zasnivale na snu. Nije mu mogao pomoжi иak ni izgovor da je doљao po reиnik, jer bi u tom sluиaju Dћulijino prisustvo bilo nemoguжe objasniti. Prolazeжi pored telekrana, O'Brajen se neиega seti. Zaustavi se, okrete i pritisnu prekidaи na zidu. Иu se oљtar metalni zvuk. Glas uжuta.

Dћulija se oglasi tihim zvukom, kratkim piskom iznenaрenja. Vinston, iako pritisnut panikom, beљe toliko zaprepaљжen da se nije mogao uzdrћati.

„Moћete da ga iskljuиite!” uzviknu.

„Da”, reиe O'Brajen, „moћemo da ga iskljuиimo. Imamo tu privilegiju.”

Sad je stajao lice u lice s njima. Njegovo krupno telo nadviљivalo ih je, a izraz lica mu se joљ uvek nije dao deљifrovati. Иekao je, pomalo strogo, da Vinston neљto kaћe, ali љta? Иak i sad je bilo sasvim lako moguжe da je on prosto veoma zaposlen иovek koji se nervozno pita zaљto ga uznemiravaju. Svi su жutali. S iskljuиenim telekranom, u sobi je izgledalo smrtno tiho. Sekunde su prolazile, beskrajne. Uz veliki napor, Vinston je gledao O'Brajenu u oиi. Onda se mrko lice najednom raљiri u neљto љto je moglo liиiti na poиetak osmeha. Onim svojim karakteristiиnim pokretom, O'Brajen popravi naoиare na nosu.

„Da li da ja kaћem, ili жete vi?” upita on.

„Ja жu”, smesta reиe Vinston. „Onaj aparat je zaista iskljuиen?”

„Da, sve je iskljuиeno. Sami smo.”

„Doљli smo ovamo zato љto...”

On zastade, prvi put shvativљi koliko su mu motivi nejasni. Poљto u stvari nije znao kakvu pomoж oиekuje od O'Brajena, nije mu bilo lako da kaћe zaљto je doљao.On produћi, znajuжi da mu reиi zvuиe i slabaљno i pretenciozno:

„Verujemo da postoji neka zavera, neka tajna organizacija koja radi protiv Partije, i da ste vi u njoj. Ћelimo da joj se prikljuиimo i radimo za nju. Mi smo neprijatelji Partije. Ne verujemo u principe englsoca. Mi smo zlomislitelji. Osim toga smo i preljubnici. Ovo vam govorim zato љto ћelimo da vam se stavimo na milost i nemilost. Ako ћelimo da nas optuћite joљ za neљto, mi smo spremni.”

On stade i osvrte se, s oseжanjem da su se vrata otvorila. Odista, sitni sluga ћutog lica beљe uљao bez kucanja. Vinston vide da nosi posluћavnik sa bokalom i иaљama.

„Martin je naљ”, mirno reиe O'Brajen. „Martine, donesi piжe ovamo. Stavi ga na okrugli stoиiж. Imamo li dovoljno fotelja? Onda moћemo sesti i razgovarati na miru. Martine, donesi i sebi fotelju. Imamo poslovan razgovor. Iduжih deset minuta nisi sluga.”

Иoveиuljak sede, ne pokazujuжi ni najmanje nelagodnosti, a ipak sa malo sluћinskim ponaљanjem, kao sobar kome se ukazuje kakva privilegija. Vinston ga je posmatrao iskosa. Sinu mu da taj иovek celog ћivota igra odreрenu ulogu i da oseжa da bi mu bilo opasno odustati od glume ma i za trenutak. O'Brajen dohvati bokal za grliж i napuni иaљe nekom tamnocrvenom teиnoљжu. Ona u Vinstonu probudi nejasno seжanje na neљto љto je odavno video na nekom zid u ili oglasnom panou — ogromnu bocu sastavljenu od elektriиnih sijalica koja kao da se dizala i spuљtala i toиila svoju sadrћinu u иaљu. Gledana odozgo, teиnost se иinila skoro crna, ali u bokalu je blistala kao rubin. Imala je kiselo-sladak miris. On vide Dћuliju kako podiћe иaљu i miriљe s neskrivenom radoznaloљжu.

„To se zove vino”, reиe O'Brajen s jedva primetnim osmehom. „O njemu ste bez sumnje иitali u knjigama. Bojim se, doduљe, da ga do Љire partije ne dolazi mnogo.” Lice mu se ponovo uozbilji; on podiћe иaљu: „Mislim da жe biti umesno da poиnemo zdravicom. U zdravlje naљeg voрe: u zdravlje Emanuela Goldљtajna.”

Vinston podiћe иaљu s priliиnom revnoљжu. Vino je bilo neљto o иemu je иitao i sanjao. Kao i pritiskaи i Иeringtonove upola zapamжene pesmice, pripadalo je nestaloj, romantiиnoj proљlosti; starostavnim(?) danima, kako je imao obiиaj da je naziva u svojim tajnim mislima. Zbog neиeg je uvek mislio da vino ima izrazito sladak ukus, kao pekmez od kupina, i da smesta opija. U stvari, kad je popio prvi gutljaj, oseti priliиno razoиaranje. Uistinu, posle godina pijenja dћina, jedva ga je i podnosio. On spusti praznu иaљu.

„Dakle Goldљtajn nije izmiљljena liиnost?” upita. „Nije, on je stvarna liиnost, i ћiv je. A gde, to ne znam.”

„A zavera — organizacija? Da li zaista postoji? Nije izmiљljotina Policije misli?”

„Nije, ona zaista postoji. Zovemo je Bratstvo. O Bratstvu nikad neжete saznati mnogo viљe sem toga da postoji i da mu pripadate. O tome жu vam joљ govoriti.” On baci pogled na svoj sat. „Иak i иlanovima Uћe partije nije preporuиljivo da iskljuиuju telekran na duћe od pola sata. Nije trebalo da doрete zajedno; moraжete otiжi jedno po jedno. Vi, drugarice”, on se nakloni Dћuliji, „vi жete prvi. Imamo na raspolaganju oko dvadeset minuta. Razumeжete da prvo moram da vam postavim neka pitanja. Uopљte uzev, љta ste spremni da radite?„

„Sve za љta mislite da smo sposobni”, odgovori Vinston.

O'Brajen se okrenuo u fotelji, tako da je sad bio licem u lice s njim. Na Dћuliju skoro da i nije obraжa o paћnju oиigledno smatrajuжi da Vinston moћe govoriti i u njeno ime. Kapci mu se za trenutak spustiљe preko oиiju. Poиe postavljati pitanja tihim, bezizraznim glasom, kao da je u pitanju rutinska stvar, neki katihizi: za koji je veж znao veжinu odgovora.

„Spremni ste da poloћite svoje ћivote?”

„Da”.

„Spremni ste da poиinite ubistvo?”

„Da.”

„Da иinite dela sabotaћe koja mogu doneti smrt stotinama nevinih?”

„Da.”

„Da izdate svoju zemlju stranim silama?”

„Da.”

„Spremni ste da varate, da falsifikujete, da ucenjujete, da kvarite decu, da rasturate opojne droge, da podstiиete na prostituciju, da љirite veneriиne bolesti — da uиinite sve љto bi moglo dovesti do demoralizacije i oslabiti moж Partije?”

„Da.”

„Ako bi, na primer, naљim interesima odgovaralo da nekom detetu bacite u lice sumpornu kiselinu — biste li bili spremni i na to?”

„Da.”

„Spremni ste da izgubite svoj identitet i da ostatak ћivota provedete kao kelner ili luиki radnik?”

„Da.”

„Spremni ste da izvrљite samoubistvo ako i kad vam to naredimo?”

„Da.” „Spremni ste, oboje, da se razdvojite i da se viљe nikad ne vidite?”

„Ne”, upade Dћulija.

Vinstonu se uиini da je proљlo mnogo vremena pre no љto je odgovorio. Za trenutak mu se иak uиinilo da je izgubio moж govora. Jezik mu se micao bez glasa, uobliиavajuжi иas jednu иas drugu reи, nekoliko puta uzastopce. Dok je nije izgovorio, nije ni znao koju жe reи kazati. „Ne”, reиe najzad.

„Dobro je љto ste mi rekli”, reиe O'Brajen. „Treba da znamo sve.”

On se okrete Dћuliji i dodade neљto manje bezizraznim glasom:

„Imate li u vidu da жe on, ako i ostane ћiv, moћda biti drugaиija liиnost? Moћe se desiti da budemo prinuрeni da mu stvorimo nov identitet. Lice, pokreti, oblik ruku, boja kose — иak i glas жe mu moћda biti drugaиiji. A moћe se desiti da i vi sami postanete drugaиija osoba. Naљi hirurzi mogu da izmene иoveka tako da ga niko ne moћe poznati. To je ponekad potrebno. Ponekad иak amputiramo ruku ili nogu.”

Vinston se ne uzdrћa da baci joљ jedan kos pogled na Martinovo mongolsko lice. Nije primeжivao nikakve oћiljke. Dћulija je postala bleda za jednu nijansu tako da su joj se pege isticale, no ipak je smelo gledala O'Brajenu u oиi. Ona promrmlja neљto љto je izgledalo kao odobravanje.

„Dobro. To je dakle u redu.”

Na stoиiжu je bila srebrna kutija s cigaretama. Pomalo rasejano, O'Brajen je gurnu prema njima, uze jednu i sam, i poиe polako koraиati gore-dole, kao da u hodu bolje misli. Cigarete su bile veoma dobre, veoma debele i иvrsto zavijene, s neuobiиajeno svilenkastim papirom. O'Brajen ponovo pogleda na sat.

„Martine, ti bi mogao da se vratiљ u kuhinju”, reиe. „Ja жu za иetvrt sata ponovo ukljuиiti telekran. Pre nego љto odeљ, pogledaj dobro lice ovim drugovima, da ih zapamtiљ. Ti жeљ ih joљ vidati. Ja moћda neжu.”

Isto onako kao i na ulazu, иoveиuljkove oиice im preleteљe preko lica. U njegovom ponaљanju nije bilo ni trunke prijateljstva. Gledao im je lica da bi ih zapamtio, ali nije imao nikakvo interesovanje za njih, ili se bar tako иinilo. Vinstonu pade na pamet da sintetiиko lice moћda i ne moћe menjati izraz. Bez reиi, i bez ikakvog pozdrava, Martin iziрe, neиujno zatvorivљi vrata za sobom. O'Brajen je hodao gore-dole, s jednom rukom u dћepu svog crnog kombinezona i drћeжi cigaretu u drugoj.

„Mora vam biti jasno”, reиe on, „da жete se boriti u tami. Uvek жete i biti u tami. Primaжete nareрenja i izvrљavati ih, a da neжete ni znati zaљto. Kasnije жu vam poslati jednu knjigu iz koje жete saznati kakva je prava priroda druљtva protiv koga se borimo i strategija pomoжu koje жemo ga oboriti. Kad proиitate knjigu, biжete punopravni иlanovi Bratstva. Ali izmeрu opљtih ciljeva za koje se borimo i neposrednih zadataka trenutka neжete znati niљta. Ja vam kaћem da Bratstvo postoji, ali vam ne mogu reжi da li njegovih pripadnika ima stotinu, ili deset miliona. Po onome љto жete sami znati neжete moжi da kaћete da li ih ima иak ijedno tuce. Imaжete tri ili иetiri иoveka za vezu; povremeno, kako oni budu nestajali, zamenjivaжemo ih drugima. Poљto je ovo vaљa prva veza, zadrћaжemo je. Kad budete primali nareрenja, ona жe dolaziti od mene. Ako naрemo za potrebno da stupimo u vezu s vama, to жe biti preko Martina. Kad vas najzad uhvate, priznaжete. To je neizbeћno. Ali moжi жete da priznate vrlo malo stvari sem svojih sopstvenih dela. Neжete moжi da izdate viљe od љaиice nevaћnih ljudi. Verovatno neжete izdati ni mene. Dotle жu veж biti mrtav, ili postati druga liиnost, sa drugim licem.”

On nastavi da se kreжe gore-dole po debelom mekom tepihu. Uprkos glomaznosti, pokreti su mu na neki naиin bili laki. To se videlo иak i u pokretu kojim je gurao ruku u dћep, ili obrtao cigaretu. Иak viљe nego snaga, iz njega je izbijala neka sigurnost u sebe, i razumevanje stvari pomeљano s malo ironije. Ma koliko ozbiljan i predan bio, nije u sebi imao niиega od one iskljuиivosti koja odlikuje fanatike. Kad je govorio o ubistvu, samoubistvu, veneriиnim bolestima, amputiranim udovima i izmenjenim licima, u tonu mu se nasluжivao blagi podsmeh. Njegov glas kao da je govorio: „To je neizbeћno, to moramo da radimo, bez kolebanja. Ali to neжemo raditi kad ћivot opet dobije smisao.” Vinstoa zahvati talas divljenja, gotovo oboћavanja prema O'Brajenu. za trenutak beљe zaboravio maglovit Goldљtajnov lik. Gledajuжi u O'Brajenova snaћna ramena i lice zatupljenih crta, tako ruћno a ipak tako civilizovano, bilo je nemoguжe verovati da on moћe biti pobeрen. Nije bilo lukavstva kome on nije dorastao, ni opasnosti koju nije mogao predvideti. Иinilo se da je иak i na Dћuliju ostavio snaћan utisak. Ona beљe pustila da joj se cigareta ugasi, i paћljivo ga sluљala. O'Brajen nastavi:

„Svakako ste иuli glasine o postojanju Bratstva. Nema sumnje da ste stvorili svoju predstavu o njemu. Verovatno ste zamiљljali ogroman svet zaverenika koji se potajno sastaju u podrumima, piљu poruke po zidovima, prepoznaju jedan drugog po lozinkama ili posebnim pokretima dlana. Niљta od toga nije istina. Pripadnici Bratstva nemaju naиina da se prepoznaju; nijedan ne poznaje viљe od nekolicine ostalih. Ni sam Goldљtajn, ako bi pao u ruke Policiji misli, ne bi mogao da im da potpun spisak иlanova, niti ma kakav podatak koji bi ih doveo do potpunog spiska. Takav spisak ne postoji. Bratstvo se ne moћe iskoreniti zato љto ono nije organizacija u obiиnom smislu te reиi. Ne odrћava ga kao celinu niљta do ideje, koja je neuniљtiva. Ni vas neжe podrћavati niљta sem ideje. Neжete imati drugova, neжe imati ko da vas hrabri. Kad vas najzad uhvate, neжe vam niko pomoжi. Nikad ne pomaћemo naљim иlanovima. Najviљe љto moћemo, i to kad je apsolutno potrebno da se neko uжutka, to je da ponekad prokrijumиarimo ћilet u zatvorenik ovu жeliju. Moraжete se naviжi da ћivite bez rezultata i bez nade. Neko vreme жete raditi, onda жe vas uhvatiti, onda жete priznati, i na kraju жete umreti. To жe biti svi rezultati koje жete videti. Ne postoji nikakva moguжnost da se za naљeg ћivota oseti ma kakva promena. Mi smo mrtvaci. Naљ jedini pravi ћivot jeste u buduжnosti. U njoj жemo uиestvovati kao gomilice praha i komadiжi kostiju. Ali koliko je ta buduжnost udaljena ne moћe se znati. Moћda i svih hiljadu godina; Trenutno ne moћemo niљta sem da malo-pomalo љirimo oblast duhovne normaInosti. Ne moћemo delati kolektivno. Moћemo samo љiriti svoje znanje upolje, od pojedinca do pojedinca, generaciju za generacijom. Poљto smo suoиeni sa Policijom misli, drugog naиina nema.”

