Index > Library > Novels > 1984 > Serbian > 3. deo

Dzhordzh Orvel: „1984.”

Trec'i deo

1

Nije znao gde se nalazi. Verovatno u zgradi Ministarstva ljubavi; ali nije imao nachina da to proveri.

Nalazio se u sobi s visokom tavanicom i bez prozora, sa zidovima od blistavog belog porculana. Skrivene lampe ispunjavale su je hladnom svetloshc'u; chulo se neko neprekidno zujanje, za koje je pretpostavljao da ima neke veze s dovodom vazduha. Oko zida, prekinuta samo vratima i, na zidu preko puta vrata, klozetskom sholjom bez drvenog sedishta, bila je klupa, ili polica, taman toliko shiroka da se na njoj moglo sedeti. Bilo je chetiri telekrana, po jedan na svakom zidu.

U stomaku je osec'ao tup bol, koji ga nije napushtao josh otkako su ga ugurali u zatvorena kola i odvezli. No bio je i gladan; ta glad je bila nezdrava i grizla je. Otkako je poslednji put jeo moglo je proc'i dvadeset chetiri sata, mozhda i svih trideset shest. Josh uvek nije znao, a verovatno nec'e nikad ni saznati, da li je bilo jutro ili veche kad su ga uhapsili. Otkako su ga uhapsili nisu mu dali da jede.

Sedeo je shto je mirnije mogao na uzanoj klupi, ruku prekrshtenih na kolenu. Vec' je nauchio da mora sedeti mirno. Ako bi pravio neochekivane pokrete, s telekrana su se izdirali na njega. Ali neodoljiva potreba za jelom zahvatala ga je sve vishe. Iznad svega je zhudeo za komad om hleba. Chinilo mu se da u dzhepu kombinezona ima nekoliko mrvica. To je chak moglo biti — ovo je mislio zato shto ga je neshto povremeno golicalo po nozi — i kakvo krupnije parche. Na kraju iskushenje da dozna shta je nadjacha strah; on gurnu ruku u dzhep.

„Smit!” zaurla glas sa telekrana. „6079 Smit V.! Vadi ruku iz dzhepa!”

On ponovo sede mirno, ruku prekrshtenih na kolenu. Pre nego shto su ga doveli u tu c'eliju, bili su ga bacili na neko drugo mesto koje je moralo biti obichan zatvor ili privremena c'elija u koju su patrole zatvarale za prvo vreme. Nije znao koliko su ga tamo zadrzhali; u svakom sluchaju, nekoliko sati; bez chasovnika i dnevnog svetla bilo je teshko izmeriti vreme. U c'eliji je bilo buchno i smrdljivo. Bila je slichna onoj u kojoj se sad nalazio, ali neopisivo prIjava i vechito prenatrpana; u njoj je bilo deset do petnaest ljudi. Najvishe je bilo obichnih kriminalaca, no bilo je i politichkih krivaca. On je c'utec'i sedeo uza zid, dok su ga prIjava tela gurala, previshe obuzet strahom i bolovima u trbuhu da bi obrac'ao mnogo pazhnje na svoju okolinu, ali mu je ipak pala u ochi zaprepashc'ujuc'a razlika izmedju chlanova Partije i ostalih. Chlanovi Partije su uvek bili c'utljivi i preplasheni, dok obichne nije bilo briga ni za koga i ni za shta. Psovali su strazhare, zhestoko se branili kad su im ovi oduzimali stvari, pisali skaredne rechi po podu, jeli prokrijumcharenu hranu koju su vadili iz tajanstvenih skrovishta u odec'i, i chak vikali u telekran kad bi pokushao da uspostavi red. S druge strane, neki od njih kao da su dobro stajali sa strazharima: zvali su ih po nadimcima i nagovarali ih da im kroz shpijunku na vratima doture koju cigaretu. I sami strazhari su se prema obichnim kriminalcima ponashali nekako uzdrzhljivije, chak i kad su morali da upotrebe silu. Govorilo se naveliko o logorima za prinudni rad, kuda je vec'ina uhapshenih ochekivala da bude odvedena. On saznade da u logorima „mozhe da se zhivi” ako chovek ima dobra poznanstva i zna sve „cake”. U logorima je bilo podmic'ivanja, protekcije i ucene, bilo je homoseksualnosti i prostitucije, bilo je chak i zabranjenog alkohola, destilisanog iz krompira. Kapoi su bili samo obichni kriminalci, narochito gangsteri i ubice, koji su sachinjavali svojevrsnu aristokratiju. Sve prljave poslove radili su politichki krivci.

Kroz c'eliju su neprestano prolazili hapshenici svih vrsta: trgovci drogama, lopovi, banditi, crnoberzijanci, pijanci, prostitutke. Neki pijanci su bili tako ratoborni da su ostali zatvorenici morali da ih savladuju zajednichkim snagama. U jednom trenutku chetiri strazhara unesoshe ogromnu rushevinu od zhene koja se otimala i drechala, drzhec'i je svaki za po jedan kraj; imala je oko shezdeset godina, velike obeshene dojke su joj se klatile a po licu pali gusti pramenovi sede kose koja joj se u otimanju beshe rashchupala. Strgoshe joj s nogu bakandzhe kojima se ritala na njih i bacishe je Vinstonu na krilo; gotovo mu polomivshi butne kosti. Zhena se uspravi i isprati strazhare krikom „Da vam j... mater!” Zatim, primetivshi da sedi na neravnom, skliznu s Vinstonovih kolena na klupu.

„Izvinjavaj, dusho”, reche ona. „Nisam 'tela da sednem na tebe; to su me gurnuli ovi govnari. Bash ne znaju da postupaju s damom.” Ona zastade, potapsha se po grudima, i podrignu. „Izvini”, reche. „Nije mi bash najbolje.”

Zatim se nazhe i poche obilno povrac'ati na pod.

„Ha, tako”, reche sklopivshi ochi i zavalivshi se. „Ako ti je muka, odma' povrac'aj; ja to uvek govorim. Dok ti je josh taze u stomaku.”

Ona ozhive, okrete se da josh jednom pogleda Vinstona, koji kao da joj je smesta postao simpatichan. Prebaci mu debelu, mesnatu ruku preko ramena i privuche sebi, duvajuc'i mu u lice miris piva i bljuvotine.

„Kako se zovesh, dusho?” upita ga ona.

„Smit”, reche Vinston.

„Smit?” reche zhena. „To je bash chudno. Ja se isto prezivam Smit. Ko zna,” sentimentalno dodade ona, „mozh' biti sam ti chak i majka!”

Vinston pomisli da bi mu ona od ista i mogla biti majka. Imala je odgovarajuc'e godine i izgled; a moguc'e je da se ljudi ipak promene posle dvadeset godina u logoru za prinudni rad.

Drugi mu se niko nije obrac'ao. Obichni kriminalci su u zachudno velikoj meri ignorisali chlanove Partije. Zvali su ih, s nekim ravnodushnim prezirom, „politichki”. chlanovi Partije su se plashili da razgovaraju bilo s kim, a narochito izmedju sebe. On je samo jednom, kad su dve chlanice Partije bile zbijene jedna do druge, prechuo kroz buku glasova nekoliko rechi proshaptanih na brzinu; posebno je chuo da pominju neku „sobu sto jedan”, shto nije razumeo.

U ovu drugu c'eliju su ga doveli pre kojih dva ili tri sata. Tupi bol u trbuhu nije ga nikako napushtao; ponekad bi slabio a ponekad jachao. Njegove misli su se u istom ritmu shirile i suzhavale. Kad je jachao, on je mislio samo o bolu i svojoj zhelji za hranom. Kad je slabio, zahvatala ga je panika. Bilo je trenutaka kad je sebi tako zhivo predstavljao shta c'e mu se desiti da mu se srce davalo u galop a dah zaustavljao. Osec'ao je udarce pendrekom po laktovima a potkovanim chizmama po cevanicama; video je sebe kako se uvija na podu, vrishtec'i za milost kroz razbijene zube. O Dzhuliji gotovo da i nije mislio. Nije mu uspevalo da zadrzhi misli na njoj. Voleo ju je i nije hteo da je izda; ali to je bila samo gola chinjenca koju je znao kao shto zna aritmetichka pravila. Nije osec'ao nikakvu ljubav prema njoj; gotovo nije ni razmishljao o tome shta se s njom deshava. Cheshc'e je mislio na O'Brajena, s treperavom nadom. O'Brajen sigurno zna da je on uhapshen. Bratstvo, beshe rekao on, nikad ne pokushava da spase svoje chlanove. No tu je bio i zhilet; mogli bi mu doturiti zhilet ako hoc'e. On c'e imati mozhda pet sekundi pre no shto chuvari stignu da ulete u c'eliju. Oshtrica c'e se urezati u njega s nekom hladnoc'om koja peche; chak i prsti koji c'e je drzhati bic'e posecheni do kosti. Sve misli su se zaustavljale na njegovom bolesnom tetu, koje se drhtec'i povlachilo od najmanjeg bola. Nije bio siguran da li c'e upotrebiti zhilet chak i ako mu se zaista ukazhe prilika. Bilo je prirodnije postojati iz trenutka u trenutak i prihvatiti josh deset minuta zhivota, iako je na njegovom kraju neizbezhno chekalo muchenje.

Ponekad je pokushavao da izbroji porculanske cigle u zidovima c'elije. To je trebalo da bude lako, ali je on uvek na ovom ili onom mestu gubio rachun. Cheshc'e se pitao gde je i koje je doba dana. U jednom trenutku bio bi siguran da je napolju puno dnevno svetlo; U sledec'em isto tako siguran da je mrkli mrak. Instinktivno je znao da se ovde svetla nikad ne gase. Tu nije bilo mraka; sad je shvatio zashto je O'Brajen razumeo aluziju. Na zgradi Ministarstva ljubavi nije bilo prozora. Njegova c'elija se mogla nalaziti u samom srcu zgrade, a mogla je biti i na samoj ivici; mogla je biti deset spratova ispod zemlje isto tako kao i trideset spratova iznad. U duhu se pokretao s mesta na mesto i pokushavao da po osec'aju u telu odredi da li se nalazi visoko u vazduhu ili duboko pod zemljom.

Spolja se zachushe koraci chizama. Chelichna vrata se otvorishe s treskom. Odsechnim korakom udje mlad oficir, elegantna figura uniformisana u crnu uglachanu kozhu i chije je bledo lice ravnih crta bilo nalik na voshtanu masku. On dade znak strazharima ispred vrata da uvedu zatvorenika koga su vodili. U c'eliju utetura pesnik Emplfort. Vrata ponovo tresnushe i zatvorishe se.

Emplfort nachini nekoliko nesigurnih pokreta s jedne strane na drugu, kao da misli da postoje josh neka vrata kroz koja treba proc'i, zatim se ustumara po c'eliji. Josh nije bio primetio Vinstona. Pac'enichke ochi su mu bile upravljene na zid, oko metar iznad Vinstonove glave. Nije imao cipela: kroz rupe na charapama virili su krupni, prIjavi prsti. Videlo se i da je nekoliko dana bio neobrijan. Strnjika brade pokrivala mu je lice sve do jagodica i davala mu razbojnichki izgled koji se nije slagao s njegovim velikim slabachkim telom i nervoznim pokretima.

Vinston se malo trzhe iz svoje letargije. Mora se obratiti Emplfortu i rizikovati urlik s telekrana. Mozhda je Emplfort bio taj koji treba da mu donese zhilet.

„Emplfort”, reche on.

S telekrana se ne zachu urlik. Emplfort zastade, malo se trgavshi. Ochi mu se polako usredsredishe na Vinstona.

„Smit!” reche. „Zar i ti?”

„Za shta su te uhapsili?”

„Da ti pravo kazhem...” On nespretno sede na klupu prekoputa Vinstona. „Postoji samo jedan zlochin, zar ne?”

„I ti si ga uchinio?”

„Tako ispada.”

On stavi ruku na chelo i za trenutak pritishte slepoochnice, kao da se nechega prisec'a.

„Takve stvari se deshavaju”, neodredjeno poche. „Uspeo sam da se setim jedne prilike — ukoliko je to bila prilika. No nema sumnje da je to bila nepromishljenost. Proizvodili smo definitivno izdanje Kiplingovih pesama. Na kraju jednog stiha ostavio sam rech ‚bog’. Nisam mogao drukchije!” skoro rasrdjeno dodade. „Nije bilo moguc'e izmeniti stih. Rima je bila ‚svog’. Da li znash da u celom nashem jeziku ima samo dvanaest rima na „og”? Danima i danima sam lupao glavu. Ali druge rime jednostavno nije bilo.”

Izraz lica mu se promeni. Srdzhbe nestade; za trenutak je izgledao skoro zadovoljan. Neka intelektualna toplota, radost pedanta koji je ishcheprkao kakvu beskorisnu chinjenicu zasja kroz prljavshtinu i chekinje.

„Da li ti je kad palo na pamet”, reche, „da je celu istoriju engleske poezije odredilo to shto u engleskom jeziku nema dovoljno rima?”

Ne, ta misao Vinstonu nikad nije pala na pamet. Niti mu se, pod datim okolnostima, chinila vazhnom ili pak zanimljivom.

„Znash li koje je doba dana?” upita.

Emplfort se ponovo trzhe. „0 tome skoro nisam ni mislio. Uhapsili su me — pre dva dana — ili c'e biti tri?” Ochi mu kliznushe oko zidova, kao da je upola ochekivao da negde nadje prozor. „Ovde se ne primec'uje razlika izmedju dana i noc'i. Ne znam kako bi se moglo izrachunati vreme.”

Josh nekoliko minuta su nevezano razgovarali, a zatim, bez primetnog razloga, glas iz telekrana im naredi da c'ute. Vinston je sedeo c'utke, prekrshtenih ruku. Previshe shirok da bi mogao udobno sesti na uzanu klupu, Emplfort se vrpoljio, sklapajuc'i izduzhene prste prvo oko jednog kolena pa oko drugog. Telekran zakevta na njega da sedi mirno. Vreme je prolazilo. Dvadeset minuta, sat — bilo je teshko proceniti. Spolja se josh jednom chushe chizme. Vinstonova utroba se zgrchi. Uskoro, vrlo uskoro, mozhda kroz pet minuta, mozhda odmah, lupa chizama c'e znachiti da je doshao red na njega.

Vrata se otvorishe. U c'eliju udje onaj oficir hladnog lica. Kratkim pokretom ruke pokaza na Emplforta.

„Soba sto jedan”, reche.

Emplfort nespretno izidje izmedju dvojice strazhara, dok mu se na licu chitala nejasna uznemirenost ali i neshvatanje.

Prodje josh vremena, po svemu sudec'i mnogo. Bol u Vinstonovom stomaku beshe ozhiveo. Misli su mu se spoticale u krug, uvek po istoj stazi, kao pokvarena plocha. Imao je samo shest misli. Bol u stomaku; komad hleba; krv i vrishtanje; O'Brajen; Dzhulija; zhilet. Utroba mu se josh jednom zgrchi; teshke chizme su se priblizhavale. Dok su se vrata otvarala, talas vazduha unese snazhan zadah hladnog znoja. U c'eliju udje Parsons. Na sebi je imao kratke pantalone kaki boje i sportsku koshulju.

Ovaj put se Vinston trzhe i zaboravi.

Ti ovde!” uzviknu.

Parsons baci na Vinstona pogled u kome nije bilo ni interesovanja ni iznenadjenja, vec' samo nesrec'e. On poche nervozno da hoda gore-dole, ochigledno ne mogavshi da se smiri. Svaki put kad bi ispravio punachka kolena, videlo se da se tresu. Ochi su mu bile shirom otvorene i buljile su u prazno, kao da se ne mozhe uzdrzhati da ne posmatra neshto na srednjoj udaljenosti od sebe.

„Za shta su te uhapsili?” upita Vinston.

„Za zlomisao!” reche Parsons, skoro slinec'i. Ton njegovog glasa odavao je u isto vreme potpuno priznavanje krivice i izvesnu uzhasnutu nevericu da se takva jedna rech mozhe odnositi na njega. On zastade ispred Vinstona i poche ga revnosno preklinjati: „Shta mislish, nec'e me valjda streljati, a? Sigurno ne streljaju ako nisi uradio nishta — ako samo imash loshe misli? Poshto misli ne mogu da se izbegnu. Znam da saslushavaju vrlo pravedno. Siguran sam da c'e sa mnom pravedno. Imac'e moj dosje pred sobom, je l' tako? Pa ti bar znash kakav sam bio. Nisam bio losh. Ako nisam bio inteligentan, bar sam bio aktivan. Davao sam sve od sebe za Partiju, zar nisam? Shta mislish, hoc'u li se izvuc'i sa pet godina? Ili mozhda deset? Ja im mogu biti od koristi u radnom logoru. Valjda nec'e da me streljaju shto sam samo jedanput zgreshio?”

„Jesi li kriv?” upita Vinston.

„Sigumo da sam kriv!” uzviknu Parsons bacivshi ponizan pogled na telekran. „Ne mislish valjda da c'e Partija uhapsiti nevinog?” Njegovo zhablje lice se malo smiri, chak dobi pomalo bogougodan izraz. „Zlomisao je strashna stvar, bac'o”, sentenciozno reche on. „Podmukla. Zahvati choveka a da on to ni sam ne zna. Znash kako je mene uhvatila? U snu! Jeste, bash tako. Eto vidish, ja radio, trudio se da doprinesem shta sam mogao, — a nisam ni znao kakve sam to gadne stvari imao u glavi. A onda sam pocheo da buncam. Znash shta su chuli da govorim?”

On snizi glas, kao neko ko je iz medicinskih razloga primoran da izgovori kakvu skarednu frazu.

„‚Dole Veliki Brat!’ Jeste, bash sam to govorio. Po nekoliko puta, kako mi kazhu. Medju nama recheno, bac'o, da znash da mi je milo shto su me uhvatili pre nego shto sam zabrazdio josh dalje. Znash shta c'u da im kazhem kad me izvedu pred sud. ‚Hvala vam’, eto shta c'u da kazhem, ‚hvala vam shto ste me spasli pre nego shto je postalo kasno’.”

„Ko te je potkazao?” upita Vinston.

„Moja c'erchica”, odgovori Parsons s nekim zhalobitnim ponosom. „Slushala je kroz kljuchaonicu. Chula shta sam govorio i odmah sutra otrchala da javi patroli. Pametna mala, a? A svega joj sedam godina. Nije mi nishta krivo shto me potkazala. U stvari, ponosim se. Vidi se ipak da sam je vaspitao kako treba.”

On napravi josh nekoliko nervoznih koraka gore-dole, bacivshi nekoliko puta zheljan pogled prema klozetskoj sholji. Zatim iznenada smache pantalone.

„Izvini, bac'o,” reche. „Ne mogu da se uzdrzhim. To je od ovog chekanja.”

Spusti svoju zamashnu zadnjicu u sholju. Vinston pokri lice rukama.

„Smit!” dreknu glas iz telekarana. „6079 Smit V.! Skini ruke s lica. Zabranjeno pokrivati lice u c'eliji.”

Vinston skide ruke s lica. Parsons je upotrebljavao sholju, glasno i obilato. Onda se ispostavi da je kazanche neispravno, te je c'elija nekoliko sati odvratno smrdela.

