Pero Zubac

Mostarske kiљe

U Mostaru sam voleo neku Svetlanu jedne jeseni,
jao kad bih znao sa kim sada spava,
ne bi joj glava, ne bi joj glava,
jao kad bih znao ko je sada ljubi,
ne bi mu zubi, ne bi mu zubi,
jao kad bih znao ko to u meni bere kajsije
joљ nedozrele.

Govorio sam joj ti si deriљte, ti si balavica,
sve sam joj govorio.
I plakala je na moje ruke, na moje reиi,
govorio sam joj ti si anрeo, ti si рavo,
telo ti zdravo љto se praviљ svetica,
a padale su svu noж neke modre kiљe
nad Mostarom.

Nije bilo sunca, nije bilo ptica, niиeg nije bilo.
Pitala me je imam li brata, љta studiram,
jesam li Hrvat, volim li Rilkea,
sve me je pitala.
Pitala me je da li bih mogao sa svakom tako
saиuvaj Boћe,
da li je volim, tiho je pitala,
a padale su nad Mostarom neke modre kiљe,
ona je bila raskoљno bela u sobnoj tmini
al' nije htela to da иini,
nije htela il' nije smela,
vrag bi joj znao.

Jesen je, ta mrtva jesen na oknima
njene oиi ptica, njena bedra srna,
imala je mladeћ, mladeћ je imala,
ne smem da kaћem,
imala je mladeћ, mali ljubiиast,
ili mi se иini.
Pitala me je da li sam Hrvat, imam li devojku,
volim li Rilkea - sve me je pitala,
a na oknu su ko boћiжni zvonиiжi moga detinjstva
zvonile kapi
i noжna pesma tekla tihano niz Donju Mahalu,
Ej, Sulejmana othranila majka.

Ona je prostrla svoje godine po parketu.
Njene su usne bile pune kao zrele breskve,
njene su dojke bile tople ko mali psiжi.
Govorio sam joj da je glupava, da se pravi vaћna,
Svetlana, Svetlana, znaљ li ti da je atomski vek,
De Gol, Gagarin i kojeљtarije,
sve sam Joj govorio,
ona je plakala, ona je plakala.

Vodio sam je po Kujundћiluku, po aљиinicama,
svuda sam je vodio,
u peжine je skrivao, na иardak je nosio,
pod mostovima se igrali ћmurke, Neretva ћdrebica,
pod starim mostom Crnjanskog joj govorio,
љto je divan, љaputala je, љto je divan.

Kolena joj crtao u vlaћnom pesku,
smejala se tako vedro, tako nevino,
ko prvi ljiljani,
u dћamije je vodio, Karaрoz-beg mrtav, premrtav
pod teљkim turbetom;
na grob Љantiжev cveжe je odnela,
malo plakala, kao i sve ћene,
svuda sam je vodio.

Sada je ovo leto, sad sam sasvim drugi,
piљem neke pesme,
u jednom listu pola stupca za Peru Zupca
i niљta viљe,
a padale su svu noж nad Mostarom neke
modre kiљe,
ona je bila raskoљno bela u sobnoj tmini
al' nije htela to da иini,
nije htela, il' nije smela,
vrag bi joj znao.

Ni ono nebo, ni ono oblaиje, ni one krovove,
bledunjavo sunce - izgladnelog deиaka nad Mostarom
ne umem zaboraviti,
ni njenu kosu, njen mali jezik kao jagodu,
njen smeh љto je umeo zaboleti kao kletva;
onu molitvu u kapeli na Bijelom Bregu,
Bog je veliki, govorila je, nadћiveжe nas;
ni one teљke, modre kiљe,
o jesen besplodna, njena jesen...

Govorila je o filmovima, o Dћemsu Dinu,
sve je govorila,
malo tuћno, malo plaиljivo o Karenjini;
govorila je Klajd Grifits ne bi umeo ni
mrava zgaziti,
smejao sam se - on je ubica, ti si dete;
ni one ulice, one prodavce poslednjeg izdanja
"Osloboрenja", ni ono groћрe polusvelo
u izlozima ne umem zaboraviti,
onu besplodnu gorku jesen nad
Mostarom,
one kiљe,
ljubila me je po cele noжi, grlila me
i niљta viљe, majke mi,
niљta drugo nismo.