On stade i po treжi put pogleda na sat.

„Skoro vam je vreme da krenete, drugarice”, reиe Dћuliji. „Иekajte. Bokal je joљ uvek dopola pun.”

Napuni иaљe i podiћe svoju, drћeжi je za noћicu.

„Za љta жemo ovom prilikom?” upita, joљ uvek s onom nijansom ironije. „Za zbrku u redovima Policije misli? Za smrt Velikog Brata? Za иoveиanstvo? Za buduжnost?”

„Za proљlost”, reиe Vinston.

„Proљlost je vaћnija”, ozbiljno se sloћi O'Brajen Ispiљe; trenutak zatim Dћulija se diћe da pode. O'Brajer skide s vrha ormana neku kutijicu i dade joj pljosnatu belu tabletu da stavi na jezik. Reиe joj da je vaћno ne mirisati na vino; liftbojevi su veoma veљti da primete i najmanje sitnice. Иim se vrata za njom zatvoriљe, on kao da zaboravi da ona uopљte postoji. Pode joљ korak-dva svojom putanjom, zatim stade.

„Treba da sredimo joљ neke detalje”, reиe. „Pretpostavljam da imate neko skroviљte?”

Vinston mu ispriиa o sobi iznad Иeringtonove radnjice.

„Posluћiжe za prvo vreme. Kasnije жemo vam udesiti neko drugo mesto. Veoma je vaћno иesto menjati skroviљte. U meрuvremenu жu vam poslati jedan primerak knjige” — иak i O'Brajen, primeti Vinston, izgovara tu reи kao da je napisana kurzivom — „Goldљtajnove knjige, razume se, љto pre budem mogao. Moћda жe proжi i nekoliko dana pre nego љto doрem do nje. Nema mnogo primeraka, kao љto veж moћete i zamisliti. Policija misli ih pronalazi i uniљtava gotovo isto onako brzo koliko je mi љtampamo. To ne smeta mnogo. Knjiga je neuniљtiva. Ako bi uniљtili i poslednji primerak, bili bismo u stanju da je reprodukujemo gotovo doslovce. Nosite li taљnu sa sobom na posao?” dodade on.

„Da, redovno.”

„Kakva je?”

„Crna, veoma iznoљena. Sa dva kaiљa.”

„Crna, dva kaiљa, veoma iznoљena — dobro. Jednog dana u priliиno bliskoj buduжnosti — ne mogu vam reжi taиan datum — u jednom tekstu koji жe vam se dati u rad biжe jedna pogreљno otkucana reи. Traћiжete da vam daju иist tekst. Sutradan жete poжi na posao bez taљne. Tokom tog dana, na ulici, priжi жe vam jedan иovek, dotaжi жe vas po ramenu i reжi „Izvinite, mislim da ste ispustili taљnu”. U taљni koju жe vam dati nalaziжe se Goldљtajnova knjiga. Vratiжete je za иetrnaest dana.”

Za trenutak su obojica жutali.

„Ostalo vam je joљ nekoliko minuta pre nego љto treba da odete”, reиe O'Brajen. Sreљжemo se — ako se uopљte sretnemo —”.

Vinston ga pogleda. „Tamo gde nema mraka!” reиe oklevajuжi.

O'Brajen klimnu glavom bez i najmanjeg traga iznenaрenja. „Tamo gde nema mraka”, reиe, kao da je prepoznao aluziju. „A u meрuvremenu, da li biste љta ћeleli da kaћete pre nego љto odete? Neku poruku? Neko pitanje?”

Vinston razmisli. Иinilo mu se da viљe nema љta da se pita; joљ manje mu je bilo do bombastih fraza. Umesto bilo иega љto bi imalo kakve veze sa O'Brajenom ili Bratstvom, u glavu mu doрe neka kombinovana slika mraиne sobe gde mu je majka provela poslednje dane, sobiиka iznad Иeringtonove radnje, staklenog pritiskaиa i gravire u okviru od ruћinog drveta. Skoro i ne razmiљljajuжi, on reиe:

„Da li ste moћda nekad иuli jednu staru pesmicu koja poиinje: „Narandћa i limun, kaћe sveti Љimun”?

O'Brajen ponovo klimnu glavom. Zatim, s nekom ozbiljnom uиtivoљжu odrecitova celu strofu:

Narandћa i limun, kaћe sveti Љimun;
Dugujeљ mi farting, kaћe sveti Martin;
Љta bi od mog duga, pita sveti Luka;
Kad dobijem para, Љordiж odgovara.

„Znali ste poslednji stih!” uzviknu Vinston.

„Da, znao sam poslednji stih. Bojim se da vam je sad vreme da poрete. Ali иekajte. Dozvolite da vam dam jednu od onih tableta.”

Kad je Vinston ustao, O'Brajen mu pruћi ruku, Njegov snaћni stisak prosto zgnjeиi kosti u Vinstonovom dlanu. Kad je stigao do vrata, Vinston se okrete, ali O'Brajen je veж izgledao kao da ga upravo zaboravlja. Иekao je, drћeжi ruku na prekidaиu telekrana. Iza njega se video pisaжi sto s lampom zasenиenom zelenim abaћurom, diktograf i ћiиane korpe prepune papira. Incident je bio okonиan. Vinston shvati da жe kroz trideset sekundi O'Brajen nastaviti svoj prekinut i vaћan partijski posao.

Vinston je bio piktijast od umora. Piktijast je bila prava reи. Spontano mu je pala napamet. Telo kao da mu je imalo ne samo slabost piktija nego i prozirnost. Иinilo mu se da bi mogao videti svetlost kroz ruku kad bi je podigao. Straviиan zamor od rada bio je iz njega iscedio svu krv i limfu, i ostavio samo krhku konstrukciju nerava, kostiju i koћe. Svi oseжaji kao da su se uveliиali. Kombinezon mu je povreрivao ramena, trotoar ga golicao po tabanima; иak je i otvaranje i zatvaranje љake bilo napor od koga su mu љkripali zglobovi.

Za pet dana je isterao viљe od devedeset sati rada; kao i svi ostali u Ministarstvu. Sad je sve bio gotovo, i nije imao doslovno niљta da radi, nikakvog posla za Partiju, do sutraљnjeg jutra. Mogao je provesti љest иasova u skroviљtu, i joљ devet u svom krevetu. Laganim koracima, po blagom popodnevnom suncu, iљao je prljavom ulicom ka Иeringtonovoj radnji, pazeжi da ne naleti na patrolu, ali ipak iracionalno ubeрen da se tog popodneva niko neжe meљati u njegove poslove. Teљka taљna koju je nosio udarala ga je po kolenu na svakom koraku, od иega su mu gore i dole po nozi prolazili trnci. U taљni je bila knjiga, koja je kod njega bila veж љest dana, ali koju joљ uvek nije stigao da otvori, иak ni da pogleda.

Љestog dana Nedelje mrћnje, posle povorki, govora, pevanja, zastavica, plakata, filmova, voљtanih figura, lupe doboљa i piske truba, toptanja nogu u marљu, љkripe tenkovskih gusenica, urlika nagomilanih aviona, gruvanja topova — posle љest dana svega toga, kad se ogromni orgazam treperavo pribliћavao kraju a opљta mrћnja protiv Evroazije zakuvala do takvog delirijuma da bi masa bez daljeg rastrgala na komade one dve stotine evroazijskih ratnih zloиinaca koji je trebalo da budu javno obeљeni poslednjeg dana, da ih se samo mogla doиepati — upravo je u tom trenutku bilo objavljeno da je Okeanija u ratu s lstazijom. Evroazija je bila saveznik.

Razume se, niko nije priznavao da je doљlo do promene. Jednostavno je postalo poznato, iznenadno i svuda u isto vreme, da je neprijatelj Istazija, a ne Evroazija. Kad se to desilo, Vinston je upravo prisustvovao demonstracijama na jednom od trgova u centralnom delu Londona. Bila je noж; bela lica i skerletne zastave bili su osvetljeni bleљtavom svetloљжu reflektora. Trg je do poslednjeg santimetra ispunjavala masa od nekoliko hiljada ljudi, raиunajuжi i grupu od oko hiljadu osnovaca u uniformi Љpijuna. Na tribini prekrivenoj skerletnom draperijom, govornik iz Uћe partije, sitan mrљav иovek s nesrazmemo dugim rukama i velikom жelavom glavom po kojoj se vuklo nekoliko ravnih pramen ova kose, potpaljivao je gomilu. Patuljastog rasta, izobliиen od mrћnje, jednom љakom je stezao mikrofon za vrat a drugom, ogromnom na kraju duge ruke, preteжi grabio vazduh iznad glave. Glas, koji su zvuиnici иinili metalnim, tutnjao je iznoseжi beskrajni katalog zverstava, pokolja, raseljavanja, silovanja, muиenja zarobljenika, bombardovanja civilnog stanovniљtva, neistinite propagande, nepravedne agresije, prekrљenih paktova. Bilo ga je nemoguжe sluљati a ne poverovati mu, pa potom ne planuti od besa. Svakih nekoliko trenutaka, gnev gomile bi prekipeo i govornikov glas bi zagluљilo divljaиno, ћivotinjsko urlanje koje se nekontrolisano izvijalo iz hiljada grla. Najdivljaиniji krici su dolazili od osnovaca. Govor je veж potrajao kojih dvadeset minuta, kad je na platformu ustrиao kurir i tutnuo govorniku u ruku svitak papira. Ovaj ga je odmotao ne prekidajuжi govor. Ni u glasu ni u reиima mu se nije osetila nikakva razlika; jedino su imena odjednom postala drukиija. Bez reиi kroz gomilu je proљao talas razumevanja. Okeanijaje u ratu s Istazijom! Sledeжeg trenutka stvori se neopisiva guћva. Zastave i plakati kojimaje trg bio ukraљen bili su pogreљni! Na dobroj polovini nalazila su se pogreљna lica. Sabotaћa! Maslo Goldљtajnovih agenata! Usledio je gnevni intermeco kad je gomila poиela da dere plakate sa zidova, cepa zastave na komade i gazi ih. Љpijuni su poиinili иuda od aktivnosti penjuжi se po krovovima i sekuжi konopce sa kojih popadaљe i zaleprљaљe zastavice. No za dva-tri minuta sve je bilo gotovo. Govornik, joљ uvek steћuжi mikrofon za vrat, pognutih ramena, grabeжi slobodnom rukom po vazduhu, beљe nastavio svoj govor. Joљ jedan minut, i u gomili su ponovo odjeknuli divlji krici gneva. Mrћnja se nastavila isto kao i pre, jedino je njen predmet bio promenjen.

Seжajuжi se toga, Vinston je ponajviљe bio impresioniran time љto je govornik iz jedne politike uskoиio u drugu doslovno u pola reиi, ne samo bez zastoja nego иak i bez izmene u konstrukciji reиenice. No u tom trenutku je bio zaokupljen drugim stvarima. U onom trenutku nereda, dok je masa cepala plakate, bio mu je priљao neki иovek иije lice nije video, kucnuo ga po ramenu i rekao „Izvinite, mislim da ste ispustili taљnu.” Uzeo je taљnu rasejano, bez reиi. Znao je da жe proжi dani pre nego љto mu se ukaћe prilika da je otvori. Иim se demonstracija zavrљila, otiљao je pravo u Ministarstvo istine, iako je veж bilo skoro dvadeset tri иasa. To je isto uradilo sve osoblje Ministarstva. Nareрenja da se svi vrate na posao, koja su se veж иula s telekrana, bila su skoro nepotrebna.

Okeanija je u ratu s Istazijom; Okeanija je od uvek u ratu s Istazijom. Veliki deo politiиke literature izdate tokom poslednjih pet godina sad je bio zastareo. Izveљtaje i dokumentaciju svih vrsta, novine, knjige, broљure, filmove, magnetofonske trake, fotografije — sve je to trebalo ispraviti munjevitom brzinom. Iako nije bila izdata nijedna direktiva, znalo se da naиelnici odeljenja ћele da u roku od jedne sedmice nigde ne ostane nikakvog pomena o ratu s Evroazijom i savezniљtvu s Istazijom. Posao je bio prekomeran, i utoliko teћi љto se postupci koje je podrazumevao nisu mogli nazvati pravim imenom. Celo osoblje Odeljenja dokumentacije radilo je osamnaest иasova u dvadeset иetiri, sa dva prekida od po tri sata za spavanje. Iz podruma su bili izneseni duљeci i prostrti po hodnicima; obroci su se sastojali od sendviиa i kafe Pobeda koje su servirke iz menze raznosile na kolicima. Svaki put kad je prekidao posao na ta tri sata, Vinston se trudio da obradi sav materijal koji je imao na stolu, i svaki put kad se dovlaиio natrag, lepljivih oиiju i sav u bolovima, zaticao je novu gomilu svitaka papira koja mu je pokrivala sto kao sneћni smet, dopola zatrpavala diktograf i prelivala se na pod, tako da mu je prvi posao uvek bio da ih zgura na koliko-toliko urednu gomilu da bi imao mesta za rad. Najgore od svega je bilo to љto posao ni izdaleka nije bio potpuno mehaniиki. testo je trebalo samo to da se umesto jednog imena unese drugo, ali svaki iole detaljan izveљtaj o dogaрajima zahtevao je paћnju i fantaziju. Bilo je potrebno иak i znatno poznavanje geografije da bi se rat premestio s jednog dela sveta na drugi.

Treжeg dana su ga oиi veж neizdrћljivo bolele, a naoиare je morao brisati svakih nekoliko minuta. Rad je izgledao kao borba s nekim preteљkim fiziиkim zadatkom, neиim љto иovek ima puno pravo da odbije, a ipak neurotiиno teћi da obavi. Ukoliko je uopљte i imao vremena da na to pomisli, nije ga uznemiravala иinjenica љto je svaka reи koju je mrmljao u diktograf, svaki potez hemijske olovke, smiљljena laћ. Bilo mu je stalo, kao i svim ostalima u Odeljenju, da falsifikat bude savrљen. Ujutru љestog dana poplava svitaka malo oslabi. Iz cevi иitavih pola sata ne ispade niљta; zatim jedan svitak; zatim niљta. Posao se svuda i u isto vreme smanjivao bliћeжi se kraju. Celim Odeljenjem proрe dubok i tako reжi potajan uzdah olakљanja. Ogromno delo, koje se nikad nije smelo pomenuti, bilo je okonиano. Sad je bilo nemoguжe da iko dokaћe pomoжu dokumenata da je uopљte bilo rata s Evroazijom. U dvanaest nula-nula neoиekivano doрe saopљtenje da su svi radnici u Ministarstvu slobodni do sutradan ujutru. Vinston, joљ uvek noseжi taљnu u kojoj je bila knjiga i koju je drћao izmeрu nogu dok je radio a pod sobom dok je spavao, ode kuжi, obrija se, i skoro zaspa u kadi iako je voda bila jedva viљe no mlaka.

