Kada god prochitam fraze poput „sudjenja krivcima za rat”, „kazhnjavanja ratnih zlochinaca” i tome slichno, vrati mi se u sec'anje neshto shto sam ranije ove godine video u jednom zarobljenichkom logoru u juzhnoj Nemachkoj.
Josh jednom dopisniku i meni logor je pokazivao omanji bechki Jevrejin koji je pripadao sluzhbi americhke vojske zaduzhenoj za ispitivanje zarobljenika. Bio je to zhivahan mladic' star oko dvadeset pet godina, svetle kose i prijatnog izgleda. Politichki je bio znatno obrazovaniji nego prosechan americhki oficir, pa je bilo zadovoljstvo biti u njegovom drushtvu. Logor se nalazio na jednom aerodromu i, nakon obilaska zatvora, nash vodich nas je odveo u hangar gde su bili „izlozheni” zatvorenici drugachiji od ostalih.
Na jednom kraju hangara desetak ljudi je lezhalo u redu na betonskom podu. Objashnjeno nam je da su to SS-oficiri izdvojeni od ostalih zarobljenika. Medju njima se nalazio chovek u pohabanoj civilnoj odec'i koji je prekrio lice rukom i ochigledno spavao. Imao je neobichna i stravichno deformisana stopala. Bila su sasvim simetrichna, ali skupljena u neuobichajen, okrugao oblik, tako da su vishe lichila na konjska kopita nego na bilo shta ljudsko. Kako smo se priblizhavali grupi, mali Jevrejin bivao je sve uzbudjeniji.
„To je prava svinja!”, rekao je i iznenada zamahnuo teshkom vojnichkom chizmom, upuc'ujuc'i choveku koji je lezhao snazhan udarac pravo u izbochinu jednog od njegovih deformisanih stopala.
„Dizhi se, svinjo!”, urlao je dok se chovek budio, da bi zatim ponovio neshto slichno na nemachkom. Zatvorenik se uspravio i, ishchekujuc'i neshto, nespretno stajao. Besnec'i sve vishe — zapravo je gotovo igrao dok je govorio — Jevrejin nam je isprichao detalje o tom zatvoreniku. Bio je to „pravi nacista”: njegov partijski broj je ukazivao na to da je bio chlan gotovo od samog pochetka, i u politichkom krilu SS-a zauzimao je polozhaj koji je odgovarao generalskom chinu. Moglo se sa sigurnoshc'u tvrditi da je bio zaduzhen za koncentracione logore i da je nadzirao muchenja i pogubljenja. Ukratko, predstavljao je sve ono protiv chega smo se borili proteklih pet godina.
U medjuvremenu, prouchavao sam njegovu pojavu. I ako bismo zanemarili utisak kakav obichno ostavlja otrcan, neuhranjen i neobrijan chovek koji je odskora zatvoren, on je bio jedan odvratan primerak. Nije, medjutim, delovao surovo ili na bilo koji nachin zastrashujuc'e: izgledao je pomalo neurotichno i, na neki priprost nachin, intelektualno. Njegove blede, lukave ochi bile su deformisane jakim naocharima. Mogao je biti rashchinjeni sveshtenik, glumac koga je upropastio alkohol ili medijum u spiritistichkim seansama. Ljude vrlo slichne njemu vidjao sam po jevtinim londonskim pansionima ili u chitaonici Britanskog muzeja. Bilo je vrlo jasno da je mentalno neuravnotezhen — stanje zdravlja njegovog razuma je bilo zaista sumnjivo, mada je u tom trenutku bio dovoljno pri sebi da bude uplashen od moguc'nosti novog udarca. Pa ipak, sve shto mi je Jevrejin govorio o njemu moglo je biti istina, i verovatno je bilo! Tako se nacistichki muchitelj iz mashte, taj monstruozni lik protiv koga smo se godinama borili, pretvorio u tog kukavnog bednika, kome ochigledno nije trebala kazna, nego neka vrsta psihijatrijskog lechenja.
Kasnije smo videli nova ponizhavanja. Drugom SS-oficiru, visokom, mishic'avom choveku, bilo je naredjeno da se skine do pojasa i pokazhe nam oznaku svoje krvne grupe istetoviranu pod pazuhom; trec'i je bio nateran da objasni kako je lagao o svojoj pripadnosti SS-u i pokushao da se provuche kao obichan vojnik Vermahta. Pitao sam se da li Jevrejinu ta novootkrivena moc' koju je demonstrirao prichinjava ikakvo zadovoljstvo. Zakljuchio sam da nije stvarno uzhivao, nego da je samo — poput mushkarca u javnoj kuc'i, dechaka koji pushi svoju prvu cigaretu ili turiste koji obilazi galeriju slika — uveravao sebe da uzhiva i ponashao se onako kako je isplanirao onih dana kada je bio bespomoc'an.
Besmisleno bi bilo kriviti bilo kog nemachkog ili austrijskog Jevrejina za vrac'anje duga nacistima. Samo Bog zna kakve je sve dugove taj chovek imao da izravna; vrlo je verovatno da mu je cela porodica pobijena; konachno, chak i obesni udarac upuc'en zatvoreniku nije skoro nishta u poredjenju sa zlochinima koje je pochinio Hitlerov rezhim. Medjutim, ta me je scena, kao i mnogo drugih stvari koje sam video u Nemachkoj, navela da zakljuchim da je chitava ideja osvete i kazhnjavanja samo dechja mashtarija. Razumno govorec'i, ono shto bi trebalo da bude osveta ne postoji. Osveta je chin koji zhelite da izvrshite kada ste nemoc'ni i zbog toga shto ste nemoc'ni: ta zhelja ishchezava zajedno sa nestajanjem osec'aja bespomoc'nosti.
