Index > Library > Novels > 1984 > Serbian > 2. deo

Dzhordzh Orvel: „1984.”

Drugi deo

1

Bila je sredina jutra; Vinston beshe izishao iz svog boksa da ode u klozet.

S drugog kraja dugog, sjajno osvetljenog hodnika priblizhavala mu se jedna usamljena figura. To je bila ona crnomanjasta devojka. Od one vecheri kad je naishao na nju ispred antikvarnice bilo je proshlo chetiri dana. Kad mu se priblizhila, on vide da joj je desna ruka u zavoju, neprimetnom izdaleka poshto je bio iste boje kao i njen kombinezon. Verovatno je zgnjechila ruku okrec'uc'i jedan od onih velikih kaleidoskopa na kojima su se sizhei romana „uoblichavali”. Takvi nesrec'ni sluchajevi bili su svakodnevna stvar u Odeljenju proze.

Razdvajalo ih je mozhda chetiri metra kad se devojka spotache i pade gotovo na nos. Pad je natera da oshtro krikne od bola. Mora biti da je pala pravo na povredjenu ruku. Vinston se zaustavi na mestu. Devojka se beshe podigla na kolena. Lice joj dobi mlechno zhutu boju na kojoj su joj se usta isticala crvenija nego ikad. Ochi su joj bile upravljene u njegove, sa molec'ivim izrazom koji je vishe odavao strah nego bol.

U Vinstonovom srcu se pokrete neko chudno uzbudjenje. Pred njim se nalazio neprijatelj koji je imao nameru da ga ubije; pred njim se isto tako nalazilo ljudsko bic'e, u bolu, mozhda i sa slomljenom kosti. On se vec' beshe instinktivno pokrenuo da joj pritekne u pomoc'. U trenutku kad ju je video kako pada na zavijenu ruku, bilo mu se uchinilo da bol od toga osec'a u svom sopstvenom telu.

„Povredili ste se?”

„Nije nishta. Samo ruka. Odmah c'e proc'i.”

Govorila je kao da je imala lupanje srca. U svakom sluchaju, bila je veoma pobledela.

„Niste nishta slomili?”

„Ne, u redu je. Samo me je za trenutak zabolelo, nishta vishe.”

Ona ispruzhi zdravu ruku, i on joj pomozhe da ustane. Bilo joj se vec' povratilo neshto boje; izgledala je mnogo bolje.

„Nije nishta”, kratko ponovi ona. „Samo sam se malo udarila po zglobu. Hvala, druzhe!”

I na to produzhi svojim putem, brzim i odsechnim koracima, kao da se zaista nishta i nije desilo. Ceo dogadjaj nije mogao potrajati vishe od pola minuta. Ne pokazivati osec'anja na licu bilo je navika koja je stekla status instinkta; a ionako su se zadesili odmah ispred telekrana kad se sluchaj dogodio. No i pored toga bilo je vrlo teshko ne odati trenutno iznenadjenje, jer mu je devojka, u one dve-tri sekunde dok joj je pomagao da ustane, bila tutnula neshto u ruku. Nije bilo nikakve sumnje da je to uradila namerno. To neshto bilo je malo i pljosnato. Prolazec'i kroz vrata klozeta, on ga premesti u dzhep i opipa vrhovima prstiju. To je bio komad papira presavijen u kvadratic'.

Dok je stajao u pisoaru, uspe, uz josh malo pipkanja prstima, da odmota. Ochigledno je na njemu bila neka poruka. Za trenutak mu dodje iskushenje da ga odnese u jednu od kabina i smesta prochita. No to bi bila krajnja ludost — to je dobro znao. Ako se ijedno mesto neprekidno kontrolisalo preko telekrana, to su bile klozetske kabine.

On se vrati u svoj boks, sede, nehatno baci komad papira medju dokumenta na stolu, stavi naochare i privuche diktograf. „Pet minuta”, reche u sebi, „najmanje pet minuta!” Srce mu je u grudima tuklo zastrashujuc'e glasno. Na srec'u je posao pred njim bio chisto rutinski — ispravljanje dugog niza cifara, shto nije zahtevalo veliku koncentraciju.

Shta god da je pisalo na papiru, moralo je imati nekog politichkog znachenja. Koliko je mogao videti, postojale su dve moguc'nosti. Jedna, daleko verovatnija, da je devojka agent Policije misli, kao shto se i plashio. Nije znao zashto Policija misli nalazi za shodno da svoje poruke dostavlja na takav nachin, ali mozhda su imali svojih razloga. Tekst na papiru mogao je biti pretnja, poziv, neka zamerka, naredjenje da izvrshi samoubistvo. No postojala je i druga, bezumna moguc'nost koja je neprestano podizala glavu iako je uzalud pokushavao da je potisne. Ta je moguc'nost bila da poruka i nije od Policije misli nego od kakve podzemne organizacije. Mozhda Bratstvo ipak postoji! Mozhda je ta devojka njegov pripadnik! Ta je pomisao van svake sumnje bila apsurdna, ali mu je u glavu bila uletela onog trenutka kad je u ruci osetio komadic' papira. Ono drugo, verovatnije objashnjenje palo mu je na pamet tek nekoliko minuta kasnije. Pa ipak chak ni sad, mada mu je intelekt govorio da ta poruka verovatno znachi smrt — chak ni sad u to nije verovao; nerazumna nada je bila uporna u njemu; srce mu je lupalo; sa teshkoc'om je uspevao da mu glas ne zadrhti dok je mrmljao svoje cifre u diktograf.

Smota gotove papire u trubu i gurnu ih u pneumatichnu cev. Bilo je proshlo osam minuta. Popravi naochare na nosu, uzdahnu i privuche preda se sledec'u gomilu papira, sa onim komadic'em na vrhu. Ispravi ga. Na njemu je, krupnim neveshtim slovima pisalo:

Ja te volim.

Nekoliko sekundi bio je toliko prenerazhen da se nije setio ni da baci papiric', koji je kompromitovao, u rupu za pamc'enje. Pre nego shto je to ipak uradio, nije se mogao uzdrzhati, mada je vrlo dobro znao koliko je opasno pokazivati previshe interesovanja, a da josh jednom ne prochita shta pishe, samo da bi se uverio da su one rechi josh tu.