S nekim sladostrastnim љkripanjem u zglobovima on se pope stepenicama do sobe iznad Иeringtonove radnje. Bio je umoran, ali ne viљe sanjiv. Otvori prozor, potpali prIjavu malu peж i pri stavi lonиiж vode za kafu. Dћulija жe stiжi za koji trenutak; u meрuvremenu, tu mu je bila knjiga. Sede u zaprljanu naslonjaиu i odreљi kaiљeve na taљni.

Teљka crna knjiga, neveљto ukoriиena, bez ikakvog imena i naslova na koricama. Redovi u knjizi su takoрe izgledali malo neravni. Strane su bile izlizane na ivicama i lako su se rasturale, kao da je knjiga proљla kroz mnogo ruku. Natpis na prvoj stranici glasio je:

Vinston poиe иitati:

Tokom cele pisane istorije, a verovatno joљ i od kraja mlaрeg kamenog doba, na svetu su postojale tri vrste ljudi: Viљi, Srednji i Niћi. Bili su izdeljeni na mnoge i potkategorije, nosili bezbroj raznih imena, a njihov: brojni odnos, kao i meрusobni odnosi, varirao je iz veka u vek; no u suљtini se struktura druљtva nije menjala. Иak i posle ogromnih obrta i na izgled neopozivih promena, uvek se ponovo uspostavljala ista struktura, upravo kao љto se i ћiroskop uvek vraжa u stanje ravnoteћe ma koliko se gurnuo na jednu ili drugu stranu.

Ciljevi tih grupa su potpuno neuskladivi...

 

Vinston prestade иitati, najpre da bi uћivao u tome љto zaista иita, u udobnosti i bezbednosti. Bio je sam; bez telekrana, bez uveta s one strane kljuиaonice, bez nervoznog impulsa da se osvrne ili da pokrije stranu rukom. Blagi letnji vazduh igrao mu se uz obraz. Odnekud izdaleka dopirali su deиji uzvici; u samoj sobi nije bilo nikakvog zvuka do kucanja sata sliиnog grebanju kakvog insekta. On se spusti joљ dublje u naslonjaиu i podiћe noge na reљetku pred ognjiљtem kamina. To je bilo blaћenstvo, to je bila veиnost. Najednom, kao љto иovek ponekad иini s knjigom za иiju svaku reи zna da жe je proиitati i preproиitavati, on je otvori na drugom mestu i naрe se kod treжe glave. Nastavi da иita:

Cepanje sveta na tri velike superdrћave bio je dogaрaj koji se mogao predvideti — koji je i bio predviрen — pre polovine dvadesetog veka. Utapanjem Evrope u Rusiju i Velike Britanije u Sjedinjene Drћave veж su se de facto stvorile dve od tri drћave koje danas postoje, naime Evroazija i Okeanija. Treжa, Istazija, pojavila, se kao posebna celina tek posle joљ jedne decenije zapetljanih borbi. Granice izmeрu ovih triju drћava mestimiиno su proizvoljne, a mestimiиno variraju zavisno od ratne sreжe, ali, uopљte uzev, slede geografske meрe. Evroazija obuhvata ceo severni deo evropskog i azijskog tla, od Portugalije do Beringovog moreuza. Okeanija obuhvata Severnu i Juћnu Ameriku, ostrva u Tihom okeanu, ukljuиujuжi i Britanska ostrva, Australaziju i juћni deo Afrike. Istazija, manja od ovih dveju, i sa nepreciznije odreрenom zapadnom granicom, obuhvata Kinu i zemlje juћno od nje, japanska ostrva i veliki ali ne uvek isti deo Mandћurije, Mongolije i Tibeta.

U jednoj ili drugoj kombinaciji, ove tri superdrћave stalno su u ratu, i to stanje traje veж dvadeset pet godina. Meрutim, rat viљe nije ona oиajniиka, razorna borba kao љto je bio u prvim decenijama dvadesetog veka. To je rat ograniиenih ciljeva izmeрu suparnika koji nisu u stanju da uniљte jedan drugog, koji nemaju materijalnog uzroka za borbu, i koje ne deli nikakva istinska razlika u Ideologiji. Ovo ne znaиi da su bilo voрenje rata bilo stav koji preovladava u odnosu na njega, postali manje krvoћedni, ili u veжoj meri viteљki. Naprotiv, ratna histerija je u svim zemljama sveobuhvatna i trajna, a silovanje, pljaиka, ubijanje dece, porobljavanje celih naroda, i mere protiv zarobljenika koje ponekad idu do kuvanja u ulju i spaljivanja ћivih ljudi, smatraju se normalnim, a kad ih иini sopstvena strana a ne neprijateljska, dostojnim hvale. Ali u fiziиkom smislu, rat obuhvata veoma mali broj ljudi, pre svega visoko kvalifikovane specijaliste, i prouzrokuje relativno mali broj ћrtava. Borbe se, kad do njih uopљte i doрe, vode na neodreрenim granicama o иijem geografskom poloћaju obiиan иovek moћe samo da nagaрa, ili oko Ploveжih tvrрava koje иuvaju strateљka mesta na pomorskim putevima. U centrima civilizacije rat ne znaиi niљta viљe do trajne nestaљice robe љiroke potroљnje, i po koju eksploziju raketne bombe koja eventualno prouzrokuje smrt nekoliko desetina ljudi. Rat je u stvari izmenio svoj karakter. Taиnije, razlozi zbog kojih se vodi rat razvrstani su po vaћnosti na drukиiji naиin. Motivi koji su u izvesnoj meri bili prisutni u velikim ratovima s poиetka dvadesetog veka sad su postali dominantni, svesno su priznati i po njima se postupa.

Da bi se razumela priroda sadaљnjeg rata — jer je, uprkos pregrupisavanjima do kojih dolazi svakih nekoliko godina, joљ uvek u pitanje jedan isti rat — potrebno je pre svega shvatiti da on nikako ne moћe imati odluиujuжi znaиaj. Nijedna od triju superdrћava ne moћe se definitivno osvojiti, иak ni kad su ostale dve udruћene protiv nje. Sve su one previљe izjednaиene po ratnom potencijalu, a i prirodna odbrana im je prejaka. Evroaziju љtite ogromna kopnena prostranstva, Okeaniju љirina Atlantskog i Tihog okeana, a Istaziju plodnost i vrednoжa stanovniљtva. Osim toga, viљe ne postoji niљta, u materijalnom smislu, oko иega bi se moglo boriti. Izgradnjom zatvorene privrede, u kojoj su proizvodnja i potroљnja meрusobno usklaрene, prestala je borba za trћiљta, koja je bila jedan od glavnih uzroka ranijih ratova, a trka za sirovinama je izgubila ћivotnu vaћnost koju je nekad imala. U svakom sluиaju svaka od ove tri superdrћave toliko je velika da skoro sav materijal koji joj je potreban moћe dobiti na svojoj teritoriji. Ukoliko ima direktnu ekonomsku svrhu, rat se sada vodi samo za radnu snagu. Izmeрu granica ovih triju drћava, a ni u иijem stalnom posedu, nalazi se nepravilni pravougaonik иiji su uglovi Tanger, Brazavil, Darvin i Hongkong, a u kome ћivi otprilike petina stanovniљtva sveta. Upravo se za posed nad ovim gusto naseljenim oblastima i nad oblaљжu Severnog pola ove tri drћave bore. U praksi, nijedna od njih nikad nema vlast nad celom tom spornom oblaљжu. Izvesni njeni delovi stalno prelaze iz ruke u ruku, a ono љto diktira beskonaиne promene u svrstavanju triju drћava jeste prilika da se ovaj ili onaj komad te oblasti zauzme iznenadnom izdajom.

Svaka od ovih sporednih teritorija sadrћi nalaziљta dragocenih minerala, a na nekima ima vaћnih biljnih proizvoda kao љto je kauиuk, koji se u hladnijim klimatskim pojasevima inaиe mora proizvoditi sintetiиki po relativno skupim metodima. No, pre svega, te teritorije sadrћe neiscrpnu rezervu jeftine radne snage. Sila koja ima vlast nad ekvatorijalnom Afrikom, ili zemljama Srednjeg istoka, ili Juћnom Indijom, ili Indonezijskim arhipelagom, poseduje isto tako i tela desetina ili stotina miliona slabo plaжenih i ћestoko eksploatisanih kulija(?). Stanovnici ovih oblasti, koji, manje ili viљe otvoreno, imaju status robova, neprekidno prelaze iz ruku jednog u ruke drugog osvajaиa, i troљe se kao ugalj ili nafta u trci da se proizvede љto viљe oruћja, zauzme љto viљe teritorije, stekne vlast nad љto viљe radne snage, da bi se proizvelo љto viљe oruћja, zauzelo љto viљe teritorije, i tako u beskraj. Ovde treba imati u vidu da se bitka retko vodi van granica spornih oblasti. Granice Evroazije osciliraju izmeрu basena reke Kongo i severne obale Sredozemnog mora; ostrva u Indijskom i Tihom okeanu stalno prelaze iz okeanijskih u istazijske ruke i obratno; u Mongoliji graniиna linija izmeрu Evroazije i Istazije nikad nije stabilna; oko Severnog pola sve tri zemlje polaћu pravo na ogromna prostranstva koja su u stvari veжim delom nenaseljena i neistraћena; ali ravnoteћa sile uvek ostaje pribliћno ista, a teritorija koja predstavlja centralni deo svake od ove tri superdrћave ostaje uvek netaknuta. Sem toga, rad eksploatisanih naroda nastanjenih oko Ekvatora nije istinski potreban svetskoj privredi. Taj rad ne doprinosi niљta bogatstvu sveta jer se svi njegovi proizvodi koriste za rat, a cilj je rata uvek: biti u boljem poloћaju za voрenje sledeжeg rata. Svojim radom porobljeni narodi omoguжavaju porast u tempu neprekidnog rata. No i bez njih struktura svetskog druљtva, kao i proces kojim se ono odrћava, ne bi bili suљtinski izmenjeni.

Prvenstveni cilj modernog rata (u skladu sa principima, dvomisli, taj cilj rukovodeжi umovi Uћe partije istovremeno priznaju i ne priznaju) jeste utroљiti proizvode maљine a da se pri tom ne poveжa opљti ћivotni standard. Joљ od kraja devetnaestog veka, problem upotrebe viљka robe љiroke potroљnje je latentan u industrijskom druљtvu. Danas, kad vrlo malo ljudskih biжa ima dovoljno da jede, ovaj problem oиigledno nije preљan, a mogao je to ne postati иak i da nije bilo dejstva veљtaиkog procesa uniљtenja. Svet danaљnjice je go, gladan i ruљevan u poreрenju i sa svetom koji je postojao pre 1914. godine, a kamoli sa imaginarnom buduжnoљжu kojoj su se ljudi iz tog doba nadali. Poиetkom dvadesetog veka, vizija buduжeg druљtva u kome vladaju neverovatno bogatstvo, neoptereжenost radom, red i delotvornost — blistav antiseptiиan svet od stakla, иelika i sneћnobelog betona — bila je deo svesti bezmalo svakog obrazovanog иoveka. Nauka i tehnika razvijale su se neverovatnom brzinom, i иinilo se sasvim prirodnim pretpostaviti da жe se razvijati i dalje. To se nije desilo, delom zbog osiromaљenja prouzrokovanog dugim nizom ratova i revolucija, a delom zato љto je nauиni i tehniиki napredak zavisio od empirijskog naиina miљljenja koji se u strogo ustrojenom druљtvu nije mogao odrћati. U celini uzev, svet je danas primitivniji no љto je bio pre pedeset godina. Neke zaostale oblasti su uznapredovale; usavrљeni su i razni aparati — uvek na neki naиin povezani s ratovanjem ili љpijunaћom — ali eksperimentisanje i pronalaћenje se uveliko ugasilo, a ogromna љteta koju je za sobom ostavio atomski rat voрen polovinom veka nije se nikako popravila do kraja. No opasnosti koje maљina nosi sa sobom joљ uvek su prisutne. Od trenutka kad se na svetu pojavila prva maљina, svakom inteligentnom иoveku postalo je jasno da je potreba za ljudskim argatovanjem, dakle (u velikoj meri) i za ljudskom nejednakoљжu, prestala. Ako bi se maљina smiљljeno koristila za tu svrhu, glad, dirinиenje, nepismenost i bolest mogli bi se likvidirati za nekoliko generacija. I, u stvari, mada se nije koristila za tu svrhu, no prosto jednim automatskim procesom — naime proizvodnjom dobara koje je ponekad bilo nemoguжe ne raspodeliti — maљina je odista u velikoj meri podigla ћivotni standard proseиnog иoveka tokom nekih pedeset godina krajem devetnaestog i poиetkom dvadesetog veka.

Ali takoрe je bilo jasno da opљte poveжanje bogatstva preti da razori — da je u stvari u izvesnom smislu veж razorilo — hijerarhijsko druљtvo. U svetu u kome bi svi imali kratko radno vreme, bili siti, ћiveli u kuжi s kupatilom i friћiderom, i posedovali automobil ili иak avion, najoиigledniji i moћda najvaћniji oblik nejednakosti bi veж bio nestao. Ako bi postalo opљte, bogatstvo ne bi predstavljalo nikakvu odliku. Nema sumnje da je bilo moguжe zamisliti druљtvo u kome bi bogatstvo, u smislu liиne svoj ine i raskoљi, bilo ravnomerno raspodeljeno dok bi moж ostala u rukama male privilegovane kaste. No u praksi takvo druљtvo ne bi dugo ostalo stabilno. Jer ako bi svi podjednako uћivali u dokolici i sigurnosti, ogromne mase ljudi koje su u normalnim prilikama zaglupljene siromaљtvom, obrazovale bi se i nauиile da misle svojom glavom; kad bi to uradile, shvatile bi pre ili posle da privilegovana manjina nema nikakvu korisnu funkciju i zbrisale bi je. U krajnjoj liniji, hijerarhijsko druљtvo moћe opstati samo. na temelju siromaљtva i neznanja. Vratiti se poljoprivrednoj proљlosti, kao љto su sanjali neki mislioci s poиetka dvadesetog veka, nije bilo praktiиno reљenje. To se kosilo sa tendencijom ka mehanizaciji koja je skoro u celom svetu postala kvaziinstinktivna; sem toga, svako industrijski zaostalo druљtvo je vojniиki bespomoжno i ne moћe a da ne potpadne pod dominaciju, direktnu ili indirektnu, svojih industrijski razvijenijih suparnika.

Joљ manje bi zadovoljilo reљenje da se mase odrћe u siromaљtvu time љto bi se smanjila proizvodnja dobara. To se u velikoj meri dogodilo u poslednjoj fazi kapitalizma, pribliћno izmeрu 1920. i 1940. godine. Privreda mnogih zemalja bila je puљtena da stagnira, sa obraрivanjem zemlje se prestalo, investiciona oprema se nije obnavljala, velikim delovima stanovniљtva bio je uskraжen rad i davana drћavna pomoж koja ih je samo dopola odrћavala u ћivotu. No to je takoрe dovelo do vojne slabosti, a poљto su liљavanja koja su na taj naиin prouzrokovana bila oиigledno nepotrebna, neminovno je doљlo do suprotstavljanja. Problem se sastojao u tome da se industrijska proizvodnja odrћi a da se pri tom ne uveжava stvarno bogatstvo sveta. Roba se morala proizvoditi, ali se nije smela raspodeljivati. U praksi, jedini naиin da se to postigne bio je: neprekidno odrћavati rat.