Parsonsa odvedoshe. Pocheshe da dolaze i odlaze, zagonetno, novi zatvorenici. Jedna zhena beshe poslana u „sobu sto jedan”; Vinston primeti da se skupila i promenila boju kad je chula te rechi. Dodje jedan trenutak kad je, ako su ga doveli ujutru, bilo popodne; ako su ga doveli popodne, onda je bila ponoc'. U c'eliji ih je bilo shestoro. Svi su sedeli vrlo mirno. Prekoputa Vinstona sedeo je chovek bezbrada, zubata lica savrsheno slichna licu kakvog velikog, bezopasnog glodara. Njegovi debeli, ispeglani obrazi bili su tako naduveni pri dnu da je bilo teshko poverovati da u njima ne drzhi zalihe hrane. Bledosive ochi su mu stidljivo skakale s jednog lica na drugo, i odmah skretale u stranu kad bi se srele sa ochima kog drugog.

Vrata se otvorishe i strazhari uvedoshe josh jednog choveka od chijeg izgleda Vinstona za trenutak prodjoshe hladni trnci. To je bio chovek svakodnevnog, prosechnog izgleda, koji je mogao biti kakav inzhenjer ili tehnichar. No lice mu je bilo toliko izmrshavelo da je od toga podilazila jeza. Lichilo je na lobanju. Zato shto je bilo tako mrshavo, ochi i usta su se chinili nesrazmerno veliki, a ochi su bile pune ubilachke, neumirive mrzhnje prema nekome ili nechemu.

On sede na klupu neshto dalje od Vinstona. Vinston ga vishe nije posmatrao, ali mu je izmucheno lice slichno lobanji bilo tako zhivo u glavi kao da se nalazilo pred samim ochima. On odjednom shvati shta je posredi. Taj chovek je umirao od gladi. Ova misao kao da je u isto vreme doshla svima. Na celoj klupi dodje do jedva primetnog komeshanja. Ochi choveka bez brade stalno su letele ka choveku s licem kao lobanja, zatim skretale s osec'anjem krivice, potom se vrac'ale kao da ih vuche kakva nesavladljiva sila. On se najednom poche vrpoljiti na mestu. Najzad ustade, nespretno otetura preko c'elije, zavuche ruku u dzhep kombinezona, i, postidjena izgleda, pruzhi prljav komad hleba choveku s licem kao lobanja.

S telekrana se zachu besan, zaglushujuc'i urlik. Chovek bez brade podskochi. Chovek s licem kao lobanja beshe hitro gurnuo ruke iza ledja, kao da pred celim svetom pokazuje da odbija poklon.

„Bamsted!” zaurla glas. „2713 Bamsted Dzh.! Baci taj hleb!”

Chovek bez brade ispusti hleb na pod.

„Ostani gde si,” reche glas. „Okreni se vratima. Ne michi se.”

Chovek bez brade poslusha. Veliki naduveni obrazi su mu se neobuzdano tresli. Vrata se s treskom otvorishe. Kad mladi oficir udje i zakorachi u stranu, iza njegovih ledja se pojavi nizak, zdepast strazhar ogromnih ruku i ramena. On stade ispred choveka bez brade, a zatim, na oficirov znak, uputi stravichan udarac, unosec'i u njega svu tezhinu tela, pravo u usta choveka bez brade. Snaga udarca kao da ovoga podizhe s poda. On polete preko c'elije i tresnu o podnozhje klozetske sholje. Za trenutak je lezhao oshamuc'en, dok mu je iz usta i nosa tekla tamna krv. Od njega su se chuli vrlo tihi jecaji, vishe nalik na cviljenje, koji su izgledali nesvesni. Zatim se okrete i nesigurno uspravi na ruke i kolena. U potoku krvi i pljuvachke, iz usta mu ispadoshe dve polovine veshtachke vilice.

Zatvorenici su sedeli vrlo mirno, drzhec'i ruke na kolenima. Chovek bez brade s naporom sede na svoje mesto. Jedan obraz mu je dobijao tamnu boju. Usta mu se behu nadula u bezoblichnu masu boje treshnje s crnom rupom u sredini. S vremena na vreme na prsa kombinezona procurilo bi malo krvi. Sive ochi su mu i dalje letele od lica do lica, stidljivije nego ikad, kao da je hteo da ispita koliko ga ostali preziru zbog njegovog ponizhenja.

Vrata se otvorishe. Kratkim potezom oficir pokaza na choveka s licem kao lobanja.

„Soba sto jedan”, reche.

Pored Vinstona chu se oshtar uzdah i komeshanje. Chovek s licem kao lobanja beshe se uistinu bacio na kolena pred oficira, sklopljenih ruku.

„Druzhe! Oficiru!” zavapi. „Nemojte me tamo! Zar vam nisam vec' rekao sve? Shta josh zhelite da znate? Sve c'u vam priznati, sve! Samo mi recite shta hoc'ete i odmah c'u vam priznati. Napishite i potpisac'u — shto god hoc'ete! Samo ne sobu sto jedan!”

„Soba sto jedan”, reche oficir.

Lice onog drugog, vec' veoma bledo, dobi boju koja se Vinstonu dotle nije chinila moguc'nom. To je bila, jasno, nedvosmisleno, nijansa zelenog.

„Radite sa mnom shta god hoc'ete!” kriknu. „Vec' mi nedeljama ne dajete hrane. Dokrajchite me, pustite me da umrem. Streljajte me. Obesite me. Osudite me na dvadeset pet godina. Hoc'ete da vam izdam josh nekog? Samo recite koga hoc'ete, uchinic'u sve shto zatrazhite. Svejedno mi je ko, svejedno mi je shta c'ete mu raditi. Imam zhenu i troje dece. Najstarijem nema ni shest godina. Dovedite ih sve pred mene i zakoljite: stajac'u i gledac'u. Samo ne u sobu sto jedan.”

„Soba sto jedan”, reche oficir.

Chovek se izbezumljeno okrete i predje pogledom po ostalim zatvorenici ma, kao da je mislio da na svoje mesto mozhe staviti kakvu drugu zhrtvu. Ochi mu se zaustavishe na razbijenom licu choveka bez brade. On ispruzhi mrshavu ruku.

„Njega treba da vodite, a ne mene!” povika. „Niste chuli shta je govorio kad su mu razbili lice. Dajte mi priliku i ponovic'u vam svaku njegovu rech. On je neprijatelj Partije, a ne ja.” Strazhari koraknushe napred. Chovekov glas poraste u urlik. „Niste ga chuli!” ponovi. „Neshto s telekranom nije u redu. On je taj koji vam treba. Vodite njega, ne mene!”

Dva snazhna strazhara behu se zaustavila da ga uhvate za ruke. No on se upravo u tom trenutku baci preko poda i dograbl jednu od chelichnih shipki na kojima je stajala klupa, i poche da zavija bez rechi, kao zhivotinja. Strazhari ga dograbishe da ga otrgnu, ali on se drzhao s iznenadujuc'om snagom. Vukli su ga mozhda dvadeset sekundi. Zatvorenici su sedeli c'utec'i, ruku prekrshtenih na kolenima, i gledali su pravo pred sebe. Zavijanje prestade; chovek nije imao snage vishe ni za shta sem da se drzhi. Onda se zachu nov krik. Udarac strazhareve chizme beshe mu slomio prste na jednoj ruci. Podigoshe ga na noge.

„Soba sto jedan”, reche oficir.

Oni izvedoshe choveka s licem kao lobanja, koji je hodao nesigurnim koracima, oborene glave, pazhljivo drzhec'i svoju zdrobljenu ruku; sva borbenost ga beshe napustila.

Prodje mnogo vremena. Ako je chovek s licem kao lobanja bio izveden u ponoc', bilo je jutro; ako je bio izveden ujutru, bilo je popodne. Vinston je vec' nekoliko sati bio sam. Bol od sedenja na klupi bio je takav da je chesto ustajao i hodao po c'eliji, bez opomena s telekrana. Onaj komad hleba je josh uvek lezhao onde gde ga je bio ispustio chovek bez brade. U pochetku mu je bio potreban veliki napor da ne gleda u tom pravcu, no glad ubrzo ustupi mesto zhedji. Usta su mu bila lepljiva i puna gadnog ukusa. Zujanje i nepromenljivo belo svetlo behu mu stvorili neku nesvesticu, neku prazninu u glavi. Ustajao bi jer mu je bol u kostima postajao nepodnoshljiv, a zatim, gotovo smesta, ponovo sedao, jer mu se u glavi previshe vrtelo da bi mogao ostati na nogama. Kad god bi uspostavio imalo kontrole nad svojim fIzichkim osec'ajima, vratio bi mu se strah. Ponekad je, s nadom koja je bledela, mislio na O'Brajena i zhilet. Bilo je moguc'e da mu zhilet stigne u hrani, ako mu opshte budu dali da jede. Mislio je, neshto maglovitije, i o Dzhuliji. I ona negde pati, mozhda josh vishe nego on. Mozhda bash tog trenutka krichi od bola. Mislio je: „Kad bih mogao da spasem Dzhuliju udvostruchivshi moj bol, bih li to uradio? Bih.” Ali to je bio samo intelektualni zakljuchak, koji je doneo jer je znao da tako treba. Nije ga osec'ao. Ovde se mogao osec'ati samo bol i prethodni ukus bola. Osim toga, mozhe li chovek koji trpi bol zbog bilo chega zheleti da mu se bol pojacha? No na to pitanje josh nije imao odgovora. Chizme su se ponovo priblizhavale. Udje O'Brajen. Vinston skochi na noge. Od shoka ga beshe napustila svaka opreznost. Prvi put posle mnogo godina zaboravi na prisustvo telekrana.

„I vas su uhvatili!” povika.

„Odavno su oni mene uhvatili”, reche O'Brajen s blagom, gotovo pokajnichkom ironijom. Zatim se izmache u stranu. Iza njega se pojavi strazhar shirokih ramena s dugim crnim pendrekom u ruci.

„Znao si, Vinstone”, reche O'Brajen. „Nemoj se zavaravati. Znao si — oduvek si znao.”

Da, shvati on, oduvek je znao. Ali nije bilo vremena da o tome misli. Video je samo pendrek u strazharevim rukama. Mozhe ga udariti bilo gde: po temenu, po vrhu uveta, po mishici, po laktu...

Po laktu! On se skljoka na kolena, skoro paralisan, drzhec'i udareni lakat drugom rukom. Sve beshe eksplodiralo u zhuto svetlo. Nezamislivo, nezamislivo, da jedan udarac mozhe naneti toliki bol! Svetlo se razidje i on vide O'Brajena i strazhara kako ga posmatraju odozgo. Strazhar se smejao njegovom uvijanju. U svakom sluchaju, na jedno pitanje je doshao odgovor. Nikad, ni zbog chega na svetu, ne mozhe chovek zheleti jachi bol. U pogledu bola mozhe se zheleti samo jedno: da prestane. Na svetu nema nicheg goreg od fizichkog bola. Pred bolom nema heroja, nema heroja, mislio je ponovo i ponovo dok se uvijao na podu, uzaludno se drzhec'i za onesposobljenu levu ruku.

2

Lezhao je na nechemu shto se chinilo kao poljski krevet, samo shto je bilo na vec'oj visini od tla i shto je on bio privezan tako da se nije mogao micati. Na lice mu je padalo svetlo koje se chinilo neuobichajeno jako. Uz njega je stajao O'Brajen i pazhljivo ga posmatrao. S druge strane stajao je chovek u belom mantilu koji je drzhao shpric za potkozhne injekcije.

Chak i poshto su mu se ochi otvorile, bio je u stanju da samo postepeno razaznaje svoju okolinu. Imao je utisak da je u ovu sobu izronio iz nekog sasvim drugog sveta, nekog podvodnog sveta duboko ispod nje. Koliko se nalazio u tom podvodnom svetu, nije znao. Od trenutka kad su ga uhapsili nije video ni tame ni dnevne svetlosti. Osim toga, sec'anje mu vishe nije bilo neprekinuto. Bilo je trenutaka kad mu se svest, chak i ona vrsta svesti koja se ima u snu, zaustavljala i nastavljala se posle intermeca praznine. No da li su se ta intermeca merila danima ili mesecima, ili samo sekundima, nije mogao da dokuchi.

Koshmar je pocheo s onim prvim udarcima u lakat. Kasnije je shvatio da je sve shto se tada desilo samo uvod, uobichajeno ispitivanje kome se podvrgavaju skoro svi zatvorenici. Postojao je dugi niz zlochina — shpijunazha, sabotazha i slichno — koje je po pravilu svako morao priznati. Priznanje je bilo formalnost, mada je muchenje bilo istinsko. Koliko je puta bio tuchen, koliko su prebijanja trajala, nije se mogao setiti. Uvek je bilo pet ili shest ljudi u crnim uniformama koji su ga istovremeno tukli. Ponekad pesnicama, ponekad pendrecima, ponekad chelichnim shipkama, ponekad chizmama. Bilo je trenutaka kad se uvijao na podu, zhivotinjski neposramljen, bacakajuc'i se ovamo-onamo da izbegne udarce, chime se samo otkrivao za nove, sve nove i nove udarce, u rebra, u trbuh, u lakat, u cevanice, u preponu, u moshnice, u trtichnu kost. Bilo je trenutaka kad je muchenje trajalo u beskonachnost i kad mu se chinilo da najsvirepije, najgadnije, najneoprostivije nije to shto ga strazhari tuku i dalje nego shto se ne mozhe na silu onesvestiti. Bilo je trenutaka kad su ga zhivci toliko izdavali da je pochinjao krichati za milost josh pre no shto bi prebijanje pochelo, kad je bilo dovoljno da samo vidi pesnicu stegnutu za udarac pa da pochne priznavati stvarne i izmishljene zlochine. Bilo je drugih trenutaka kad je polazio s odlukom da ne prizna nishta, kad su mu svaku rech morali izvlachiti na silu, kad bi za sekund prestao stenjati izmedju dva udarca, i bilo je trenutaka kad je slabashno pokushavao da uchini ustupak, kad je govorio sebi „Priznac'u, ali josh ne. Moram da izdrzhim sve dok bol ne postane nepodnoshljiv. Josh tri udarca, josh dva udarca, a onda c'u im rec'i shta hoc'e.” Ponekad su ga prebijali tako da se jedva drzhao na nogama, a zatim bacali na kameni pod c'elije kao vrec'u krompira, ostavljali nekoliko sati da dodje sebi, pa ga izvodili i ponovo prebijali. Bilo je takodje i duzhih perioda oporavljanja. Sec'ao ih se nejasno, jer su mu vec'inom prolazili u snu ili omami. Sec'ao se c'elije s krevetom od dasaka, s nekom vrstom police na zidu i limenim umivaonikom, i obroka tople supe i hleba, a pokatkad i kafe. Sec'ao se mrgodnog berberina koji je dolazio da mu zgrebe bradu i potkreshe kosu, i poslovnih bezosec'ajnih ljudi u belim mantilima koji su mu pipali puls, ispitivali reflekse, podizali ochne kapke, prelazili po njemu grubim prstima trazhec'i slomijene kosti, i zabadali mu igle u ruku da ga uspavaju.

Prebijanja se proredishe i postadoshe ponajvishe pretnja, uzhas u koji su ga svakog trenutka mogli vratiti kad njegovi odgovori nisu zadovoljavali. Sad ga vishe nisu ispitivali grubijani u crnoj uniformi nego partijski intelektualci, omaleni okrugli ljudi hitrih pokreta i bleshtavih naochara, koji su ga obradjivali na smenu po deset ili dvanaest chasova uzastopce. Ti drugi islednici uvek su udeshavali da on stalno trpi neki slabiji bol, ali njegov bol im nije bio glavni oslonac. Udarali su mu shamare, vukli ga za ushi, primoravali ga da stoji na jednoj nozi, nisu mu dopushtali da mokri, upravljali mu bleshtave sijalice u ochi dok mu ne bi poshle suze; no cilj svega toga je bio da ga ponize i unishte mu sposobnost prepiranja i rasudjivanja. Njihovo pravo oruzhje bilo je stalno saslushavanje koje se protezalo sat za satom; saplitali su ga, pripremali mu zamke, izvrtali sve shto bi rekao, ubedjivali ga u svakom trenutku da lazhe i protivrechi samom sebi dok na kraju ne bi pocheo da plache, od stida koliko i od nervnog umora. Ponekad bi tokom jedne seanse zaplakao po pet-shest puta. Najcheshc'e su se izdirali na njega, vredjajuc'i ga i pretec'i, kad god bi oklevao da odgovori na neko pitanje, da c'e ga ponovo baciti strazharima; no ponekad bi iznenada promenili ton, nazivali ga drugom, zaklinjali ga u ime englsoca i Velikog Brata, i pitali tuzhnim glasom da li josh uvek nema u srcu dovoljno odanosti Partiji da bi pozheleo da popravi greshke koje je pochinio. Posle sati saslushavanja, kad su mu zhivci bili iscepkani, chak je i to zaklinjanje bilo dovoljno da ga natera u razjadan plach. Na kraju su ga uporni glasovi slomili potpunije nego strazharske pesnice i chizme. Sveo se samo na usta koja su govorila, i ruku koja je potpisivala sve shto se od njega trazhilo. Jedina mu je briga bila da otkrije shta se od njega trazhi da prizna, a zatim da to hitro prizna, pre nego shto ga ponovo pochnu zastrashivati. Priznao je da je ubio ugledne chlanove Partije, rasturao subverzivne pamflete, proneveravao drushtveni novac, prodavao vojne tajne, vrshio sabotazhu svake vrste. Priznao je da je josh od 1968. godine bio istazijski shpijun. Priznao je da veruje u boga, da obozhava kapitalizam i da je seksualno nenormalan. Priznao je da je ubio svoju zhenu iako je znao, iako su i njegovi islednici morali znati, da mu je zhena zhiva. Priznao je da je godinama u lichnom dodiru s Goldshtajnom i da je bio chlan ilegalne organizacije u kojoj su se nalazili skoro svi ljudi koje je poznavao. Priznati sve i okriviti svakoga bilo je lakshe. Osim toga, u celoj stvari je i bilo neke istine. Bilo je istina da je on neprijatelj Partije, a u ochima Partije nije bilo razlike izmedju misli i dela.

Bilo je i drugachijih sec'anja, koja su mu u svesti stajala nepovezana, kao slike okruzhene sa svih strana crnilom.

Nalazio se u c'eliji koja je bila ili mrachna ili osvetljena, jer nije video nishta do nechije ochi. Negde u blizini, sporo i ravnomerno, tiktakao je neki instrument. Ochi su postajale sve vec'e i sjajnije. On najednom uzlete s mesta gde je sedeo, zaroni u te ochi i nestade ga.

Bio je privezan za stolicu okruzhenu brojchanicima, pod sijalicama zaslepljujuc'eg sjaja. Neki chovek u belom mantilu posmatrao je brojchanike. Spolja se zachu bat teshkih chizama. Vrata se otvorishe s treskom. Umarshira oficir voshtana lica, za kojim su ishla dva strazhara.

„Soba sto jedan”, reche oficir.

Chovek u belom mantilu se ne okrete. Nije gledao ni Vinstona; posmatrao je samo brojchanike.