Tokom preostalog dela popodneva bilo mu je veoma teshko da radi. Josh tezhe od potrebe da se koncentrishe na niz trichavih poslova koje je imao pred sobom padalo mu je to shto svoju uzbudjenost mora da skriva pred telekranom. Osec'ao se kao da mu u stomaku gori vatra. Ruchak u pregrejanoj, pretrpanoj, buchnoj menzi bio je muchenje. Nadao se da c'e tokom prekida za ruchak moc'i da malo bude sam, ali zla srec'a natera imbecilnog Parsonsa da trupne na stolicu pored njega, shirec'i miris znoja koji je skoro nadjachavao metalni miris chorbe, i razveza prichu o pripremama za Nedelju mrzhnje. Narochito ga je odushevljavao model glave Velikog Brata, dva metra shirok, koji je od papirne kashe pravio odred Shpijuna chiji je chlan bila njegova c'erka. Vinstona je razdrazhivalo to shto je u opshtoj buci slabo chuo shta Parsons govori, te je stalno morao trazhiti da mu ovaj ponovi kakvu nedotupavnu primedbu. Devojku je uspeo da spazi samo jednom, kako sa josh dve devojke sedi za stolom na suprotnom kraju prostorije. Reklo bi se da ga nije videla; vishe nije ni gledao u tom pravcu.

Popodne je bilo podnoshljivije. Odmah posle ruchka stizhe mu delikatan, tezhak posao na kome je trebalo raditi nekoliko sati i koji je zahtevao da se sve ostalo odlozhi. Sastojao se od toga shto je trebalo falsifikovati jedan niz izveshtaja o proizvodnji koji su datirali od pre dve godine, i to na takav nachin da se narushi ugled jednog od poznatijih chlanova Uzhe partije koji je trenutno bio pod sumnjom. U tim poslovima Vinston je bio dobar, i pode mu za rukom da devojku potpuno iskljuchi iz svoje svesti vishe od dva sata. Onda se sec'anje na njeno lice vrati, a s njim i zhestoka, neizdrzhljiva zhelja da bude sam. Dok ne bude sam, nec'e nikako moc'i da sazhvac'e ovaj novi dogadaj. Taj dan je bio jedan od onih kada je odlazio u Centar kulture i odmora. On proguta josh jedan neukusan obrok, pohita do Centra, uze ucheshc'a u svechanoj ludoriji „diskusione grupe”, odigra dve partije; stonog tenisa, ispi nekoliko chasa dzhina i odsede pola sata na predavanju nazvanom Englsoc u odnosu na shah. Od dosade mu se grchila dusha, ali bar jednom nije imao impuls da izostane iz Centra u ono veche kad mu je dolazio red. Kad je video rechi Ja te volim, u njemu je nabujala zhelja da ostane zhiv, te mu se najednom uchinilo glupo da rizikuje u sitnicama. Tek kad je doshlo dvadeset tri chasa, kad je bio kod kuc'e i u krevetu — u mraku, gde je chovek siguran od telekrana ako c'uti – tek je tad bio u stanju da povezano misli.

Radilo se o fizichkom problemu koji se morao reshiti: kako doc'i u dodir s devojkom i zakazati sastanak. Vishe nije uzimao u obzir moguc'nost da mu ona mozhda priprema zamku. Znao je da nije tako: kad mu je predala papiric', bila je nesumnjivo uzbudjena. Ochigledno se bila raspametila od straha, shto nije ni bilo chudo. Josh manje mu je padalo na pamet da je odbije. Pre svega pet noc'i smishljao je da joj razbije lobanju kockom iz kaldrme, no to nije znachilo nishta. On pomisli na njeno nago, mlado telo, onakvo kakvo ga je video u snu. Ranije mu se chinilo da je zaludjena kao i sve ostale, glave nabijene lazhima i mrzhnjom, trbuha punog leda. Na pomisao da mozhe da izgubi, da belo mlado telo mozhe da mu izmakne, zahvati ga neka groznica. Od svega se najvishe bojao da c'e se ona jednostavno predomisliti ako mu ne uspe da uskoro uspostavi vezu s njom: No fizichke prepreke su bile neopisive. Bilo mu je kao choveku koji je matiran a hoc'e da povuche potez. Kuda god da se okrene, naletao je na telekran. U stvari, njemu su svi moguc'i nachini stupanja u vezu vec' bili proshli kroz glavu pet minuta poshto je prochitao poruku; ali sad, kad je imao vremena da razmisli o svemu, on ih ispita jedan po jedan, kao da redja instrumente po stolu.

Onakav susret do koga je doshlo tog prepodneva ochigledno se nije mogao ponoviti. Da je radila u Odeljenju dokumentacije bilo bi relativno lako, ali on je imao samo bledu predstavu o tome u kom je delu zgrade smeshteno Odeljenje proze, a nije imao ni izgovora da se tamo pojavi. Kad bi znao gde ona stanuje i u koje vreme izlazi s posla, mogao bi udesiti da je sretne na putu do kuc'e; ali pokushati da je otprati kuc'i nije bilo sigurno: morao bi stajati pred Ministarstvom besposlen, a to bi smesta palo u ochi. Da joj pishe preko poshte nije dolazilo u obzir. Po pravilu koje chak nije ni bilo tajno, sva su pisma bila otvarana. U stvari je vrlo malo ljudi i pisalo pisma. Za poruke koje je katkad bilo potrebno poslati postojale su shtampane dopisnice sa dugim listama fraza; nepotrebne su se precrtavale. Bilo kako bilo, on joj nije znao ni ime, a kamoli adresu. Najzad zakljuchi da je menza najsigurnija. Ako bi je zatekao samu za stolom, negde u sredini prostorije, ne previshe blizu telekrana, i uz dovoljno glasan zhagor okolnih razgovora — ako bi ti uslovi potrajali svojih trideset sekundi, postojala bi moguc'nost da izmene nekoliko rechi.

Celu nedelju dana posle te vecheri zhivot je bio kao nemiran san. Prvog dana se pojavila u menzi tek kad je on izlazio, poshto se pishtaljka vec' bila oglasila. Verovatno je bila prebachena u neku kasniju smenu. Mimoishli su se bez ijednog pogleda. Sledec'eg dana je bila u kantini u uobichajeno vreme, ali sa tri devojke i neposredno ispod telekrana. Zatim se tri strashna dana uopshte nije pojavila. Njemu su i duh i telo trpeli od nepodnoshljive osetljivosti, od neke vrste providnosti, koja je svaki pokret, svaki zvuk, svaki dodir s okolinom, svaku rech koju je morao izgovoriti ili saslushati, pretvarala u agoniju. Chak ni u snu nije mogao sasvim da pobegne od njene slike. Tih dana nije ni doticao dnevnik. Ako je nalazio ikakvog olakshanja, to je bilo u radu, gde je katkad mogao da se zaboravi i po deset minuta. Apsolutno ni po chemu nije mogao da sazna shta joj se desilo. Nije mogao da se raspita ni na koji nachin. Mozhda je bila isparena, mozhda je izvrshila samoubistvo, mozhda je premeshtena u sasvim drugi kraj Okeanije; a najgore i najverovatnije od svega, mozhda se jednostavno predomislila i reshila da ga izbegava.