Suљtina rata je u uniљtavanju, ne toliko ljudskih ћivota koliko proizvoda ljudskog rada. Ratom se razbijaju na komade, rasipaju u stratosferu, ili potapaju u dubine mora materijalna dobra koja bi se inaиe mogla upotrebiti da stvore masama previљe udoban ћivot i, prema tome, u krajnjoj liniji, da ih uиine inteligentnijima. Proizvodnja ratnog materijala, иak kad se on i ne uniљtava, joљ uvek predstavlja pogodan naиin troљenja radne snage na proizvodnju stvari koje se ne mogu potroљiti. Jedna ploveжa tvrрava, na primer, sadrћi onoliko rada koliko bi bilo potrebno da se izgradi nekoliko stotina teretnih brodova. Ona se na kraju baca u staro gvoћde kao prevaziрena, s tim љto nikome nije donela nikakve materijalne koristi, posle иega se uz nov ogroman trud izgraрuje nova. U principu, ratna proizvodnja se uvek planira tako da apsorbuje svaki viљak koji moћe preostati poљto se podmire najnuћnije potrebe stanovniљtva. U praksi se uvek procenjuje da su potrebe stanovniљtva manje nego љto su u stvari, љto dovodi do hroniиne nestaљice polovine ћivotnih potrepљtina; no to se smatra korisnim. Namerna je politika odrћavati иak i povlaљжene grupe blizu same ivice siromaљtva, poљto stanje opљte nestaљice poveжava znaиaj malih povlastica i tako uveliиava razliku izmeрu grupa. Po merilima s poиetka dvadesetog veka, иak i иlanovi Uћe partije ћive monaљkim, napornim ћivotom. No i pored toga, ono malo raskoљi koju odista uћivaju — veliki i lepo ureрeni stanovi, bolji kvalitet odeжe, jela, piжa i duvana, dvoje ili troje slugu, privatni automobil ili helikopter — smeљtaju ih u svet drugaиiji od onoga u kome ћive иlanovi Љire partije, a иlanovi Љire partije imaju sliиne prednosti u poreрenju sa potlaиenom masom koju nazivamo „proli”. Druљtvena atmosfera je sliиna onoj u opsednutom gradu, gde posedovanje komada konjetine predstavlja razliku izmeрu bogatstva i siromaљtva. A u isto vreme svest o tome da je zemlja u ratu, dakle u opasnosti, иini da ustupanje celokupne moжi maloj kasti izgleda prirodan, neizbeћan uslov da se ostane u ћivotu.

Rat, kao љto жemo videti, ne samo da vrљi potrebno uniљtavanje, nego ga vrљi na psiholoљki prihvatljiv naиin. U principu, bilo bi sasvim jednostavno utroљiti viљak rada u svetu time љto bi se podizali hramovi i piramide, kopale i ponovo zatrpavale rupe, ili иak proizvodile pa onda spaljivale ogromne koliиine robe. No ovim putem bi se stvorila samo privredna, a ne i emocionalna osnova hijerarhijskog druљtva. Ovde nije u pitanju moral masa, иiji je stav nevaћan sve dok ih druљtvo primorava na stalni rad, nego moral same Partije. I od najniћeg иlana Partije zahteva se da bude sposoban, vredan, pa иak i inteligentan u izvesnim uskim okvirima, ali je isto tako potrebno da bude i fanatik koji niљta ne zna a veruje sve љto mu se kaћe fanatik иija su najиeљжa oseжanja strah, mrћnja, uliziљtvo i orgijastiиni trijumf. Drugim reиima, potrebno je da ima mentalitet koji odgovara ratnom stanju. Nije vaћno da li se rat zaista vodi; a poљto odluиujuжe pobede ne moћe biti, nije vaћno ni to da li rat teиe dobro ili loљe. Potrebno je samo da postoji ratno stanje. Cepanje inteligencije, koje Partija traћi od svojih иlanova a koje se lakљe postiћe u atmosferi rata, sada je gotovo sveopљte, ali je sve izraћenije љto je stepen hijerarhije veжi. Upravo su u Uћoj partiji ratna histerija i mrћnja prema neprijatelju najjaиe. U svojstvu upravljaиa, иlan Uћe partije иesto mora znati da je ova ili ona vest o ratu neistinita; on moћe иesto biti svetan toga da je ceo rat laћan i da se uopљte ne vodi ili vodi u svrhe potpuno drukиije od zvaniиno objavljenih; ali to znanje se lako neutraliљe tehnikom dvomisli. U meрuvremenu, nijedan иlan Uћe partije se ni za trenutak ne koleba u svom mistiиnom verovanju da se rat zaista vodi, i da se mora zavrљiti pobedom Okeanije, koja жe tada postati neosporni gospodar celog sveta.

Svi иlanovi Uћe partije religiozno veruju u tu nastupajuжu pobedu i vlast nad svetom. Taj жe se cilj postiжi ili postepenim osvajanjem sve veжe teritorije i, na taj naиin, izgradnjom nepobedive nadmoжne sile, ili pronalaћenjem kakvog novog oruћja od koga nema odbrane. Na pronalaћenju novih oruћja radi se bez prestanka, i to je jedna od vrlo malo preostalih aktivnosti u kojoj pronalazaиki i spekulativni duh mogu sebi naжi oduљka. Danas u Okeaniji nauka, u starom smislu te reиi, skoro da je prestala postojati. U Novogovoru ne postoji reи koja znaиi „nauka”. Empirijski naиin miљljenja, na kome se zasnivaju sva nauиna dostignuжa proљlosti, u suprotnosti je sa osnovnim principima englsoca, Иak i do napretka u tehnologiji dolazi samo ako se proizvodi tako usavrљene tehnologije mogu na neki naиin upotrebiti za smanjenje ljudske slobode. U svim korisnim veљtinama, svet ili stoji na mestu ili ide unatrag. Njive se i dalje obraрuju plugom s konjskom vuиom, dok se knjige piљu pomoжu maљina. No u stvarima od ћivotne vaћnosti — љto u stvari znaиi: u ratu i policijskoj љpijunaћi — empirijski pristup se podrћava, ili u najmanju ruku toleriљe. Partija ima dva cilja: da osvoji celu povrљinu zemlje i da zauvek uniљti svaku moguжnost nezavisnog miљljenja. Odatle i dva velika problema koje Partija namerava da reљi. Jedan je: kako saznati, protiv njegove volje, љta drugo ljudsko biжe misli, a drugi: kako za nekoliko sekundi, i bez prethodnog upozorenja, ubiti nekoliko stotina miliona ljudi. U onoj meri u kojoj joљ uvek postoji, nauиnoistraћivaиki rad se bavi samo tim pitanjima. Danaљnji nauиnik je ili meљavina psihologa i inkvizitora, koji do neverovatnih detalja prouиava smisao izraza lica, pokreta, i tonova glasa, i proverava dejstvo seruma, љok-terapije, hipnoze i fiziиkog muиenja u izvlaиenju istine iz subjekta; ili je hemiиar, fiziиar ili biolog koji se bavi samo onim oblastima svoje struke koje imaju veze sa oduzimanjem ћivota. U ogromni m laboratorijama u Ministarstvu mira i u eksperimentalnim stanicama skrivenim u brazilskim praљumama, australijskoj pustinji, i izgubljenim ostrvima Antarktika, ekipe struиnjaka rade danju i noжu. Neki se bave jednostavno pozadinskim pitanjima buduжih ratova; drugi konstruiљu sve veжe i veжe raketne bombe, sve jaиe i jaиe eksplozive i sve neprobojnije i neprobojnije oklope; treжi traћe nove, smrtonosnije gasove, ili rastvorljive otrove koji se mogu proizvesti u koliиinama dovoljnim da uniљte vegetaciju celih kontinenata, ili kulture zaraznih klica imunizovanih protiv svih moguжih antitela; иetvrti rade na konstrukciji vozila koje жe moжi da se probija kroz zemlju kao podmornica kroz vodu, ili aviona koji bi bio nezavisan od svoje baze kao brod; peti ispituju joљ udaljenije moguжnosti kao љto su usredsreрivanje sunиanih zraka na odreрeno mesto putem soиiva smeљtenih hiljadama kilometara daleko u kosmosu, ili izazivanje zemljotresa i plima koriљжenjem toplotne energije iz srediљta zemlje.

Meрutim, nijedan od ovih projekata nikad ne stiћe ni blizu faze realizacije, i nijedna od tri superdrћave nikad ne uspeva da u znaиajnijoj meri pretekne ostale dve. Љto je joљ vaћnije, sve tri sile veж poseduju, u obliku atomske bombe, oruћje daleko jaиe od bilo kog koje su u stanju da pronaрu u nauиnim istraћivanjima koja se danas vode. Iako Partija, drћeжi se svog obiиaja, tvrdi da ju je ona pronaљla, atomska bomba se prvi put pojavila иetrdesetih godina ovog veka, a prvi put љire upotrebljena nekih deset godina kasnije. U to vreme je bilo baиeno na stotine takvih bombi na industrijske centre, uglavnom u evropskom delu Rusije, zapadnoj Evropi i Severnoj Americi. Rezultat je bio taj da su se vladajuжe grupe u svim zemljama uverile da bi joљ nekoliko atomskih bombi znaиilo kraj organizovanog druљtva, dakle i njihove moжi. Posle toga nije baиena viљe nijedna bomba, mada nije bio zakljuиen — иak ni nagoveљten — nikakav zvaniиan sporazum u tom smislu. Sve tri sile jednostavno nastavljaju da proizvode atomske bombe i da ih drћe na lageru za sluиaj odluиujuжe prilike koja жe se, po njihovom opљtem verovanju, pojaviti pre ili posle. U meрuvremenu je ratna veљtina veж trideset ili иetrdeset godina ostala skoro na istom nivou, helikopteri se upotrebljavaju viљe nego ranije, bombardere su uveliko zamenili projektili sa sopstvenim pogonom, a krhki pokretni boj ni brod ustupi o je mesto gotovo nepotopivoj ploveжoj tvrрavi; ali van toga uznapredovalo se vrlo malo. Tenk, podmornica, torpedo, mitraljez, иak i puљka i ruиna bomba — joљ uvek su u upotrebi, a uprkos vestima u љtampi i na telekranima o beskonaиnim pokoljima, oиajniиke bitke iz ranijih ratova, u kojima su ljudi ginuli na stotine hiljada, pa иak i na milione, za nekoliko nedelja, viљe se nikad nisu ponovile.

Nijedna od triju superdrћava nikad ne pokuљava neki manevar pri kome bi rizikovala ozbiljan poraz. Kad god se pred uzme kakva operacija љirih razmera, to je obiиno napad iznenaрenja na dotadaљnjeg saveznika. Strategija koju sve tri sile vode, ili se pred sobom pretvaraju da vode, uvek je ista. Plan se sastoji u tome da se, kombinacijom borbe, cenkanja i dobro tempiranih izdajniиkih napada, stekne krug baza koji bi potpuno okruћavao jednu ili drugu drћavu suparnicu, a onda s tom drћavom potpiљe pakt o prijateljstvu i ostane s njom u miru onoliko koliko je potrebno da se njene sumnje uspavaju. Tokom tog vremena na svim bi se strateљkim mestima prikupile rakete natovarene atomskim bombama; zatim bi se sve ispalile istovremeno; njihovo dejstvo bi bilo tako razorno da bi odmazda bila nemoguжa. Na to bi se sa preostalom silom potpisao pakt o prijateljstvu i poиelo s pripremama za napad na nju. Ovaj program, skoro da je i nepotrebno reжi, иista je fantazija, i nemoguжe ga je ostvariti. Љtaviљe, borbe se ne vode nigde sem u spornim oblastima oko Ekvatora i Severnog pola; do invazije na neprijateljsku teritoriju nikad ne dolazi. Ovo objaљnjava иinjenicu da su na nekim mestima granice izmeрu superdrћava proizvoljne. Evroazija bi, na primer, lako mogla osvojiti Britanska Ostrva, koja su geografski deo Evrope; s druge strane, Okeanija bi svoje granice lako mogla proљiriti do Rajne, pa иak i do Visle. No time bi se povredio princip koga se sve tri strane pridrћavaju mada ga nisu nikad formulisale: princip kulturnog integriteta. Ako bi Okeanija osvojila oblasti koje su nekad bile poznate kao Francuska i Nemaиka, bilo bi potrebno ili zatrti sve njihovo stanovniљtvo — љto bi predstavljalo krupan fiziиki problem — ili asimilirati pribliћno sto miliona ljudi koji su, љto se tehniиkog napretka tiиe, pribliћno na nivou Okeanije. Sve tri superdrћave imaju taj isti problem. Za odrћavanje njihove strukture apsolutno je potrebno da ne bude nikakvog dodira sa strancima izuzev, u ograniиenoj meri, ratnih zarobljenika i obojenih robova. Иak se i na trenutnog zvaniиnog saveznika uvek gleda s najcrnjim sumnjama. Sem ratnih zarobljenika, proseиni graрanin Okeanije nikad ne vidi graрanina Evroazije ili Istazije. Isto tako, zabranjeno mu je da uиi strane jezike. Ako bi mu se dopustilo da dolazi u dodir sa strancima, on bi otkrio da su to ljudska biжa sliиna njemu samom, i da je najveжi deo onog љto mu je reиeno o njima laћ. Hermetiиki svet u kome on ћivi raspao bi se, a strah, mrћnja i uverenje u sopstvenu ispravnost — elementi od kojih zavisi njegov moral — mogli bi ispariti. Stoga sve drћave shvataju da, ma koliko puta Persija, Egipat, Java i Cejlon preљli iz jednih ruku u druge, glavne granice ne sme preжi niљta osim bombi.

Ovo pokriva jednu иinjenicu koja se nikad ne pominje naglas, ali se preжutno shvata i koristi kao osnova za politiиke postupke, naime иinjenica da su u sve tri superdrћave uslovi ћivota uglavnom isti. U Okeaniji je vladajuжa filozofija poznat" kao englsoc, u Evroaziji se zove neoboljљevizam, a u Istaziji ima kinesko ime koje se obiиno prevodi kao „oboћavanje smrti”, mada bi taиniji prevod bio „negacija sopstvene liиnosti”, Graрaninu Okeanije nije dopuљteno da sazna iљta bliћe o postavkama ovih dveju filozofija; njega jedino uиe da ih se gnuљa kao varvarskih nasilja nad moralom i zdravim razumom. Uistinu se, meрutim, ove tri filozofije skoro i ne razlikuju, a izmeрu druљtvenih sistema иiju ideoloљku osnovu иine nema nikakve razlike. Uvek je u pitanju ista piramidalna struktura, isto oboћavanje poluboћanskog vode, ista privreda koja se odrћava neprekidnim ratom i radi za neprekidni rat. Iz ovoga sledi da tri superdrћave ne samo da ne mogu pobediti jedna drugu nego i da time ne bi stekle nikakvu korist. Naprotiv, dokle god su u ratu, one podrћavaju jedna drugu, kao tri klipa kukuruza. I, po obiиaj u, vladajuжe grupe svih triju sila istovremeno imaju i nemaju jasnu predstavu o svojim delima. Oni su svoj ћivot posvetili osvajanju sveta, ali isto tako znaju da je potrebno da se rat nastavi bez kraja i pobede. U meрuvremenu, иinjenica da opasnosti od poraza nema omoguжava poricanje stvarnosti — specijalnu karakteristiku englsoca i ostalih dveju filozofija. Ovde je potrebno ponoviti ono љto smo ranije rekli, naime da je rat, postavљi trajan, iz osnova izmenio svoj karakter.