Ko to 1940. godine ne bi radosno poskochio na samu pomisao da c'e videti SS-oficire tuchene i ponizhavane? Ali onda kada su takve stvari postale moguc'e, to je delovalo pomalo patetichno i odvratno. Pricha se da je, kada je Musolinijev lesh bio javno izlozhen, jedna starica izvukla revolver i u njega ispalila pet hitaca, uzvikujuc'i: „Ovo ti je za mojih pet sinova!” Novine chesto izmshiljaju takve priche, ali bi ova mogla biti istinita. Pitam se koliko joj je zadovoljstvo prichinilo tih pet hitaca, o kojima je ona, bez sumnje, sanjala godinama. Medjutim, uslov da Musoliniju mozhe pric'i dovoljno blizu kako bi pucala na njega, bio je da on bude mrtav.
Javnost ove zemlje je u toj meri odgovorna za chudovishni mirovni sporazum koji se sada namec'e Nemachkoj, shto je propustila da predvidi da kazhnjavanje neprijatelja nec'e doneti nikakvu satisfakciju. Mi mirno posmatramo zlochine poput progona svih Nemaca iz Istochne Pruske — zlochine koje u nekim sluchajevima ne bismo mogli sprechiti, ali smo barem protiv njih mogli protestovati — jer su nas Nemci razjarili i preplashili, pa smo bili ubedjeni da, onda kada budu poklekli, nec'emo osec'ati nikakvo sazhaljenje prema njima. Mi nastavljamo takvu politiku ili dozvoljavamo drugima da je u nashe ime sprovode, jer u podsvesti osec'amo da smo reshili da kaznimo Nemachku, pa to treba i da uchinimo. U stvari, u ovoj zemlji je preostalo malo prave mrzhnje prema Nemachkoj, a pretpostavljam da je josh manje ima u okupacionim snagama. Samo se manjina sadista, kojoj se odnekud moraju pruzhati „zverstva”, revnosno interesuje za lov na ratne zlochince i kvislinge. Ako biste obichnog choveka pitali za koje bi zlochine trebalo suditi Geringu, Ribentropu i ostalima, ne bi umeo da vam kazhe. Kazhnjavanje tih monstruma je nekako prestalo da bude privlachno onda kada je postalo moguc'e: shtavishe, kad su se jednom nashli iza brave, gotovo da su prestali da budu monstrumi.
Nazhalost, choveku je obichno potreban neki konkretan dogadjaj da bi otkrio shta zaista osec'a. Evo josh jedne uspomene iz Nemachke. Par sati nakon shto je francuska vojska zauzela Shtutgart, jedan belgijski novinar i ja ushli smo u grad u kome je josh vladao nered. Belgijanac je tokom rata radio u evropskom servisu Bi-Bi-Sija i, poput gotovo svih Francuza i Belgijanaca, imao je prema „Shvabama” mnogo tvrdji stav nego shto bi ga imao kakav Englez ili Amerikanac. Svi glavni mostovi prema gradu bili su unishteni, pa smo u grad morali uc'i preko malog peshachkog mosta, koji su Nemci ochigledno zhestoko branili. Pri dnu stepenica je nauznak lezhao jedan mrtav nemachki vojnik. Njegovo lice bilo je zhuto poput voska. Neko mu je na prsa polozhio struchak jorgovana koji je cvetao svuda unaokolo.
Dok smo prolazili, Belgijanac je okrenuo lice. Kada smo skoro preshli most, priznao mi je da mu je to bilo prvi put da vidi ljudski lesh. Pretpostavljam da mu je bilo oko trideset pet godina, a tokom chetiri godine je preko radija shirio ratnu propagandu. U toku narednih nekoliko dana, njegovi stavovi su se znatno promenili. S gnushanjem je posmatrao grad razrushen bombama i ponizhavanja Nemaca, a jednom je i intervenisao kako bi sprechio jedan posebno neprijatan sluchaj pljachke. Kada je odlazio, ostatak kafe koju smo sa sobom doneli dao je Nemcima kod kojih smo odseli. Nedelju dana pre toga, on bi se verovatno zgrazhavao nad idejom poklanjanja kafe „Shvabama.” Ali su njegova osec'anja, kako mi je rekao, pretrpela promenu kada je video ce pauvre mort (onog jadnog mrtvaca) pored mosta: to mu je odjednom razjasnilo znachenje rata. Pa ipak, da smo u grad ushli drugim putem, mogao je biti poshtedjen iskustva da vidi jedan od — pretpostavljam — dvadeset miliona lesheva koje je ovaj rat proizveo.
1945. g.
KRAJ
____
Prevod sa engleskog:
© 1999 Branislav Mishic'
____BD____
George Orwell: ‘Revenge is Sour’
Prva publikacija: Tribune. — VB, London. — 9. novembar 1945. g.
____
Priprema i provera э-teksta: O. Dag
Poslednja redakcija: 2019-12-29
George Orwell
“The ‘CEJL’”
© 1968 Harcourt Brace Jovanovich
„Osveta je gorka”: [Glavna stranica]
© 1999-2024 O. Dag – ¡Str. sazd.: 2000-04-08 & Posl. mod.: 2019-12-29!