Kotrljao se niz ogroman hodnik, kilometar shirok, pun velichansvene, zlatne svetlosti, smejuc'i se na sav glas i izvikujuc'i priznanja iz punog grla. Priznavao je sve, chak i ono shto je uspeo da zadrzhi pod muchenjem. Prichao je istoriju svog zhivota publici kojoj je ona vec' bila poznata. S njim su bili strazhari, oni drugi islednici, ljudi u belim mantilima, O'Brajen, Dzhulija, Cherington; svi su se zajedno kotrljali niz hodnik i smejali se na sav glas. Neshto stravichno shto je lezhalo u buduc'nosti bilo je nekako preskocheno te se nije desilo. Sve je bilo u redu, bola vishe nije bilo, poslednji detalj njegovog zhivota bio je otkriven, shvac'en, oproshten.

Bio je poshao da ustane s kreveta od dasaka, upola siguran da je chuo O'Brajenov glas. Tokom svih saslushanja, mada ga nikad nije video, Vinston je imao utisak da je O'Brajen pored njega, iza same ivice vidnog polja. O'Brajen je bio taj koji je svim upravljao. On je bio taj koji je pujdao strazhare na njega i koji ih je sprechio da ga ubiju. On je bio taj koji je odluchivao kad c'e Vinston urlikati od bola, kad c'e se odmoriti, kad c'e mu se dati da jede, kad c'e spavati, kad c'e mu se u ruku pumpati droge. On je bio taj koji je postavljao pitanja i predlagao odgovore. On je bio muchitelj, on je bio zashtitnik, on je bio inkvizitor, on je bio prijatelj. A jednom — Vinston nije bio siguran da li je to bilo u snu pod dejstvom droge, ili u normalnom snu, ili chak u nekom trenutku jave — jednom mu je u uvo zashaputao neki glas: „Ne brini, Vinstone; ja bdim nad tobom. Sedam godina sam te posmatrao. Sad je doshao trenutak preokreta. Spashc'u te, uchinic'u te savrshenim.” Nije bio siguran da li je glas bio O'Brajenov; no to je bio isti onaj glas koji mu je rekao „Sreshc'emo se tamo gde nema mraka”, u onom drugom snu, pre sedam godina.

Nije se sec'ao da se saslushanje zavrshilo. Bio je naishao intermeco tame, a zatim se c'elija, ili soba, u kojoj je sada bio pochela polako uoblichavati oko njega. Lezhao je skoro sasvim ravno na ledjima; nije se mogao micati. Svi kljuchni delovi tela bili su mu vezani. Chak je i potiljak bio na neki nachin stegnut. O'Brajen ga je posmatrao odozgo, ozbiljno i pomalo tuzhno. Vidjeno odozdo, lice mu je izgledalo ogrubelo i istrosheno, s kesicama pod ochima i crtama umora od nosa do brade. Bio je stariji no shto je Vinston mislio; mogao je imati chetrdeset pet — pedeset godina. Jedna ruka mu je bila iznad nekog brojchanika iz chijeg je gornjeg kraja virila poluzhica.

„Rekao sam ti”, reche O'Brajen „da c'emo se, ako se opet sretnemo, sresti ovde.” „Da”, reche Vinston.

Bez ikakvog upozorenja sem malog pokreta O'Brajenove ruke, talas bola mu preplavi telo. Bol je uterivao strah u kosti jer mu se nije moglo odrediti poreklo; Vinston je imao utisak da mu je nanesena smrtonosna povreda. Nije znao da li se to stvarno deshava ili se samo takav utisak stvara elektrichnim putem, ali osec'ao je da mu neka sila krivi telo i polagano raskida zglobove. Iako mu je bol naterao znoj na chelo, najgori je od svega bio strah da c'e mu kichma za koji trenutak puc'i. On stezhe zube i poche tegobno disati na nos, pokushavajuc'i da ostane nem shto duzhe mozhe.

„Ti se bojish”, reche O'Brajen posmatrajuc'i mu lice, „da c'e se sledec'eg trenutka neshto prebiti. Posebno se plashish da c'e to biti kichma. Pred ochima imash jasnu sliku prshljenova kako prskaju i kichmene mozhdine kako se cedi iz njih. Je li tako, Vinstone?”

Vinston ne odgovori. O'Brajen vrati poluzhicu u prvobitni polozhaj. Talas bola se povuche skoro istom onom brzinom kojom je i naishao.

„Ovo je bilo na chetrdeset”, reche O'Brajen. „Mozhesh videti da ovaj brojchanik ide do sto. Molim te da imash u vidu, tokom celog nasheg razgovora, da je u mojoj moc'i da ti nanesem bol u koje vreme hoc'u i do kog stepena hoc'u. Ako me budesh lagao, ili pokushavao da vrdash na bilo koji nachin, ili chak pao ispod svog uobichajenog nivoa inteligencije, onog c'esh trenutka kriknuti od bola. Je li ti to jasno?”

„Jeste”, reche Vinston.

O'Brajen postade manje strog. Zamishljeno popravi naochare i podje korak-dva po c'eliji. Kad je progovorio, glas mu je bio blag i strpljiv. Izgledao je kao doktor, nastavnik, chak sveshtenik, kome je pre stalo da objasni nego da kazhnjava.

„Ja se oko tebe trudim, Vinstone”, reche, „jer ti vredish truda. Ti savrsheno dobro znash shta je s tobom. To znash vec' godinama, iako si se borio protiv tog saznanja. Ti si duhovno rastrojen. Patish od losheg pamc'enja. Nisi u stanju da se setish dogadjaja koji su se istinski odigrali, a ubedjujesh sebe da se sec'ash dogadjaja koji se nisu zbili. Na srec'u, ta bolest je izlechiva. Ti se od nje nisi sam izlechio zato shto nisi hteo. Nisi bio spreman da uchinish jedan mali napor volje. Ti se josh uvek — ja to vrlo dobro znam — grchevito drzhish svoje bolesti mislec'i da je ona vrlina. Sad c'emo uzeti jedan primer. S kojom silom je Okeanija ovog trenutka u ratu?”

„Kad su me uhapsili, Okeanija je bila u ratu s Istazijom.”

„S Istazijom. Dobro. I Okeanija je oduvek u ratu s Istazijom, zar ne?”

Vinston udahnu, otvori usta da progovori, ali ne reche nishta. Nije skidao ochiju s brojchanika.

„Istinu, Vinstone, molim te istinu. Tvoju istinu. Reci mi chega se po svom mishljenju sec'ash.”

„Sec'am se da svega nedelju dana pre mog hapshenja uopshte nismo bili u ratu s Istazijom. S njom smo bili u saveznishtvu. Rat se vodio protiv Evroazije. Trajao je chetiri godine. A pre toga...”

O'Brajen ga zaustavi pokretom ruke.

„Josh jedan primer”, reche on. „Pre nekoliko godina imao si ozbiljnu halucinaciju. Verovao si da trojica ljudi, tri bivsha chlana Partije po imenu Dzhons, Aronson i Raterford — ljudi koji su bili pogubljeni zbog izdaje i sabotazhe poshto su sve svoje zlochine priznali u potpunosti — nisu krivi za zlochine za koje su optuzheni. Verovao si da si video neoboriv dokumentarni dokaz da su njihova priznanja lazhna. Postojala je izvesna fotografija u pogledu koje si imao halucinacije. Verovao si da si je odista drzhao u ruci. U pitanju je bila otprilike ovakva fotografija.”

Izmedju O'Brajenovih prstiju pojavi se pravougaoni komadic' papira. On se neKih pet sekundi nadje u Vinstonovom vidnom polju. To je bila fotografija, fotografija oko koje nije moglo biti sumnje. Ona fotografija. Jedna od kopija one fotografije koja je prikazivala Dzhonsa, Aronsona i Raterforda na kongresu Partije u Njujorku, koja mu je sluchajno doshla u ruke pre jedanaest godina i koju je smesta unishtio. Pred ochima mu je bila samo trenutak, a zatim ponovo nestala. Ali video ju je, nema sumnje da ju je video! On uchini ochajnichki, neizdrzhljivo bolan napor da oslobodi gornju polovinu tela. No nije se mogao pomeriti ni za santimetar. Za trenutak beshe zaboravio na brojchanik. Hteo je jedino da ponovo podrzhi fotografiju u ruci, ili bar da je vidi.

„Ona postoji!” uzviknu.

„Ne”, reche O'Brajen.

On ode do drugog kraja sobe. Na zidu s te strane nalazila se rupa za pamc'enje. O'Brajen podizhe poklopac. Nevidjen, slabashni komad papira odleteo na talasu vrelog tazduha; nestajao je u blesku plamena. O'Brajen se okrete od zida.

„Pepeo”, reche. „Pepeo koji se chak ne mozhe ni prepoznati. Prah. Ne postoji. Nije uopshte ni postojala.”

„Ali ona je postojala! Ona postoji! Postoji u sec'anju. Ja je se sec'am. Vi je se sec'ate.”

„Ja je se ne sec'am”, reche O'Brajen.

Vinston se ohladi. To je bila dvomisao. Oseti se smrtno bespomoc'an. Da je mogao biti siguran da O'Brajen lazhe, stvar ne bi imala znachaja. No bilo je savrsheno moguc'e da je O'Brajen zaista zaboravio fotografiju. Ako je tako, onda je vec' zaboravio i da je porekao da je se sec'a, zatim zaboravio i sam chin zaboravljanja. Kako biti siguran da to nije jednostavno podvala? Mozhda je to ludachko ishchashenje svesti zaista moguc'e; to je bila misao koja ga je porazhavala.

O'Brajen ga je zamishljeno posmatrao odozgo. Vishe nego ikad izgledao je kao uchitelj koji se trudi oko deteta koje je zastranilo, ali koje ipak mnogo obec'ava.

„Postoji jedna partijska parola koja se odnosi na proshlost”, reche. „Molim te ponovi je.”

„‚Ko kontrolishe proshlost, kontrolishe buduc'nost; ko kontrolishe sadashnjost, kontrolishe proshlost’”, poslushno ponovi Vinston.

„‚Ko kontrolishe sadashnjost, kontrolishe proshlost’”, reche O'Brajen klimajuc'i glavom, sporo i s odobravanjem. „Da li ti, Vinstone, smatrash da proshlost realno postoji?”

Vinstona opet obuze osec'anje bespomoc'nosti. Ochi mu poleteshe brojchaniku. Ne samo da nije znao da li c'e ga od bola spasti „da” ili „ne”; nije znao chak ni za koji on sam veruje da je tachan.

O'Brajen se blago nasmeshi. „Vinstone, u metafizici nisi jak,” reche. „Do ovog trenutka nisi ni razmishljao shta znachi postojanje. Formulisac'u preciznije. Da li proshlost postoji konkretno, u prostoru? Da li negde postoji neko mesto, neki svet chvrstih predmeta, gde se proshlost josh uvek odvija?”

„Ne”.

„Gde onda postoji proshlost, ako uopshte postoji?”

„U dokumentima. Zapisana.”

„U dokumentima. I...?”

„U svesti. U ljudskom pamc'enju.”

„U pamc'enju. Vrlo dobro. Mi, Partija, kontrolishemo sva dokumenta i sve pamc'enje. Mi dakle kontrolishemo i proshlost, zar ne?”

„Ali kako mozhete sprechiti ljude da pamte?” uzviknu Vinston, ponovo za trenutak zaboravivshi na brojchanik. „Pamc'enje je nevoljno. Ono je van choveka. Kako mozhete kontrolisati pamc'enje? Moje niste stavili pod kontrolu!”

O'Brajen se ponovno namrgodi i polozhi ruku na brojchanik.

„Naprotiv”, reche, „ti ga nisi stavio pod kontrolu. To te je i dovelo ovde. Ti si dospeo ovamo zato shto nisi uspeo u poniznosti, u samodisciplini. Nisi hteo da izvrshish onaj chin pokoravanja koji je cena normalnosti. Vishe si voleo da budesh lud, da budesh manjina koja se sastoji samo od jednog choveka. Vinstone, samo disciplinovan duh mozhe opazhati stvarnost. Ti verujesh da je stvarnost neshto objektivno, spoljno, shto postoji za sebe. Ti isto tako verujesh da je priroda stvarnosti sama po sebi ochigledna. Kad zavaravash sebe mislec'i da neshto vidish, ti pretpostavljash da svi ostali vide isto shto i ti. Ali ja ti velim, Vinstone, da stvarnost nije spoljna. Stvarnost postoji u ljudskoj svesti i nigde vishe. I to ne u svesti pojedinca, koja mozhe greshiti i koja, bilo kako bilo, brzo umire; samo u partijskoj svesti, koja je kolektivna i besmrtna. Istina je ono za shta Partija kazhe da je istina. Stvarnost se mozhe opazhati samo kroz ochi Partije. To je chinjenica koju morash ponovo nauchiti, Vinstone. Za to je potreban chin samounishtenja, napor volje. Pre nego shto c'esh postati normalan, morash se poniziti.”

On zastade nekoliko trenutaka, kao da bi sagovorniku dao vremena da njegove rechi shvati do kraja.

„Da li se sec'ash”, nastavi on, „da si zapisao u svoj dnevnik ‚Sloboda, to je sloboda rec'i da su dva i dva chetiri’?”

„Da”, reche Vinston.

O'Brajen podizhe levu ruku, nadlanicom prema Vinstonu, sakrivshi palac i rashirivshi preostala chetiri prsta.

„Koliko sam prstiju podigao, Vinstone?”

„Chetiri.”

„A ako Partija kazhe da nije chetiri nego pet — koliko onda?”

„Chetiri.”

Rech mu se zavrshi u prigushenom jauku. Kazaljka na brojchaniku beshe uzletela na shezdeset pet. Po celom telu mu izbi znoj. Vazduh mu je prodirao u pluc'a i izlazio s dubokim stenjanjem koje nije mogao zaustaviti chak ni kad je stegao zube. O'Brajen ga je posmatrao, drzhec'i i dalje chetiri prsta rashirena. Zatim povuche poluzhicu. Ovog puta se bol samo malo ublazhi.

„Koliko prstiju, Vinstone?”

„Chetiri.”

Kazaljka se pope na shezdeset.

„Koliko prstiju, Vinstone?”

„Chetiri! Chetiri! Shta drugo da kazhem? Chetiri!”

Kazaljka se mora biti popela josh vishe, ali on je nije pratio. Vid su mu ispunjavali krupno, strogo lice i chetiri prsta. Prsti su mu stajali pred ochima kao stubovi, ogromni, zamagljenih obrisa, pomalo zatreseni; ali bilo ih je bez pogovora chetiri.

„Koliko prstiju, Vinstone?”

„Chetiri! Prekinite, prekinite! Kako mozhete dalje? Chetiri! Chetiri!”

„Koliko prstiju, Vinstone?”

„Pet! Pet! Pet!”

„Ne, Vinstone, to ti nec'e vredeti. Lazhesh me. Ti josh uvek mislish da ih je chetiri. Koliko prstiju, molim?”

„Chetiri! Pet! Chetiri! Koliko hoc'ete. Samo prekinite, prekinite ovaj bol!”

Odjednom se nadje kako sedi, s O'Brajenovom rukom oko ramena. Bio je bez svesti nekoliko sekundi. Spone koje su mu stezale telo bile su olabavljene. Bilo mu je veoma hladno, zubi su mu cvokotali, niz obraze su mu tekle suze. Za trenutak se pripi uz O'Brajena kao dete, osec'ajuc'i chudno smirenje od njegove teshke ruke na svojim ramenima. Imao je osec'anje da je O'Brajen njegov zashtitnik, da je bol neshto shto dolazi spolja, i da je O'Brajen taj koji c'e ga od njega spasti.

„Sporo uchish, Vinstone”, blago reche O'Brajen.

„Pa shta mogu?” zacmolji on. „Kako mogu da ne vidim shta mi je pred ochima. Dva i dva su chetiri.”

„Ponekad, Vinstone. Ponekad su pet. Ponekad su tri. Ponekad sve troje istovremeno. Morash se vishe truditi. Nije lako postati normalan.”

On polozhi Vinstona na krevet. Veze na udovima se ponovo stegoshe, ali bol beshe ishchileo a drhtavica prestala; sad je samo osec'ao slabost i hladnoc'u. O'Brajen mahnu glavom choveku u belom mantilu, koji je celo to vreme stajao nepomichno. Ovaj se sazhe i zagleda se izbliza u Vinstonove ochi, opipa mu puls, polozhi uvo na grudi, kucnu ovde-onde; zatim klimnu prema O'Brajenu.

„Ponovo”, reche O'Brajen.

Bol preplavi Vinstonovo telo. Kazaljkaje morala biti na sedamdeset-sedamdeset pet. On ovog puta zatvori ochi. Znao je da su prsti josh tu, i da ih je chetiri. Bilo je vazhno jedino ostati u zhivotu dok ne prodje grch. Vishe nije primec'ivao da li jauche ili ne. Bol se ponovo ublazhi. On otvori ochi. O'Brajen beshe povukao poluzhicu natrag.

„Koliko prstiju, Vinstone?”

„Chetiri. Pretpostavljam da ih je chetiri. Da mogu, video bih pet. Pokushavam da vidim pet.”

„Shta zhelish: da me ubedish kako vidish pet, ili da ih zaista vidish?”

„Da ih zaista vidim.”

„Ponovo”, reche O'Brajen.

Kazaljka se pope na osamdeset — mozhda i devedeset. Vinston se samo povremeno sec'ao zashto mu se zadaje bol. Iza chvrsto stisnutih kapaka izgledalo mu je da se prsti — chitava shuma prstiju — pokrec'u kao u kakvoj igri, preplic'u i rasplic'u, nestaju jedni iza drugih i ponovo se pojavljuju". Pokushavao je da ih izbroji, nije se vishe sec'ao zashto. Znao je samo da je nemoguc'e izbrojati ih, i da je to na neki nachin posledica tajanstvene istovetnosti izmedju pet i chetiri. Bol se ponovo utisha. Kad je otvorio ochi, vide isti prizor. Bezbroj prstiju, nalik na drvec'e u pokretu, i dalje je prolazilo u oba pravca, ukrshtajuc'i se i ponovo se razdvajajuc'i. On ponovo zazhmuri.

„Koliko sam prstiju podigao, Vinstone?”

„Ne znam. Ne znam. Ubic'ete me ako nastavite. Chetiri, pet, shest — najiskrenije vam kazhem da ne znam.”

„To je vec' bolje”, reche O'Brajen.

U Vinstonovu ruku zabode se igla. Gotovo u istom trenu po celom telu mu se rashiri blazhena, lekovita toplota. Bol je vec' bio dopola zaboravljen. On otvori ochi i zahvalno pogleda navishe, prema O'Brajenu. Na prizor krupnog, izboranog lica, tako ruzhnog a tako inteligentnog, srce mu se stezhe. Da se mogao pomac'i, ispruzhio bi ruku i stavio je O'Brajenu na rame. Nikad ga nije voleo dublje no tog trenutka, i to ne samo zato shto mu je O'Brajen zaustavio bol. Bilo mu se vratilo staro osec'anje da u osnovi nije vazhno je li O'Brajen prijatelj ili neprijatelj. O'Brajen je bio chovek s kojim se moglo razgovarati. Mozhda choveku i nije toliko potrebno da bude voljen koliko da bude shvac'eno O'Brajen ga je muchenjem doterao do ivice ludila, a za neko vreme c'e ga poslati i u smrt. To nishta nije smetalo. U izvesnom smislu dubljem od prijateljstva, njih dvojica su bili intimni; mada to nijedan od njih nije iskazao rechima, postojalo je neko mesto gde se mogu sresti i razgovarati. O'Brajen ga je odozgo posmatrao s izrazom lica koji je nagoveshtavao da i on sam misli tu misao. Kad je progovorio, ton mu je bio lak i neusiljen.