U proљlim vremenima rat je skoro po definiciji bio dogadaj koji se pre ili posle zavrљava, obiиno jasnom pobedom ili porazom. Isto tako, u proљlosti je rat bio jedan od glavnih instrumenata pomoжu kojih su se ljudska druљtva drћala u dodiru sa fiziиkom stvarnoљжu. Svi vladari u svim vremenima nastojali su da svojim sledbenicima nametnu laћnu sliku stvarnosti, ali nisu sebi mogli dopustiti luksuz da podrћavaju bilo kakvu iluziju koja bi mogla iжi nauљtrb vojnoj spremnosti. Sve dok je poraz znaиio gubitak nezavisnosti, ili bilo koji drugi rezultat koji se obiиno smatrao nepoћeljnim, mere protiv poraza morale su biti ozbiljne. Fiziиke иinjenice se nisu mogle ignorisati. U filozofiji, ili religiji, ili etici, ili politici, dva i dva moglo je biti pet, ali kad se konstruiљe top ili avion, moralo je biti иetiri. Nespremni narodi su uvek bivali, pre ili posle, pobeрeni; a borba za spremnost je bila neprijatelj iluzijama. Sem toga, pa bi se postigla spremnost, trebalo je znati uиiti od proљlosti, љto je znaиilo da se morala imati manje-viљe taиna predstava o tome љta se u proљlosti deљavalo. Razume se, novine i udћbenici istorije su uvek bile pristrasni i obojeni na odreрen naиin, ali falsifikati ovakve vrste koja se danas praktikuje nisu bili moguжi. Rat je bio siguran branik duhovnog zdravlja, a љto se ticalo vladajuжih klasa, verovatno i najvaћniji. Dok su se ratovi mogli gubiti ili dobijati, nijedna vladajuжa klasa nije mogla biti potpuno neodgovorna.

Ali kad postane doslovno neprekidan, rat istovremeno prestaje da biva opasan. Kad je rat neprekidan, vojne potrebe nema. Tehniиki napredak se moћe usporiti, a najopipljivije иinjenice poreжi ili zanemariti. Kao љto smo videli, istraћivaиki rad koji se moћe nazvati nauиnim joљ uvek se vrљi za potrebe rata, ali u osnovi predstavlja neku vrstu fantazije, pri иemu иinjenica da on ne donosi rezultata pokazuje da rezultati nisu ni vaћni. Spremnost, иak ni vojna spremnost, viљe nije potrebna. U Okeaniji je jedino spremna Policija misli.. Poљto je svaka od ove tri superdrћave nepobediva, svaka je u stvari poseban svet u kome se svako izvrtanje miљljenja moћe bezbedno vrљiti. Stvarnost vrљi svoj pritisak samo kroz svakodnevne potrebe — da se jede i pije, da se ima odeжa i krov nad glavom, da se ne pojede neљto otrovno ili padne kroz prozor s najviљeg sprata, i tome sliиno. Odseиen od spoljnjeg sveta i proљlosti, stanovnik Okeanije je sliиan иoveku u meрuzvezdanom prostoru, koji nema naиina da odredi љta je gore a љta dole. Vladari takvih drћava su apsolutni onako kako to faraoni i cezari nikad nisu mogli biti. Oni imaju obavezu da иuvaju svoje sledbenike od smrti od gladi u nezgodno velikim koliиinama, i da ostanu na onako isto niskom nivou vojne tehnike kao љto su njihovi suparnici; ali kad se taj minimum postigne, mogu da izobliиavaju stvarnost kako im se prohte.

Stoga je rat, ako ga merimo merilom proљlih ratova, prosto-naprosto obmana. On je sliиan borbi izmeрu nekih preћivara иiji su rogovi smeљteni pod takvim uglom da ne mogu povrediti jedan drugog. No iako je nestvaran, rat nije bez znaиaja. On apsorbuje viљak potroљne robe i doprinosi odrћavanju one posebne mentalne atmosfere koja je potrebna hijerarhijskom druљtvu. Rat, kao љto жemo videti, danas predstavlja иisto unutraљnju stvar svake zemlje. U proљlosti su se vladajuжe grupe svih zemalja, iako su mogle uviрati svoje zajedniиke interese i stoga ograniиavati ratna razaranja, ipak borile jedna protiv druge, s tim љto je pobednik uvek pljaиkao pobeрenog. Danas se one uopљte ne bore jedna protiv druge. Rat vodi vladajuжa grupa protiv svojih sopstvenih podanika, a cilj rata nije osvajanje tuрe ili odbrana svoje teritorije, nego oиuvanje strukture druљtva. Stoga je i sama reи „rat” postala pogreљna. Verovatno bi bilo taиno reжi da je, postavљi neprekidan, rat prestao postojati. Onog posebnog pritiska koji je vrљio na ljude poиev od mlaрeg kamenog doba pa do prvih decenija dvadesetog veka nestalo je, a na njegovo mesto doљlo je neљto sasvim drugo. Rezultat bi bio skoro isti kad bi se tri superdrћave saglasile da жe umesto da se neprekidno bore, ћiveti u veиitom miru, s tim љto bi svaka bila zatvorena u svoje granice; jer u tom sluиaju svaka od njih bi i dalje bila svet za sebe, zauvek osloboрen od otreћnjavajuжeg dejstva spoljne opasnosti. Mir koji bi bio zaista stalan bio bi isto љto i stalni rat. To je u stvari — mada ga ogromna veжina иlanova Partije shvata samo u perifernom smislu — pravi smisao partijske parole: Rat je mir.

 

Vinston za trenutak prestade da иita. Negde u daljini zagrme raketna bomba. Blaћeno oseжanje da je sam sa zabranjenom knjigom, u sobi bez telekrana, joљ ga nije napuљtalo. Samoжa i bezbednost bili su fiziиki oseжaji, nekako pomeљani s umorom njegovog tela, mekoжom naslonjaиe, dodirom blagog vetriжa koji je dolazio kroz prozor i igrao mu se po obrazu. Knjiga ga je oиarala, ili bolje reжi umirila. U izvesnom smislu nije mu kazivala niљta novo, no i to je bio deo privlaиnosti. Kazivala je ono љto bi rekao i on sam da je mogao svoje raљtrkane misli dovesti u red. Bila je proizvod uma sliиnog njegovom, samo daleko jaиeg, sistematiиnijeg, manje optereжenog strahom. On shvati da su najbolje knjige upravo one koje ti kazuju ono љto znaљ i sam. Upravo se beљe vratio prvoj glavi kad zaиu Dћulijine korake na stepeniљtvu. On se podiћe iz naslonjaиe i pode joj u susret. Ona ispusti na pod svoju torbu za alat i baci mu se u zagrljaj. Bilo je proљlo viљe od nedelju dana otkako se nisu videli.

Kad se razdvojiљe, on joj reиe: „Dobio sam knjigu.”

„Je li? Fino”, reиe ona bez mnogo interesovanja, i kleиe pored peжi da skuva kafu.

Knjigu su ponovo pomenuli tek posle pola sata u krevetu. Suton je bio taman toliko sveћ da ih natera da se pokriju. Odozdo su se иuli poznati zvuci: pesma i grebanje cipela po ploиama dvoriљta. Ona miљiжava ћena crvenih ruku koju je Vinston video kad je prvi put bio u sobi kao da je bila sastavni deo dvoriљta. Иinilo se da nema иasa u toku dana kad nije hodala gore-dole izmeрu korita i konopca, naizmeniиno puneжi usta љtipaljkama i pevajuжi iz puna srca. Dћulija se beљe ugnezdila na svojoj polovini kreveta, i veж se иinilo da je na ivici sna. On se maљi knjige, koja je leћala na podu, i uspravi se u sedeжi stav, oslonjen na naslon kreveta.

„Moramo je proиitati”, reиe. „Oboje. Svi pripadnici Bratstva moraju da je proиitaju”.

„Иitaj ti”, reиe ona ne otvarajuжi oиi. „иitaj naglas. Tako je najbolje. Usput жeљ mi objaљnjavati.”

Kazaljke na satu pokazivale su љest, to jest osamnaest. Imali su joљ tri do иetiri sata pred sobom. On nasloni knjigu na kolena i poиe иitati:

Tokom cele pisane istorije, a verovatno joљ i od kraja mlaрeg kamenog doba, na svetu su postojale tri vrste ljudi: Viљi, Srednji i Niћi. Bili su izdeljeni na mnoge potkategorije, nosili su bezbroj raznih imena, a njihov brojni odnos, kao i meрusobni odnos, varirao je iz veka u vek; no u suљtini se struktura druљtva nije menjala. tak i posle ogromnih obrta i na izgled neopozivih promena, uvek se ponovo uspostavljala ista struktura, upravo kao љto se i ћiroskop uvek vraжa u stanje ravnoteћe ma koliko se gurnuo na jednu ili drugu stranu.

 

„Dћulija, jesi li budna?” upita Vinston.

„Jesam, ljubavi, sluљam te. Nastavi, divno je.” On produћi:

 

Ciljevi tih grupa su potpuno neuskladivi. Cilj Viљih je da ostanu gde su. Cilj Srednjih je da promene mesta s Viљima. Cilj Niћih, kad imaju cilj — jer im je stalna karakteristika to љto su previљe pritisnuti dirinиenjem da bi bili viљe no tek povremeno svesni iиega van njihovog svakodnevnog ћivota — jeste da ukinu sve razlike i stvore druљtvo u kome жe svi biti jednaki. Tako se kroz celu istoriju ponavlja bitka koja je u osnovnim crtama uvek ista. Viљi ostaju na vlasti tokom dugih perioda, ali pre ili posle uvek doрe trenutak kad izgube bilo veru u sebe bilo sposobnost da efikasno vladaju, bilo i jedno i drugo. Onda ih Srednji zbacuju s vlasti, pridobivљi prethodno za sebe Niћe, kojima tvrde da se bore za slobodu i pravdu. Иim postignu svoj cilj, Srednji potiskuju Niћe u njihov stari poloћaj slugu, a sami postaju Viљi. Na to se od Niћih ili bivљih Viљih, ili iz obe ove grupe, otcepi grupa novih Srednjih, i borba poиinje iz poиetka. Od ovih triju grupa, jedino Niћi ne uspevaju иak ni privremeno da ostvare svoje ciljeve. Bilo bi preterano reжi da kroz celu istoriju nije bilo nikakvog materijalnog napretka. Иak i danas, u periodu opadanja, proseиan иovek je fiziиki u boljoj situaciji nego pre nekoliko stoleжa. Ali nikakav napredak u bogatstvu, nikakva civilizovanost ponaљanja, nikakva reforma i nijedna revolucija nisu иoveиanstvu pribliћile jednakost ni za milimetar. S taиke glediљta Niћih, nijedna istorijska promena nije nikad znaиila iљta viљe do promene imena gospodara.

Krajem devetnaestog veka, povratni karakter ovog procesa postao je oиigledan mnogim posmatraиima. Na to su se pojavile љkole mislilaca koji su istoriju tumaиili kao cikliиan proces i tvrdili da je nejednakost neizmenjiv zakon ljudskog ћivota. Razume se, ova doktrina je uvek imala sledbenika, ali sad je naиin na koji je izloћena bio znaиajno izmenjen. U proљlosti je potreba za hijerarhijskim oblikom druљtva bila specifiиna doktrina Viљih. Nju su propovedali kraljevi i aristokrati, a takoрe i njihovi paraziti: sveљtenici, advokati i sliиni, ublaћavajuжije obeжanjima o nadoknadi u zamiљljenom svetu s one strane groba. Srednji su, dokle god su se borili za vlast, uvek upotrebljavali reиi kao љto su sloboda, pravda i bratstvo. Sada su, meрutim, ideju o ljudskom bratstvu poиeli napadati oni koji joљ nisu bili na upravljaиkim poloћajima nego su se jednostavno nadali da жe do njih uskoro dopreti. U proљlosti su Srednji dizali revolucije pod zastavom jednakosti, a zatim uspostavljali novu tiraniju иim bi oborili staru. Socijalizam, teorija koja se pojavila poиetkom devetnaestog veka i predstavlja poslednju kariku u lancu misli koji seћe sve do robovskih pobuna iz antiиkog doba, joљ uvek je bio jako inficiran utopistiиkim, idejama proљlih vremena. No u svakoj varijanti socijalizma koja se pojavila otprilike od 1900. godine naovamo, cilj da se uspostave sloboda i jednakost bio je sve otvorenije napuљten. Novi pokreti koji su se pojavili sredinom stoleжa: englsoc u Okeaniji, neoboljљevizam u Evroaziji i oboћavanje smrti, kako se obiиno zove, u Istaziji, imali su kao svesni cilj ovekoveиenje neslobode i nejednakosti. Ovi novi pokreti su, razume se, ponikli iz starih i imali tendenciju da zadrћe njihova imena i na reиima se drћe njihove ideologije. No cilj svih njih bio je da se u odreрenom trenutku zaustavi napredak i ukoиi istorija. Veж poznato klatno trebalo je da uиini joљ jedan zamah i potom stane. Po obiиaju, Viљe je trebalo da svrgnu Srednji, koji bi na to postali Viљi; ali ovog puta, primenjujuжi svesnu strategiju, Viљi жe biti u stanju da svoje poloћaje odrћe veиno.

Ove nove doktrine su nikle delom zbog nakupljenog istorijskog znanja i porasta istorijske svesti, koja pre devetnaestog veka skoro nije ni postojala. Cikliиni tok istorije sad je postao, ili se иinio jasan; a ako je bio jasan, onda je bio i izmenljiv. No glavni, suљtinski uzrok je bilo to љto je, joљ poиetkom dvadesetog veka, ljudska jednakost postala tehniиki moguжa. Joљ uvek je bilo istina da ljudi nisu jednaki po svojim uroрenim talentima i da se funkcije moraju specijalizovati tako da nekim jedinkama daju prednost nad drugima; ali viљe nije postojala nikakva stvarna potreba za klasnim razlikama ili velikim razlikama u bogatstvu. U ranijim vremenima, klasne razlike su bile ne samo neizbeћne nego i poћeljne. Nejednakost je predstavljala cenu civilizacije. Meрutim, razvoj maљinske proizvodnje je izmenio situaciju. Mada je i dalje bilo potrebno da ljudi obavljaju razliиite vrste poslova, viљe nije bilo potrebe da ћive na razliиitim druљtvenim ili ekonomskim nivoima. Stoga, po miљljenju novih grupa koje je joљ samo jedan korak delio od stupanja na vlast, ljudska jednakost viљe nije bila ideal za koji se treba boriti, nego opasnost koju treba spreиiti. U primitivnija vremena, kad pravedno i mirno druљtvo nije u stvari ni moglo postojati, u ovo miљljenje je bilo relativno lako verovati. Vizija zemaljskog raja u kome жe ljudi ћiveti zajedno kao braжa, bez zakona i bez mukotrpnog rada, hiljadama godina nije napuљtala ljudsku maљtu. Ta vizija je иak u izvesnoj meri drћala i grupe kojima su istorijske promene donosile Koristi. Naslednici francuske, engleske i ameriиke revolucije delimiиno su i sami verovali u svoje fraze o ljudskim pravima, slobodi govora, jednakosti pred zakonom i sliиno, i иak su dopuљtali da im te fraze u izvesnoj meri utiиu na ponaљanje. Meрutim, u иetvrtoj deceniji dvadesetog veka svi glavni tokovi politiиke misli bili su autokratski. Zemaljski raj je bio diskreditovan upravo u trenutku kad je postao moguж. Svaka nova politiиka teorija, ma kakvim se imenom zvala, vodila je natrag u hijerarhiju i kruto ustrojstvo. A u opљtem ogrubljavanju pogleda koje je poиelo oko 1930. godine, postupci koji su odavno bili napuљteni, ponekad i po nekoliko stotina godina — hapљenje bez suda, pretvaranje ratnih zarobljenika u robove, javna pogubljenja, muиenje zatvorenika, uzimanje talaca i raseljavanje celih naroda — ne samo da su ponovo uљli u obiиaj nego su ih tolerisali, pa иak i branili, ljudi koji su se smatrali prosveжenim i naprednim.

