Kada god proиitam fraze poput „suрenja krivcima za rat”, „kaћnjavanja ratnih zloиinaca” i tome sliиno, vrati mi se u seжanje neљto љto sam ranije ove godine video u jednom zarobljeniиkom logoru u juћnoj Nemaиkoj.

Joљ jednom dopisniku i meni logor je pokazivao omanji beиki Jevrejin koji je pripadao sluћbi ameriиke vojske zaduћenoj za ispitivanje zarobljenika. Bio je to ћivahan mladiж star oko dvadeset pet godina, svetle kose i prijatnog izgleda. Politiиki je bio znatno obrazovaniji nego proseиan ameriиki oficir, pa je bilo zadovoljstvo biti u njegovom druљtvu. Logor se nalazio na jednom aerodromu i, nakon obilaska zatvora, naљ vodiи nas je odveo u hangar gde su bili „izloћeni” zatvorenici drugaиiji od ostalih.

Na jednom kraju hangara desetak ljudi je leћalo u redu na betonskom podu. Objaљnjeno nam je da su to SS-oficiri izdvojeni od ostalih zarobljenika. Meрu njima se nalazio иovek u pohabanoj civilnoj odeжi koji je prekrio lice rukom i oиigledno spavao. Imao je neobiиna i straviиno deformisana stopala. Bila su sasvim simetriиna, ali skupljena u neuobiиajen, okrugao oblik, tako da su viљe liиila na konjska kopita nego na bilo љta ljudsko. Kako smo se pribliћavali grupi, mali Jevrejin bivao je sve uzbuрeniji.

„To je prava svinja!”, rekao je i iznenada zamahnuo teљkom vojniиkom иizmom, upuжujuжi иoveku koji je leћao snaћan udarac pravo u izboиinu jednog od njegovih deformisanih stopala.

„Diћi se, svinjo!”, urlao je dok se иovek budio, da bi zatim ponovio neљto sliиno na nemaиkom. Zatvorenik se uspravio i, iљиekujuжi neљto, nespretno stajao. Besneжi sve viљe — zapravo je gotovo igrao dok je govorio — Jevrejin nam je ispriиao detalje o tom zatvoreniku. Bio je to „pravi nacista”: njegov partijski broj je ukazivao na to da je bio иlan gotovo od samog poиetka, i u politiиkom krilu SS-a zauzimao je poloћaj koji je odgovarao generalskom иinu. Moglo se sa sigurnoљжu tvrditi da je bio zaduћen za koncentracione logore i da je nadzirao muиenja i pogubljenja. Ukratko, predstavljao je sve ono protiv иega smo se borili proteklih pet godina.

U meрuvremenu, prouиavao sam njegovu pojavu. I ako bismo zanemarili utisak kakav obiиno ostavlja otrcan, neuhranjen i neobrijan иovek koji je odskora zatvoren, on je bio jedan odvratan primerak. Nije, meрutim, delovao surovo ili na bilo koji naиin zastraљujuжe: izgledao je pomalo neurotiиno i, na neki priprost naиin, intelektualno. Njegove blede, lukave oиi bile su deformisane jakim naoиarima. Mogao je biti raљиinjeni sveљtenik, glumac koga je upropastio alkohol ili medijum u spiritistiиkim seansama. Ljude vrlo sliиne njemu viрao sam po jevtinim londonskim pansionima ili u иitaonici Britanskog muzeja. Bilo je vrlo jasno da je mentalno neuravnoteћen — stanje zdravlja njegovog razuma je bilo zaista sumnjivo, mada je u tom trenutku bio dovoljno pri sebi da bude uplaљen od moguжnosti novog udarca. Pa ipak, sve љto mi je Jevrejin govorio o njemu moglo je biti istina, i verovatno je bilo! Tako se nacistiиki muиitelj iz maљte, taj monstruozni lik protiv koga smo se godinama borili, pretvorio u tog kukavnog bednika, kome oиigledno nije trebala kazna, nego neka vrsta psihijatrijskog leиenja.

Kasnije smo videli nova poniћavanja. Drugom SS-oficiru, visokom, miљiжavom иoveku, bilo je nareрeno da se skine do pojasa i pokaћe nam oznaku svoje krvne grupe istetoviranu pod pazuhom; treжi je bio nateran da objasni kako je lagao o svojoj pripadnosti SS-u i pokuљao da se provuиe kao obiиan vojnik Vermahta. Pitao sam se da li Jevrejinu ta novootkrivena moж koju je demonstrirao priиinjava ikakvo zadovoljstvo. Zakljuиio sam da nije stvarno uћivao, nego da je samo — poput muљkarca u javnoj kuжi, deиaka koji puљi svoju prvu cigaretu ili turiste koji obilazi galeriju slika — uveravao sebe da uћiva i ponaљao se onako kako je isplanirao onih dana kada je bio bespomoжan.