Sledec'eg dana se pojavila. Ruka joj vishe nije bila u zavoju; sad je oko zgloba imala traku flastera. Njegovo olakshanje je bilo tako veliko da se nije mogao uzdrzhati a da se za nekoliko sekundi ne zagleda pravo u nju. Dan zatim zamalo mu nije poshlo za rukom da stupi u razgovor s njom. Kad je doshao u menzu, ona je sedela za stolom prilichno udaljenim od zida, sasvim sama. Bilo je rano; menza josh nije bila sasvim puna. Red se polako pomicao napred sve dok se Vinston ne nade skoro pred samim pultom, zatim se zadrzhao dva minuta poshto je neko ispred njega protestovao da nije dobio svoju tabletu saharina. Kad je Vinston podigao posluzhavnik i uputio se njenom stolu, bila je josh uvek sama. On je nemamo ishao prema njoj, trazhec'i ochima mesto za nekim stolom iza nje. Delilo ih je ne vishe od tri metra. Josh dve sekunde, i sve c'e biti u redu. Uto neki glas iza njega pozva „Smite!” On se uchini da nije chuo. „Smite!” ponovi glas neshto jache. Nije vredelo. On se okrete. Plavokos mladic' priglupa lica, po imenu Vilsher, koga je Vinston povrshno poznavao, pozivao ga je s osmehom na slobodno mesto za svojim stolom. Bilo je opasno odbiti. Prepoznat, nije mogao da produzhi i sedne za sto sa devojkom koja nije u drushtvu. Previshe bi bolo ochi. On sede s prijateljskim osmehom. Glupavo plavokoso lice zasija. Vinston za trenutak vide sebe kako usred tog lica udara pijukom. Posle nekoliko minuta, devojchin sto se popuni.

Ali nije ga mogla ne videti kad joj se priblizhavao; verovatno je shvatila shta je posredi. Sledec'eg dana, on se postara da dodje rano. I, naravno, ona je sedela za stolom na skoro istom mestu, opet sama. Neposredno ispred njega u redu je stajao chovechuljak slichan bubashvabi, brzih pokreta, ravna lica i sitnih sumnjichavih ochiju. Odmichuc'i se od pulta sa svojim posluzhavnikom, Vinston vide da se chovechuljak uputio pravo devojchinom stolu. Nada mu ponovo splasnu. Za malo udaljenijim stolom bilo je jedno slobodno mesto, no neshto je u chovechuljkovom izgledu govorilo da c'e on dovoljno paziti na svoju udobnost i izabrati sto sa najvishe slobodnih mesta. S ledom u srcu, Vinston pode za njim. Morao je biti sam s njom, inache nishta ne vredi. U tom trenutku odjeknu jak tresak. Chovechuljak je lezhao koliko je dug, posluzhavnik mu beshe odleteo iz ruku, a po podu su tekla dva potochic'a od supe i kafe. On se podizhe na noge sa zlobnim pogledom prema Vinstonu; ochigledno je sumnjao da ga je ovaj sapleo. Sve se ipak zavrshi dobro. Pet sekundi kasnije, dok mu je srce gromoglasno tuklo, Vinston je sedeo za devojchinim stolom.

Nije je gledao. Istovari svoje porcije s posluzhavnika i smesta poche jesti. Bilo je krajnje preshno da progovori odmah, pre nego shto neko naidje, ali ga je bio uhvatio uzhasan strah. Otkako mu je ona pristupila bilo je proshlo nedelju dana. Mozhda se predomislila, sigurno se predomislila! Bilo je nemoguc'e da se ovo uspeshno zavrshi; tako shta se ne dogadja u stvarnom zhivotu. Mozhda ne bi uopshte ni progovorio da tog trenutka nije spazio Emplforta, poetu dlakavih ushiju, kako se smusheno vrzma po menzi sa svojim posluzhavnikom, trazhec'i gde c'e sesti. Onako izgubljen, Emplfort je bio privrzhen Vinstonu, i svakako bi seo za njegov sto ako bi ga spazio. Da se predje u akciju preostao je josh mozhda minut. I Vinston i devojka jeli su neprekidno i ravnomerno. Splachina koju su jeli bila je tanka chorba, u stvari supa, od boranije. Vinston progovori tihim mrmorom. Ni jedno ni drugo nisu dizali ochiju; ravnomerno su zahvatali kashikom vodnjikave splachine i prinosili ustima, a izmedju kashika izmenjivali ono nekoliko neophodnih rechi tihim bezbojnim glasom.

„U koliko izlazish s posla?”

„Osamnaest i trideset.”

„Gde se mozhemo nac'i?”

„Trg pobede, kod spomenika.”

„Prepun je telekrana.”

„Ako je guzhva, ne smeta.”

„Treba neki znak?”

„Ne. Nemoj mi pric'i dok me ne vidish u gomili. I nemoj me gledati. Samo budi negde pored mene.”

„U koliko?”

„U devetnaest.”

„U redu.”

Emplfort ne vide Vinstona i sede za drugi sto. Njih dvoje ne progovorishe vishe ni rechi; koliko je to moguc'e dvoma ljudima koji sede jedno nasuprot drugom za istim stolom, nisu se ni pogledali. Devojka brzo zavrshi sa svojim ruchkom i ode. Vinston ostade da popushi cigaretu.

Vinston se nadje na Trgu pobede pre dogovorenog vremena. Vrzmao se neko vreme oko postolja ogromnog okruglog stuba na chijem je vrhu kip Velikog Brata gledao na jug prema nebu gde je pobedio evroazijske avione (pre nekoliko godina bili su istazijski) u Bici za Pistu jedan. Na slici ispred njega nalazio se kip choveka na konju, navodno Olivera Kromvela. U devetnaest nula pet devojke josh nije bilo. Uzhasan strah ponovo zahvati Vinstona. Nec'e doc'i, predomislila se! On se uputi sporim koracima do severne strane trga i oseti neko bledo zadovoljstvo kad je prepoznao crkvu Svetog Martina chija su zvona, u vreme kad je imala zvona, zvonila Dugujesh mi farting. Tada spazi devojku kako stoji pored postolja spomenika i chita, ili se pretvara da chita, plakat koji je bio spiralno uvijen oko stuba. Bilo je opasno pric'i joj dok se ne skupi josh sveta. Svuda oko podnozhja bili su postavljeni telekrani. No uto se zachu prolom uzvika i zvuk teshkih motora odnekud sleva. Odjednom svi potrchashe preko trga. Devojka lakonoga optrcha oko lavova na postolju spomenika i pridruzhi se trci. Vinston pode za njom. Dok je trchao, chu nekoga kako viche da to prolazi konvoj evroazijskih zarobljenika.

