Заглавље:
Заглавље: H1 H2
Заглавље: H2 H3
Заглавље: H2 H3 H4
Заглавље: H2 H3 H4 H5
Текст (обавезно попунити):Господин Џонс (Jones), посједник Властелинске фарме, закључао је преко ноћи кокошињце, али је био сувише пијан да би се сјетио затворити и горња враташца. Док му је свјетло фењера плесало с једне стране на другу, прошао је тетурајући двориштем, збацио чизме пред стражњим вратима куће, наточио чашу пива из бачве у остави, испио је и легао у кревет, у којем је госпођа Џонс већ хркала. Чим је у спаваћој соби нестало свјетла, у свим господарским зградама фарме настаде врева и комешање. Током дана прочуло се, наиме, да је стари Мајор (Major), полубијели нераст, добитник многих награда, прошле ноћи уснуо чудан сан и да га жели испричати другим животињама. Договорили су се да ће се састати у великој суши чим господин Џонс заспи. Стари Мајор [тако су га одувијек звали, премда је био излаган под именом Вилингдонски (Willingdon) љепотан] имао је на фарми такав углед да су сви били спремни изгубити један сат сна како би чули што им је имао рећи. У дну велике суше, на некој врсти уздигнутог подија, Мајор се већ био удобно смјестио на свом сламнатом лежају испод фењера који је висио о греди. Било му је дванаест година и у посљедње се вријеме прилично угојио, али је успркос чињеници што му очњаци никада нису били подсјечени, још увијек имао изглед величанствене свиње, мудра и доброћудна изгледа. Ускоро су почеле пристизати друге животиње и заузимати мјеста по врстама. Прво су стигла три пса, Блубел (Bluebell), Џеси (Jessie) и Пинчер (Pincher), затим свиње, које полегоше на сламу непосредно испред подија. Кокоши су се смјестиле дуж прозора, голубови су одлепршали на греде, а овце и краве полијегале су иза свиња и почеле преживати. Пар теретних коња, Боксер (Boxer) и Кловер (Clover), дошао је заједно, ходајући полако и спуштајући врло пажљиво своја голема космата копита да не би повриједили коју малу животињу што се можда скутрила у слами. Кловер је била крупна кобила мајчинског изгледа која се приближавала средњој доби, и која након четвртог ждребета никада више није потпуно повратила пријашњу виткост. Боксер је пак био огроман коњ, висок преко сто осамдесет центиметара и снажан као два просјечна коња. Бијела пруга изнад њушке давала му је понешто приглуп изглед; и заиста, његова интелигенција није била прворазредна, али су га сви поштовали због чврстог карактера и силне радне снаге. Послије коња дођоше Мјуријел (Muriel), бијела коза, и Бенџамин (Benjamin), магарац. Бенџамин је био најстарија животиња на фарми и имао је најгору нарав. Говорио је ријетко, а када би нешто и рекао, то би обично била каква цинична примједба -- на примјер, знао би рећи да му је Бог дао реп за тјерање муха, али да би он радије живио и без репа и без муха. Од животиња на фарми једино се он никада није смијао. Кад би га упитали зашто, одговорио би да се нема чему смијати. Успркос свему, не признајући то отворено, био је привржен Боксеру; њих двојица обично би заједно провели недјељу на малом пашњаку иза воћњака, пасући један поред другог без ријечи. Коњи су управо легли, кад гомила пачића, који су изгубили мајку, нахрупи у сушу немоћно пијучући и лутајући с једне стране на другу, тражећи мјесто на којем их нитко неће згњечити. Својом великом предњом ногом Кловер направи неку врсту заклона у којем се пачићи угнијездише и смјеста заспаше. У посљедњем тренутку, усиљено се нећкајући и жваћући коцку шећера, појави се Моли (Mollie), луцкаста и љепушкаста бијела кобила, која је вукла двоколицу господина Џонса. Заузме мјесто сприједа и почне махати бијелом гривом, надајући се да ће свратити позорност на уплетене црвене врпце. Посљедња стиже мачка која, као и обично, потражи најтоплије мјесто и коначно се стисну измеду Боксера и Кловер; тамо је задовољно прела за све вријеме Мајорова говора, не слушајући ни једну ријеч. Сада су се окупиле све животиње осим Мојсија (Moses), припитомљеног гаврана, који је спавао на својој греди иза стражњих врата. Кад је видио да су се сви удобно смјестили и пажљиво ишчекују његов говор, Мајор прочисти грло и поче: "Другови, већ сте чули за мој необични сан од прошле ноћи. Али о томе ћу касније. Најприје