Posle su opet bila leta, posle su opet bile kiљe,
jedno jedino malo pismo iz Ljubljane,
otkuda tamo,
ni ono liљжe po trotoarima, ni one dane,
ja viљe ne mogu, ja viљe ne umem
izbrisati.

Piљe mi, pita me љta radim, kako ћivim,
imam li devojku,
da li ikad pomislim na nju, na onu jesen,
na one kiљe,
ona je i sad, kaћe, ista, kune se Bogom
potpuno ista,
da joj verujem, da se smejem
davno sam, davno, prokleo Hrista
a i do nje mi baљ nije stalo,
klela se, ne klela,
mora se tako, ne vrede laћi.

Govorio sam joj o Ljermontovu, o Љagalu,
sve sam joj govorio,
vukla je sa sobom neku staru Cvajgovu knjigu,
иitala popodne,
u kosi joj bilo zapretano leto, ћutilo sunca,
malo mora,
prve joj noжi i koћa bila pomalo slana,
ribe zaspale u njenoj krvi;
smejali smo se deиacima љto skaиu
s mosta za cigarete,
smejali se jer nije leto, a oni skaиu - baљ su deca,
govorila je: mogu umreti, mogu dobiti upalu pluжa...

Onda su dolazile njene жutnje, duge, preduge,
mogao sam slobodno misliti o svemu,
razbistriti Spinozu,
sate i sate mogao sam komotno gledati
druge,
bacati oblutke dole, niz stenje,
mogao sam sasvim otiжi nekud, otiжi daleko,
mogao sam umreti onako sam u njenom krilu,
samlji od sviju,
mogao sam se pretvoriti u pticu, u vodu,
u stenu,
sve sam mogao...

Prste je imala dugaиke, krhke, beskrvne a hitre,
igrali smo se buba-mara i skrivalice,
Svetlana izaрi, eto te pod stenom,
nisam valjda жorav,
nisam ja blesav, hajde, љta se kaniљ,
dobiжeљ batine;
kad je ona traћila - mogao sam pobeжi
u samu reku - naљla bi me,
namiriљe me, kaћe, odmah,
pozna me dobro.
Nisam joj nikad verovao,
valjda je stalno жurila kroz prste.
Volela je kestenje, kupili smo ga po Rondou,
nosila ga u sobu, veљala o konиiжe,
volela je ruћe, one jesenje, ja sam joj donosio,
kad svenu stavljala ih je u neku kutiju.

Pitao sam je љta misli o ovom svetu,
veruje li u komunizam, da li bi se menjala
za Nataљu Rostovu, svaљta sam je pitao,
ponekad glupo, znam ja to i te kako;
pitao sam je da li bi volela malog sina,
recimo plavog,
skakala je od ushiжenja - hoжe, hoжe,
a onda, najednom, padala je u neke tuge
ko mrtvo voжe:
ne sme i ne sme, vidi ti njega, kao da je ona
pala s Jupitera,
ko je to, recimo, Zubac Pera, pa da baљ on
a ne neko drugi,
taman posla, kao da je on u najmanju ruku
Brando ili takvi.

Govorio sam joj ti si glupa, ti si pametna,
ti si рavo, ti si anрeo,
sve sam joj govorio.
Niљta mi nije verovala.
Vi ste muљkarci roрeni laћovi,
vi ste hulje,
svaљta je govorila.
A padale su nad Mostarom neke modre kiљe...

Stvarno sam voleo tu Svetlanu
jedne jeseni,
jao, kad bih znao sa kim sada spava,
ne bi mu glava, ne bi mu glava,
jao, kad bih znao ko je sada ljubi,
ne bi mu zubi, ne bi mu zubi,
jao, kad bih znao ko to u meni
bere kajsije, joљ nedozrele.

1965 g.

KRAJ