Juzhni kraj trga vec' je bila zaposela gusta masa sveta. Vinston, u normalnim situacijama chovek koji se drzhi prikrajka u svakoj guzhvi, sad poche da se gura, lakta, probija do sredishta gomile. Uskoro se nadje nadohvat ruke devojke, ali put su mu preprechavali jedan prol ogromnog rasta i jedna zhena, skoro isto toliko krupna, verovatno njegova supruga, koji su sachinjavali skoro neprobojan zid mesa. Vinston se izvi postrance i, navalivshi svom snagom, uspe da uglavi rame medju njih. Za trenutak mu se uchini da mu se utroba melje u kashu izmedju dva mishic'ava kuka, a zatim se pro bi, malo oznojen. Nade se pored same devojke. Stajali su rame uz rame i oboje gledali pravo preda se.

Ulicom je lagano prolazio dugi niz kamiona, sa strazharima kamenih lica koji su stajali u svakom uglu s automatima u ruci. U kamionima su, tesno zbijeni, chuchali zhuti ljudi malog rasta u iznoshenim zelenkastim uniformama. Njihova tuzhna, mongolska lica zurila su preko ograde kamiona, potpuno nezainteresovana. Ponekad bi se, kad bi koji kamion trucnuo, chula zveka metala: svi zarobljenici imali su okove na nogama. Tuzhna lica su prolazila kamion po kamion. Vinston je znao da su tu, ali primec'ivao ih je samo s prekidima. Devojchino rame, i ruka do lakta, bilo je pritisnuto uz njegovo. Obraz joj je bio toliko blizu da mu je skoro osec'ao toplotu. Ona smesta uze situaciju u svoje ruke, kao ranije u menzi. Poche govoriti onim istim bezbojnim glasom, gotovo ne pokrec'uc'i usne, jedva chujnim mrmorom koji se lako gubio u buci glasova i tutnjavi kamiona.

„Chujesh li me?”

„Da.”

„Jesi li slobodan u nedelju popodne?”

„Da.”

„Onda slushaj dobro. Morac'esh da zapamtish. Idi na stanicu Pedington...”

S nekom vojnichkom preciznoshc'u koja ga je zapanjivala, ona mu objasni kojim putem da ide. Pola sata vozom; od stanice levo; dva kilometra putem; kapija bez gornje prechage; staza preko livade; put zarastao u travu; puteljak izmedju zhbunja; oboreno drvo obraslo mahovinom. Chinilo se da ima mapu u glavi. „Mozhesh da zapamtish?”, promrmlja ona najzad.

„Mogu.”

„Okrenesh levo, pa desno, pa opet levo. A na kapiji fali gornja prechaga.”

„Dobro. U koliko?”

„Oko petnaest. Ako me nema, chekaj me. Ja c'u drugim putem. Jesi li sigurno zapamtio?”

„Jesam.”

„Onda se smesta odmakni od mene.”

To mu nije ni morala rec'i. No za trenutak se nisu mogli izvuc'i iz gomile. Kamioni su i dalje prolazili, rulja i dalje nezasito buljila. U pochetku se chulo nekoliko „ua” i zvizhduka, ali samo od chlanova Partije koji su bili u gomili, pa i to je ubrzo prestalo. Osec'anje koje je preovladavalo bilo je jednostavno radoznalost. Stranci su, kako iz Evroazije tako i iz Istazije, bili neka vrsta retke zveri. Nisu se mogli videti doslovno nikako sem kao zarobljenici, pa chak i tada samo za trenutak. Niti se znalo shta se s njima deshava, sem one nekolicine koji su bili veshani kao ratni zlochinci; ostali su se jednostavno gubili, verovatno su ih slali u logore za prisilni rad. Okrugle mongolske fizionomije behu ustupile mesto licima evropskijeg tipa, prljavim, obradatelim i iscrpenim. Preko ispalih jabuchica gledale su ochi u Vinstonove, pokoji put veoma prodorno, i gubile se. Vec' su prolazili poslednji kamioni konvoja. U poslednjem Vinston vide postarijeg choveka, sveg u sedoj kosi i bradi, kako stoji uspravno, zglobova prekrshtenih pred sobom, kao da je navikao da mu budu vezani. Vinstonu i devojci vec' se priblizhavalo vreme rastanka. No u poslednjem trenutku, dok ih je gomila josh uvek pritiskala, njena ruka potrazhi njegovu i nakratko je stezhe.

Stisak potraja najvishe deset sekundi, a ipak mu se uchini da su im ruke bile stegnute veoma dugo. Imao je vremena da sazna svaki detalj njene shake. Ispitao je duge prste, lepo uoblichene nokte, ogrubeli dlan i red zhuljeva na njemu, meko meso ispod zgloba. Iako ju je upoznao samo dodirom, mogao bije prepoznati ochima. U tom istom trenutku pade mu na pamet da ne zna koje su boje devojchine ochi. Verovatno smedje, ali crnomanjasti ponekad imaju plave. Okrenuti glavu i pogledati je bila je nezamisliva ludost. Drzhec'i se za ruke, nevidljive medju zbijenim telima, gledali su samo pravo, a umesto devojchinih ochiju Vinstona su zhalobno posmatrale, iz naviljaka kose i brade, ochi postarijeg zarobljenika.

2

Vinston se probijao putem kroz sharu svetlosti i senki, gazec'i po baricama zlac'anog svetla gde god su se grane razdvajale. Levo od njega, ispod drvec'a, zemlju je pokrivalo bezbroj zvonchic'a. Vazduh kao da je ljubio po kozhi. Bio je drugi maj. Odnekud dublje iz shume dopiralo je gukanje divljih golubova.