вам морам рећи нешто друго. Не мислим, другови, да ћу с вама провести још много времена и осјећам својом дужношћу да вам прије него што умрем пренесем искуства која сам стекао. Живот ми је био дуг, и док сам усамљен лежао у свом дијелу свињца, имао сам много времена за размишљање, па мислим да могу рећи како разумијем природу живота на овој земљи једнако добро као и свака друга животиња. О томе вам желим говорити. Другови, какав је сада наш живот? Погледајмо: наш живот је биједан, тегобан и кратак. Када дођемо на овај свијет, дају нам управо толико хране да једва преживимо. Они који то могу поднијети, присиљени су радити до посљедњег атома снаге. Када престанемо бити корисни, истог тренутка нас кољу с одвратном окрутношћу. Ниједна животиња у Енглеској након што напуни годину дана не зна што значи срећа или доколица. Ниједна животиња у Енглеској није слободна. Живот животиње је биједа и ропство; то је жива истина. Али, је ли наша судбина напросто дио опћег природног поретка? Или је то стога што ова наша сиромашна домовина не може онима који у њој пребивају пружити пристојан живот? Не, другови, тисућу пута не! Клима је добра, а плодно тло Енглеске може пружити изобиље хране и много већем броју животиња. Само би наша фарма могла хранити туце коња, двадесет крава, на стотине оваца -- и сви би могли живјети тако угодно и достојанствено да то прелази границе наше маште. Зашто онда и даље живимо у овим биједним увјетима? Зато, што нам готово сав производ нашег рада украду људска бића. То је бит свих наших проблема. Сабрана је у једној ријечи -- Човјек! Човјек је једини стварни непријатељ којег имамо. Уклоните човјека, и основни узрок глади и претјераног рада бит ће укинут заувијек. Човјек је једино створење које троши а не производи. Он не даје млијеко, не носи јаја, преслаб је да вуче плуг, преспор да ухвати зеца. Па ипак је господар свих животиња. Запошљава их и даје им минимум који ће их спријечити да скапају од глади, а остатак задржава за себе. Ми обрадујемо земљу, наш гној је чини плоднијом, али меду нама нема ниједног који посједује више од своје голе коже. Ви, краве, које видим испред себе, колико сте тисућа литара млијека дале прошле године? Што се догодило с тим млијеком којим сте требале отхранити једру телад? Свака кап отишла је низ грла наших непријатеља. А ви, кокоши, колико сте јаја снијеле прошле године и колико се из њих излегло пилића? Остатак је отишао на тржницу да би Џонс и његови људи зарадили новац. А ти, Кловер, гдје су ти четири ждребета која си ождријебила и која су ти у старости требала бити помоћ и радост? Ниједно није дочекало ни годину дана и већ је продано -- више их никада нећеш видјети. Јеси ли у замјену за твоје четверо сирочади и сав твој рад у пољу добила ишта осим биједног оброка и стаје? Али ни тако биједним животима, какви су наши, није допуштено да трају свој природни вијек. Не приговарам због себе, јер ја сам један од сретника. Мени је дванаест година и имао сам преко четири стотине потомака. Такав је природни живот свиње. Али на крају ниједна животиња не избјегне окрутном ножу. Ви, млада прасад за товљење што сједите испред мене, у року од једне године сваки ће од вас завршити сквичећи на стратишту. Тај ужас чека све нас: и краве, и свиње, и кокоши, и овце -- свакога. Ни коње ни псе не чека боља судбина. Оног дана када твоји снажни мишићи изгубе снагу, тебе ће, Боксера, господин Џонс послати живодеру, који ће те заклати и од тебе скухати храну за лисичаре. Што се тиче паса, када остаре и изгубе зубе, Џонс им завеже око врата циглу и утопи их у најближој бари. Није ли онда, другови, кристално јасно да све недаће овог живота проистјечу из тираније људских бића? Једино ако се ослободимо човјека, производ нашег рада припаст ће нама. Готово преко ноћи можемо постати богати и слободни. Што треба да се ради? Ноћу и дању, душом и тијелом, радимо на томе да збацимо људску расу! Другови, моја вам је порука: Побуна! Ја, додуше, не знам када ће доћи до побуне, то може бити за тједан дана или за стотину година, али знам, поуздано, као што видим ову сламу под својим ногама, да ће правда прије или касније славити побједу. Размислите, другови, о свом животу и о овоме што сам