Englsoc i njegove suparnice pojavili su se kao potpuno razraрene politiиke teorije tek posle jedne cele decenije nacionalnih ratova, graрanskih ratova, revolucija i kontrarevolucija u svim delovima sveta. Meрutim, njihov prvobitni oblik se dao naslutiti u raznim sistemima koji su se obiиno zvali totalitarnim i koji su se pojavili neљto ranije tokom dvadesetog veka; љto se tiиe glavnih crta buduжeg sveta koji je trebalo da se rodi iz opљteg haosa, one su odavno bile oиigledne. Isto tako je bilo jasno i kakva жe vrsta ljudi upravljati tim svetom. Novu aristokratiju saиinjavali su najveжim delom birokrati, nauиnici, tehniиari, sindikalni rukovodioci, struиnjaci za reklamu i propagandu, sociolozi, nastavnici, novinari i profesionalni politiиari. Ove ljude, koji su potekli iz nameљteniиke srednje klase i gornjih kategorija radniиke klase, uobliиio je i povezao jalovi svet monopolistiиke industrije i centralizovanog upravljanja. U poreрenju s odgovarajuжim ljudima iz proљlih stoleжa, oni su bili manje lakomi, manje skloni raskoљi, gladniji иiste moжi i, iznad svega, svesniji onoga љto иine i jaиi u nameri da uniљte sve љto im se suprotstavi. Ova poslednja razlika od presudnog e znaиaja. U poreрenju s danaљnjom, sve tiranije poznate iz istorije bile su mlake i neefikasne. Vladajuжe grupe su uvek bile u izvesnoj meri zaraћene liberalnim idejama i zadovoljne da ostave stvari nedovrљene, da obraжaju paћnju samo na ono љto njihovi podanici иine, bez interesovanja za ono љta ovi misle. Po savremenim merilima, иak je i srednjovekovna katoliиka crkva bila tolerantna ustanova. Razlog ovom je delom i to љto u proљlosti nijedna vlada nije imala moжi da stalno nadgleda svoje graрane. Pronalazak љtamparije je, meрutim, olakљao manipulisanje javnim mnenjem, a film i radio su taj proces odveli joљ dalje. S razvojem televizije, i tehniиkim napretkom koji je omoguжio da jedan isti instrument moћe istovremeno primati i odaљiljati, doљao je kraj privatnom ћivotu. Svaki graрanin, ili bar svaki graрanin dovoljno vaћan da ga treba posmatrati, mogao je dvadeset i иetiri иasa dnevno biti okruћen pogledima policije i zvucima propagande, dok su svi ostali putevi komuniciranja bili zatvoreni. Prvi put se pojavila stvarna moguжnost da se iznudi ne samo potpuna pokornost volji drћave nego i potpuna istovetnost miљljenja o svim pitanjima.

Posle revolucionarnog perioda љezdesetih godina XX veka, druљtvo se pregrupisalo, kao i uvek, na Viљe, Srednje i Niћe. Meрutim, nova grupa Viљih, za razliku od svih svojih prethodnika, nije delovala po instinktu; ona je znala. da joj je potrebno da oиuva svoj poloћaj. Ona je odavno shvatila da je jedina stabilna osnova oligarhije kolektivizam. Bogatstvo i privilegije se najlakљe brane kad se poseduju zajedniиki. Takozvano „ukidanje privatne svojine”, do koga je doљlo sredinom stoleжa, znaиilo je u stvari koncentraciju svoj ine u daleko manji broj ruku nego ranije, ali s tom razlikom љto su novi posednici bili grupa, a ne masa pojedinaca. Pojedinaиno uzev, nijedan иlan Partije ne poseduje niљta sem sitnih liиnih stvari. Kolektivno, Partija poseduje sve љto postoji u Okeaniji, zato љto ima kontrolu nad svim, a proizvodima raspolaћe kako sama naрe za shodno. U godinama posle Revolucije ona je bila u stanju da na ovaj upravljaиki poloћaj stupi skoro neometana, jer je ceo proces bio predstavljen kao kolektivizacija. Uvek se pretpostavljalo da posle eksproprijacije kapitalistiиke klase mora doжi socijalizam; a kapitalisti su bez pogovora bili eksproprisani. Fabrike, rudnici, zemlja, kuжe, saobraжaj — sve im je to bilo oduzeto; a poљto nisu viљe bili privatna, proizlazilo je da su druљtvena svojina. Englsoc, koji je izrastao iz prethodnog, socijalistiиkog pokreta i nasledio njegovu frazeologiju, u stvari je sproveo u ћivot najvaћniju taиku socijalistiиkog programa; s rezultatom, prethodno predviрenim i nameravanim, da je ekonomska nejednakost ovekoveиena.

No problemi ovekoveиenja hijerarhijskog druљtva su mnogo dublji. Vladajuжa grupa moћe izgubiti vlast na samo иetiri naиina. Ili biva pobeрena spolja, ili vlada tako neveљto da se mase pobune, ili dopuљta da se stvori jaka i nezadovoljna grupa Srednjih, ili izgubi samopouzdanje i volju da vlada. Ovi uzroci ne dejstvuju pojedinaиno, a po pravilu su, u ovoj ili onoj meri, prisutni sva иetiri. Vladajuжa klasa koja bi se znala saиuvati od svih njih mogla bi stalno ostati na vlasti. U krajnjoj liniji, odluиujuжi иinilac u ovome jeste mentalni stav same vladajuжe klase.

Po zavrљetku prve polovine ovog veka, prva opasnost je u stvari prestala. Svaka od triju zemalja koje danas dele svet de facto je nepobediva, i moћe prestati da to bude tek putem sporih demografskih procesa koje jedna moжna vlada moћe lako izbeжi. Druga opasnost je takoрe samo teorijska. Mase se nikad ne bune same, niti se bune samo zato љto su eksploatisane. U stvari, sve dok im se ne dopuљta da steknu merilo po kome bi pravile poreрenja, one иak i nisu svesne da su eksploatisane. Povratne privredne krize proљlih vremena bile su potpuno nepotrebne i sad im se ne dopuљta da se pojave, ali se drugi, isto tako krupni poremeжaji mogu pojaviti, i odista se pojavljuju, a da ne ostave politiиkih rezultata, jer ne postoji naиin na koji bi se nezadovoljstvo moglo jasno izraziti. Љto se tiиe problema hiperprodukcije, koji je u naљem druљtvu latentan otkako je razvijena maљinska tehnika, on se reљava putem stalnog ratovanja (vidi Glavu treжu), koje je takoрe korisno utoliko љto moral stanovniљtva odrћava na potrebnom stepenu. Stoga bi, s taиke glediљta naљih sadaљnjih upravljaиa, jedina istinska opasnost bila u otcepljivanju nove grupe sposobnih, nedovoljno zaposlenih i vlasti ћeljnih ljudi, i porast skepticizma i liberalizma u njihovim redovima. Drugim reиima, problem se tiиe vaspitavanja. Posredi je problem trajnog uobliиavanja svesti kako upravljaиke grupe tako i one љire, izvrљne grupe koja se nalazi odmah ispod nje. Na svest masa je jedino potrebno uticati negativno.

Imajuжi ove osnovne podatke pred sobom, lako je zakljuиiti kakva je, uopљte uzev, struktura okeanijskog druљtva, makar je иovek i ne poznavao. Na samom vrhu piramide nalazi se Veliki Brat. Veliki Brat je nepogreљiv i svemoжan. Za svaki uspeh, svako postignuжe, svaku pobedu, svaki nauиni pronalazak, sve znanje, svu mudrost, svu sreжu, svu vrlinu, smatra se da potiиu direktno iz njegovog vodstva i inspiracije. Velikog Brata nije video niko. On je lice na plakatima, glas na telekranu. Moћemo biti manje-viљe sigurni da on neжe ni umreti a veж postoji znatna nesigurnost oko toga kad se on rodio. Veliki Brat je ruho u kome se Partija prikazuje svetu. Njegova funkcija je da bude ћiћa u koju жe se sticati ljubav, strah i poљtovanje, dakle oseжanja koja se lakљe mogu imati prema jedinki nego prema organizaciji. Ispod Velikog Brata dolazi Uћa partija, иije je иlanstvo ograniиeno na љest miliona, ili neљto manje od dva odsto stanovniљtva Okeanije. Ispod Uћe dolazi Љira partija, koja se, ako za Uћu partiju kaћemo da je mozak drћave, moћe opravdano uporediti s rukama. Ispod nje dolaze zaglupljene mase koje po obiиaju nazivamo „prolima”, i koje saиinjavaju oko 85 odsto stanovniљtva. Po naљoj ranijoj klasifikaciji, proli su Niћi, jer porobljeno stanovniљtvo ekvatorijalnih zemalja koje stalno prelazi iz ruku jednog osvajaиa u ruke drugog, nije ni stalni ni potrebni deo strukture.

U naиelu, pripadnost ovim trima grupama nije nasledena. Teorijski uzev, dete roditelja иlanova Uћe partije ne postaje automatski i samo njen иlan. Ulaz u иlanstvo jedne ili druge partijske grane zavisi od rezultata ispita koji se polaћe u љesnaestoj godini. Isto tako, nema nikakve rasne diskriminacije, niti izrazitije dominacije jedne oblasti nad drugom. U najviљim redovima Partije mogu se naжi Jevreji, crnci, Juћnoamerikanci иiste indijanske krvi, a oblasni upravljaиi se uvek uzimaju iz redova stanovniљtva dotiиne oblasti. Ni u jednom delu Okeanije stanovniљtvo nema oseжanja da je kolonijalno, da se njime upravlja iz neke udaljene prestonice. Okeanija nema prestonicu, a njen titularni љef je osoba za koju niko ne zna gde se nalazi. Sem љto joj je engleski glavna lingua franca a Novogovor zvaniиni jezik, Okeanija nije ni na koji naиin centralizovana. Njene upravljaиe ne vezuje krvno srodstvo nego privrћenost zajedniиkoj doktrini. Istina je da je naљe druљtvo podeljeno, i to podeljeno veoma strogo, u kategorije koje na prvi pogled izgledaju nasledne. Prelaza iz jedne u drugu kategoriju ima daleko manje nego љto je bilo u kapitalizmu, pa иak i u preindustrijsko doba. Izmeрu reиenih dveju grana Partije dolazi do izvesne razmene, ali samo u onoj meri koju diktira potreba da se slabiжi iskljuиe iz Uћe partije, a ambiciozni pripadnici Љire partije neutraliљu time љto жe im se dati moguжnost da avanzuju. Proleterima se u praksi ne dopuљta da udu u Partiju. Najobdarenije meрu njima, one koji bi eventualno mogli postati jezgro nezadovoljstva, Policija misli jednostayno izdvaja i likvidira. No ovo stanje stvari nije apsolutno stalno, niti predstavlja stvar naиela. Partija nije klasa u starom smislu te reиi. Njoj nije cilj da prenese vlast na svoju decu kao takvu; i ako ne bi bilo nikakvog drugog naиina, da se na vrhovima odrћe najsposobniji ljudi, ona bi bila potpuno spremna da celu jednu novu generaciju regrutuje iz redova proletarijata. U prelomnim godinama, иinjenica da Partija nije nasledna grupa umnogome je pomogla da se opozicija neutraliљe. Socijalist starog kova, koji je bio nauиen da se bori protiv neиega љto se zvalo „klasna privilegija”, smatrao je da ono љto nije nasledno ne moћe biti trajno. On nije uviрao da kontinuitet jedne oligarhije ne mora biti fiziиki, niti je razmiљljao o tome da su nasledna aristokratska druљtva uvek bila kratkog veka, dok su pristupne organizacije, kao љto je katoliиka crkva, ponekad trajale stotinama i hiljadama godina. Suљtina oligarhijske vladavine nije nasleрivanje od oca na sina nego odrћavanje izvesnog pogleda na svet i izvesnog naиina ћivota, koje umrli nameжu ћivima. Vladajuжa grupa je vladajuжa grupa samo dotle dok moћe sama imenovati svoje naslednike. Partiji nije stalo da ovekoveиi svoju krv nego da ovekoveиi samu sebe. Ako hijerarhijska struktura ostaje uvek ista, potpuno je nevaћno ko vlada.