„Znash li gde se nalazish, Vinstone?”

„Ne znam. Nagadjam. U Ministarstvu ljubavi.”

„Znash li koliko si vremena ovde?”

„Ne znam. Danima, nedeljama, mesecima — verovatno mesecima.”

„A zashto mislish da mi dovodimo ljude ovamo?”

„Da ih naterate da priznaju.”

„Ne, nije zato. Pokushaj ponovo.”

„Da ih kaznite.”

„Ne!” uzviknu O'Brajen. Glas mu se beshe naglo promenio, a lice odjednom postalo istovremeno strogo i uzbudjeno. „Ne! Ne da samo izvuchemo priznanje, ne da samo kaznimo. Hoc'esh da ti kazhem zashto smo te doveli ovamo? Da te izlechimo! Da te uchinimo normalnim! Molim te da shvatish, Vinstone, da niko koga dovedemo ovamo ne izlazi iz nashih ruku neizlechen! Nas ne zanimaju ti glupavi zlochini koje si pochinio. Partiju ne zanima otvoreni chin: jedino do chega je nama stalo jeste misao. Mi se ne zaustavljamo na tome da unishtavamo svoje protivnike; mi ih menjamo. Shvatash li shta hoc'u time da kazhem?”

Bio je nagnut nad Vinstona. Tako izbliza, lice mu je izgledalo ogromno, a vidjeno odozdo, chinilo se strahovito ruzhno. Sem toga, bilo je ispunjeno nekim zanosom, nekom ludachkom predanoshc'u. Vinstonu se ponovo skupi srce. Da je bilo moguc'e, uvukao bi se u krevet josh dublje. Bio je siguran da c'e O'Brajen povuc'i poluzhicu iz chiste obesti. Medjutim, O'Brajen se u tom trenutku okrete i podje nekoliko koraka gore-dole. Zatim nastavi, manje zhestoko:

„Pre svega treba da shvatish da ovde nema muchenika. Chitao si o verskim progonima u proshlosti. U srednjem veku postojala je inkvizicija. Ona je propala. Cilj joj je bio da iskoreni jeres, a postigla je to da ju je ojachala. Na svakog jeretika koga je spalila na lomachi pojavljivalo se na hiljade novih. Zashto? Zato shto su se pokajali; u stvari ubijala ih je zato shto se nisu pokajali. Ljudi su umirali zato shto se nisu hteli odrec'i svojih pravih verovanja. Prirodno, sva slava je pripadala zhrtvi, a sva sramota inkvizitoru koji ju je spaljivao. Kasnije, u dvadesetom veku, pojavili su se totalitaristi: nemachki nacisti i ruski komunisti. Staljinisti su proganjali jeretike svirepije nego inkvizicija. Sem toga, chinilo im se da su iz greshaka u proshlosti izvukli pouku; u svakom sluchaju, znali su da ne smeju stvarati muchenike. Pre no shto su izvodili svoje zhrtve na javne procese, namerno su im unishtavali dostojanstvo. Iscrpljivali su ih muchenjem i samoc'om sve dok ti ljudi nisu postali bedne, kukavne ruine, koje su priznavale sve shto im se stavi u usta, ruzhile same sebe, optuzhivale se medjusobno i krile se jedne iza drugih, cvilec'i za milost. Pa ipak se posle nekoliko godina cela stvar ponovila. Mrtvi ljudi postali su muchenici, a njihovo ponizhenje bilo je zaboravljeno. I opet: zashto? Pre svega zato shto su njihova priznanja bila ochigledno iznudjena i neistinita. Mi takve greshke ne pravimo. Sva priznanja koja se ovde izreknu istinita su. Mi ih chinimo istinitim. A iznad svega, ne dopushtamo da se mrtvi dignu protiv nas. Ne bi smeo dalje zamishljati da c'e te potomstvo osvetiti, Vinstone. Potomstvo nec'e ni chuti za tebe. Bic'esh potpuno izvuchen iz toka istorije. Pretvoric'emo te u gas i razvejati u stratosferu. Od tebe nec'e ostati nishta: ni ime u spisku, ni sec'anje u glavi. Bic'esh unishten u proshlosti kao i u buduc'nosti. Nec'esh biti postojao.”

Zashto onda gubite vreme muchec'i me? pomisli Vinston s trenutnom gorchinom. O'Brajen se zaustavi u pola koraka kao da je Vinston to izgovorio naglas. Njegovo krupno ruzhno lice se priblizhi, malo suzhenih ochiju.

„Ti sad mislish”, reche on, „zashto gubimo vreme i prethodno te saslushavamo, kad nameravamo da te potpuno unishtimo, tako da nishta shto kazhesh ili uradish nec'e imati nikakyog znachaja. To si mislio, zar ne?”

„Da”, reche Vinston.

O'Brajen se jedva primetno osmehnu. „Ti si feler u tkanini, Vinstone. Ti si mrlja koja se mora izbrisati. Zar ti nisam malochas rekao da se mi razlikujemo od progonitelja iz proshlosti? Mi se ne zadovoljavamo negativnom poslushnoshc'u, chak ne ni najponiznijim pokoravanjem. Kad nam se najzad budesh predao, to mora biti po tvojoj slobodnoj volji. Mi ne unishtavamo jeretika zato shto nam se suprotstavlja; dokle god nam se suprotstavlja, mi ga uopshte ne unishtavamo. Mi ga preobrac'amo, zarobljavamo srzh njegove svesti, mi ga preoblichavamo. Mi sazhizhemo sve zlo i sve iluzije u njemu; pridobijamo ga za svoju stranu, i to ne na izgled, nego istinski — on postaje srcem i dushom nash. Mi od njega prvo stvorimo nasheg choveka pa ga tek onda ubijamo. Nepodnoshljivo nam je da igde na svetu postoji pogreshna misao, ma koliko bila tajna i nemoc'na. Chak ni u trenutku smrti ne mozhemo dopustiti nikakva skretanja. U proshlosti je jeretik, iduc'i na lomachu, i dalje bio jeretik; propagirao je svoju jeres, zanosio se njome. Chak je zhrtva staljinskih chistki mogla nositi bunt u svojoj glavi dok je ishla hodnikom chekajuc'i metak. Ali mi chinimo mozak savrshenim pre nego shto ga raznesemo. Zapovest starih despotskih sistema bila je ‚Nemoj’. Zapovest totalitarnih sistema bila je ‚Budi’. Nasha zapovest je ‚Jesi’. Niko koga dovedemo ovde vishe ne ustaje protiv nas. Svakoga ochistimo do kraja. Chak i ona tri bedna izdajnika u chiju si nevinost nekad verovao — Dzhons, Aronson i Raterford — i njih smo na kraju slomili. U njihovom saslushavanju, uchestvovao sam i ja. Video sam ih kako se polagano iscrpljuju, cvile, puze, plachu — i to na kraju ne od straha, nego jedino od kajanja. Kad smo s njima bili gotovi, bili su samo ljushture ljudi. U njima nije bilo vishe nichega sem zhalosti zbog onoga shto su uchinili, i ljubavi prema Velikom Bratu. Bilo je dirljivo videti koliko su ga voleli. Molili su da ih streljamo odmah, da bi umrli dok im je mozak josh chist.”

Glas mu beshe postao gotovo sanjalachki. Na licu su mu se opet videli onaj zanos i ono ludachko odushevljenje. Ne pretvara se, pomisli Vinston; nije dvolichan; on veruje u ono shto govori. Najvishe ga je muchila sopstvena intelektualna nedoraslost. Posmatrao je teshku a ipak elegantnu priliku kako koracha gore-dole, kako mu ulazi i izlazi iz vidnog polja. O'Brajen je u svakom pogledu bio vec'i od njega. On sam nije imao, niti ikad mozhe imati, nijednu misao koju O'Brajen nije josh odavno upoznao, ispitao i odbacio. U O'Brajenovom duhu bio je sadrzhan Vinstonov. No u tom sluchaju, kako je moguc'e da O'Brajen bude lud? Mora biti da je lud on, Vinston. O'Brajen se zaustavi i pogleda ga odozgo.

„Nemoj zamishljati da c'esh se spasti, Vinstone, ma koliko nam se potpuno predao. Mi ne shtedimo nikog ko je jednom zastranio. Chak i ako nam se prohte da te pustimo da odzhivish svoj zhivot do prirodne smrti, ni tad nam nec'esh pobec'i. Shta ti se desi ovde, ostaje zauvek. Shvati to unapred. Smozhdic'emo te do stepena odakle nema povratka. Ovde c'e ti se dogoditi stvari od kojih se nikad nec'esh oporaviti, makar zhiveo hiljadu godina. Vishe nikad nec'esh moc'i da imash obichna ljudska osec'anja. U tebi c'e sve biti mrtvo. Vishe nikad nec'esh biti kadar da osetish ljubav, prijateljstvo, radost zhivota, smeh, radoznalost, hrabrost, poshtenje. Bic'esh shupalj. Mi c'emo te isprazniti, a potom ispuniti samima sobom.”

On zastade i dade znak choveku u belom mantilu. Vinston oseti kako mu se neki teshki aparat smeshta iza glave. O'Brajen sede na krevet, te mu je lice bilo skoro na istom nivou s Vinstonovim.

„Tri hiljade”, reche, govorec'i preko Vinstonove glave choveku u belom mantilu.

Dva meka tampona, blago ovlazhena, pritisnushe Vinstonove slepoochnice. On uzdrhta. Bic'e bola, nekog novog bola. O'Brajen polozhi svoju ruku na njegovu, ohrabrujuc'i; gotovo nezhno.

„Ovog puta te nec'e boleti”, reche on. „Gledaj me pravo u ochi.”

U tom trenutku se zbi razorna eksplozija ili neshto shto je lichilo na eksploziju, mada nije bio siguran da li je bilo i zvuka. No u svakom sluchaju video je zaslepljujuc'i blesak. Nije ga bolelo nishta, jedino se osetio nemoc'an. Iako je vec' lezhao na ledjima kad se to desilo, imao je chudan utisak da je oboren na leda nekim strashnim, bezbolnim udarcem. Sem toga, neshto mu se i u glavi bilo promenilo. Dok mu se vid ponovo izoshtravao, on se seti gde je i prepoznade lice koje je gledalo u njegovo; ali negde je postojala neka praznina, kao da mu je iz mozga izvadjen komad.

„Proc'i c'e”, reche O'Brajen. „Pogledaj me u ochi. S kojom je zemljom Okeanija u ratu?”

Vinston razmisli. Znao je shta znachi rech Okeanija, i da je on gradjanin Okeanije. Sec'ao se takodje i Evroazije i Istazije, ali ko je s kim u ratu nije znao. Nije se chak ni sec'ao nikakvog rata.

„Ne sec'am se.”

„Okeanija je u ratu s Istazijom. Sec'ash li se sad?”

„Da.”

„Okeanija je oduvek u ratu s Istazijom. Od pochetka tvog zhivota, od pochetka Partije, od pochetka istorije, rat traje bez prekida, uvek isti rat. Sec'ash li se toga?”

„Da.”

„Pre jedanaest godina stvorio si legendu o trojici ljudi koji su bili osudjeni na smrt zbog izdaje. Tvrdio si da si video komad papira koji je dokazivao njihovu nevinost. Takav komad papira nikad nije postojao. Ti si ga izmislio, a kasnije si po verovao u njega. Sad se sec'ash upravo onog trenutka kas si ga izmislio. Sec'ash li se?”

„Da.”

„Malopre sam podigao prste na ruci i pokazao ti. Video si pet prstiju. Sec'ash li se?”

„Da.”

O'Brajen podizhe prste leve ruke, sakrivshi palac.

„Ovde ima pet prstiju. Vidish li pet prstiju?”

„Da.”

I zaista ih je video toliko, za jedan kratak trenutak, pre nego shto mu se predeo svesti izmenio. Video je pet prstiju, bez ikakve deformacije. Onda sve ponovo postade normalno, i stari strah, mrzhnja i zgranutost se vratishe i skolishe ga. No postojao je trenutak — nije znao koliki, mozhda trideset sekundi — jasnoc'e i sigurnosti, kad je svaka nova O'Brajenova sugestija ispunjavala po jedno prazno mesto i postajala apsolutna istina, kad je dva i dva moglo isto tako lako biti tri kao i pet, da je to bilo potrebno. Taj trenutak beshe izbledeo pre nego je O'Brajen spustio ruku; no, iako se nije dao povratiti, ostao je u sec'anju, kao shto u sec'anju ostaje kakav intenzivan dozhivljaj iz nekog udaljenog doba zhivota, doba kad je chovek bio sasvim druga lichnost nego u trenutku sec'anja.

„Sad vidish”, reche O'Brajen „da je to, bilo kako bilo, moguc'e.”

„Da”, reche Vinston.

O'Brajen ustade zadovoljna lica. Levo od njega Vinston spazi choveka u belom mantilu kako odbija vrh ampule i puni shpric. O'Brajen se okrete Vinstonu s osmehom, i, gotovo na stari nachin, popravi naochare na nosu.

„Sec'ash li se da si napisao u dnevniku”, reche, „da je svejedno jesam li ti prijatelj ili neprijatelj, poshto sam, u najmanju ruku, chovek koji te razume i s kojim se mozhe razgovarati? Imao si pravo. Ja volim da razgovaram s tobom. Dopada mi se ustrojstvo tvog intelekta. Podsec'a me na moje, s tom razlikom shto si ti lud. Pre nego shto zavrshimo ovu seansu, mozhesh mi postaviti nekoliko pitanja, ako hoc'esh.”

„Bilo kakvih?”

„Kakvih hoc'esh.” On vide da su Vinstonove ochi na brojchaniku. „Iskljuchen je. Koje ti je prvo pitanje?”

„Shta ste uradili s Dzhulijom?” upita Vinston.

O'Brajen se ponovo osmehnu. „Izdala te je, Vinstone. Smesta, bez rezerve. Retko sam kad video da nam neko pristupa tako brzo. Da je vidish, jedva bi je poznao. Sav. bunt, sve obmane, sva ludost, sva iskvarenost duha — sve je to isterano iz nje. To je bilo savrsheno obrac'enje, shkolski primer.”

„Muchili ste je?”

O'Brajen ostavi ovo bez odgovora. „Sledec'e pitanje”, reche.

„Da li Veliki Brat postoji?”

„Razume se da postoji. Partija postoji. Veliki Brat je otelovljenje Partije.”

„Da li on postoji u istom smislu kao i ja?”

„Ti ne postojish”, reche O'Brajen.

Njega ponovo napade osec'anje bespomoc'nosti. Poznavao je, ili bar mogao zamisliti, argumente kojima bi se dokazalo da on ne postoji; ali oni su bili besmislice, igra rechima. Zar i sama izjava „ti ne postojish” ne sadrzhi logichki apsurd? Ali shta vredi to rec'i? Duh mu se skupi pri pomisli na neporecive, ludachke argumente kojima bi ga O'Brajen srubio.

„Mislim da postojim”, umorno reche. „Svestan sam postojanja svoje lichnosti. Rodjen sam, i umrec'u. Imam ruke i noge. Zauzimam odredjeno mesto u prostoru. Nijedno chvrsto telo ne mozhe zauzimati to isto mesto u isto vreme. Da li Veliki Brat postoji u tom smislu?

„To nije vazhno. On postoji.”

„Hoc'e li Veliki Brat umreti?”

„Razume se da nec'e. Kako bi mogao da umre? Sledec'e pitanje.”

„Da li Bratstvo postoji?”

„To, Vinstone, nec'esh saznati nikad. Ako reshimo da te pustimo na slobodu kad budemo gotovi s tobom, ako dochekash i devedesetu, ni tad nec'esh saznati da li je na to pitanje odgovor da ili ne. Dokle god budesh zhiv, to c'e u tvojoj glavi ostati nereshena zagonetka.”

Vinston je lezhao c'utec'i. Grudi su mu se dizale i spushtale malo ubrzanije. Josh uvek nije bio postavio ono pitanje koje mu je prvo doshlo u glavu. Znao je da ga mora postaviti, a ipak mu se chinilo da jezik odbija da ga izgovori. Na O'Brajenovom licu moglo se prochitati da ga to zabavlja. Chinilo se chak da mu i naochare imaju neki ironichan sjaj. Zna, pomisli Vinston, zna shta c'u ga pitati! Na tu pomisao, iz njega grunushe rechi:

„Shta je u sobi sto jedan?”

O'Brajenu se izraz lica ne promeni. On odgovori suvo:

„Znash ti shta je u sobi sto jedan, Vinstone. Svako zna shta je u sobi sto jedan.”

On podizhe prst prema choveku u belom mantilu. Seansa je ochigledno bila gotova. U Vinstonovu ruku se zari igla. On gotovo istog trenutka utonu u dubok san.

3

"Tvoje lechenje ima tri faze”, reche O'Brajen. Uchenje, shvatanje i prihvatanje. Vreme je da udjesh u drugu fazu.”

Kao i uvek, Vinston je lezhao na ledjima. No odnedavna su mu veze bile labavije. Josh uvek su ga vezivale za krevet, ali sad je mogao da malo pokrene kolena, okrene glavu s jedne strane na drugu i da podigne ruke u laktu. Brojchanik je takodje postao manje uzhasan. Od njegovih udara spasavala ga je hitrina duha; O'Brajen je povlachio ruchicu uglavnom samo onda kad je Vinston ispoljavao neinteligenciju. Ponekad bi proshla cela seansa a da O'Brajen ne upotrebi brojchanik. Vinston nije znao koliko je seansi bilo. Ceo taj proces kao da se protezao dugo, beskrajno — verovatno nedeljama — a razmaci izmedju seansi trajali su katkad nekoliko dana a katkad samo sat ili dva.

„Lezhec'i ovde”, reche O'Brajen, „chesto si se chudio — chak si i mene pitao — zashto Ministarstvo ljubavi troshi toliko vremena i truda na tebe. Dok si bio slobodan, zbunjivalo te je, u osnovi, to isto pitanje. Bio si u stanju da shvatish mehanizam drushtva u kome zhivish, ali ne i njegove pokretachke motive. Sec'ash li se da si napisao u dnevniku ‚Jasno mi je kako; nije mi jasno zashto’? I upravo kad si pocheo razmishljati o onome ‚zashto’, pocheo si da sumnjash u svoju normalnost. Prochitao si knjigu, Goldshtajnovu knjigu; ili bar neke delove. Da li si odatle saznao ishta shto vec' nisi znao?”

„Vi ste je prochitali?” upita Vinston.

„Ja sam je napisao. To jest, uchestvovao sam u pisanju. Kao shto znash, nijedna knjiga se ne proizvodi samostalno.”

„Je li istina ono shto u njoj pishe?”