вам рекао. И, а то је најважније, пренесите моју поруку онима који долазе послије вас, како би се будуће генерације бориле до коначне побједе. Не заборавите, другови, да морате остати одважни до краја. Ништа вас не смије скренути с правог пута. Немојте слушати када вам буду говорили да Човјек и животиње имају заједничке интересе, да напредак једног представља и напредак других. Све је то лаж. -- Човјек гледа једино своје интересе. Зато нека меду нама животињама влада савршено јединство и савршено другарство у борби. Сви људи су непријатељи. Све животиње су другови." У том часу настаде страховита бука. Док је Мајор још говорио, четири велика штакора испузише из својих рупа и слушаху га сједећи на стражњим ногама. Изненада примијетише их пси и само захваљујући томе што су хитро јурнули у рупе, штакори спасише своје животе. Мајор подиже ногу тражећи тишину. "Другови", рече, "овај се случај мора ријешити. Јесу ли нам неприпитомљене животиње, као што су штакори и зечеви, пријатељи или непријатељи? Стављам то питање на гласање: Јесу ли штакори наши другови?" Гласало се одмах и надмоћном већином би одлучено да су штакори другови. Само се четверо није сложило, три пса и мачка, за коју се касније открило да је гласала за обје стране. Мајор настави: "Још нешто вам желим рећи, у ствари само поновити: упамтите заувијек да је непријатељство према Човјеку и свему његовом наша дужност. Тко год има четири ноге, или крила, тај је пријатељ. И запамтите такођер, да у борби против Човјека не смијемо спасти на то да му сличимо. Чак и кад га побиједите, немојте усвојити његове пороке. Ниједна животиња никада не смије живјети у кући, спавати у кревету, носити одјећу, пити алкохол, пушити, посједовати новац или постати трговац. Све су Човјекове навике гријех. И што је најважније, ниједна животиња не смије тлачити другу животињу. Слаби или јаки, паметни или припрости, сви смо ми браћа. Ниједна животиња никада не смије убити другу животињу. Све су животиње једнаке. А сада, другови, да вам испричам свој сан од прошле ноћи. Тај сан вам не могу описати. Сањао сам како ће изгледати Земља када нестане Човјек. Сан ме подсјетио на нешто што сам давно заборавио. Прије много година, док сам још био мало свињче, моја мајка и друге крмаче често су пјевале стару пјесму којој су знале само мелодију и прве три ријечи. У дјетињству сам знао ту мелодију, али сам је већ давно заборавио. Медутим, прошле ноћи поново ми се јавила ли сну. Штовише, наврле су ми у сјећање ријечи те пјесме -- ријечи за које сам сигуран да су генерацијама биле заборављене, а које су животиње пјевале од давнина. Сада ћу вам, другови, отпјевати ту пјесму. Стар сам и глас ми је промукао, али, када вас научим мелодију, ви ћете је пјевати боље. Зове се 'Животиње Енглеске'." Стари Мајор прочисти грло и запјева. Као што је сам рекао, глас му је био промукао, али је пјевао прилично добро, а и мелодија је била живахна. Ријечи су гласиле овако: Животиње Енглеске и Ирске, Животиње свих меридијана, Чујте моју радосну поруку О златном добу што је пред нама. Прије ил' касније доћи ће дан, Тиранин Човјек свргнут ће бити, И плодним ће пољима Енглеске Само четвероношци газити. Нестат ће карика с наших њушки, Јарам неће жуљат' наше шије, Мамуза ће заувијек зарђат' А бич -- као да га било није! То обиље ум појмит' не може: Сијено, пшеница, јечам и зоб, Дјетелина, грах и плодови репе, Све бит ће наше кад дође та доб. Јарко ће сјати поља Енглеске, Чистије ће бити њене воде, Свјежије пухат ће повјетарци Тек када дођемо до слободе. Том дану морамо стремити сви, Ал' прије нег' дође, макар умрли, Краве, коњи, гуске и пурани У борбу! Свак' слободи да хрли! Животиње Енглеске и Ирске, Животиње свих меридијана, Почујте и ширите поруку О златном добу што је пред нама! Пјесма је одушевила животиње и прије него што је Мајор завршио, оне му се придружише. Мелодију и понеку ријеч упамтиле су чак и најглупље, а паметније, попут свиња и паса, научиле су за неколико минута читаву пјесму напамет. А онда након неколико покушаја, читавом се фармом одлучно и јединствено заори "Животиње Енглеске". Краве су мукале, пси завијали, овце блејале, коњи рзали, патке квакале. Толико су биле одушевљене пјесмом да