Када год прочитам фразе попут „суђења кривцима за рат”, „кажњавања ратних злочинаца” и томе слично, врати ми се у сећање нешто што сам раниjе ове године видео у jедном заробљеничком логору у jужноj Немачкоj.

Jош jедном дописнику и мени логор jе показивао омањи бечки Jевреjин коjи jе припадао служби америчке воjске задуженоj за испитивање заробљеника. Био jе то живахан младић стар око двадесет пет година, светле косе и приjатног изгледа. Политички jе био знатно образованиjи него просечан амерички официр, па jе било задовољство бити у његовом друштву. Логор се налазио на jедном аеродрому и, након обиласка затвора, наш водич нас jе одвео у хангар где су били „изложени” затвореници другачиjи од осталих.

На jедном краjу хангара десетак људи jе лежало у реду на бетонском поду. Обjашњено нам jе да су то СС-официри издвоjени од осталих заробљеника. Међу њима се налазио човек у похабаноj цивилноj одећи коjи jе прекрио лице руком и очигледно спавао. Имао jе необична и стравично деформисана стопала. Била су сасвим симетрична, али скупљена у неуобичаjен, округао облик, тако да су више личила на коњска копита него на било шта људско. Како смо се приближавали групи, мали Jевреjин бивао jе све узбуђениjи.

„То jе права свиња!”, рекао jе и изненада замахнуо тешком воjничком чизмом, упућуjући човеку коjи jе лежао снажан ударац право у избочину jедног од његових деформисаних стопала.

„Дижи се, свињо!”, урлао jе док се човек будио, да би затим поновио нешто слично на немачком. Затвореник се усправио и, ишчекуjући нешто, неспретно стаjао. Беснећи све више — заправо jе готово играо док jе говорио — Jевреjин нам jе испричао детаље о том затворенику. Био jе то „прави нациста”: његов партиjски броj jе указивао на то да jе био члан готово од самог почетка, и у политичком крилу СС-а заузимао jе положаj коjи jе одговарао генералском чину. Могло се са сигурношћу тврдити да jе био задужен за концентрационе логоре и да jе надзирао мучења и погубљења. Укратко, представљао jе све оно против чега смо се борили протеклих пет година.

У међувремену, проучавао сам његову поjаву. И ако бисмо занемарили утисак какав обично оставља отрцан, неухрањен и необриjан човек коjи jе одскора затворен, он jе био jедан одвратан примерак. Ниjе, међутим, деловао сурово или на било коjи начин застрашуjуће: изгледао jе помало неуротично и, на неки припрост начин, интелектуално. Његове бледе, лукаве очи биле су деформисане jаким наочарима. Могао jе бити рашчињени свештеник, глумац кога jе упропастио алкохол или медиjум у спиритистичким сеансама. Људе врло сличне њему виђао сам по jевтиним лондонским пансионима или у читаоници Британског музеjа. Било jе врло jасно да jе ментално неуравнотежен — стање здравља његовог разума jе било заиста сумњиво, мада jе у том тренутку био довољно при себи да буде уплашен од могућности новог ударца. Па ипак, све што ми jе Jевреjин говорио о њему могло jе бити истина, и вероватно jе било! Тако се нацистички мучитељ из маште, таj монструозни лик против кога смо се годинама борили, претворио у тог кукавног бедника, коме очигледно ниjе требала казна, него нека врста психиjатриjског лечења.

Касниjе смо видели нова понижавања. Другом СС-официру, високом, мишићавом човеку, било jе наређено да се скине до поjаса и покаже нам ознаку своjе крвне групе истетовирану под пазухом; трећи jе био натеран да обjасни како jе лагао о своjоj припадности СС-у и покушао да се провуче као обичан воjник Вермахта. Питао сам се да ли Jевреjину та новооткривена моћ коjу jе демонстрирао причињава икакво задовољство. Закључио сам да ниjе стварно уживао, него да jе само — попут мушкарца у jавноj кући, дечака коjи пуши своjу прву цигарету или туристе коjи обилази галериjу слика — уверавао себе да ужива и понашао се онако како jе испланирао оних дана када jе био беспомоћан.