„Shto se opisa tiche, jeste. Medjutim, program akcije koji ona iznosi sushta je besmislica. Potajno nagomilavanje znanja — postepeno shirenje prosvec'enosti — konachno proleterska revolucija — zbacivanje Partije s vlasti. Ti si i sam predvideo da c'e to pisati u njoj. Sve je to besmislica. Proleteri se nec'e nikad pobuniti, ni za hiljadu godina, ni za milion. Ne mogu. Ne moram ti rec'i zashto: ti to znash i sam. Ako si ikad gajio snove o ustanku, morash ih napustiti. Partija se ni na koji nachin ne mozhe zbaciti s vlasti. Vladavina Partije je vechna. To treba da ti bude polazna tachka u daljem razmishljanju.”

On se priblizhi krevetu. „Vechna!” ponovi. „A sad da se vratimo na pitanja ‚kako’ i ‚zashto’. Tebi je prilichno jasno kako se Partija odrzhava na vlasti. Sad mi reci zashto se mi drzhimo vlasti. Shta nas na to pokrec'e? Zashto zhelimo moc'? Hajde, govori”, dodade kad mu Vinston nije odgovorio.

Vinston ipak ne progovori josh trenutak-dva. Beshe ga savladalo osec'anje zamorenosti. S O'Brajenovbg lica ponovo je zrachila jedva primetna ludachka zanesenost. Znao je unapred shta c'e O'Brajen rec'i. Da Partija ne zheli vlast radi sebe same nego za dobro vec'ine. Da ona zheli vlast zato shto su ljudi iz masa slabic'i i kukavice koji ne mogu izdrzhati slobodu niti se suochiti s istinom, te da im zato moraju rukovoditi i sistematskl Ih obmanjivati drugi, jachi od njih. Da chovechanstvo mora birati izmedju slobode i srec'e, i da je, za ogromnu vec'inu, srec'a bolja. Da je Partija vechiti zashtitnik slabih, sekta predana jedinstvenom idealu koja chini zlo da bi stvorila dobro, koja zhrtvuje svoju srec'u za srec'u drugih. Strashno je to, pomisli Vinston, strashno je to shto c'e O'Brajen verovati u sve ovo kad bude izrekao ove rechi. Vidi mu se po licu. O'Brajen zna sve. Zna hiljadu puta bolje no Vinston u kakvom ponizhenju zhivi ogromna masa ljudi i kojim ih lazhima i varvarskim delima Partija odrzhava u takvom stanju. On je shvatio sve, odmerio sve, i zakljuchio da nishta od toga nije vazhno; krajnji cilj opravdava sve. Shta se mozhe, pomisli Vinston, protiv ludaka koji je inteligentniji nego ti, koji pravichno saslusha tvoje argumente a zatim jednostavno nastavlja sa svojim ludilom?

„Vi rukovodite nama za nashe dobro”, reche slabim glasom. „Vi verujete da ljudi nisu sposobni da upravljaju sami sobom i stoga...”

On se trzhe i skoro kriknu. Kroz telo mu beshe proshao udar bola. O'Brajen beshe povukao poluzhicu do trideset pet.

„Glupost, Vinstone, glupost!” uzviknu. „Morao bi biti pametniji.”

Vrati poluzhicu na mesto i nastavi:

„Ja c'u ti sad rec'i odgovor na moje pitanje. Evo u chemu je stvar. Partija zheli moc' jedino i iskljuchivo radi same moc'i. Nas ne zanima dobrobit drugih; zanima nas samo moc'. Ni bogatstvo, ni raskosh, ni dug zhivot, ni srec'a; samo moc', chista moc'. Shta znachi chista moc', shvatic'esh odmah. Mi se razlikujemo od svih oligarhijskih grupa iz proshlosti utoliko shto znamo shta radimo. Svi ostali, chak i oni koji su nam bili slichni, bili su kukavice ilicemeri. Nemachki nacisti i staljinisti su nam po svojim metodima bili vrlo blizu, ali nikad nisu imali hrabrosti da priznaju svoje motive. Oni su tvrdili, mozhda chak i verujuc'i u to, da su se dochepali vlasti ne zhelec'i, i na ogranicheno vreme; da odmah iza ugla lezhi raj u kome c'e svi ljudi biti slobodni i jednaki. Mi nismo takvi. Mi znamo da niko ne grabi vlast s namerom da je se odrekne. Moc' nije sredstvo, moc' je cilj. Ne uspostavlja se diktatura da bi se sachuvala revolucija nego se podizhe revolucija da bi se uspostavila diktatura. Cilj progonjenja je progonjenje. Cilj muchenja je muchenje. Cilj moc'i je moc'. Da li sad pochinjesh da me shvatash?”

Vinstona iznenadi, kao shto ga je i ranije iznenadjivao, zamor na O'Brajenovom licu. Bilo je jako, mesnato i brutalno, bilo je puno inteligencije i neke uzdrzhane strasti pred kojom se osec'ao bespomoc'an; ali bilo je i umorno. Ispod ochiju su bile kesice, kozha je vi sila s jagodica. O'Brajen se nazhe nad njega, namerno mu primichuc'i istrosheno lice.

„Ti sad mislish”, reche on, „da je moje lice staro i izmoreno. Mislish kako govorim o moc'i, a nesposoban sam da sprechim makar raspadanje svog sopstvenog tela. Zar ne mozhesh da shvatish, Vinstone, da jedinka nije nishta vishe do c'elija? Zamor c'elije je elan organizma. Da li se umire kad se odseku nokti?”

Okrete se na drugu stranu i ponovo zakoracha po sobi, drzhec'i jednu ruku u dzhepu.

„Mi smo sveshtenici moc'i”, reche. „Bog, to je moc'. No shto se tebe tiche, moc' je trenutno samo rech. Vreme je da steknesh predstavu o tome shta znachi moc'. Pre svega treba da shvatish da je moc' kolektivna stvar. Jedinka je moc'na samo kad prestane biti jedinka. Tebi je poznata parola Partije: ‚Sloboda je ropstvo.’ Je li ti padalo na pamet da se ona mozhe chitati i natrashke? Ropstvo je sloboda. Usamljen — slobodan — chovek c'e uvek biti porazhen. Tako mora biti, jer je svakom ljudskom bic'u sudjeno da umre, shto je najvec'i od svih poraza. Ali ako je u stanju da se potpuno, do kraja potchini, ako se mozhe utopiti u Partiju tako da su on i Partija jedno, onda je svemoc'an i besmrtan. Drugo shto treba da shvatish jeste da moc' znachi moc' nad ljudskim bic'ima. Nad telom — ali pre svega nad duhom. Moc' nad materijom — spoljnom stvarnoshc'u, kako bi je ti nazvao — nema znachaja. Nasha vlast nad materijom je vec' apsolutna.”

Vinston za trenutak zaboravi brojchanik. Pokusha da se podigne u sedec'i stav, i uspe samo da se bolno istegne.

„Ali kako mozhete imati vlast nad materijom?” eksplodira. „Vi nemate vlast chak ni nad klimom, chak ni nad silom tezhe. Da i ne govorimo o bolestima, fizichkom bolu, smrti...”

O'Brajen ga uc'utka pokretom ruke. „Mi imamo vlast nad materijom zato shto imamo vlast nad duhom. Stvarnost je sadrzhana u lobanji. Postepeno c'esh nauchiti, Vinstone. Nema nichega shto mi ne mozhemo. Da budemo nevidljivi, da lebdimo u vazduhu — shta god hoc'esh. Ja bih mogao uzleteti s ovog poda kao mehur sapunice kad bih hteo. Ali nec'u, jer Partija to nec'e. Ti bi se morao okanuti tih shvatanja iz devetnaestog veka o prirodnim zakonima. Mi pravimo prirodne zakone.”

„Nije istina! Vi ne vladate chak ni ovom planetom. A Evroazija i Istazija? Njih josh niste osvojili.”

„Nije vazhno. Pobedic'emo ih kad nam bude odgovaralo. No chak i da ih ne pobedimo, shta bi to smetalo? Mi ih mozhemo jednostavno iskljuchiti iz svesti. Okeanija je ceo svet.”

„Ali i sama zemlja je samo zrnce prashine. A chovek je sic'ushan — bespomoc'an! Otkad on postoji. Zemlja je milionima godina bila nenastanjena.”

„Kojeshta. Zemlja je stara koliko i mi, nishta starija. Kako bi mogla biti starija? Sve shto postoji, postoji samo kroz ljudsku svest.”

„Ali stene su pune kostiju izumrlih zhivotinja — mamuta, mastodonata i ogromnih gmizavaca koji su postojali daleko pre nego shto se uopshte chulo za choveka.”

„Vinstone, jesi li ti video te kosti? Razume se da nisi. Njih su izmislili biolozi iz devetnaestog veka. Pre choveka nije postojalo nishta. Posle choveka, ako on ikad nestane s lica zemlje, nec'e biti nicheg. Van choveka ne postoji nishta.”

„Ali van nas je ceo kosmos. Pogledajte zvezde! Neke od njih su udaljene milionima svetlosnih godina. One su nam zauvek van dohvata.”

„Shta su zvezde?” ravnodushno reche O'Brajen. „Plamichci udaljeni koji kilometar. Da hoc'emo, mogli bismo stic'i do njih. Ili ih izbrisati. Zemlja je centar vasione. Sunce i zvezde se okrec'u oko nje.”

Vinston uchini josh jedan grchevit pokret. Ovog puta nije rekao nishta. O'Brajen nastavi kao da odgovara na izrechenu primedbu:

„Razume se, za izvesne svrhe to nije istina. Kad plovimo okeanom, ili kad predvidjamo pomrachenje, chesto nam je pogodno da pretpostavimo da se zemlja okrec'e oko sunca i da su zvezde udaljene milione miliona kilometara. Ali shta s tim? Mislish li da nismo u stanju da stvorimo dvostruki sistem astronomije? Zvezde mogu biti i blizu i daleko, vec' prema tome kako nam je potrebno. Mislish li da nashi matematichari nisu tome dorasli? Jesi li zaboravio dvomisao?”

Vinston ponovo potonu u krevet. Shta je god govorio, brz odgovor ga je lomio kao tojaga. A ipak je znao, znao, da je u pravu. Verovanje da van sopstvenog duha ne postoji nishta — pa valjda postoji neki nachin da se dokazhe da je pogreshno? Zar nije josh odavno u proshlosti oboreno? Za to verovanje postojalo je chak i ime, ali ga se nije mogao setiti. O'Brajenove usne, dok ga je posmatrao odozgo, iskrivishe se u blag osmejak.

„Rekoh ti, Vinstone”, reche on, „da si u metafizici slab. Rech koje pokusha vash da se setish jeste solipsizam. Ali greshish. To nije solipsizam. Kolektivni solipsizam, ako hoc'esh — to da. Ali to je druga stvar; chak sasvim suprotna. Ali skrenuli smo s pravca”, dodade izmenjenim tonom. „Prava moc', moc' za koju se mi moramo boriti i danju i noc'u, nije moc' nad stvarima nego nad ljudima.” Zastade, i za trenutak ponovo postade slichan uchitelj u koji ispituje bistrog djaka: „Kazhi mi, Vinstone, kako jedan chovek uspostavlja svoju moc' nad drugim?”

Vinston razmisli. „Primoravajuc'i ga da pati”, reche.

„Upravo tako. Primoravajuc'i ga da pati. Nije dovoljna samo pokornost. Ako ne pati, kako c'esh znati da se pokorava tvojoj volji, a ne svojoj? Moc' se sastoji u nanoshenju bola i ponizhenja. Moc' se sastoji u tome da se ljudski duh razbije na komade a potom sastavi u zheljeni oblik. Da li ti sad biva jasno kakav svet mi stvaramo? Taj svet je potpuna suprotnost onim glupavim hedonistichkim utopijama koje su zamishljali reformatori u proshlosti. Svet straha, izdajstva i muke, svet u kome se gazi i biva zgazhen, svet koji c'e s procesom rafiniranja postajati nemilosrdniji. Napredak u nashem svetu znachic'e napredak ka povec'anju bola. Stare civilizacije su tvrdile da se zasnivaju na ljubavi i pravdi. Nasha se zasniva na mrzhnji. U nashem svetu nec'e biti drugih emocija do straha, gneva, trijumfa i samounizhenja. Sve ostalo c'emo unishtiti — sve. Vec' slamarno misaone navike koje su prezhivele iz perioda pre Revolucije. Raskinuli smo vezu izmedju deteta i roditelja, izmedju choveka i choveka, i izmedju choveka i zhene. Vishe se niko ne usudjuje da veruje supruzi, detetu, prijatelju. No u buduc'nosti nec'e biti ni supruga ni prijatelja. Deca c'e se oduzimati od majki po porodaju, kao jaja od kokoshke. Seksualni instinkt c'e biti unishten. Produzhavanje vrste bic'e formalnost koja c'e se obavljati jednom godishnje, kao shto se produzhuje knjizhica za snabdevanje. Ukinuc'emo orgazam. Nashi neurolozi upravo rade na tome. Nec'e biti odanosti, sem odanosti Partiji. Nec'e biti ljubavi, sem ljubavi prema Velikom Bratu. Nec'e biti smeha, sem smeha pobedi oca nad pobedjenim. Nec'e biti umetnosti, nec'e biti knjizhevnosti, nec'e biti nauke. Kad postanemo svemoc'ni, nauka nam vishe nec'e biti potrebna. Nec'e biti razlike izmedju lepog i ruzhnog. Nec'e biti radoznalosti, nec'e biti uzhivanja u zhivotu. Sva konkurentska zadovoljstva bic'e unishtena. Ali uvek — to nemoj zaboraviti, Vinstone — uvek c'e biti opijenosti od moc'i, sve vec'e i sve suptilnije. Uvek, u svakom trenutku, postajac'e uzbudjenje pobede, drazh gazhenja po neprijatelju koji je bespomoc'an. Ako hoc'esh sliku o buduc'nosti, zamisli chizmu kako gazi ljudsko lice — zauvek.”

On zastade, kao da je ochekivao da c'e Vinston progovoriti. Vinston beshe pokushao da se ponovo utopi u povrshinu kreveta. Nije mogao da izusti ni rech. Chinilo mu se da mu se srce sledilo. O'Brajen produzhi:

„I zapamti da je to zauvek. Uvek c'e biti tog lica po kome treba gaziti. Jeretik, neprijatelj drushtva, uvek c'e postojati da bismo ga mogli ponovo pobedjivati i ponizhavati. Sve kroza shta si proshao otkako si nam dopao u ruke — sve c'e se to nastaviti, i to josh gore. Shpijuniranja, izdaje, hapshenja, muchenja, pogubljenja, nestajanja, nec'e nikad prestati. Taj svet c'e biti svet straha isto koliko i trijumfa. Shto bude jacha, Partija c'e biti bezobzirnija; shto je slabiji otpor, to je jachi despotizam. Goldshtajn i njegove jeresi zhivec'e vechito. Svakog dana, svakog trenutka, bic'e porazhavane, obezvredjivane, ismevane, popljuvane – a ipak c'e uvek prezhivljavati. Ova drama koju sam s tobom igrao sedam godina odigravac'e se opet i opet, generaciju za generacijom, uvek u sve suptilnijem obliku. Uvek c'emo imati jeretika pred sobom, prepushtenog nama na milost i nemilost, koji vrishti od bola, slomljen, dostojan prezira — i koji c'e se na kraju potpuno pokajati, spasen od samog sebe, koji c'e od svoje volje puziti do nashih stopa. To je svet koji pripremamo, Vinstone. Svet pobede za pobedom, trijumfa za trijumfom; beskrajnog pritiskanja, pritiskanja, pritiskanja na zhivac moc'i. Vidim da pochinjesh da shvatash kako c'e taj svet izgledati. Ali na kraju c'esh prevazic'i golo shvatanje. Prihvatic'esh ga i postati deo njega.

Vinston se beshe dovoljno povratio da mozhe govoriti. „Ne mozhete!” reche slabim glasom.

„Shta mislish tom primedbom, Vinstone?”

„Ne mozhete stvoriti takav svet koji ste mi sad opisali. To je san. Takav svet je nemoguc'.”

„Zashto?”

„Nemoguc'e je zasnovati jednu civilizaciju na strahu, mrzhnji i surovosti.”

„Zashto ne?”

„Ne bi imala vitalnosti. Izvrshila bi samoubistvo.”

„Kojeshta. Ti si pod utiskom da mrzhnja iscrpljuje vishe nego ljubav. Zashto bi bila takva? Pa i kad bi bila, shta onda? Recimo da mi reshimo da se istroshavamo brzhe. Recimo da ubrzamo tempo zhivota tako da ljudi postanu senilni u tridesetoj godini. Pa shta? Zar ne mozhesh shvatiti da smrt jedinke nije smrt? Partija je besmrtna.”

Kao i obichno, od njegovog glasa Vinston se oseti smlavljen i bespomoc'an. Uz to se bojao da c'e O'Brajen ponovo povuc'i poluzhicu na brojchaniku. No ipak nije mogao da c'uti. Slabashno, bez argumenata, bez ichega shto bi ga podrzhavalo sem neiskazivog straha od onoga shto je O'Brajen rekao, on se vrati u napad.

„Ne znam — ne tiche me se. Nekako c'ete vec' propasti. Neshto c'e vas vec' pobediti. Pobedic'e vas zhivot.”

„Mi vladamo zhivotom, Vinstone, na svim njegovim nivoima. Ti zamishljash da postoji neshto shto se zove ljudska priroda, shto c'e se razgneviti od nashih dela i okrenuti protiv nas. Ali ljudsku prirodu stvaramo mi. Chovek se mozhe mesiti do beskonachnosti. Ili si se mozhda vratio svom starom verovanju da c'e se proleteri ili robovi dic'i i zbaciti nas. Izbaci to iz glave. Oni su bespomoc'ni, kao zhivotinje. Chovechanstvo — to je Partija. Ostali su van njega; nevazhni su.”

Ne tiche me se. Na kraju c'e vas potuc'i. Pre ili posle c'e vas prozreti, a onda c'e vas razbiti u paramparchad.”

„Vidish Ii ti kakav dokaz da se to deshava?”

„Ne. Ja u to verujem. Znam da c'ete propasti. Postoji neshto u vasioni — ne znam, neki duh, neki princip — shto nikad nec'ete pobediti.”

„Verujesh li ti u boga, Vinstone?”

„Ne.”

„Pa shta je to onda, koji je taj princip koji c'e pobediti?”

„Ne znam. Duh choveka.”

„A da li ti sebe smatrash chovekom?”

„Da.”

„Ako jesi, Vinstone, onda si poslednji. Tvoja vrsta je izumrla; naslednici smo mi. Shvatash li da si sam? Ti si van istorije, ti ne postojish.” Ponashanje mu se promeni; on reche neshto grublje: „I smatrash se moralno vishim od nas, s nashim lazhima i nashom svireposhc'u?”

„Da, smatram se vishim.”

O'Brajen ne reche nishta. Govorila su neka druga dva glasa. Posle jednog trenutka Vinston primeti da je jedan od tih glasova njegov. To shto se chulo bio je magnetofonski snimak razgovora koji je vodio s O'Brajenom one vecheri kad je pristupio Bratstvu. On se sad chu kako obec'ava da c'e lagati, krasti, falsifikovati, ubijati, podsticati uzimanje droga i prostituciju, shiriti venerichne bolesti, bacati vitriol deci u lice. O'Brajen uchini kratak, nestrpljiv pokret, kao da bi rekao da je stvar nevredna prikazivanja. Zatim okrete prekidach i glasovi uc'utashe.

„Ustani s kreveta”, reche.