су је отпјевале пет пута заредом, а можда би тако и наставиле цијелу ноћ да их Џонс није прекинуо. Бука је, наиме, пробудила господина Џонса, који скочи из кревета увјерен да се у дворишту налази лисица. Зграби пушку, која је увијек стајала у куту спаваће собе, и припуца у мрак. Меци се забише у зид суше и састанак се нагло прекину. Животиње су се разбјежале на своја мјеста за спавање. Птице су одскакутале у своја легла, благо полијегало у сламу, и у трену је читава фарма запала у сан. #hd2#II Поглавље#hd2# Три ноћи касније стари је Мајор мирно у сну преминуо. Тијело му је сахрањено у дну воћњака. Било је то почетком ожујка. Током слиједећа три мјесеца разгранала се тајна активност. Мајоров говор толико је утјецао на интелигентније животиње на фарми да су стекле потпуно нов поглед на живот. Нису додуше знале када ће доћи до Побуне коју је прорекао Мајор; нису баш имале разлога вјеровати да ће се то догодити за њихова живота, али су јасно спознале да је њихова дужност припремити Побуну. Подука и организирање запали су, наравно, свиње, које су опћенито биле признате као најпаметније меду животињама. Најистакнутији меду свињама била су два млада нераста која је господин Џонс узгајао за продају. Наполеон (Napoleon) је био велики беркширски нераст прилично дивљег изгледа, једини од своје врсте на фарми; није много говорио, али је био угледан јер је о свему имао властити став. Сноубол (Snowball) је био живахнији од Наполеона, бољи говорник и маштовитији, али се сматрало да нема његову промућурност. Сви остали крмци на фарми били су одређени за товљење. Најпознатији меду њима био је мали дебели крмак по имену Сквилер (Squealer), округлих образа, сјајних очију и крештава гласа. Био је бриљантан говорник, а када је расправљао о некој озбиљној теми, скакутао је час на једну час на другу страну и махао репом који је дјеловао некако врло увјерљиво. О њему се говорило да црно може претворити у бијело. Њих тројица у танчине су разрадили учење старог Мајора у заокружен систем мишљења који су назвали анимализам. Неколико пута тједно, када би господин Џонс заспао, одржавали су у суши тајне састанке и осталима тумачили принципе анимализма. На почетку су наишли на глупост и апатију. Неке су животиње говориле да је вјерност господину Џонсу обавеза, називале га "Господаром", или тврдиле: "Господин Џонс нас храни. Кад не би било њега, помрле бисмо од глади." Друге су постављале питања као: "Зашто бринути што ће се догодити послије наше смрти?" или "Ако ће ионако доћи до Побуне, каква је разлика у томе радимо ли ми за њу или не?", па су свиње имале великих тешкоћа како би их увјериле да се то противи духу анимализма. Најглупље питање поставила је Моли, бијела кобила. Прво њено питање Сноуболу гласило је: "Да ли ће и након Побуне бити шећера?" "Неће", строго је одговорио Сноубол. "На овој фарми не можемо производити шећер. Имат ћеш зоби и сијена колико желиш." "Хоћете ли ми допустити да носим врпце у гриви?" упитала је Моли. "Другарице", одговорио је Сноубол, "те врпце којима си толико привржена обиљежје су ропства. Не схваћаш ли да је слобода вреднија од тих врпци?" Моли се сложила, али није била увјерена. Свиње су имале издржати још тежу борбу да би се супротставиле лажима које је ширио Мојсије, припитомљени гавран. Мојсије, који је био особити миљеник господина Џонса, био је шпијун и доушник, али и вјешт говорник. Тврдио је да зна за тајанствену земљу звану Слатка Гора, у коју након смрти одлазе све животиње. Она се налази негдје горе, на небу, мало изнад облака, рекао је Мојсије. У Слаткој Гори сваки је дан у тједну недјеља, свјежа дјетелина зелени се читаву годину, а по живицама расту коцке шећера и ланена комина. Животиње су мрзиле Мојсија јер је причао бајке, а није радио ништа, али неке су повјеровале у Слатку Гору, и свиње су се морале помучити да их увјере како такво мјесто не постоји. Највјернији ученици били су двоје теретних коња, Боксер и Кловер. Они су имали великих проблема када су требали смислити нешто самостално, али када су једном прихватили свиње за учитеље, прихваћали су све што су чули па су то поједностављено преносили другим животињама. Били су на свим тајним састанцима и увијек би први запјевали "Животиње Енглеске", пјесму којом су састанци обавезно завршавали. Како се показало до Побуне је дошло много раније и изведена је много лакше него што је то итко очекивао. Иако строг господар господин Џонс је пријашњих година био способан фармер, али у посљедње вријеме за њега су наступили лоши дани. Погодио га је губитак новца у некој парници и након тога одао се пићу. По читаве дане дангубио би у својој столици за љуљање у кухињи, читајући новине, пијући и повремено бранећи Мојсија корицама круха намоченим у пиво. Надничари су постали лијени и непоштени, поља пуна корова, на господарским зградама требало је поправити кровове, живица је била запуштена, а животиње слабо храњене. Дошао је липањ и требало је покосити траву. На Ивање, била је то субота, господин Џонс је увече отишао у Вилингдон и тако се натрескао код "Црвеног лава" да се вратио кући тек у недјељу у подне. Надничари су рано ујутро помузли краве и отишли у лов на зечеве, не нахранивши животиње. Чим се вратио, господин Џонс је одмах заспао на дивану у салону, са "Свјетским новостима" преко лица. Тако нитко није нахранио животиње до навечер. На крају оне то више нису могле поднијети. Једна крава роговима провали врата спремишта и све животиње навале на храну. У тај трен пробуди се господин Џонс. Већ слиједећег тренутка четири надничара и он нађу се у спремишту с бичевима у рукама, ударајући на све стране. Гладне животиње нису више могле то издржати. Иако ништа није било договорено, животиње су се истовремено бациле на своје мучитеље. Насрнуле су на Џонса и надничаре и почеле их одасвуд ударати. Људи више нису били господари ситуације. Никада раније нису видјели да се животиње тако понашају, и та изненадна побуна створења која су били навикнути тући и малтретирати како им се хтјело толико их је престрашила да су готово изгубили разум. Убрзо су се престали бранити и дали се у бијег. Сва петорица бјежали су путем који је водио на главну цесту, а животиње су их побједоносно прогониле. Госпођа Џонс, која је кроз прозор видјела што се догађа, на брзину убаци нешто ствари у платнену торбу и побјеже с фарме другим путем. Мојсије скочи са своје греде и гласно гракћући залепрша за њом. За то вријеме животиње су гониле Џонса и надничаре до цесте и затвориле за њима главна врата с пет засуна. И тако, готово прије него су схватиле што се збива, Побуна је била успјешно извршена; Џонс је био протјеран а Властелинска фарма припала је њима. Првих неколико минута животиње су једва могле повјеровати у своју срећу. Најприје су у чети галопом обишле границе фарме да се увјере да се нигдје није сакрило које људско биће; онда отрчаше натраг до господарских зграда да избришу посљедње трагове мрске Џонсове владавине. Силом су отвориле оставу за ствари која се налазила на дну стаја; ђемове, носне карике, ланце за псе, крваве ножеве које је господин Џонс употребљавао за кастрирање крмака и јањади -- све су бациле у зденац. На хрпу смећа коју су запалиле у дворишту бацише узде, уларе, наочњаке и понижавајуће зобнице. Исто учинише и с бичевима. Када су видјеле како бичеви нестају у пламену све су животиње скакале од весеља. Сноубол баци у ватру и врпце којима су се за сајмених дана украшавале коњске гриве и репови. "Врпце", рекао је, "треба сматрати одјећом, што је ознака људских бића. Све животиње треба да ходају голе." Кад је то чуо, Боксер донесе мали платнени шеширић који је носио љети да заштити уши од муха и баци га у ватру. Врло брзо животиње су уништиле све што их је подсјећало на господина Џонса. Након тога их је Наполеон повео до спремишта и свакоме подијелио двострук оброк жита, а псима по два двопека. Онда су седам пута, од почетка до краја, отпјевале "Животиње Енглеске" те легле и спавале као никада прије тога. Као и обично, пробудиле су се у зору; присјетивши се славног догађаја, заједно су пошле на пашу. Покрај пашњака налазио се брежуљак с којег се могао видјети већи део фарме. Животиње су се успеле на врх па су у јасном јутарњем свјетлу разгледавале околину. Да, то је било њихово -- све што су могле видјети било је њихово! При помисли на то почеле су у заносу и узбудењу скакати уоколо и бацакати се увис. Ваљале су се по роси, навалиле пасти