Bio je stigao malo rano. Put mu je proshao bez teshkoc'a; devojka je tako ochigledno imala iskustva da ga je bilo manje strah nego inache. Sva je prilika bila da se na nju moglo osloniti da c'e nac'i kakvo sigurno mesto. Uopshte uzev, u okolini nije bilo mnogo sigurnije nego u samom Londonu. Razume se, telekrana nije bilo, no uvek je postojala opasnost da su naokolo sakriveni mikrofoni tako da se chovekov glas mogao uhvatiti i prepoznati; sem toga, nije bilo lako putovati sam a da chovek ne skrene pazhnju na sebe. za rastojanja do stotinu kilometara nije bilo potrebno overavati pasosh, ali ponekad su se po zheleznichkim stanicama motale patrole koje su proveravale dokumenta svakog chlana Partije na koga naidju i postavljale neugodna pitanja. Medjutim, patrola ovom prilikom nije bilo, a na putu od stanice bio je proverio, oprezno bacajuc'i poglede unatrag, da ga niko ne prati. Voz je bio pun prola, u praznichnom raspolozhenju zbog lepog vremena. Drveni vagon u kome je putovao ispunjavala je i prepunjavala jedna jedina porodica, od bezube prababe do jednomesechne bebe, koja je ishla da provede popodne u „tazbini” i, kako su otvoreno objasnili Vinstonu, da nabave malo butera ispod ruke.

Put se proshiri; josh minut, i on stizhe do puteljka koji mu je pomenula, obichne stochne staze koja je ronila u zhbunje. Sata nije imao, ali petnaest chasova sigurno josh nije bilo. Zvonchic'i su bili tako gusti da ih je bilo nemoguc'e ne gaziti. On kleche i poche da ih bere, delom da mu prodje vreme, ali delom i zbog nejasne zhelje da devojci da buket cvec'a kad dodje. Bio je nakupio veliki buket i udisao slabi, pomalo otuzhni miris, kad ga jedan zvuk otpozadi ukochi: nesumnjivo krckanje granchica pod nogom, On nastavi da bere zvonchic'e. To je bilo najbolje shto je mogao da chini. Mozhda su koraci bili devojchini, a mozhda ga je neko ipak pratio. Okrenuti se znachilo bi pokazati osec'anje krivice. On ubra josh jedan, i josh jedan. Neka ruka mu lako dodirnu rame.

Podizhe pogled. Bila je devojka. Ona odmahnu glavom, ochigledno upozoravajuc'i ga da c'uti, zatim razdvoji zhbunje i hitro pode ispred njega uzanim puteljkom u shumu. Ochigledno je tim putem vec' prolazila, jer je mochvarna mesta obilazila kao po navici. Vinston je ishao za njom, josh uvek stezhuc'i buket zvonchic'a. Prvo shto je osetio bilo je olakshanje, no dok je posmatrao chvrsto vitko telo kako se krec'e pred njim, sa skerletnom esharpom zategnutom taman toliko da istakne oblinu bokova, pritisnu ga teshko osec'anje nizhe vrednosti. Chak i sad mu se chinilo da c'e se devojka, kad se okrene i pogleda ga, predomisliti i otic'i. Blagost vazduha i zelenilo lishc'a zastrashivali su ga. Josh na putu od stanice, pod majskim suncem osetio se prljav i ubledeo, bic'e zatvorenog prostora, sa londonskom chadi u porama. Pade mu na pamet da ga ona verovatno nikad nije ni videla u punoj dnevnoj svetlosti na otvorenom prostoru. Dodjoshe do oborenog drveta koje mu je bila, pomenula. Devojka preskochi i rastavi zhbunje u kome na izgled nije bilo prolaza. Poshavshi za njom, Vinston vide. da su se nashli na prirodnoj chistini, maloj travnatoj uzvishici okruzhenoj visokim mladim drvec'em koje ju je potpuno skrivalo. Devojka stade i okrete se.

„Evo nas”, reche.

Posmatrao ju je sa razdaljine od nekoliko koraka. Josh uvek se nije usudjivao da joj pridje blizhe.

„Nisam ti smela nishta rec'i na onom putu”, produzhi; ona, „za sluchaj da ima mikrofona. Ne verujem da ima, ali ko zna. A uvek mozhe da se desi da ti neko od onih svinja pozna glas. Ovde smo sigurni.”

Josh uvek nije imao hrabrosti da joj se priblizhi. „Ovde smo sigurni?” glupo ponovi on.

„Jesmo. Pogledaj drvec'e.” To su bili tanki jasenovi, koji su nekad bili posecheni pa ponovo izrasli u shumu mladica od kojih nijedna nije bila deblja od zgloba na ruci. „Tu nigde nema mesta da se sakrije mikrofon. Sem toga, ovde sam vec' bila.”

Govorili su tek da neshto kazhu. On beshe uspeo da joj pridje malo blizhe. Ona je stajala pred njim vrlo uspravno, s osmehom koji je izgledao blago ironichan, kao da se chudila zashto je tako spor da predje na delo. Zvonchic'i behu popadali na zemlju. Izgledalo je kao da su pali sami. On je uze za ruku.

„Da li mi verujesh”, reche, „da do ovog trenutka nisam znao kave su ti boje ochi?” Smedje su; primeti on, prilichno svetla nijansa smedjeg, sa crnim trepavicama. „A sad kad si videla na shta stvarno lichim, mozhesh li i dalje podneti da me gledash?”

„Mogu vrlo lako.”

„Imam trideset godina. Imam zhenu koje se ne mogu osloboditi. Imam otechene vene. Imam pet lazhnih zuba.”

„To mi je savrsheno svejedno”, reche devojka.

Sledec'eg trenutka, neznano chijim delom, ona mu se nadje u zagrljaju. U pochetku nije osec'ao nishta do chiste neverice. Mlado telo je bilo pripijeno uz njegovo, masa crne kose padala mu je po licu — da! bila je zaista podigla lice i on je ljubio puna crvena usta. Bila mu je stegla ruke oko vrata, nazivala ga dragim, milim, voljenim. Bio ju je povukao na tlo, ona se ni najmanje nije opirala, mogao je s njom raditi shta hoc'e. No uistinu nije imao nikakvog fizichkog osec'aja, sem golog dodira. Osec'ao je samo nevericu i ponos. Bilo mu je drago shto je do ovoga doshlo, ali nije osec'ao nikakvu fizichku zhelju. Sve je doshlo prebrzo, njena mladost i lepota behu ga poplashili, bio je previshe navikao da zhivi bez zhena — nije znao shta je bilo razlog. Devojka se podizhe i izvadi zvonchic' iz kose. Sede uz njega i zagrli ga oko struka.

„Ne brini, dragi. Ne moramo da zhurimo. Imamo celo popodne. Zar nije ovo divno skrovishte? Pronashla sam ga jedanput kad sam se izgubila na kolektivnom marshu. Ko god da dodje, chuo bi se na sto metara.”

„Kako se zovesh?” upita Vinston.