Veze se behu olabavile. Vinston se spusti na pod i nesigurno uspravi.

„Ti si poslednji chovek”, reche O'Brajen. „Ti si zatochnik — ljudskog duha. Videc'esh se kakav si. Skini odec'u.”

Vinston odreshi komad kanapa koji mu je drzhao kombinezon. Patent-zatvarach su mu odavno bili ishchupali. Nije se mogao setiti da li je i jedan put skinuo svu odec'u sa sebe otkako su ga uhapsili. Ispod kombinezona telo su mu obavijale prljave zhuc'kaste krpe, koje on jedva prepoznade kao ostatke donjeg rublja. Dok ih je skidao sa sebe, primeti trokrilno ogledalo na suprotnom kraju sobe. Priblizhi mu se, zatim se zaustavi u pola koraka. Iz grla mu se beshe oteo nehotichan krik.

„Hajde, hajde”, reche O'Brajen. „Stani izmedju krila. Videc'esh se i iz profila.”

Vinston beshe zastao jer ga je bilo strah. Prema njemu je ishla povijena, siva, kosturna prilika. Plashio je vishe njen izgled nego samo saznanje da je ta prilika on. On se priblizhi staklu. Lice te spodobe izgledalo je izbacheno upolje zbog pognutog drzhanja. Izgubljeno, hapshenichko lice sa chvorugavim chelom koje je prelazilo u c'elavo teme, iskrivljen nos i jagodice stuchenog izgleda iznad kojih su ochi bile uzharene i budne. Obrazi su bili izborani, a usta izgledala upala. Svakako je posredi bilo njegovo lice, ali mu se chinilo da se ono promenilo manje nego on u sebi. Ono shto bi se na njemu videlo bilo bi drukchije od onog shto je osec'ao. Bio je delimichno oc'elavio: U prvom trenutku je pomislio da je i posiveo, ali sivo mu je bilo samo teme. Sem ruku i kruga, lica, celo mu je telo bilo sivo od davnashnje prljavshtine koja se upila u kozhu. Ovde-onde pod prljavshtinom videle su se crvene brazgotine od rana, a kod chlanaka je proshireno mesto na veni bilo zapaljena masa s koje se ljushtila kozha. No istinski ga je prestravilo to shto mu je telo bilo toliko smrshalo. Grudni kosh mu je bio uzan kao u kostura; noge su se bile tako istanjile da su u kolenu bile shire nego u butini. Sad je video shta je O'Brajen mislio kada je promenuo profil. Krivina kichme je zaprepashc'ivala. Mrshava ramena su bila pognuta, chinec'i od grudi ulegnuc'e, tanki vrat kao da se savijao nadvoje pod tezhinom lobanje. Da je trebalo pogadjati, rekao bi da je u pitanju telo shezdesetogodishnjaka koji pati od kakve opake bolesti.

„Ponekad si mislio”, reche O'Brajen, „da moje lice — lice chlana Uzhe partije — izgleda staro i strosheno. Shta mislish o svom?”

On zgrabi Vinstona za rame i obrte ga tako da se nadjoshe licem u lice.

„Pogledaj u kakvom si stanju!” reche. „Pogledaj tu prljavshtinu po celom telu. Pogledaj to blato izmedju prstiju na nogama. Pogledaj tu odvratnu ranu na nozi iz koje ti se cedi gnoj. Primec'ujesh li da zaudarash kao jarac? Verovatno vishe i ne primec'ujesh. Pogledaj koliko si smrshao. Vidish li? Mogu da sastavim palac i kazhiprst oko tvoje mishice. Mogao bih ti prelomiti vrat kao shargarepu. Znash li da si izgubio dvadeset pet kilograma otkako si nam pao u ruke? Chak ti i kosa opada, u celim pramenovima. Gledaj!” On dohvati Vinstona za kosu i povuche; u ruci mu ostade pramen dlaka. „Otvori usta. Devet, deset, jedanaest — imash josh jedanaest zuba. Koliko si imao kad si doshao ovamo? I ovo malo shto ti je ostalo ispada ti iz glave. Gledaj!”

On dohvati jedan od Vinstonovih preostalih prednjih zuba izmedju snazhnog palca i kazhiprsta. Kroz Vinstonovu vilicu sevnu bol. O'Brajen mu beshe ishchupao zub iz korena. Zatim ga baci preko c'elije.

„Trulish”, reche, „raspadash se. Shta si ti? Vrec'a djubreta. Sad se okreni i ponovo pogledaj u ogledalo. Vidish li tu spodobu koja te gleda? To je poslednji chovek. Ako si ti chovek, onda je to chovechanstvo. A sad se obuci.”

Sporim, krutim pokretima, Vinston se poche oblachiti, Do tada nije primec'ivao koliko je mrshav i slab, U glavi mu se vrtela samo jedna misao: da se u zatvoru nalazi duzhe nego shto mu se chinilo, Zatim ga, dok je ponovo navlachio svoje bedne krpe, iznenada preplavi sazhaljenje prema svom upropashc'enom telu. Pre no shto je postao svestan shta chini, on se skljoka na stolichicu koja je stajala pored kreveta i briznu u plach. Bio je svestan svoje ruzhnoc'e, svoje nespretnosti – svezhanj kostiju u odvratno prljavom rublju koji sedi i plache pod grubim belim svetlom — ali se nije mogao zaustaviti. O'Brajen mu polozhi ruku na rame, gotovo ljubazno.

„Nec'e to vechno trajati”, reche. „Mozhesh se spasti kad god zazhelish. Sve zavisi od tebe.”

„Vi ste to uchinili!” zajeca Vinston. „Vi ste me doveli u ovo stanje.”

„Ne, Vinstone, ti si sam sebe doveo do njega. Ti si prihvatio kad si krenuo protiv Partije. Sve je to bilo sadrzhano u tvom prvom delu. Nije se desilo nishta shto nisi i sam predvideo.”

On zastade, zatim produzhi:

„Potukli smo te, Vinstone. Slomili smo te. Video si kakvo ti je telo. Duh ti je u istom stanju. Ne mislim da ti je ostalo josh mnogo ponosa. Tukli su te, batinali, vredjali; vrishtao si od bola, valjao si se na podu u sopstvenoj krvi i bljuvotini. Cvilio si za milost, izdao si sve i svakoga. Mozhesh li mi navesti ijedno ponizhenje kroz koje nisi proshao?”

Vinston beshe prestao da plache, mada su mu se suze i dalje cedile iz ochiju. Podizhe pogled ka O'Brajenu.

„Nisam izdao Dzhuliju”, reche.

O'Brajen ga zamishljeno pogleda odozgo. „Ne”, reche on, „ne; to stoji. Nisi izdao Dzhuliju.”

Ono chudno poshtovanje prema O'Brajenu, koje nishta nije moglo unishtiti, ponovo zapljusnu Vinstonovo srce. Kako je inteligentan, pomisli on, kako je inteligentan! Nije se nikad desilo da O'Brajen ne shvati shta mu on kazhe. Svako drugi bi mu smesta odvratio da je izdao Dzhuliju. Jer shta nisu iscedili iz njega pod mukama? Rekao im je sve shto je znao o njoj, o njenim navikama, njenom karakteru, proshlosti; priznao je do najbeznachajnije sitnice sve shto se deshavalo na njihovim sastancima, sve shto je govorio njoj i ona njemu, priznao je gozbe namirnicama sa crne berze, blud, maglovite planove protiv Partije — sve. A ipak, u onom smislu koji je davao toj rechi, ipak je nije izdao. Nije prestao da je voli; osec'anja koja je imao prema njoj ostala su ista. O'Brajen je bez objashnjenja razumeo shta je on mislio.

„Recite mi”, upita ga Vinston, „hoc'e li me skoro streljati?”

„Dotle mozhe potrajati josh dugo”, reche O'Brajen. „Ti si tezhak sluchaj. Ali ne gubi nadu. Mi izlechimo svakog, pre ili posle. Na kraju c'emo te streljati.”

4

Bilo mu je mnogo bolje. Popravljao se i jachao iz dana u dan, ako se moglo govoriti o danima.

Belo svetlo i zujanje ostali su nepromenjeni, ali c'elija je bila neshto udobnija nego ostale u kojima je bio. Na krevetu od dasaka bio je dushek i jastuk; imao je i stolichicu. Bili su ga okupali, a potom ga prilichno chesto pushtali da se pere u limenom lavoru. Chak su mu davali i tople vode za to. Dali su mu novo rublje i chist kombinezon, mazali su mu otechenu venu nekom mashc'u koja je ublazhavala svrab. Izvadili su mu preostale zube i dali veshtachku vilicu.

Proshlo je mnogo nedelja, ako ne i meseci. Da je bio imalo zainteresovan, mogao je da prati proticanje vremena, jer su ga hranili u razmacima koji su izgledali pravilni. Procenjivao je da mu daju tri obroka na dvadeset chetiri chasa; ponekad se maglovito pitao da li ga hrane noc'u ili danju. Hrana je zachudo bila dobra, s mesom za svaki trec'i obrok. Jednom su mu dali chak i kutiju cigareta. Shibica nije imao, ali mu je vechito c'utljivi strazhar davao vatre. Prvi put kad je pokushao da pushi beshe mu pripala muka, ali nije popustio. Kutija mu je potrajala dugo: pushio je samo po pola cigarete posle svakog obroka.

Dali su mu tablicu za chiji je jedan ugao bila privezana krizhulja. Iz pochetka ih nije upotrebljavao. Chak i budan, bio je u potpunoj apatiji. Chesto bi izmedju dva obroka odlezhao gotovo ne pokrec'uc'i se, chas spavajuc'i a chas se budec'i u nejasne fantazije u kojima je bilo previshe i otvoriti ochi. Josh odavno je bio navikao da spava s jakim svetlom na licu. Nije mu smetalo; jedina je razlika bila u tome shto su mu snovi bili povezaniji. Celo to vreme sanjao je mnogo, i uvek lepe snove. Bio je u Zlatnom kraju, ili sedeo medju velichanstvenim rushevinama osvetljenim suncem, s majkom, sa Dzhulijom, s O'Brajenom — nije radio nishta, prosto je sedeo na suncu i razgovarao s njima o mirnim stvarima. Misli koje je imao na javi uglavnom su bile o tim snovima. Sad kad je podsticaj koji je davao bol bio uklonjen, chinilo se da je izgubio moc' intelektualnog naprezanja. Nije mu bilo dosadno, nije imao zhelje za razgovorom ili razonodom. Prosto biti sam, ne biti tuchen ni saslushavan, biti sit i sav chist, savrsheno ga je zadovoljavalo.

Postepeno je pocheo da provodi sve manje vremena u snu, ali josh uvek ga nishta nije gonilo da ustaje. Zheleo je jedino da mirno lezhi i osec'a kako mu se u telu skuplja snaga. Opipavao bi se ovde-onde, nastojec'i da se uveri da to nije iluzija, da mu se mishic'i zaista debljaju a kozha zatezhe. Najzad se uspostavi van svake sumnje da se popravio; noge su mu u butinama bile neporecivo deblje nego u kolenima. Posle toga, iz pochetka s oklevanjem, poche redovno izvoditi vezhbe. Uskoro je bio u stanju da predje tri kilometra, merec'i ih koracima po c'eliji, i ugnuta ramena mu se pocheshe ispravljati. Onda pokusha da radi komplikovanije vezhbe; tu se zaprepasti i oseti ponizhen otkrivshi shta sve nije sposoban da uradi. Nije mogao da se krec'e brzhe no hodom, nije mogao da drzhi stolichicu u ispruzhenoj ruci, nije mogao da stoji na jednoj nozi a da ne izgubi ravnotezhu. Chuchnuvshi, otkri da se mozhe uspraviti na jedvite jade, s uzhasnim bolovima u butinama i listovima. Lezhe potrbushke i pokusha da se podigne rukama. Nije vredelo: nije mogao da se pomakne ni za santimetar. No posle nekoliko dana — posle nekoliko obroka — chak i taj poduhvat mu podje za rukom. Dodje vreme kad je bio u stanju da se tako podigne shest puta uzastopce. Poche chak da se ponosi svojim telom i da gaji povremeno verovanje da mu se i lice vrac'a u predjashnje normalno stanje. Jedino kad bi sluchajno stavio ruku na c'elavo teme setio bi se izboranog, rushevnog lica koje ga je onog dana pogledalo iz ogledala.

Duh mu postade aktivniji. On sede na krevet od dasaka navalivshi se ledjima na zid, s tablicom na kolenima, i smishljeno se dade na posao da se prevaspita.

Bilo je sasvim jasno da je kapitulirao. Sad vide da je u stvari pocheo da kapitulira josh davno pre no shto je doneo tu odluku. Od trenutka kad se nashao u zgradi Ministarstva ljubavi — da, chak i tokom onih minuta kad su on i Dzhulija stajali bespomoc'ni dok im je gvozdeni glas govorio shta da rade — shvatio je svu lakoumnost, svu povrshnost svog pokushaja da se usprotivi moc'i Partije. Sad je znao da ga je svih tih sedam godina Policija misli posmatrala kao insekta pod lupom. Nije bilo nijednog fizichkog china, nijedne izgovorene rechi, koje nisu primetili, nijednog misaonog procesa koji nisu bili u stanju da pogode. Chak su i ono belichasto zrnce prashine na koricama dnevnika uvek pazhljivo vrac'ali na mesto. Pushtali su mu magnetofonske snimke, pokazivali fotografije. Na nekima su bili on i Dzhulija zajedno. Da, chak i... Vishe se nije mogao boriti protiv Partije. Osim toga, Partija je bila u pravu. Tako je moralo biti: kako bi besmrtni, kolektivni mozak mogao da pogreshi? Kojim se spoljnim merilom mogu proveravati njegovi zakljuchci? Dushevno zdravlje je stvar statistike. U pitanju je samo to da se nauchi misliti onako kako oni misle. Samo shto...!

Krizhulja mu se medju prstima chinila debela i nezgrapna. On poche da zapisuje misli koje su mu dolazile u glavu. Prvo napisa krupnim, nespretnim shtampanim slovima:

SLOBODA JE ROPSTVO

Zatim gotovo bez predaha ispisa ispod toga:

DVA I DVA SU PET

Ali tu se pojavi neka prepreka. Kao da je uzmicao pred nechim, duh mu se nije mogao usredsrediti. Znao je da zna shta je na redu, ali za trenutak nije mogao da se seti. Uspe da se seti samo svesnim naporom; misao mu nije doshla sama od sebe. On napisa:

BOG JE MOC'

Prihvatao je sve. Proshlost je izmenljiva. Proshlost se nikad nije menjala. Okeanija je u ratu s Istazijom, Okeanija je oduvek u ratu s Istazijom. Dzhons, Aronson i Raterford su krivi za sve chime ih je optuzhba teretila. On nikad nije video fotografiju koja je pobijala njihovu krivicu. Ona uopshte nije ni postojala; on ju je izmislio. Setio se da se sec'ao protivrechnih stvari, no to su bile lazhne uspomene, proizvodi samozavaravanja. Kako je sve to bilo lako! Treba se samo predati; sve ostalo dolazi samo po sebi. To je kao kad chovek pliva uz struju koja ga gura natrag ma koliko se naprezao, a zatim najednom reshi da se okrene i podje niza struju umesto protiv nje. Nishta se nije menjalo sem plivachevog polozhaja: ono predodredjeno je u svakom sluchaju chekalo na kraju. Sve je bilo lako sem...!

Sve mozhe biti istina. Takozvani prirodni zakoni su kojeshtarija. Zemljina tezha je besmislica. „Ja bih mogao”, rekao mu je O'Brajen, „uzleteti s ovog poda kao mehur sapunice, kad bih hteo.” Vinston to razradi. „Ako on misli da je uzleteo s poda, i ako ja u isto vreme mislim da ga vidim kako uzlec'e, onda se to zaista deshava.” Odjednom, kao potopljena olupina koja se najednom probija na povrshinu vode, u glavu mu se probi misao: „Ne deshava se. Mi samo zamishljamo da se deshava. To je halucinacija.” On je smesta odgurnu u stranu. Greshka je bila ochigledna. Podrazumevalo se da postoji „stvarni” svet gde su se odvijala „stvarna” zbivanja. Ali kako takav svet mozhe postojati? Shta znamo o bilo chemu, sem onoga shto saznajemo preko svog duha? Sve shto se dogadja, dogadja se u duhu. Shta god se deshava u duhu, odista se deshava.

Nije imao teshkoc'a da ukloni tu greshku; nije bio ni u opasnosti da joj podlegne. On ipak shvati da ta misao nije ni trebalo da mu dodje u pamet. Duh treba da stvori sebi neku slepu mrlju kad god se ukazhe kakva opasna misao. Taj proces bi trebalo da bude automatski, instinktivan. U novogovoru se zvao zloustavljanje.

On se dade na vezhbanje u zloustavljanju. Predstavi sebi tvrdnje „Partija kazhe da je zemlja pljosnata”, „Partija kazhe da je led tezhi od vode” — i izvezhba se da ne primec'uje ili da ne shvata argumente koji su tome protivrechili. Nije bilo lako. Bila je potrebna velika moc' rezonovanja i improvizacije. Na primer, aritmetichki problemi koji su proizlazili iz tvrdnje „dva i dva su pet” bili su van njegovih intelektualnih moc'i. Bila je takodje potrebna i izvesna duhovna gimnastika, sposobnost da se u jednom trenutku primenjuje najsuptilnija logika, a u drugom previdjaju i najgrublje logichke greshke. Glupost je bila isto toliko potrebna koliko i inteligencija, i isto toliko teshko dostizhna.

Celo to vreme pitao se jednim delom svesti kad c'e ga streljati. „Sve zavisi od tebe” beshe mu rekao O'Brajen; no znao je da ne postoji nikakav svesni chin kojim bi mogao priblizhiti trenutak streljanja. Taj trenutak mozhe doc'i za deset minuta, ili za deset godina. Mogu ga godinama drzhati u samici, mogu ga poslati u logor za prinudni rad, mogu ga neko vreme i pustiti na slobodu kao shto katkad rade. Bilo je savrsheno moguc'e da c'e se, pre nego shto bude streljan, cela drama hapshenja i saslushavanja ponovo odigrati. Jedno je bilo sigurno: smrt nikad ne dolazi u ochekivanom trenutku. Po tradiciji — neizrechenoj tradiciji: to se nekako uduvek znalo mada se nikad nije chulo izgovoreno — pucali su s ledja, bez upozorenja, dok zhrtva ide hodnikom od jedne c'elije do druge.

Jednog dana — mada „jednog dana” nije pravi izraz; moglo je isto tako biti i pola noc'i; dakle: jednom — on zapade u chudno, blazheno sanjarenje. Ishao je hodnikom ochekujuc'i metak. Znao je da c'e ga iduc'eg trenutka metak pogoditi. Sve je bilo sredjeno, izgladjeno, pomireno. Nije vishe bilo sumnji, prepirki, bola, straha. Telo mu je bilo zdravo i snazhno. Hodao je lakim koracima, s radoshc'u od kretanja i osec'anjem da hoda po suncu. Vishe nije bio u uzanim belim hodnicima Ministarstva ljubavi nego u onom ogromnom prolazu obasjanom suncem, shirokom chitav kilometar, kojim je prolazio u delirijumu izazvanom drogama. Bio je u Zlatnom kraju i hodao putanjom preko starog pashnjaka koji su zechevi sav popasli. Osec'ao je kratku gipku travu pod nogama i sunce na licu. Na ivici poljane blago su se njihali brestovi, a negde iza njih bio je potochic' u chijim su se zelenim virovima ispod vrba igrale ribice.