слатку љетну траву, копале груде црнице и удисале њен опојан мирис. Прегледале су читаву фарму, пуне нијемог удивљења разгледале оранице, ливаде, воћњак, језеро, шикару. Осјећале су се као да то никада раније нису видјеле, чак су и сада једва вјеровале да је све то доиста њихово. Вратиле су се до господарских зграда и у тишини се зауставиле пред вратима Џонсове куће. И она је сада припадала њима, али бојале су се у њу ући. Медутим, након краћег оклијевања Сноубол и Наполеон гурну врата и животиње уђу једна за другом, ходајући крајње пажљиво, бојећи се да што не оштете. Обиђоше собе на прстима, не усуђујући се проговорити гласније од шапата, гледајући са страхопоштовањем невјеројатну раскош, кревете с мадрацима од перја, огледала, диван од коњске длаке, бриселски тепих, литографију краљице Викторије изнад камина у салону. Управо кад су силазиле низ степенице, примијетиле су да недостаје Моли. На повратку открију да се задржала у најудобнијој спаваћој соби. С тоалетног столића господе Џонс узела је комадић плаве врпце, пребацила је преко рамена и шашаво се дивила сама себи у огледалу. Остале животиње оштро су је прекориле и изашле. Шунке које су висјеле у кухињи изнијеле су ван и спалиле, а Боксер је копитом пробио дно бачве пива која се налазила у остави. Ништа друго у кући нису дирале. На лицу мјеста донесена је одлука да се кућа сачува као музеј. Све су се сложиле да ниједна животиња никада неће смјети у њој живјети. Након доручка Сноубол и Наполеон поново сазваше животиње. "Другови", рече Сноубол, "сада је пола седам и пред нама је дугачак дан. Данас почињемо с кошењем траве. Али прије нам ваља учинити нешто друго." Свиње су сада објавиле да су у протекла три мјесеца из старе почетнице која је припадала дјеци господина Џонса и била бачена у смеће, научиле читати и писати. Наполеон пошаље по лименке с црном и бијелом бојом и поведе их до главних врата с пет засуна која су гледала на главну цесту. Онда Сноубол (јер је најбоље писао) узме кист и на горњем дијелу врата премаже натпис ВЛАСТЕЛИНСКА ФАРМА и напише ЖИВОТИЊСКА ФАРМА. То је требало од сада бити име фарме. Затим су отишли до господарских зграда, а Сноубол и Наполеон послали су по љестве, које су прислонили на стражњи зид велике суше. Објаснише да су у протекла три мјесеца свиње успјеле свести принципе анимализма на Седам заповиједи. Тих Седам заповиједи сада ће написати на зиду; оне ће творити неповредив закон по којем ће од сада све животиње на Животињској фарми морати живјети. С малим потешкоћама (јер свињи није лако на љествама одржати равнотежу) Сноубол се попе и даде на посао, док се Сквилер налазио неколико пречки испод њега држећи лименку с бојом. На зиду премазаном катраном исписаше Заповиједи великим бијелим словима, тако да су се могле прочитати с удаљености од тридесетак метара. Гласиле су овако: #hd3#Седам заповиједи#hd3# 1. Тко год иде на двије ноге, тај је непријатељ. 2. Тко год иде на четири ноге, или има крила, тај је пријатељ. 3. Ниједна животиња не смије носити одјећу. 4. Ниједна животиња не смије спавати у кревету. 5. Ниједна животиња не смије пити алкохол. 6. Ниједна животиња не смије убити било коју другу животињу. 7. Све су животиње једнаке. То је било исписано врло уредно и, осим што је "пријатељ" било написано "притајељ" и једно "с" било наопачке, све је друго било потпуно исправно. Да помогне другима, Сноубол све прочита наглас. Све су животиње кимнуле у знак одобравања, а бистрије међу њима одмах су почеле учити Заповиједи напамет. "А сада другови", рече Сноубол бацајући кист, "на сјенокошу! Нека нам буде питање части да спремимо сијено брже него што су то могли Џонс и његови надничари." Али у том тренутку три краве, на којима се већ дуже времена опажала узнемиреност, почеше гласно мукати. Нису биле помузене двадесет и четири сата и вимена су им се готово распрснула. Након краћег размишљања свиње су послале по ведра и прилично успјешно помузле краве, добро се сналазећи и на том задатку. Ускоро је било пет ведара густог пјенушавог млијека које је већина животиња проматрала с великим занимањем. "Што ће бити с тим млијеком?" упитао је нетко. . . .
© 1999-2004 О. Даг – ¡Стр. сазд.: 2004-04-27 & Посл. мод.: 2020-01-07!