„Dzhulija. A ja znam kako se ti zovesh. Vinston — Vinston Smit.”

„Otkud znash?”

„Izgleda, dragi, da ja bolje saznajem nego ti. Reci mi, shta si mislio o meni pre nego shto sam ti dala onu cedulju?”

On ne oseti nikakvo iskushenje da je slazhe. Rec'i odmah ono najgore chinilo se chak kao neka ljubavna zhrtva.

„Nisam mogao ochima da te vidim”, reche. „Hteo sam da te silujem a posle ubijem. Pre dve nedelje ozbiljno sam razmishljao da ti razbijem glavu kamenom. Ako bash hoc'esh da znash, mislio sam da imash veze sa Policijom misli.”

Devojka se odushevljeno nasmeja, ochigledno shvatajuc'i ovo kao priznanje svojoj izvrsnoj sposobnosti pretvaranja.

„Zar bash sa Policijom misli? Nisi valjda ozbiljno?”

„Pa dobro, mozhda ne bash sasvim; ali znash — tako si izgledala — tako mlada, svezha, zdrava... razumesh — mislio sam da si verovatno...”

„Mislio si da sam dobra chlanica Partije. Chista na rechi i delu. Zastavice, parade, parole, igre, kolektivni marshevi — sve te budalashtine. A ti shta? mislio si: da joj se samo pruzhi prilika, izdala bi me kao zlomislitelja pa bi me ubili?”

„Tako neshto. Znash, mnogo je takvih devojaka.”

„To sve zbog ovog sranja”, reche ona, strzhe skerletnu esharpu Omladinske lige protiv seksa i prebaci je preko grane. Zatim, kao da se nechega setila kad se dotakla struka, gurnu ruku u dzhep i izvadi plochicu chokolade. Prelomi je na dva dela i dade jedan Vinstonu. Josh pre nego shto ga Je uzeo, Vinston oseti po mirisu da je to veoma neobichna chokolada. Bila je tamna i sjajna, i uvijena u staniol. Chokolada je obichno bila mrtve tamno-mrke boje, lako se krunila, i imala ukus koji je, ukoliko se uopshte dao opisati, podsec'ao na dim zapaljeno djubreta. Ali chokoladu slichnu ovoj koju je dobio od Dzhulije vec' je okusio, nekad u proshlosti. Prvi dashak njenog mirisa beshe pokrenuo neko sec'anje koje nije mogao odrediti u vremenu, no koje je bilo snazhno i uznemiravalo ga.

„Odakle ti ovo?” upita on.

„Crna berza”, ravnodushno reche ona. „U stvari i jesam takva, na izgled. Istichem se u igrama. U Shpijunima sam bila komandir odreda. Tri vecheri nedeljno dobrovoljno radim za Omladinsku ligu protiv seksa. Sate i sate sam ja izgubila lepec'i one njihove blesave plakate po celom Londonu. U paradama uvek drzhim jedan kraj zastave. Uvek izgledam dobro raspolozhena i nikad nishta ne izbegavam. Sta drugi, to i ti, to je moja deviza. Jedino se tako mozhe biti siguran.”

Vinstonu se prvi komadic' chokolade vec' beshe istopio na jeziku. Ukus je bio predivan. Ali ono sec'anje nije odlazilo; kruzhilo mu je po samoj ivici svesti, duboko i snazhno, ali neodredivo, kao kakav predmet vidjen samo krajichkom oka. On ga odbaci od sebe, svestan samo da je to sec'anje na neko delo kojeg bi se rado odrekao kad bi mogao.

„Ti si vrlo mlada”, reche on. „Od mene si mlada sigurno deset-petnaest godina. Shta si to mogla nac'i privlachno na choveku kao shto sam ja?”

„Neshto na tvom licu. To me je navelo da reskiram. Umem da primetim ko nije njihov. Chim sam te videla, znala sam da si protiv onih”.

Oni je znachilo Partija, pre svega Uzha partija, o kojoj je govorila s otvorenom zajedljivom mrzhnjom zbog chega se Vinston osec'ao nelagodno, iako je znao da su, ako igde mogu biti bezbedni, bezbedni bash tu. Neshto gaje na njoj bilo zaprepastilo: njen vulgarni rechnik. ChIanovi Partije nisu smeli da psuju; Vinston je i sam retko psovao, ili bar retko naglas. Dzhulija, medjutim, nije mogla da pomene Partiju, narochito Uzhu partiju, a da se ne posluzhi rechima koje se obichno vidjaju ispisane po zidovima klozeta.To ga nije ljutilo. Bio je prosto jedan od simptoma njenog revolta protiv Partije i svega shto je ona propisivala, neshto shto je na izvestan nachin bilo prirodno i zdravo, kao shto konj kija kad naidje na trulo seno. Bili su napustili chistinu i ponovo pocheli lutati kroz sharenilo svetlosti i senke, zagrljeni oko struka kad god je staza bila dovoljno shiroka da idu uporedo. On primeti kako joj je struk daleko mekshi sad kad na njemu nije bilo esharpe. Govorili su shapatom. Izvan chistine, po Dzhulijinim rechima, najbolje je bilo ic'i tiho. Ubrzo stigoshe do ivice shumarka. Ona ga zaustavi.

„Ne izlazi na otvoreno. Mozhda neko posmatra. Dok smo iza granja, sigurni smo.”

Stajali su u senci leskovog zhbunja. Sunce koje se cedilo kroz bezbroj no lishc'e bilo im je josh uvek toplo na licu. Vinston pogleda livadu na koju je shumarak izlazio i oseti chudan, spori shok prepoznavanja. Poznavao ju je iz vida. Stara, popasena utrina po kojoj je vijugala stazica a ovde-onde videli su se krtichnjaci. U nazubljenoj zhivici na suprotnom kraju, brestove grane su se jedva primetno povijale na povetarcu, a lishc'e im se blago komeshalo u gustim masama, kao zhenska kosa. Mora biti da negde blizu, ali van vidnog polja, teche potok sa zelenim plic'acima u kojima se igraju ribice!

„Nije li ovde negde u blizini potok?” proshaputa.

„Jeste, na ivici one druge livade. Ima i riba, velikih. Mozhesh lepo da ih gledash kako lezhe u plic'acima ti vrbaku i mashu repom.”

„Pa to je skoro kao u Zlatnom kraju,” promrmlja on.

„Shta?”

„Nishta. To je jedan predeo koji sam ponekad video u snu.”

„Gledaj!” proshaputa Dzhulija.