Odjednom se trzhe, sav uzhasnut. Po kichmi mu izbi znoj. Bio je chuo svoj glasni krik:

„Dzhulija! Dzhulija! Dzhulija, ljubavi moja! Dzhulija!”

Za trenutak ga salete halucinacija: vide je pred sobom. Chinilo se da nije samo s njim, nego u njemu. Bilo mu je kao da mu je ushla u samo tkivo kozhe. Tog trenutka ju je voleo daleko vishe nego kad su bili zajedno i slobodni. Isto tako je znao da je ona negde zhiva i da joj je potrebna njegova pomoc'.

On ponovo lezhe i pokusha da se pribere. Shta je to uradio? Koliko c'e godina ovaj trenutak slabosti dodati njegovom zatochenishtvu?

Josh jedan trenutak, i on c'e chuti bat chizama u hodniku. Oni nec'e pustiti da ovaj izliv prodje nekazhnjen. Sad znaju, ako nisu i odranije znali, da on krshi sporazum koji je zakljuchio s njima. Pokorio se Partiji ali je josh uvek mrzi. U proshlosti je pod maskom konformiste nosio jeretichki duh. Sad se povukao korak dalje: u duhu se predao, ali se nadao da c'e dushu ochuvati netaknutu. Zna da nije u pravu, ali vishe voli da ne bude. Oni c'e to razumeti — O'Brajen c'e razumeti. Sve je izishlo na videlo u tom jednom jedinom glupavom kriku.

Morac'e da pochne iz pochetka. To mozhe potrajati godinama. On predje rukom preko lica, trudec'i se da upamti novi oblik. U obrazima su bile duboke bore, jagodice su pod rukom bile oshtre, nos spljoshten. Osim toga, otkako se poslednji put video u ogledalu, dobio je i nove vilice. Nije lako odrzhati nedokuchiv izraz na licu kad chovek ne zna kako mu lice izgleda. U svakom sluchaju, sama kontrola nad crtama lica nije dovoljna. On prvi put shvati da chovek koji hoc'e da sachuva tajnu mora da je sakrije i od samog sebe. Mora celo vreme znati da je ona tu, ali ne sme je, dokle god ne postane potrebna, pustiti da u bilo kom obliku kome se mozhe dati ime prodre u svest. Od sada mora da ima ne samo ispravne misli nego i ispravna osec'anja, ispravne snove. A celo to vreme mora da chuva mrzhnju u sebi, kao grudvu materije koja je deo njega a ipak nepovezana s njim, kao cistu.

Jednog dana c'e odluchiti da ga streljaju. Ne mozhe se znati kad, ali se nekoliko sekundi unapred mozhe pogoditi. Pucaju uvek s ledja dok chovek ide hodnikom. Deset sekundi c'e biti dosta. Za to vreme se svet u njemu mozhe preokrenuti. I onda, najednom, bez ijedne rechi, bez zastajanja u hodu, bez promene i u jednoj jedinoj crti lica — najednom c'e kamuflazha spasti i: bum! opalic'e topovi njegove mrzhnje. Mrzhnja c'e ga ispuniti kao ogroman prashtav plamen. I u tom istom trenutku: bum! Opalic'e metak, prekasno — ili prerano. Pre nego shto mu budu pridobili mozak, oni c'e ga razneti. Jeretichka misao c'e biti nekazhnjena, nepokajana, van njihovog domashaja zauvek. Oni c'e probushiti rupu u svom sopstvenom savrshenstvu. Umreti mrzec'i ih — to je sloboda.

On zatvori ochi. To je bilo tezhe nego prihvatiti intelektualnu disciplinu. U pitanju je bilo samoponizhenje, samosakac'enje. Morac'e da zaroni u najgnusniju gnusobu. Shta josh ima strashnije, shta josh ima gadnije? On pomisli na Velikog Brata. Ogromno lice (zato shto se stalno vidjalo na plakatima uvek se chinilo da ima metar u shirinu) sa gustim crnim brkovima i ochima koje su pratile choveka, izidje mu pred ochi kao samo od sebe. Koje je njegovo pravo osec'anje prema Velikom Bratu?

U hodniku se chu tezhak bat chizama. Chelichna vrata se otvorishe s treskom. U c'eliju udje O'Brajen. Iza njega je stajao oficir voshtana lica i strazhari u crnoj uniformi.

„Ustani”, reche O'Brajen. „Hodi ovamo.”

Vinston stade pred njega. O'Brajen ga dohvati snazhnim rukama za ramena i unese mu se u lice.

„Mislio si da me prevarish”, reche on „To ti je bilo glupo. Ispravi se. Pogledaj me u lice.”

On zastade, zatim nastavi blazhim glasom:

„Popravljash se. Intelektualno, s tobom je gotovo sve kako treba. Nisi napredovao jedino emocionalno. Reci mi, Vinstone — i zapamti, bez lazhi; ti znash da uvek primec'ujem lazh — reci mi: koje je tvoje pravo osec'anje prema Velikom Bratu?”

„Mrzim ga.”

„Mrzish ga. Dobro. Znachi da je doshlo vreme da uchinish i poslednji korak. Morash zavoleti Velikog Brata. Nije dovoljno da mu se samo pokoravash; morash ga voleti.”

On pusti Vinstona blago ga gurnuvshi prema strazharima.

„Soba sto jedan”, reche.

5

U svakoj fazi svog zatochenishtva znao je, ili mu se chinilo da zna, na kom se mestu te zgrade bez prozora nalazi. Verovatno je bilo malih razlika u vazdushnom pritisku. C'elije gde su ga strazhari tukli bile su pod zemljom. Soba u kojoj ga je O'Brajen saslushavao bila je visoko, blizu krova. Ova prostorija je bila mnogo metara pod zemljom, na najdubljem mestu dokle se mozhe doc'i.

Bila je vec'a od gotovo svih ostalih c'elija u kojima je bio. No on je jedva i primec'ivao okolinu. Primetio je jedino da su pravo ispred njega bila dva stochic'a, oba pokrivena zelenom chohom. Jedan je bio na svega metar-dva ispred njega, a drugi neshto dalje, blizu vrata. Bio je u sedec'em stavu privezan za stolicu tako chvrsto da nije mogao pokrenuti nishta, chak ni glavu. Glavu mu je otpozadi neshto stezalo tako da je morao gledati pravo preda se.

Za trenutak je bio sam, zatim se vrata otvorishe i O'Brajen udje.

„Jednom si me pitao”, reche O'Brajen, „shta je u sobi sto jedan. Ja sam ti rekao da odgovor znash i sam. Svi znaju. U sobi sto jedan je najgora stvar na svetu.”

Vrata se ponovo otvorishe. Udje strazhar koji je nosio neshto od zhice, neku kutiju ili korpu. On je stavi na udaljeniji sto. Od O'Brajena Vinston nije mogao da vidi shta je to.

„Najgora stvar na svetu”, reche O'Brajen, „varira zavisno od jedinke. Za nekog je to biti zhiv zakopan, za drugog biti spaljen, ili udaviti se, ili biti nabijen na kolac, ili pedeset drugih smrti. Ima sluchajeva kad je najgora stvar na svetu neshto sasvim beznachajno, chak ne ni smrtonosno.”

On se beshe malo pomerio u stranu tako da je Vinston mogao bolje da vidi onaj predmet na stolu. To je bio chetvrtast kavez od zhice, s ruchicom za noshenje na gornjem kraju. Za prednji kraj bilo je prichvrshc'eno neshto nalik na machevalachku masku, s udubljenom stranom napolju. Iako je kavez lezhao tri-chetiri metra od njega, Vinston vide da je uzduzhnom pregradom podeljen na dvoje, i da se u svakom odeljku nalazi po jedan stvor. To su bili pacovi.

„U tvom sluchaju”, reche O'Brajen, „najgora stvar na svetu su pacovi.”

Josh chim je video kavez, kroz Vinstona je proshla neka jeza predosec'anja, neki strah od neznano chega. No tog trenutka mu najednom postade jasno shta znachi onaj maskoliki deo. Utroba kao da mu se pretvori u vodu.

„Ne mozhete!” kriknu visokim, napuklim glasom. „Ne biste valjda! Ne biste valjda! Pa to je nemoguc'e.”

„Da li se sec'ash”, reche O'Brajen, „trenutka panike koji ti je dolazio u snovima? Ispred tebe je bio zid mraka, a u ushima ti je buchalo. S druge strane zida nalazilo se neshto uzhasno. Znao si da znash shta je to, ali se nisi usudjivao da mu pogledash u ochi. S druge strane zida su se nalazili pacovi.”

„O'Brajene!” reche Vinston naprezhuc'i se da ovlada svojim glasom. „Vi znate da to nije potrebno. Shta trazhite od mene?”

O'Brajen mu ne dade neposredan odgovor. Najzad progovori, onako uchiteljski kako je ponekad imao obichaj. Gledao je zamishljeno nekud u daljinu, kao da se obrac'a publici iza Vinstonovih ledja.

„Sam po sebi”, reche on, „bol nije uvek dovoljan. Ima situacija u kojima se chovek odupire bolu, chak i dok ne izdahne. Ali za svakog postoji neshto neizdrzhljivo — neshto o chemu se ne mozhe ni misliti. To nema veze sa hrabroshc'u i kukavichlukom. Chovek koji pada s neke visine nije kukavica ako se u padu uhvati za uzhe. Chovek koji izranja iz duboke vode nije kukavica ako napuni pluc'a vazduhom. To je jednostavno instinkt koji se ne mozhe unishtiti. Isti je sluchaj s pacovima. Za tebe, oni su neizdrzhljivi. Oni predstavljaju oblik pritiska kome se ne mozhesh odupreti, chak i kad bi hteo. Stoga c'esh uchiniti ono shto se od tebe trazhi.”

„Ali shta, shta? Kako c'u to uchiniti ako ne znam shta je?”

O'Brajen podizhe kavez i premesti ga na blizhi sto, spustivshi ga pazhljivo na chohu. Vinstonu zapishta krv u ushima. Imao je osec'anje da sedi u potpunoj usamljenosti. Nalazio se usred ogromne puste ravnice, ravne pustinje natopljene suncem, preko koje su mu svi zvuci dolazili iz neizmernih daljina. No ipak je kavez s pacovima bio nepuna dva metra od njega. Pacovi su bili ogromni. Bili su u onom dobu kad im njushka postaje tupa i krvozhedna — a krzno prelazi iz sive boje u mrku.

„Iako je glodar”, reche O'Brajen, josh uvek se obrac'ajuc'i nevidljivoj publici, „pacov je mesozhder. To znash. Chuo si shta se deshava u siromashnim chetvrtima ovog grada. Ima ulica gde zhene ne smeju da ostave malo dete samo u kuc'i, chak ni na nekoliko minuta, jer bi ga inache pacovi svakako napali. U vrlo kratkom roku oglodali bi ga do kostiju. Oni takodje napadaju bolesnike i samrtnike. Sa zachudujuc'om inteligencijom raspoznaju koji se ljudi ne mogu braniti.”

Iz kaveza se zachu zhestoka cika. Vinstonu se uchini da dopire izdaleka. Pacovi su se tukli; pokushavali su da dohvate jedan drugog kroz pregradu. On chu — i duboko ochajnichko stenjanje. Uchini mu se da i ono dolazi od nekud van njega.

O'Brajen podizhe kavez i u istom trenutku pritisnu neshto ne njemu. Neshto shkljocnu. Vinston se izbezumljeno naprezhe da se otrgne sa stolice. Nije vredelo: svaki deo tela, chak i glava, bili su chvrsto stegnuti. O'Brajen primache kavez na nepun metar od Vinstonovog lica.

„Pritisnuo sam prvu polugu”, reche on. „Konstrukcija ovog kaveza ti je jasna. Maska c'e ti nalec'i na lice, ne ostavljajuc'i nikakav izlaz. Kad pritisnem ovu drugu polugu, vrata kaveza c'e se podic'i. Izgladnele zhivotinje c'e izleteti kao meci. Jesi li kad video pacova u skoku? Naletec'e ti na lice i odmah zagristi u njega. Neki put idu pravo na ochi. Neki put progrizu kroz obraze i navale na jezik.”

Kavez se primicao; vec' je bio sasvim blizu. Vinston chu niz oshtrih krika koji kao da su dolazili iz vazduha iznad njegove glave. Ipak se zhestoko borio protiv panike. Smisliti, smisliti neshto makar u preostalom delic'u sekunde — jedina nada je bila u tome. Odjednom ga po nozdrvama udari odvratan ustajao zadah zhivotinja. U njemu se uskomesha muchnina; on se gotovo onesvesti. Sve se bilo pomrachilo. Za trenutak je bio izvan sebe, zhivotinja koja urla. No ipak izroni iz mraka grchevito se drzhec'i jedne misli. Mozhe se spasti na jedan jedini nachin. Mora podmetnuti neko drugo ljudsko bic'e, telo nekog drugog ljudskog bic'a, izmedju sebe i pacova.

Krug maske je vec' bio toliko blizu da se od njega nije videlo vishe nishta. Vratanca od zhice bila su mu na svega dva-tri pedlja od lica. Pacovi su znali shta se sprema. Jedan je poskakivao, a drugi, stari olinjali deda iz kanalizacije, stajao uspravno, stezhuc'i ruzhichastim shapama shipke kaveza, i krvozhedno njushkao. Vinston vide brkove i zhute zube. Ponovo ga zahvati crna panika. Bio je slep, bespomoc'an, bez misli.

„To je bila uobichajena kazna u vreme kineskog carstva”, reche O'Brajen, didaktichki kao i pre.

Maska mu se navlachila na lice. Zhica mu se ochesha o obraz. A onda — ne, to nije bilo olakshanje, samo nada, sic'ushan komadic' nade. Prekasno, mozhda prekasno. No samo jedno bic'e na koje mozhe da prenese svoju kaznu — jedno jedino telo koje mozhe da gurne izmedju sebe i pacova. I poche izbezumljeno da urla, da ponavlja iz sveg glasa:

„Dzhuliji! Dzhuliji! Ne meni! Dzhuliji! Svejedno mi je shta c'ete joj! Iskidajte joj lice, oderite je do kostiju. Ne meni! Dzhuliji! Ne meni!”

Padao je unazad, u neizmerne dubine, sve dalje od pacova. Josh uvek je bio privezan za stolicu, ali beshe propao kroz pod, kroz zidove zgrade, kroz zemlju, kroz okeane, kroz atmosferu, u vasionu, u medjuzvezdani prostor — sve dalje, dalje, dalje od pacova. Bio je udaljen neznano koliko svetlosnih godina, ali O'Brajen je i dalje stajao uz njega. Josh uvek je osec'ao hladnoc'u zhice na obrazu. Ali kroz tamu koja ga je obavijala on chu josh jedno metaIno shkljocanje. Znao je da su se vratanca zatvorila a ne otvorila.

6

Kafana Pod kestenom bila je gotovo prazna. Padajuc'i koso kroz prozor, zhut sunchev zrak je padao na prashnjave ploche stolova. Bilo je petnaest chasova; samotno doba dana. Iz telekrana se cedila muzika metalnog zvuka.

Vinston je sedeo u svom uobichajenom uglu, zagledan u praznu chashu. Katkad bi podigao pogled na ogromno lice koje ga je gledalo sa suprotnog zida. Ispod njega je pisalo VELIKI BRAT TE POSMATRA. Kelner se pojavi nepozvan i napuni mu chashu dzhinom Pobeda, istresavshi u nju i nekoliko kapljica iz druge boce kroz chiji je zapushach prolazila cevchica. To je bio saharin s karanfilic'em, specijalitet kafane.

Vinston je slushao telekran. Iz njega je trenutno izlazila samo muzika, ali svakog chasa se ochekivao specijalni bilten Ministarstva mira. Novosti s africhkog fronta bile su krajnje uznemirujuc'e.Brige o tom frontu vrac'ale su mu se celog dana. Jedna evroazijska armija (Okeanija je u ratu s Evroazijom; Okeanija je oduvek u ratu s Evroazijom) kretala se na jug stravichnom brzinom. Podnevni bilten nije pominjao nijednu odredjenu oblast, no bilo je verovatno da se borbe vec' vode oko ushc'a Konga. Brazavil i Leopoldvil su bili u opasnosti. Nije se moralo gledati na mapu da bi se shvatilo shta to znachi. Nije u pitanju bio samo gubitak centralne Afrike; prvi put u celom ratu bila je ugrozhena i sama teritorija Okeanije.

U njemu planu neko jako osec'anje, ne sasvim strah nego neko neodredjeno uzbudjenje, zatim se zagasi. On prestade da misli o ratu. Tih dana nije mogao da se koncentrishe ni na shta duzhe od nekoliko trenutaka. On podizhe chashu i ispi je u jednom gutljaju. Kao i uvek, dzhin ga protrese, gotovo natera da povrati. Pic'e je bilo odvratno. Karanfilic' i saharin, koji su, onako otuzhni, vec' i sami bili gadni, nisu mogli da sakriju tupi uljasti miris; a najgore je od svega bilo to shto mu je miris dzhina, koji ga je pratio dan i noc', bio u svesti neraskidivo vezan sa zadahom onih...

Nikad ih nije imenovao, chak ni u mislima; koliko mu je bilo moguc'e, nije ih ni zamishljao. Oni su bili neshto chega je samo upola bio svestan, neshto shto mu se vrzma tik uz lice, neki miris koji mu se uporno drzhao nozdrva. Dok se dzhin u njemu dizao, on podrignu kroz ljubichaste usne. Otkako su ga pustili bio se ugojio, pa chak i povratio svoju staru boju — u stvari, i vishe nego povratio. Crte lica su mu zadebljale, kozha na nosu i jagodicama ogrubela i pocrvenela, chak je i c'elavo teme bilo previshe ruzhichasto. Kelner, i ovog puta nepozvan, donese shahovsku tablu i poslednji broj Tajmsa, savijen na strani sa shahovskim problemom. Zatim, videvshi da je Vinstonova chasha prazna, donese bocu s dzhinom i napuni je. Vinston nije morao da naruchuje. Znali su njegove navike. Shahovska tabla ga je uvek chekala, sto uglu bio uvek rezervisan; chak i kad je kafana bila puna on je za svojim stolom sedeo sam jer niko nije hteo da bude vidjen u njegovoj blizini. Nikad se nije trudio da rachuna koliko je popio. U nepravilnim razmacima podnosili su mu komad prljave hartije za koji su govorili da je rachun, no imao je utisak da mu stalno naplac'uju manje. No bilo bi mu svejedno i da je obratno. Sad je uvek imao para. Imao je chak i posao, sinekuru plac'enu daleko bolje no njegova ranija sluzhba.

Muzika s telekrana prestade. Program nastavi spikerov glas. Vinston podizhe glavu, ali posredi nije bio bilten s fronta. Samo kratko saopshtenje Ministarstva obilja da je u prethodnom tromesechju norma desete, troletke za proizvodnju pertli premashena za dvadesetosam odsto.