Бесмислено би било кривити било ког немачког или аустриjског Jевреjина за враћање дуга нацистима. Само Бог зна какве jе све дугове таj човек имао да изравна; врло jе вероватно да му jе цела породица побиjена; коначно, чак и обесни ударац упућен затворенику ниjе скоро ништа у поређењу са злочинима коjе jе починио Хитлеров режим. Међутим, та ме jе сцена, као и много других ствари коjе сам видео у Немачкоj, навела да закључим да jе читава идеjа освете и кажњавања само дечjа маштариjа. Разумно говорећи, оно што би требало да буде освета не постоjи. Освета jе чин коjи желите да извршите када сте немоћни и због тога што сте немоћни: та жеља ишчезава заjедно са нестаjањем осећаjа беспомоћности.

Ко то 1940. године не би радосно поскочио на саму помисао да ће видети СС-официре тучене и понижаване? Али онда када су такве ствари постале могуће, то jе деловало помало патетично и одвратно. Прича се да jе, када jе Мусолиниjев леш био jавно изложен, jедна старица извукла револвер и у њега испалила пет хитаца, узвикуjући: „Ово ти jе за моjих пет синова!” Новине често измшиљаjу такве приче, али би ова могла бити истинита. Питам се колико jоj jе задовољство причинило тих пет хитаца, о коjима jе она, без сумње, сањала годинама. Међутим, услов да Мусолиниjу може прићи довољно близу како би пуцала на њега, био jе да он буде мртав.

Jавност ове земље jе у тоj мери одговорна за чудовишни мировни споразум коjи се сада намеће Немачкоj, што jе пропустила да предвиди да кажњавање неприjатеља неће донети никакву сатисфакциjу. Ми мирно посматрамо злочине попут прогона свих Немаца из Источне Пруске — злочине коjе у неким случаjевима не бисмо могли спречити, али смо барем против њих могли протестовати — jер су нас Немци разjарили и преплашили, па смо били убеђени да, онда када буду поклекли, нећемо осећати никакво сажаљење према њима. Ми настављамо такву политику или дозвољавамо другима да jе у наше име спроводе, jер у подсвести осећамо да смо решили да казнимо Немачку, па то треба и да учинимо. У ствари, у овоj земљи jе преостало мало праве мржње према Немачкоj, а претпостављам да jе jош мање има у окупационим снагама. Само се мањина садиста, коjоj се однекуд мораjу пружати „зверства”, ревносно интересуjе за лов на ратне злочинце и квислинге. Ако бисте обичног човека питали за коjе би злочине требало судити Герингу, Рибентропу и осталима, не би умео да вам каже. Кажњавање тих монструма jе некако престало да буде привлачно онда када jе постало могуће: штавише, кад су се jедном нашли иза браве, готово да су престали да буду монструми.

Нажалост, човеку jе обично потребан неки конкретан догађаj да би открио шта заиста осећа. Ево jош jедне успомене из Немачке. Пар сати након што jе француска воjска заузела Штутгарт, jедан белгиjски новинар и jа ушли смо у град у коме jе jош владао неред. Белгиjанац jе током рата радио у европском сервису Би-Би-Сиjа и, попут готово свих Француза и Белгиjанаца, имао jе према „Швабама” много тврђи став него што би га имао какав Енглез или Американац. Сви главни мостови према граду били су уништени, па смо у град морали ући преко малог пешачког моста, коjи су Немци очигледно жестоко бранили. При дну степеница jе наузнак лежао jедан мртав немачки воjник. Његово лице било jе жуто попут воска. Неко му jе на прса положио стручак jоргована коjи jе цветао свуда унаоколо.

Док смо пролазили, Белгиjанац jе окренуо лице. Када смо скоро прешли мост, признао ми jе да му jе то било први пут да види људски леш. Претпостављам да му jе било око тридесет пет година, а током четири године jе преко радиjа ширио ратну пропаганду. У току наредних неколико дана, његови ставови су се знатно променили. С гнушањем jе посматрао град разрушен бомбама и понижавања Немаца, а jедном jе и интервенисао како би спречио jедан посебно неприjатан случаj пљачке. Када jе одлазио, остатак кафе коjу смо са собом донели дао jе Немцима код коjих смо одсели. Недељу дана пре тога, он би се вероватно згражавао над идеjом поклањања кафе „Швабама.” Али су његова осећања, како ми jе рекао, претрпела промену када jе видео ce pauvre mort (оног jадног мртваца) поред моста: то му jе одjедном разjаснило значење рата. Па ипак, да смо у град ушли другим путем, могао jе бити поштеђен искуства да види jедан од — претпостављам — двадесет милиона лешева коjе jе оваj рат произвео.