Sva verovanja, navike, ukusi, mentalni stavovi koji karakteriљu naљe vreme u stvari su upravljeni na to da oиuvaju mistiku Partije i spreиe da se uvidi prava priroda danaљnjeg druљtva. Fiziиku pobunu, kao i bilo kakav uvodni potez koji bi vodio pobuni, trenutno je nemoguжe ostvariti. Od proletarijata se nema иega bojati. Prepuљteni sebi, oni жe trajati iz generacije u generaciju i iz stoleжa u stoleжe, radeжi, mnoћeжi se i umiruжi, ne samo bez ikakvog impulsa da se pobune nego i bez moжi da zamisle da bi svet mogao biti drugaиiji nego љto je danas. Oni bi mogli postati opasni jedino ako bi napredak industrijske tehnike stvorio potrebu da im se da veжe obrazovanje; ali poљto vojno i trgovaиko suparniљtvo viљe nije potrebno, nivo obrazovanja u stvari se иak spuљta. Љta mase smatraju ili ne smatraju nije vaћno. Moћe im se dati intelektualna sloboda jer intelekta i nemaju. S druge strane, u sluиaju иlanova Partije ne moћe se tolerisati иak ni najmanje skretanje s miљljenja o najnevaћnijim stvarima. Od roрenja do smrti, иlan Partije ћivi pod paskom Policije misli. Иak i kad je sam, ne moћe biti siguran da je sam. Gde god bio, u snu ili na javi, na radu ili u иas ovi ma odmora, u kupatilu ili u krevetu, moћe biti nadgledan bez upozorenja i ne znajuжi da ga nadgledaju. Niљta љto on radi nije nevaћno. Njegovi prijatelji, njegov naиin odmora, njegovo ponaљanje prema ћeni i deci, njegov izraz lica kad je sam, reиi koje mrmlja u snu, иak i karakteristiиni pokreti njegovog tela, ljubomorno se ispituju. Ne samo stvarni prekrљaj, nego i svaka ekscentriиnost, ma koliko sitna, svaka promena navike, svaka nervozna radnja koja bi eventualno mogla biti simptom unutraљnje borbe, bez daljeg жe biti primeжena. On ni u kom pravcu nema nikakvu slobodu izbora. S druge strane, njegove postupke ne reguliљe nikakav zakon niti ma kakav jasno formulisan kodeks ponaљanja. U Okeaniji nema zakona. Misli i dela koji, kad se otkriju, znaиe sigurnu smrt, nisu zvaniиno zabranjeni, a beskrajne иistke, hapљenja, muиenja, zatvaranja i isparivanja ne vrљe se kao kazna za stvarno poиinjene zloиine nego jednostavno predstavljaju sredstvo za uklanjanje osoba koje bi moћda mogle nekad u buduжnosti poиiniti zloиin. Od иlana Partije se ne traћi da ima samo ispravne misli nego i ispravne instinkte. Mnoga verovanja i stavovi koji se od njega traћe nikad se jasno ne formuliљu; niti se mogu formulisati a da pri tom ne iznesu na videlo protivreиnosti uroрene englsocu. Onaj ko je po prirodi politiиki ispravan (u Novogovoru, dobromislen), u svakoj жe prilici znati, ne morajuжi da razmiљlja, koje je verovanje pravo, a koja emocija poћeljna. No u svakom sluиaju. komplikovan:a mentalna dresura preрena u detinjstvu i koncentrisana oko reиi zloustavljanje, crnobelo i dvomisao, oduzima mu volju i sposobnost da o bilo иemu misli dublje.

Od иlana Partije se zahteva da nema privatnog ћivota, niti odmora od entuzijazrna. On treba da ћivi u stalnom besnilu mrћnje prema stranim neprijateljima i unutarљnjim izdajnicima, likovanja zbog pobeda i niskopoklonstva pred moжi i mudroљжu Partije. Nezadovoljstvo stvoreno ovakvim golim ћivotom bez radosti smiљljeno mu se okreжe spoljnim ciljevima putem Dva minuta mrћnje i sliиnih mehanizama, a razmiљljanja koja bi eventualno mogla voditi skepsi ili buntovniљtvu unapred mu ubija rano steиena unutarnja disciplina. Prva i najprostija faza te discipline, kojoj se mogu poduиavati i mala deca, zove se, u Novogovoru, zloustavljanje. Zloustavljanje znaиi sposobnost zaustavljanja, kao po instinktu, na pragu bilo kakve opasne misli. Ona obuhvata umeжe da se ne shvate analogije, ne vide logiиke greљke, pogreљno razumeju i najjednostavniji argumenti ako se suprotstavljaju englsocu, i da se oseti nezainteresovanost ili odbojnost prema svakom toku misli koji moћe povesti u pravcu jeresi. Ukratko, zloustavljanje oznaиava zaљtitnu glupost. Ali glupost nije sama po sebi dovoljna. Naprotiv, politiиka ispravnost, u punom smislu te reиi, zahteva da se nad svojim sopstvenim mentalnim procesima ima onakva kontrola kakvu akrobata ima nad svojim telom. Okeanijsko druљtvo u krajnjoj instanci poиiva na verovanju da je Veliki Brat svemoжan a Partija nepogreљiva. No poљto u stvarnosti Veliki Brat nije sve moжan a Partija nije nepogreљiva, postoji potreba za neumornom, stalnom elastiиnoљжu u postupku s иinjenicama. Ovde je kljuиna reи crnobelo. Kao i mnoge novogovorske reиi, ona ima dva meрusobno protivureиna znaиenja. U odnosu na protivnika, ona oznaиava naviku da se bez zazora tvrdi kako je crno belo, suprotno jasnim иinjenicama. U odnosu na иlana Partije, ona oznaиava lojalnu spremnost da se kaћe da je crno belo kad to zahteva partijska disciplina. No ona oznaиava joљ i sposobnost da se poveruje da je crno ono љto je belo, љtaviљe da crno jeste belo, i da se zaboravi da se ikad verovalo drukиije. To zahteva neprestano menjanje proљlosti, љto je omoguжeno sistemom misli koji zaista obuhvata sve ostalo, i koji je u Novogovoru poznat kao dvomisao.

Menjati proљlost potrebno je iz dva razloga, od kojih je jedan sporedan i, da tako kaћemo, stvar predostroћnosti. Sporedan razlog je u tome љto иlan Partije, kao i proleter, podnosi danaљnje uslove ћivota delom i zato љto nema osnova za poreрenje. On mora bltl odseиen od proљlosti isto onako kao љto mora biti odseиen od inostranstva, poљto je potrebno da veruje da ћivi bolje no njegovi preci, i da proseиni nivo materijalne udobnosti raste. No daleko se vaћniji razlog za podeљavanje proљlosti nalazi u potrebi da se oиuva nepogreљivost Partije. Nije u pitanju samo to љto govore, statistiиke podatke i dokumentaciju svih vrsta treba stalno aћurirati da bi se pokazalo kako su predviрanja Partije u svim sluиajevima bila taиna. U pitanju je takoрe i to da se ne sme priznati da je ikad bilo promene u doktrini ili politiиkom svrstavanju jer priznati promenu svog miљljenja, ili иak svoje politike predstavlja dokaz slabosti. Ako je na primer Evroazija ili Istazija (svejedno koja) neprijatelj danas, onda je morala to biti oduvek, a ako иinjenice govore drukиije, onda treba izmeniti иinjenice. Tako se istorija uvek piљe iznova. Ovo svakodnevno falsifikovanje proљlosti, koje vrљi Ministarstvo istine, onoliko je isto potrebno za stabilnost reћima koliko i teror i љpijunaћa koju vrљi Ministarstvo ljubavi.

Izmenljivost proљlosti predstavlja centralno naиelo englsoca. Tvrdi se da dogaрaji iz proљlosti objektivno ne postoje nego da traju samo u pisanim dokumentima i ljudskom pamжenju. Proљlost je sve ono u pogledu иega se dokumenti i pamжenje slaћu. A poљto Partija ima punu kontrolu nad dokumentima, i podjednako punu kontrolu nad mozgovima svojih иlanova, proizlazi da je proљlost onakva kakvom Partija ћeli da je prikaћe. Isto tako proizlazi da proљlost, iako je izmenljiva, ni u kojoj konkretnoj prilici nije bila podvrgnuta izmeni; jer kad joj se da onaj oblik koji je potreban u datom trenutku onda ta nova verzija jeste proљlost, dakle nikakva drukиija proљlost nije ni mogla postojati. Ovo vaћi иak onda kad, kao љto se иesto deљava, isti dogaрaj treba korenito izmeniti nekoliko puta u toku jedne godine Partija u svakom trenutku poseduje apsolutnu istinu, ! jasno je da se neљto љto je apsolutna kategorija nije nikad moglo razlikovati od onog љto je danas. Videжe mo da kontrola nad proљloљжu zavisi iznad svega od disciplinovanja pamжenja. Uveriti se da se svi pisani dokumenti slaћu sa trenutnom linijom Partije jeste иisto mehaniиki иin. Meрutim, isto je tako potrebno seжati se da su se dogaрaji odigrali na ћeljeni naиin. A ako se ukaћe potreba da se seжanja preurede ili pisani dokumenti diraju, onda je potrebno i zaboraviti da si to uradio. Veљtina da se to postigne moћe se nauиiti kao i svaka druga mentalna tehnika. Nju odista i uиi veжina иlanova Partije, a u svakom sluиaju svi koji su ne samo politiиki ispravni nego i inteligentni. To se u Starogovoru, sasvim otvoreno, zove „kontrola nad stvarnoљжu.” U Novogovoru se zove dvomisao, mada pojam dvomisli obuhvata i druge elemente.

Dvomisao znaиi umeжe da se u svesti istovremeno drћe dva protivreиna verovanja, i da se prihvate oba. Partijski intelektualac zna u kom pravcu treba da menja svoje pamжenje; on je dakle svestan da izneverava stvarnost; ali primenom dvomisli on se isto tako uverava da stvarnost nije povreрena. Ovaj proces mora biti svestan, inaиe se ne moћe izvesti s dovoljnom preciznoљжu, ali isto tako mora biti i nesvestan, inaиe bi sa sobom nosio oseжanje laћljivosti, dakle i krivice. Dvomisao se nalazi u samom srcu englsoca, poљto je osnovni иin Partije upotreba svesne prevare, s tim љto se zadrћava ona иvrstina namere koja prati potpuno poљtenje. Govoriti svesne laћi, a iskreno verovati u njih, zaboravljati svaku иinjenicu kad postane nezgodna, a onda, kad postane potrebna, izvuжi je iz zaborava za onoliko vremena koliko je potrebno, poricati postojanje objektivne stvarnosti a celo to vreme imati u vidu stvarnost koja biva poricana — sve to je neophodno potrebno. Иak i da se upotrebi sama reи dvomisao potrebno je primeniti dvomisao; jer upotrebljavajuжi tu reи, иovek priznaje da ћonglira stvarnoљжu; zatim, joљ jednom primenivљi dvomisao, briљe to saznanje; i tako do beskonaиnosti, s tim љto je laћ uvek za jedan korak ispred istine. U krajnjoj liniji, Partija je upravo pomoжu dvomisli uspela — i, koliko moћemo znati, moћe joљ hiljadama godina uspevati — da zaustavi tok istorije.

Sve oligarhijske grupe u proљlosti izgubile su vlast ili zato љto su okoљtavale ili zato љto su omekљavale. Postajale su ili tupave i arogantne i gubile sposobnost da se prilagode novim prilikama pa su bivale svrgnute; ili liberalne i plaљljive, иinile ustupke onda kad je trebalo da primene silu, i takoрe bivale svrgnute. Drugim reиima, propadale su ili zato љto su bile svesne ili zato љto su bile nesvesne. Dostignuжe Partije je u tome љto je proizvela sistem misli u kome oba uslova mogu istovremeno postojati. Dominacija Partije ne bi mogla biti trajna ni na kojoj drugoj osnovi. Onaj ko hoжe da vlada, i da vlada i dalje, mora biti sposoban da iљиaљi oseжanje za stvarnost, jer tajna vlastodrљtva je u kombinovanju vere u svoju nepogreљivost sa sposobnoљжu da se uиi na greљkama iz proљlosti.

Gotovo je nepotrebno reжi da su najsuptilniji praktiиari dvomisli oni koji su je izmislili i koji znaju da je to ogroman sistem mentalne prevare. U naљem druљtvu, oni koji su najdalje od toga da vide svet onakav kakav jeste upravo su oni koji su najbolje upoznati sa svetskim zbivanjima. Uopљte uzev, љto je veжe razumevanje, veжa je samoobmana; љto je иovek inteligentniji, to je manje mentalno zdrav. Jasna ilustracija za ovo jeste иinjenica da ratna histerija postaje sve ћeљжa љto se иovek viљe penje na druљtvenoj lestvici. Oni иiji je pogled na rat najbliћi racionalnom jesu potиinjeni stanovnici spornih teritorija. Za njih je rat samo trajna opasnost koja prelazi gore-dole preko njihovih tela kao plima. Njima je savrљeno svejedno koja strana pobeрuje. Oni su svesni da promena gospodara znaиi samo da жe raditi iste poslove kao i pre, za nove gospodare koji s njima postupaju kao i stari. Neљto povlaљжeniji od njih proli, samo su povremeno svesni rata. Kad se ukaћe potreba, kod njih se moћe podstaжi pomena straha i mrћnje, ali kad se prepuste samima sebi, oni su u stanju da po duge periode zaborave da se rat i dalje vodi. Na pravi ratni entuzijazam nailazi se upravo u redovima Partije, a ponajpre Uћe partije. U pobedu nad celim svetom najиvrљжe veruju oni koji znaju da je to nemoguжe. Ovo иudnovato povezivanje suprotnosti — znanja s neznanjem, cinizma s fanatizmom — jedna je od glavnih karakteristika okeanijskog druљtva. Zvaniиna ideologija obiluje protivreиnostima иak i onda kad za njima nema stvarne potrebe. Tako, na primer, Partija odbacuje i kalja svaki princip na kome je poиivao prvobitni socijalistiиki pokret, tvrdeжi da to radi u ime socijalizma. Ona propoveda prezir prema radniиkoj klasi kakvom nije bilo primera stotinama godina, a svoje иlanove oblaиi u uniformu koja je nekad bila tipiиna za fiziиke radnike, i koja je upravo zato i prihvaжena. Ona sistematski podriva porodiиnu solidarnost, a svog voрu naziva imenom koje se direktno obraжa oseжanju porodiиne odanosti. Иak i imena иetiri ministarstva pomoжu kojih se nad nama vlada predstavljaju svojevrsnu drskost utoliko љto namerno izvrжu иinjeniиno stanje. Ministarstvo mira se bavi ratom, Ministarstvo istine laћima, Ministarstvo ljubavi muиenjem, a Ministarstvo obilja izgladnjivanjem. Ove protivreиnosti nisu ni sluиajne ni nastale kao rezultat obiиne hipokrizije: one predstavljaju svesnu primenu dvomisli; jer vlast se moћe beskonaиno odrћati u rukama jedino mirenjem protivreиnosti. Iz prastarog ciklusa ne moћe se iziжi ni na koji drugi naиin. Ako se ljudska jednakost ћeli trajno otkloniti — onda preovladavajuжe mentalno stanje mora biti kontrolisano ludilo.

No postoji jedno pitanje koje smo dosad gotovo zanemarili. Ono glasi: zaљto bi trebalo otkloniti ljudsku jednakost? Pod pretpostavkom da smo mehanizam procesa opisali taиno, koji je razlog ovom ogromnom, precizno isplaniranom naporu da se u datom trenutku zaustavi istorija?

Ovde smo doprli do centralne tajne. Kao љto smo videli, mistika Partije, a pre svega Uћe partije, zavisi od dvomisli. No joљ dublje od ovoga leћi onaj prvobitni razlog, onaj instinkt u koji se nikad nije sumnjalo, koji je prvo doveo do prigrabljivanja vlasti, a tek kasnije stvorio dvomisao, Policiju misli, neprekidno ratovanje i ostale potrebne priveske. Taj je razlog u tome љto...

 

Vinston primeti tiљinu, kao kad se primeжuje novi zvuk. Uиini mu se da je Dћulija neko vreme bila vrlo mirna. Leћala je na boku, gola od pojasa naviљe, s dlanom ispod obraza i jednom crnom kovrdћom koja joj je pala preko oиiju. Grudi su joj se sporo i ravnomerno dizale ispuљtale.

„Dћulija.”

Nema odgovora.

„Dћulija, jesi li budna?”

Nema odgovora. Spavala je. On sklopi knjigu, paћljivo je spusti na pod, leћe i povuиe pokrivaи preko Dћulije i sebe.