On ispita shahovski problem i postavi figure. U pitanju je bila komplikovana zavrshnica, pri chemu je trebalo upotrebiti i dva konja. „Beli vuche i dobija u dva poteza.” Vinston podizhe pogled na portret Velikog Brata. Beli uvek matira, pomisli on s nekim maglovitim misticizmom. Uvek je tako udesheno, bez izuzetka. Ni u jednom shahovskom problemu od pochetka sveta nije podjedivao crni. Ne simbolizuje li to vechitu, nepromeriljivu pobedu dobra nad zlim? Ogromno lice ga je posmatralo, puno smirene snage. Beli uvek matira.

Glas iz telekrana zastade i nastavi drukchijim i mnogo ozbiljnijim tonom: „Upozoravate se da budete spremni za vazhno saopshtenje u petnaest i trideset. Petnaest i trideset! U pitanju su vesti od najvec'eg znachaja. Pazite da ih ne propustite. Petnaest i trideset!” Zveketava muzika ponovo zasvira.

Vinstonu zalupa srce. To c'e biti bilten s fronta; instinkt mu je govorio da c'e vesti biti loshe. Celog dana su mu se, s malim naletima uzbudjenja, vrac'ale misli o strahobnom porazu u Africi. Chinilo mu se da gleda evroazijsku armiju kako kulja preko nikad prekorachene granice i prodire na vrh Afrike kao kolona mrava. Zar nije bilo moguc'e nekako ih napasti s boka? U glavi mu je jasno stajao obris zapadnoafrichke obale. On podizhe belog konja i pomache ga preko table. Tu je pravo mesto. Josh dok mu je pred ochima bila crna horda koja juri na jug, on vide drugu silu, neobjashnjivo skupljenu, kako im na jednom prodire u pozadinu i preseca kopnene i pomorske komunikacije. Chinilo mu se da svojom zheljom ozhivljava tu drugu silu. Ali treba dejstvovati brzo. Ako ovladaju celom Afrikom, ako se dochepaju aerodroma i podmornichkih baza na Rtu dobre nade, presec'i c'e Okeaniju nadvoje. To bi moglo znachiti svashta: poraz, rasulo, ponovnu podelu sveta, propast Partije! On duboko udahnu. U dushi mu se borila chudna smesha osec'anja — mada to nije bila smesha u pravom smislu, — tachnije, nekoliko uzastopnih slojeva osec'anja, pri chemu se nije moglo znati koji je sloj najnizhi.

Grch prodje. on vrati belog konja na mesto, ali za trenutak se nije mogao usredsrediti na problem, Misli mu ponovo odlutashe. On skoro nesvesno ispisa prstom po prashini na stolu:

2 + 2 = 5

„U dushu ti ne mogu uc'i”, beshe mu rekla ona. Ipak su mogli. „Shta ti se ovde desi ostaje zauvek”, beshe rekao O'Brajen. To je bila prava rech. Od nekih stvari, svojih sopstvenih dela, chovek se ne mozhe oporaviti. U grudima mu neshto bude ubijeno: spaljeno, sazhezheno.

Video se s njom; chak i razgovarao. Nije bilo opasno. Znao je, skoro instinktivno, da za njegove postupke vishe gotovo i nemaju interesovanja. Da je bilo ko od njih dvoje hteo, mogao je udesiti da se nadju josh jednom. Sreli su se u stvari sasvim sluchajno, u Parku, jednog oshtrog, ochajno hladnog martovskog dana, kad je zemlja bila nalik na gvozhdje i sva trava se chinila mrtvom, a nigde nije bilo nijednog pupoljka sem nekoliko shafrana koji su se probili iz zemlje da ih vetar rashcherechi. Hitao je svojim putem, smrznutih ruku i sa suzama od vetra, kad je vide na nepunih deset metara od sebe. Odjednom mu bi jasno da se promenila na neki teshko opisiv nachin. Oni se skoro mimoidjoshe bez ikakvog znaka, a zatim se on okrete i podje za njom, ne previshe revnosno. Znao je da nema opasnosti, da se niko ne bi zainteresovao za njih. Ona je c'utala. Poshla je ukoso preko trave kao da pokushava da ga se otrese, zatim se pomirila s njegovim prisustvom pored sebe. Ubrzo se nadjoshe okruzheni iskidanim zhbunjem bez lishc'a, nekorisnim bilo kao skrovishte bilo kao zashtita od vetra. Stadoshe. Bilo je zverski hladno. Vetar je zvizhdao kroz granchice i tresao retke shafrane. On je zagrli oko pojasa.

Telekrana nije bilo, ali je sakrivenih mikrofona moralo biti; sem toga, bili su na vidiku. To nije imalo znachaja; nishta nije imalo znachaja. Mogli su lec'i na zemlju i uraditi ono da su hteli. Na samu pomisao njemu se sledi meso na kostima. Ona nichim ne odvrati na zagrljaj; nije se chak ni trudila da se oslobodi. On sad vide shta se promenilo u njoj. Lice joj je bilo zhuc'e, a preko chela i slepoochnice, delimichno sakrivena kosom, prelazila je brazgotina; ali promena nije bila u tome. U pitanju je bilo to shto joj se struk proshirio i, na neki chudan nachin, ukrutio. On se seti kako je jednom, posle eksplozije raketne bombe, pomagao da se iz rushevina izvuche lesh, i kako se zachudio ne shto je mrtvac bio neverovatno tezhak, nego shto je bio tako ukochen i nezgodan za noshenje: kao da je bio od kamena a ne mesa i kostiju.

Nije pokushavao da je poljubi; nisu ni govorili. Kad su se vrac'ali preko trave, ona ga prvi put pogleda pravo u lice, kratkim pogledom, punim prezira i odbojnosti. On se upita da li je to samo zbog nechega iz proshlosti ili ju je odbijao i zbog svog naduvenog lica i vode koju mu je vetar stalno izvlachio iz ochiju. Sedoshe na dve gvozdene stolice, jedno pored drugog, ali ne previshe blizu. Vide da se ona sprema da progovori. Ona pomeri svoju nezgrapnu cipelu nekoliko santimetara i namerno prebi jednu granchicu. Primeti da su joj stopala izgledala shira.

„Izdala sam te”, otvoreno reche ona.

„Izdao sam te”, reche on.

Ona baci na njega josh jedan kratak i odbojan pogled.

„Ponekad”, reche ona „ponekad ti zaprete nechim — nechim chemu se ne mozhesh odupreti, o chemu chak ne mozhesh ni misliti. I onda kazhesh: „Nemojte meni, uradite to nekom drugom, uradite to tome i tome.” Posle mozhesh i da se pretvarash da je to bio samo trik, da si to rekao samo da bi prestali i da to u stvari ne mislish. Ali to nije istina. U onom trenutku zaista tako mislish. Mislish da nema drugog nachina da se spasesh, i potpuno si spreman da se spasesh na takav nachin. I prosto pozhelish da se to desi tom drugom. Nije ti stalo koliko c'e on da se muchi. Stalo ti je samo do sebe.”

„Stalo ti je samo do sebe”, ponovi on kao odjek.

„A posle toga ne osec'ash se onako isto prema tom drugom.”

„Ne”, reche on, „ne osec'ash se onako isto.”

Chinilo se da se vishe nema shta rec'i. Vetar im je tanke kombinezone lepio za telo. Skoro najednom postade nezgodno sedeti i c'utati; sem toga, bilo je previshe hladno da bi se moglo sedeti nepokretno. Ona reche da mora na metro i ustade da podje.

„Moramo se josh koji put videti”, reche on.

„Da”, reche ona, „moramo se josh koji put videti.”

Neko vreme ju je neodluchno pratio, pola koraka iza nje. Vishe nisu progovorili. Nije se u stvari trudila da ga se otrese, ali je ishla upravo toliko brzo da on nije mogao uporedo s njom. Reshio se da je otprati do stanice metroa, ali mu najednom to vuchenje za njom po hladnoc'i postade besmisleno i neizdrzhljivo. Bila ga je obuzela zhelja ne toliko da se odvoji od Dzhulije koliko da se vrati u kafanu Pod kestenom, koja mu nikad nije bila privlachnija nego u tom trenutku. Pred ochi mu izidje nostalgichna slika njegovog stola u uglu, s novinama, shahovskom tablom i nepresushnim dzhinom. Tamo c'e pre svega biti toplo. Sledec'eg trenutka, ne sasvim sluchajno, on dopusti grupici prolaznika da ga izdvoji od Dzhulije. Preko volje pokusha da je sustigne, zatim uspori korak, okrete se i podje u suprotnom pravcu. Kad je preshao pedeset metara, okrete se. Na ulici nije bilo mnogo sveta, ali Dzhuliju vec' nije mogao da raspozna. Bilo koja od desetak silueta koje su hitale niz ulicu mogla je biti njena. Mozhda se njeno raskrupnjalo, ukruc'eno telo vishe nije ni moglo prepoznati s ledja.

„U onom trenutku”, rekla mu je, „zaista tako mislish.” On i jeste tako mislio. Nije samo rekao, nego je to zaista i pozheleo. Pozheleo je u tom trenutku da nju, a ne njega, bace onim...

U muzici koja se cedila s telekrana neshto se izmeni. Pojavi se neka reska, podrugljiva nota, neka zhuta nota. A onda — to se mozhda nije ni deshavalo, mozhda je to bilo samo sec'anje u muzichkom rubu — neki glas zapeva:

Pod kestenom senke duge
Prodadosmo jedno drugo...

U ochi mu navreshe suze. Kelner koji je prolazio pored stola primeti da mu je chasha prazna i donese bocu sa dzhinom.

Podizhe chashu i pomirisa je. Pic'e je sa svakim gutljajem postajalo ne manje odvratno nego josh odvratnije. Ali bilo je postalo element u kome je plivao, njegov zhivot, njegova smrt i njegovo vaskrsenje. Dzhin mu je svake noc'i donosio omamu i svakog jutra podizao ga iz mrtvih. Kad se budio, retko pre jedanaset nula-nula, slepljenih kapaka, izgorelih usta, i s osec'anjem da mu je kichma prebijena, ne bi se mogao ni dic'i iz vodoravnog polozhaja da mu nisu pored kreveta stajale boca i chajna sholjica. U podnevne sate je sedeo zacakljena lica, s bocom pod rukom, i slushao telekran. Od petnaest nula-nula do zatvaranja postajao je deo inventara u kafani Pod kestenom. Vishe se nikog nije ticalo shta radi, vishe ga nije budio nikakav pisak, vishe ga nijedan telekran nije korio. Povremeno, mozhda dvaput nedeljno, odlazio je u Ministarstvo istine, u prashnjavu kancelariju koja je izgledala napushtena, i tamo obavljao neshto malo posla, upravo onoga shto se nazivalo poslom. Bio je postavljen za chlana pododbora pri nekom pododboru, izdanku jednog od bezbrojnih odbora koji su se bavili manjim teshkoc'ama nastalim u pripremanju jedanaestog izdanja rechnika Novogovora. Sastavljali su neshto shto se zvalo „ad hok izveshtaj”, ali o chemu je taj izveshtaj trebalo da bude, nikad nije konachno saznao. To je imalo neke veze s pitanjem da li zareze treba stavljati u zagrade ili van zagrada. U njegovom pododboru bilo ih je josh chetvoro, svi slichni njemu. Bilo je dana kad su se sastajali i odmah potom rasturali, iskreno priznajuc'i jedni drugima da zaista nema shta da se radi. No bilo je i dana kad su se skoro revnosno davali na posao, pedantno i s velikim zharom sastavljali zapisnike, pravili nacrte drugih informacija koje nikad nisu zavrshavali — kad je prepirka oko toga shta je to zbog chega se navodno prepiru postajala neverovatno komplikovana i zakukuljena, sa cepidlachenjem oko definicija, s ogromnim skretanjima, svadjama — chak pretnjama da c'e se stvar izneti pred vishe rukovodstvo. Onda bi najednom iz njih isparila sva energija, i sedeli bi oko stola, gledajuc'i se ugashenim ochima, kao duhovi koji blede kad petao kukurikne.

Telekran za trenutak uc'uta. Vinston ponovo podizhe glavu. Bilten! Ali ne, samo su menjali plochu. Iza ochnih kapaka imao je mapu Afrike. Kretanje armija sachinjavalo je dijagram: crna strela koja se probija horizontalno na istok, preko repa bele. Kao da trazhi potporu, on podizhe pogled na neuzbudjeno lice s portreta. Da li je uopshte moguc'e da ova druga strela ne postoji?

Interesovanje mu ponovo popusti. On popi josh jedan gutljaj dzhina, podizhe belog konja i povuche jedan potez za probu. Shah. No to ochigledno nije bio pravi potez, jer...

Nepozvano, u glavu mu se vrati sec'anje. On vide sobu osvetljenu svec'om, ogroman krevet s belim pokrivachem i sebe, dechaka od devet-deset godina, kako sedi na podu, muc'ka kockice i odushevljeno se smeje. Majka je sedela prekoputa njega i takodje se smejala.

To se po svemu sudec'i desilo nekih mesec dana pre nego shto je ona nestala. Taj trenutak je bio trenutak pomirenja, kad je upornu glad u trbuhu bio zaboravio, a ranija ljubav prema majci za trenutak ponovo ozhivela. Dobro se sec'ao dana, raskvashenog od kishe; voda je curila po oknu a svetlo bilo previshe mutno da bi se moglo chitati. Dosada dvoje dece u mrachnoj, pretrpanoj spavac'oj sobi postala je neizdrzhljiva. Vinston je cvilio i kukumavchio, uzaludno zahtevao hranu, motao se po sobi pomerajuc'i stvari i udarajuc'i nogama o drvenu oplatu sve dok susedi nisu pocheli udarati po zidu, dok je mladje dete svaki chas plakalo. Na kraju mu je majka rekla: „A sad budi dobar pa c'u ti doneti igrachku. Divnu igrachku — mnogo c'e ti se dopasti”; zatim je otishla na kishu, u malu svashtarnicu u blizini koja je josh uvek povremeno radila, i vratila se s kartonskom kutijom u kojoj je bila igra „choveche, ne ljuti se”. Josh uvek se sec'ao mirisa vlazhnog kartona. Pribor za igru je bio bedan. Tabla je bila ispucala, a sitne drvene kockice tako loshe sechene da su jedva lezhale na strani. Vinston je posmatrao igru naduren i nezainteresovan. No tada mu je majka zapalila komadic' svec'e, pa su seli na pod da igraju. Ubrzo se jako uzbudio i potcikivao dok su figurice s nadom napredovale s jednog polja na drugo a onda bivale „pojedene” i morale se vrac'ati na pochetno polje. Odigrali su osam igara i dobili svako po chetiri. Njegova sic'ushna sestrica, premala da bi razumela igru, sedela je poduprta jastukom i smejala se poshto su se i njih dvoje smejali. Celo jedno popodne bili su srec'ni zajedno, kao u njegovom ranijem detinjstvu.

On izbaci tu sliku iz svoje svesti. To je bila lazhna uspomena. Povremeno su ga uznemiravale lazhne uspomene. One nisu imale znachaja, dokle god chovek zna shta su u stvari. Neke stvari su se desile, neke druge nisu. On se okrete shahovskoj tabli i ponovo podizhe belog konja. Figura skoro u istom trenutku pade i zveknu na tabli. Vinston se trgao kao da mu je u telo zabodena igla.

Oshtar trubni znak probi vazduh. Bilten! Pobeda! Kad se pre vesti chuje ovaj trubni znak, to uvek znachi pobedu. Po kafani prodje neko elektrichno uzbudjenje. Chak su se i kelneri trgli i nachuljili ushi.

Trubni znak je oslobodio neopisivu buku. S telekrana je vec' blebetao uzbudjen glas, no josh ga u samom pochetku gotovo zaglushi klicanje spolja. Novost je obletela ulice kao charolijom. Od onog shto je izlazilo iz telekrana Vinston je chuo taman toliko da shvati da se sve desilo onako kako je predvideo: ogromna armija prebachena brodovima, iznenadan udar u neprijateljsku pozadinu, bela strela koja prodire preko repa crne. Kroz opshtu buku probijali su se odlomci trijumfaInih fraza: „Kapitalan strateshki manevar... savrshena koordinacija... krajnje rasulo... pola miliona zarobljenika... potpuna demoralizacija... vlast nad celom Afrikom... kraj rata sagledljiv... pobeda... najvec'a pobeda u ljudskoj istoriji... pobeda, pobeda, pobeda!”

Vinstonove noge su ispod stola pravile grchevite pokrete. Nije se ni pomakao sa svog mesta, ali u duhu je trchao, brzo trchao, bio je s gomilom na ulici, klichuc'i do ogluvljenja. On ponovo podizhe pogled na portret Velikog Brata. Kolos koji je pregazio svet! Stena o koju su uzaludno udarale azijske horde! On pomisli kako je pre deset minuta — da, svega deset minuta — u njegovom srcu josh uvek bilo nedoumice oko toga da li c'e vesti s fronta znachiti pobedu ili poraz. Ah, nestalo je neshto vishe od evroazijske vojske! Mnogo se toga promenilo u njemu od onog prvog dana u Ministarstvu ljubavi, ali konachna, neophodna, lekovita promena se do tog trenutka josh nije odigrala.

Glas s telekrana i dalje je sipao svoju, prichu o zarobljenicima, plenu i pokolju, ali vika s ulice beshe malo zamrla. Kelneri su se vrac'ali svome poslu. Jedan od njih pridje s bocom dzhina. Sedec'i u svom blazhenom snu, Vinston nije obrac'ao pazhnju na njega dok mu je ovaj punio chashu. Vishe nije ni trchao ni klicao. Nalazio se ponovo u Ministarstvu ljubavi, gde mu je sve bilo oproshteno, gde mu je dusha bila bela kao sneg. Nalazio se na optuzhenichkoj klupi, priznavao sve, prokazivao svakoga. Korachao je hodnikom oblozhenim belim plochicama, s osec'anjem da boda po suncu, i s naoruzhanim strazharom za ledjima. Dugo ochekivani metak mu je prodirao u mozak.

On se zagleda u ogromno lice. Chetrdeset godina mu je trebalo da sazna kakav je to osmeh sakriven ispod crnih brkova. O svirepog, nepotrebnog nesporazuma! O svojeglavog samoizgnanstva od roditeljskih grudi! Niz nos mu pocurishe dve suze s mirisom dzhina. Ali bilo je u redu, sve je bilo u redu, borba je bila zavrshena. Bio je izvojevao pobedu nad sobom. Voleo je Velikog Brata.

1949. g.

____
Prevod sa engleskog:
© 1984 Vlada Stojiljkovic'
____
Skeniranje i priprema e-teksta za publikaciju:
Sasha Laban, 2003. g. E.-poshta: sl@orwell.ru


„1984.”: [Glavna str.] [1. deo] [2. deo] [3. deo] [Prilog]

Biblioteka [(a)Eng] [Rus] > Romani [Eng] [Rus] ~ [Iskljuchiti CSS] [C'irilichko pismo] [Latinichko pismo]

[orwell.ru] [Pochetak] [Biografija] [Biblioteka] [Zhivot] [O sajtu & (c)] [E-veze] [Mapa sajta] [Nac'i] [Utisci]

© 1999-2019 O. Dag – ¡Str. sazd.: 2003-02-16 & Posl. mod.: 2015-09-24!

Smotrite zdesь pro specodezhdu dlя ohrannikov po nizkim cenam v Moskve.