Na jednu granu, ni pet metara od njih i skoro u visini njihovih lica, beshe sleteo drozd. Mozhda ih nije ni video. On je bio na suncu, oni u hladu. Rashiri krila, ponovo ih pazhljivo sklopi, za trenutak sazhe glavu kao da odaje pochast suncu, a onda mu se iz grla izli bujica pesme. U popodnevnoj tishini pesma je odjekivala neobichno glasno. Vinston i Dzhulija su stajali pribijeni jedno uz drugo, zacharani. Muzika je tekla dalje, minut za minutom, sa zachudjujuc'im varijacijama, ne ponavljajuc'i se ni jedan jedini put, kao da je ptica namerno isticala svoju virtuoznost. Ponekad bi prekinula pesmu na nekoliko sekundi, rashirila i ponovo sklopila krila; zatim bi isturila svoje sharene grudi i ponovo zapevala punim grlom. Vinston ju je posmatrao s nekim nejasnim osec'anjem poshtovanja. Za koga, za shta peva ta ptica? Ne posmatra je ni njen par, ni njen suparnik. Shta je navodi da sedi na ivici samotnog shumarka i tochi svoju muziku u nishtavilo? On se upita da u blizini ipak nije sakriven kakav mikrofon. On i Dzhulija su govorili samo tihim shapatom; mikrofon ne bi uhvatio njih, ne.go drozda. Mozhda na drugom kraju zhice sedi kakav sitan chovek nalik na bubashvabu i pazhljivo slusha — slusha to. Ali poplava muzike mu postepeno izbaci sve misaone kombinacije iz glave. Drozdova pesma kao da je bila technost koja se izlivala na njega i meshala sa suncem koje se probijalo kroz lishc'e. On prestade misliti i samo je osec'ao. Devojchin struk koji je njegova ruka obuhvatala bio je topao i mek. On je okrete sebi, tako da su stajali grudi uz grudi; njeno telo kao da se ulivalo u njegovo. Kuda god polazio rukama, bilo je podatno kao voda. Usta im se sljubishe; to je sad bilo neshto sasvim razlichito od malopredjashnjih oshtrih poljubaca. Kad su odmakli lica jedno od drugog, oboje uzdahnushe duboko. Ptica se poplashi i odlete lepec'uc'i krilima.

Vinston prisloni usne na njeno uvo. „Sad”, shapnu on.

„Nemoj ovde”, odshaputa ona. „Hajdemo natrag u skrovishte. Tamo je sigurnije.”

Zhurno, lomec'i ovde-onde po koju granchicu, oni se uputishe krivudavim puteljkom do proplanka. Kad se nadjoshe u krugu mladih izdanaka, ona se okrete i sucheli se s njim. Oboje su disali burno, ali njoj se u uglovima usana ponovo beshe pojavio osmeh. Jedan trenutak je stajala i posmatrala ga, a zatim se ne gledajuc'i mashi patent-zatvaracha na svom kombinezonu. I — da! sve se desi skoro isto onako kao u njegovom snu. Gotovo isto onako brzo kako je zamishljao, ona strzhe svoju odec'u; a kad ju je odbacila u stranu, uradila je to onim istim velichanstvenim pokretom koji kao da brishe celu jednu civilizaciju. Telo joj je na suncu sjajilo belinom. Ali u prvom trenutku on joj nije gledao telo; pogled mu je bio prikovan za njeno pegavo lice i jedva primetni, smeli osmeh. Kleche pred nju i uze je za ruke.

„Jesi li ovo vec' nekad radila?”

„Razume se. Stotine puta... pa dobro, desetine puta.”

„Sa chlanovima Partije.”

„Da, uvek s njima.”

„Sa chlanovima Uzhe partije?”

„To ne, s tim svinjama ne. Ali ima ih puno koji bi hteli samo da imaju priliku. Nisu oni toliki sveci kakvi se prave.”

Srce mu poskochi. Ona je to radila desetine puta: zheleo je da su u pitanju stotine — hiljade puta. Sve shto je nagoveshtavalo porok uvek ga je ispunjavalo bezumnom nadom. Ko zna, mozhda je Partija ispod povrshine odista trula, mozhda je njen kult pozhrtvovanja i odricanja samo lazh pod kojom se skriva iskvarenost. Kad bi mogao sve da ih zarazi gubom, ili sifilisom! Bilo shta da uradi shto kvari, shto slabi, shto rushi! On je povuche nanizhe; sad su klechali lice u lice.

„Slushaj. Shto si vishe mushkaraca imala, to te vishe volim Razumesh li to?”

„Da, sasvim.”

„Mrzim chistotu, mrzim dobrotu! Zhelim da nestanu sve vrline. Zhelim da ceo svet bude porochan do srzhi kostiju.”

„Dragi, onda bi trebalo da ti savrsheno odgovaram. Ja sam upravo porochna do srzhi kostiju.”

„Volish li ti ovo? Mislim, ne samo sa mnom; da li uopshte volish da se...?”

„Obozhavam.”

To je bilo ono shto je iznad svega zheleo da chuje. Ne samo ljubav prema jednoj jedinki, nego zhivotinjski nagon, prosta neizdiferencirana zhelja, to je bila sila koja c'e Partiju razbiti u komade. On je pritisnu na travu, " medju popadale zvonchic'e. Ovog puta nije bilo teshkoc'a. Ubrzo im se dizanje i spushtanje grudi vrati na normalnu brzinu; s nekom prijatnom bespomoc'noshc'u, oni se razdvojishe. Sunce kao da je peklo jache. Oboma se spavalo. On se mashi odbachenog kombinezona i upola je pokri njime. Gotovo smesta zaspashe i spavali su oko pola sata.

Vinston se probudi prvi. Probudivshi se, sede i zagleda se u pegavo lice koje je i dalje mirno spavalo na podmetnutom dlanu kao na jastuku. Ako se izuzmu usta, nije se moglo rec'i da je lepa. Kad bi se pogledalo izbliza, videla bi se i pokoja borica oko ochiju. Kratka crna kosa bila je izvanredno gusta i meka. Pade mu na pamet da josh uvek ne zna ni njeno prezime ni adresu.

Mlado, zdravo telo, sada bespomoc'no u snu, probudi u njemu osec'anje sazhaljenja, zhelju da je shtiti. No ona nezhnost bez misli, koju je osec'ao pod leskom dok je pevao drozd, ne vrati mu se do kraja. On skloni kombinezon i zagleda se u gladak beli bok. U proshlosti, pomisli on, mushkarac bi ‚posmatrao zhensko telo, nashao da je ono pozheljno’ i tu je prichi bio kraj. No danas nije moglo biti ni chiste ljubavi ni chiste zhelje. Ni jedno osec'anje nije chisto, jer je sve pomeshano sa strahom i mrzhnjom. Njihov zagrljaj bio je bitka, njihov orgazam pobeda. Ono shto su uchinili bilo je udar na Partiju. Bilo je politichki akt.