Razmiљljao je kako joљ uvek nije saznao konaиnu tajnu. Bilo mu je jasno kako, ali nije shvatao zaљto. Prva glava, kao ni treжa, nije mu u stvari objasnila niљta љto veж nije znao, jedino je sistematizovala znanje koje je veж imao. No kad ju je proиitao, shvatio je jasnije nego ikad da nije lud. Biti u manjini, makar i sam, ne znaиi biti lud. Postoji istina, i postoji neistina; onaj ko se drћi istine, makar i nasuprot celom svetu, nije lud. Ћuti zrak sunca na zapadu probi se koso kroz prozor i pade preko jastuka. On zatvori oиi. Od sunca na licu i devojиinog glatkog tela koje se doticalo njegovog u njemu se probudi snaћno, sanjivo, samouvereno oseжanje. Bio je bezbedan; sve je bilo u redu. On zaspa mrmljajuжi. „Duљevno zdravlje nije stvar statistike”, s oseжanjem da je u toj primedbi sadrћana neka duboka mudrost.

Kad se probudio, priиini mu se da je spavao dugo, ali mu pogled na starinski sat reиe da je svega dvadeset i trideset. Joљ malo je leћao u polusnu; zatim se odozdo iz dvoriљta ponovo razleћe pesma iz punih pluжa:

Beљe to kratka ljubav bez nade
Љto proрe brzo k'o aprilski dan,
Al' od neћnih reиi i misli o sreжi
U srcu veиno ostade san.

Nedotupavni љlager je, reklo bi se, joљ uvek bio popularan. Mogao se иuti svuda. Bio je nadћiveo Pesmu mrћnje. Od pesme se Dћulija probudi, slasno proteћe i ustade iz kreveta.

„Gladna sam”, reиe. „Da skuvamo joљ kafe. Do рavola! Peж se ugasila, a voda se ohladila.” Ona podiћe malu peж i protrese je. „Nema nafte.”

„Moжi жemo valjda da dobijemo od Иeringtona.”

„Иudi me samo љto je bila puna. Proverila sam. Obuжi жu se”, reиe ona. „Kao da je zahladnelo.”

Vinston takoрe ustade i obuиe se. Neumorni glas pevao je i dalje:

Kaћu da vreme sve rane leиi,
Kaћu da se uvek zaboravi sve,
Al' mladost je proљla i starost veж doљla
A ja joљ pamtim иasove te.

Pripasujuжi kaiљ on ode do prozora. Sunce je veж bilo zaљlo iza kuжa; viљe nije sijalo u dvoriљte. Kamene ploиe dvoriљta bile su mokre kao da su upravo oprane; imao je oseжanje da je i nebo tek oprano, toliko je svetlo i sveћe bilo plavetnilo izmeрu dimnjaka. Ona ћena je neumorno koraиala gore-dole, puneжi usta љtipaljkama i prazneжi ih, prekidajuжi i opet nastavljajuжi svoju pesmu, prikaиinjuжi joљ pelena, i joљ, i joљ. Pitao se da li je ona pralja po zanatu, ili prosto rob dvadesetoro-tridesetoro unuиadi. Dћulija je priљla i stala uz njega; zajedno se zagledaљe, skoro zaиarani, u snaћnu priliku ispod prozora. Dok je posmatrao tu ћenu u njenom karakteristiиnom stavu, debelih ruku podignutih do konopca, s izbaиenom zadnjicom, snaћnom kao u kobile, prvi put mu pade na pamet da je ona lepa. Ranije mu nikad nije dolazila pomisao da ћena pedesetih godina, raskrupnjala do иudoviљnih razmera od mnogih porodaja, zatim ogrubela, oиvrsla od rada dok joj meso nije postalo grubo kao prezrela mrkva, moћe biti lepa. Ali ona je odista bila lepa; najzad, pomisli on, zaљto i ne bi? Izmeрu tog иvrstog, bezobliиnog tela, nalik nakomadinu granita, s rapavom crvenom koћom, i tela devojke uz njega postojala je ista onakva veza kao i izmeрu ruћinog ploda i rascvetale ruћe. Zaљto bi se plod smatrao loљijim od cveta?

„Lepa je”, promrmlja on.

„Ima sigurno metar u kukovima”, reиe Dћulija.

„Takav je njen stil lepote”, reиe Vinston.

Drћao je Dћuliju zagrljenu oko pasa; ruka mu je obuhvatala ceo njen gipki struk. Od kuka do kolena, njen bok je bio uz njegov. Iz njihovih tela nikad neжe iziжi dete. To je bilo jedino љto nikad neжe moжi da uиine. Tajnu su mogli prenositi jedino reиima, iz jednog uma u drugi. Ћena u dvoriљtu nije imala uma; imala je samo snaћne ruke, toplo srce i plodnu utrobu. Pitao se koliko je dece rodila. Mogla ih je lako imati i svih petnaest. Imala je svoj trenutak procvata — moћda godinu dana rustiиne lepote — a onda se najednom raskrupnjala kao oploрena voжka, dobila crvenu i grubu koћu, i ћivot joj se pretvorio u pranje, ribanje, kuvanje, metenje, brisanje, krpljenje, ribanje, pranje rublja, prvo za decu, zatim za unuиiжe, kroz trideset neprekidnih godina. I na kraju svega joљ je pevala. Mistiиno poљtovanje koje je oseжao prema njoj bilo je nekako pomeљano s prizorom svetlog, jasnog neba, koje se iza dimnjaka prostiralo u beskrajne daljine. Bilo je иudno razmiљljati o tome kako je nebo isto za sve, u Evroaziji i Istaziji isto kao i u Londonu. A i ljudi pod tim nebom bili su manje-viљe isti — svuda, na celom svetu, stotine hiljada mili ona upravo ovakvih ljudi, koji ne znaju da postoje i drugi, koje razdvajaju zidovi mrћnje i laћi, a koji su ipak gotovo potpuno isti — ljudi koji nikad nisu nauиili da misle, ali koji u svoja srca, utrobe i miљiжe slaћu snagu koja жe jednog dana preokrenuti svet. Ako uopљte ima nade, ona je u prolima! Iako knjigu nije proиitao do kraja, znao je da to mora biti Goldљtajnova konaиna poruka. Buduжnost pripada prolima. A da li je on, Vinston Smit, mogao biti siguran da mu svet koji жe oni jednog dana sagraditi neжe biti isto onako stran kao i svet Partije? Da, poљto жe u najmanju ruku to biti svet duљevnog zdravlja. Gde postoji jednakost, tu moћe biti normalnosti. To жe se desiti pre ili posle, snaga жe se pretvoriti u svet. Proli su besmrtni, u to se nije moglo sumnjati kad se baci samo jedan pogled na onu herojsku priliku u dvoriљtu. Oni жe se na kraju ipak probuditi. A dok se to ne dogodi, mada dotle moћe potrajati i hiljadu godina, ostaжe ћivi uprkos svemu, kao ptice, prenoseжi iz tela u telo vitalnost koju Partija nije imala i nije mogla ubiti.

„Seжaљ li se”, reиe on „onog drozda koji nam je pevao, onog prvog dana, na ivici љumarka?”

„Nije pevao nama”, reиe Dћulija. „Pevao je za svoju duљu. Иak ni to. Prosto je onako pevao.”

Ptice pevaju, proli pevaju, Partija ne peva. Svuda na svetu, u Londonu i Njujorku, u Africi, Brazilu, u tajanstvenim, zabranjenim zemljama preko granice, na ulicama Pariza i Berlina, u selima beskrajne ruske ravnice, na trgovima Kine i Japana — svuda je stajala ta ista иvrsta, nepobediva prilika, иudoviљnih oblika od rada i raрanja, koja radi od roрenja do smrti, a ipak peva. Iz tih moжnih bedara jednog dana mora poteжi rod svesnih biжa. Buduжnost je bila njihova; Dћulija, on i ostali bili su mrtvaci. Ali иovek je mogao uиestvovati u toj buduжnosti ako odrћava u ћivotu duh onako kako oni odrћavaju telo, i ako prenosi drugima tajno uиenje da su dva i dva иetiri.

„Mi smo mrtvaci”, reиe on.

„Mi smo mrtvaci”, posluљno ponovi Dћulija, kao odjek.

„Vi ste mrtvaci”, reиe gvozden glas iza njih.

Oni odskoиiљe jedno od drugog. Vinstonova utroba kao da se pretvori u led. Vide belinu svuda oko Dћulijinih duћica. Lice joj dobi mleиnoћutu boju. Dve mrlje ruћa koje su joj joљ stajale na jagodicama oљtro su se isticale, kao da nemaju nikakve veze sa koћom na kojoj su bile.

„Vi ste mrtvaci”, ponovi gvozdeni glas.

„Bio je iza slike”, dahnu Dћulija.

„Bio je iza slike”, reиe glas. „Ostanite kako stojite. Ne miиite se dok vam se ne naredi.”

Poиinje, najzad poиinje! Nisu mogli niљta do da se gledaju u oиi. Beћati, istrиati iz kuжe pre no љto bude prekasno — takva misao im nije padala na pamet. Bilo je nezamislivo ne posluљati gvozdeni glas sa zida. Neљto љkljocnu, kao kad se otkljuиava brava; na to se иu tresak razbijenog stakla. Slika beљe pala na pod i otkrila telekran.

„Sad nas mogu videti”, reиe Dћulija.

„Sad vas moћemo videti,” reиe glas. „Stanite na sredinu sobe. Leрa uz leрa. Sklopite ruke na potiljku. Razmaknite se.

Nisu se dodirivali, ali njemu se иinilo da oseжa kako Dћuljino telo drhti. Ili je drhtalo samo njegovo. Polazilo mu je za rukom samo toliko da ne cvokoжe zubima, ali nad kolenima nije imao kontrole. Ispod njih, u kuжi i izvan kuжe, иu se tresak иizama. Dvoriљte kao da je bilo puno ljudi. Neko je neљto vukao preko kamenih ploиa. Ћenina pesma beљe naglo prestala. Иu se dugi zveket koji je odjekivao, kao da je neko bacio limeno korito preko dvoriљta, zatim zbrka ljutih glasova koja se zavrљi u kriku bola.

„Kuжa je opkoljena”, reиe Vinston.

„Kuжa je opkoljena”, reиe glas.

Иu kako Dћulijini zubi љkljocnuљe. „Sad bismo mogli i da se oprostimo”, reиe ona.

„Sad biste mogli i da se oprostite”, reиe glas. Uto se umeљa neki sasvim drugi glas, tanak i odnegovan, koji se Vinstonu uиini odnekud poznat: „Uzgred, kad smo veж kod toga: Evo ide sveжar da ti pali sveжe, evo ide dћelat da ti glavu seиe!”

Iza Vinstonovih leрa neљto tresnu na krevet. Neko je gurnuo vrh lestvica kroz prozor, razbivљi pri tom okvir. Neko se peo kroz prozor. Sa stepeniљta odjeknu tutanj koraka. Soba se ispuni krupnim ljudima u crnoj uniformi s potkovanim иizmama na nogama i pendrecima u rukama.

Vinston viљe nije drhtao. Иak je i oиi jedva pokretao. Bilo je vaћno samo jedno: ostati miran, ostati miran i ne dati im izgovor da udare! Pred njim se zaustavi иovek s glatkim bokserskim licem na kome su usta bila samo prorez, zamiљljeno balansirajuжi pendrek izmeрu palca i kaћiprsta. Vinston mu pogleda u oиi. Oseжanje obnaћenosti, dok je drћao ruke na potiljku a celo mu telo bilo izloћeno, beљe skoro nepodnoљljivo. Onaj иovek izbaci vrh belog jezika, obliza mesto gde je trebalo da mu budu usne, zatim proрe. Иu se joљ jedan tresak. Neko beљe uzeo stakleni pritiskaи sa stola i razbio ga u komade o podnoћje kamina.

Komadiж korala, siжuљan uvojak ruћiиastog, nalik na ukras sa torte, zakotrlja se preko prostiraиa. Kako je sitan, pomisli Vinston, kako je uvek bio sitan! Iza njega se иu uzdah i tup tresak; neљto ga ћestoko udari po gleћnju i skoro izbaci iz ravnoteћe. Jedan od onih ljudi beљe tresnuo pesnicom Dћuliju u solarni pleksus i presamitio je kao britvu. Ona se poиe bacakati po podu, boreжi se za dah. Vinston se nije usuрivao da pomeri glavu ni za milimetar, ali ponekad bi mu njeno pomodrelo lice doљlo u vidno polje. Uza sav strah koji ga je stezao, on oseti njen bol u svome telu, samrtni bol koji je ipak bio manje preљan od borbe za dah. Znao je kako to izgleda: straviиan, neizdrћljiv bol koji neprestano drћi ali koji se joљ ne moћe u svojoj punoj strahoti osetiti jer je pre svega bilo potrebno moжi disati. Zatim je dva иoveka uhvatiљe za kolena i ramena i izneљe iz sobe kao vreжu. Vinston za trenutak spazi njeno lice, okrenuto naniћe, izobliиeno i ћuto, zatvorenih oиiju, i joљ uvek sa po jednom mrljom ruћa na obrazima; i viљe je nije video.

Stajao je potpuno nepomiиno. Joљ uvek ga niko nije udario. Kroz glavu mu poиeљe proletati misli koje su dolazile same od sebe, ali su mu se иinile potpuno nezanimljive. Pitao se da li su uhvatili Иeringtona. Pitao se љta su uradili onoj ћeni u dvoriљtu. Primeti da mu se oиajno mokri, i oseti blago iznenaрenje, poљto je to uradio pre samo dva ili tri sata. Primeti da sat na kaminu pokazuje devet, to jest dvadeset i jedan. Ali svetlo se иinilo prejako. Zar u avgustu u devet sati uveиe ne poиinje da se mraиi? Pomisli da su se moћda on i Dћulija ipak prevarili u vremenu — prespavali dvanaest sati i mislili da je dvadeset i trideset, dok je u stvari bilo nula osam i trideset sledeжeg jutra. Ali tu misao nije pratio dalje. Bila mu je nezanimljiva.

U hodniku se иuљe novi, lakљi koraci. U sobu uрe Иerington. Ljudi u crnim uniformama se odjednom primiriљe. Иerington je takoрe izgledao neљto drukиije. Pogled mu pade na komadiжe staklenog pritiskaиa.

„Pokupite to”, oљtro reиe on.

Jedan od uniformisanih se saћe da ga posluљa. Koknijevskog izgovora beљe nestalo; Vinston najednom shvati иiji je glas malopre иuo s telekrana. Иerington je joљ uvek imao na sebi svoj somotski kaput, ali kosa, koja mu je nekad bila seda, sad je bila crna. Viљe nije nosio naoиare. On baci samo jedan, oљtar, pogled na Vinstona, kao da mu proverava identitet, zatim prestade da obraжa paћnju na njega. Joљ uvek se mogao prepoznati, ali viљe nije bio onaj isti иovek. Telo mu se beљe ispravilo inaoko poraslo. Lice mu je bilo izmenjeno samo u detaljima, ali te sitne promene su ga ipak potpuno preobliиile. Crne obrve su bile manje иupave, bora viљe nije bilo, cele crte lica bile su drukиije; иak je i nos izgledao kraжi. To je bilo иilo, hladno lice иoveka od svojih trideset pet godina. Vinstonu proрe kroz glavu da sad prvi put u ћivotu posmatra, znajuжi ko je u pitanju, pripadnika Policije misli.