Besmisleno bi bilo kriviti bilo kog nemaиkog ili austrijskog Jevrejina za vraжanje duga nacistima. Samo Bog zna kakve je sve dugove taj иovek imao da izravna; vrlo je verovatno da mu je cela porodica pobijena; konaиno, иak i obesni udarac upuжen zatvoreniku nije skoro niљta u poreрenju sa zloиinima koje je poиinio Hitlerov reћim. Meрutim, ta me je scena, kao i mnogo drugih stvari koje sam video u Nemaиkoj, navela da zakljuиim da je иitava ideja osvete i kaћnjavanja samo deиja maљtarija. Razumno govoreжi, ono љto bi trebalo da bude osveta ne postoji. Osveta je иin koji ћelite da izvrљite kada ste nemoжni i zbog toga љto ste nemoжni: ta ћelja iљиezava zajedno sa nestajanjem oseжaja bespomoжnosti.

Ko to 1940. godine ne bi radosno poskoиio na samu pomisao da жe videti SS-oficire tuиene i poniћavane? Ali onda kada su takve stvari postale moguжe, to je delovalo pomalo patetiиno i odvratno. Priиa se da je, kada je Musolinijev leљ bio javno izloћen, jedna starica izvukla revolver i u njega ispalila pet hitaca, uzvikujuжi: „Ovo ti je za mojih pet sinova!” Novine иesto izmљiljaju takve priиe, ali bi ova mogla biti istinita. Pitam se koliko joj je zadovoljstvo priиinilo tih pet hitaca, o kojima je ona, bez sumnje, sanjala godinama. Meрutim, uslov da Musoliniju moћe priжi dovoljno blizu kako bi pucala na njega, bio je da on bude mrtav.

Javnost ove zemlje je u toj meri odgovorna za иudoviљni mirovni sporazum koji se sada nameжe Nemaиkoj, љto je propustila da predvidi da kaћnjavanje neprijatelja neжe doneti nikakvu satisfakciju. Mi mirno posmatramo zloиine poput progona svih Nemaca iz Istoиne Pruske — zloиine koje u nekim sluиajevima ne bismo mogli spreиiti, ali smo barem protiv njih mogli protestovati — jer su nas Nemci razjarili i preplaљili, pa smo bili ubeрeni da, onda kada budu poklekli, neжemo oseжati nikakvo saћaljenje prema njima. Mi nastavljamo takvu politiku ili dozvoljavamo drugima da je u naљe ime sprovode, jer u podsvesti oseжamo da smo reљili da kaznimo Nemaиku, pa to treba i da uиinimo. U stvari, u ovoj zemlji je preostalo malo prave mrћnje prema Nemaиkoj, a pretpostavljam da je joљ manje ima u okupacionim snagama. Samo se manjina sadista, kojoj se odnekud moraju pruћati „zverstva”, revnosno interesuje za lov na ratne zloиince i kvislinge. Ako biste obiиnog иoveka pitali za koje bi zloиine trebalo suditi Geringu, Ribentropu i ostalima, ne bi umeo da vam kaћe. Kaћnjavanje tih monstruma je nekako prestalo da bude privlaиno onda kada je postalo moguжe: љtaviљe, kad su se jednom naљli iza brave, gotovo da su prestali da budu monstrumi.

Naћalost, иoveku je obiиno potreban neki konkretan dogaрaj da bi otkrio љta zaista oseжa. Evo joљ jedne uspomene iz Nemaиke. Par sati nakon љto je francuska vojska zauzela Љtutgart, jedan belgijski novinar i ja uљli smo u grad u kome je joљ vladao nered. Belgijanac je tokom rata radio u evropskom servisu Bi-Bi-Sija i, poput gotovo svih Francuza i Belgijanaca, imao je prema „Љvabama” mnogo tvrрi stav nego љto bi ga imao kakav Englez ili Amerikanac. Svi glavni mostovi prema gradu bili su uniљteni, pa smo u grad morali uжi preko malog peљaиkog mosta, koji su Nemci oиigledno ћestoko branili. Pri dnu stepenica je nauznak leћao jedan mrtav nemaиki vojnik. Njegovo lice bilo je ћuto poput voska. Neko mu je na prsa poloћio struиak jorgovana koji je cvetao svuda unaokolo.

Dok smo prolazili, Belgijanac je okrenuo lice. Kada smo skoro preљli most, priznao mi je da mu je to bilo prvi put da vidi ljudski leљ. Pretpostavljam da mu je bilo oko trideset pet godina, a tokom иetiri godine je preko radija љirio ratnu propagandu. U toku narednih nekoliko dana, njegovi stavovi su se znatno promenili. S gnuљanjem je posmatrao grad razruљen bombama i poniћavanja Nemaca, a jednom je i intervenisao kako bi spreиio jedan posebno neprijatan sluиaj pljaиke. Kada je odlazio, ostatak kafe koju smo sa sobom doneli dao je Nemcima kod kojih smo odseli. Nedelju dana pre toga, on bi se verovatno zgraћavao nad idejom poklanjanja kafe „Љvabama.” Ali su njegova oseжanja, kako mi je rekao, pretrpela promenu kada je video ce pauvre mort (onog jadnog mrtvaca) pored mosta: to mu je odjednom razjasnilo znaиenje rata. Pa ipak, da smo u grad uљli drugim putem, mogao je biti poљteрen iskustva da vidi jedan od — pretpostavljam — dvadeset miliona leљeva koje je ovaj rat proizveo.