3

"Ovde mozhemo josh jedanput”, reche Dzhulija. „Po pravilu je sigurno otic'i u isto skrovishte dvaput. Razume se, to tek za mesec-dva.”

Chim se probudila, ponashanje joj se beshe izmenilo. Postade budna i poslovna, obuche se, zaveza esharpu oko pojasa, i poche se baviti detaljima povratka. Chinilo se prirodnim da taj posao prepusti njoj. Ona je ochigledno imala prirodnog lukavstva koje je Vinstonu nedostajalo; uz to je odlichno poznavala okolinu Londona, stekavshi to znanje na bezbroj kolektivnih marsheva. Put kojim mu je rekla da se vrati bio je potpuno razlichit od onoga kojim je doshao; i vodio je do sasvim druge zheleznichke stanice. „Putem kojim si doshao nikad se ne vrac'aj”, reche ona, kao da iznosi kakav vazhan princip. Objasni mu da c'e otic'i prva, a da on potom treba da sacheka pola sata pre nego shto i sam krene.

Beshe mu rekla i gde c'e se, posle chetiri dana, sastati iduc'i put. To je bila ulica u jednoj od siromashnijih chetvrti, gde se: nalazila pijaca koja je obichno bila pretrpana i buchna. Ona c'e se vrteti oko tezgi, pravec'i se da trazhi pertle ili konac. Ako oceni da je situacija chista, ishmrknuc'e se u maramicu kad se on priblizhi; ako ne, on treba da prodje kao da je ne poznaje. S malo srec'e, usred gomile sveta, moc'i c'e da porazgovaraju chetvrt sata i zakazhu sledec'i sastanak.

„A sad moram da idem”, reche chim je on zapamtio uputstva. „Moram da budem natrag u devetnaest i trideset. Imam dva sata posla za Omladinsku ligu protiv seksa: da delim letke, ili tako neshto. Sranje. Hoc'esh da me ochistish? Da nemam neku granchicu u kosi? Sigurno? Onda do vidjenja, ljubavi, do vidjenja!”

Ona mu se baci u naruchje, poljubi ga gotovo grubo i sledec'eg trenutka se probi kroz mladice i nestade u shumarku, pra vec'i pri tom vrlo malo shumova. On josh uvek nije znao njeno prezime i adresu. To, medjutim, nije znachilo nishta: bilo je nezamislivo da se mogu sastati bilo gde u zatvorenom prostoru ili razmeniti ikakvu pismenu poruku.

Stvari su poshle tako da se na proplanak u shumarku vishe nisu ni vratili. Tokom maja imali su josh samo jednu: priliku kad su uspeli da spavaju zajedno. To se desilo u drugom od skrovishta za koja je Dzhulija znala, zvoniku neke srushene crkve, u gotovo pustom kraju u okolini grada, gde je pre trideset godina pala atomska bomba. Mesto je bilo izvrsno kao skrovishte; put do njega je, medjutim, bio vrlo opasan. U ostalim prilikama mogli su se sastajati samo na ulici, svaki put drugoj, i nikad ne duzhe od pola sata. Na ulici se uvek moglo razgovarati, na izvestan nachin. Dok su plutali pretrpanim ulicama, ne sasvim jedno do drugog, i nikad se ne gledajuc'i, vodili su chudan, isprekidan razgovor koji se palio i gasio kao svetionik: prekidali su ga iznenada kad bi se nashli u blizini telekrana ili spazili uniformu nekog chlana Partije kako se priblizhava, nastavljali ga posle nekoliko minuta usred rechenice, presecali ga napola kad bi se rastali na ugovorenom mestu a potom ga nastavljali sledec'eg dana gotovo bez uvoda. Ispostavi se da je Dzhulija sasvim naviknuta na razgovor na takav nachin, koji je nazivala „razgovor u nastavcima”. Isto tako je umela, zachudo, da govori ne pokrec'uc'i usne. Samo jednom, za gotovo mesec dana svakovechernjeg sastajanja,pode im za rukom da se poljube. Ishli su c'utke nekom sporednom ulicom (Dzhulija nikad nije govorila ako se nisu nalazili u nekoj od glavnih ulica) kad se zachu zaglushujuc'i prasak, zemlja se zatrese, a vazduh pomrachi; Vinston se nade kako lezhi na boku, izubijan i preplashen. Ochigledno je negde sasvim blizu pala raketna bomba. On odjednom spazi Dzhulijino lice na nekoliko santimetara od svog, mrtvachki belo, belo kao kreda. Chak su joj i usne bile bele. Mrtva! On je stezhe uza se i primeti da je lice koje ljubi zhivo i toplo. No na usne mu se hvatalo neshto prashnjavo. Lica su im oboma bila pokrivena gustim slojem krechne prashine.

Bilo je vecheri kad su stizali na mesto sastanka i morali se mimoic'i bez ikakvog znaka, jer je iza ugla upravo izishla patrola, ili iznad glave stajao helikopter. No chak i da je bilo manje opasno, nac'i vremena za sastanak bilo bi ipak teshko. Vinstonova radna nedelja iznosila je shezdeset sati, Dzhulijina chak i vishe; slobodni dani su im zavisili od pritiska posla i nisu se chesto poklapali. U svakom sluchaju, Dzhulija je retko imala potpuno slobodno veche. Provodila je zachudno mnogo vremena na predavanjima i demonstracijama, raznosec'i materijale za Omladinsku ligu protiv seksa, krojec'i zastave za Nedelju mrzhnje, skupljajuc'i priloge za kampanju shtednje, i bavec'i se ostalim slichnim poslovima. To se isplac'ivalo, kako je govorila; predstavljalo je kamuflazhu. Chovek koji se drzhi manjih pravila mozhe krshiti vec'a. Ona je chak navela Vinstona da stavi hipoteku na josh jedno od svojih slobodnih vecheri i prijavi se za prekovremeni rad u fabrici municije, za shta su se zagrizheniji chlanovi Partije javljali dobrovoljno. I tako je on pocheo, po jedno veche svake nedelje, provoditi chetiri sata, navrc'uc'i jedan na drugi male metalne predmete, verovatno delove upaljacha za bombe, paralisan od dosade, u loshe osvetljenoj fabrichkoj hali punoj promaje gde se lupa chekic'a sumorno meshala sa muzikom telekrana.

Kad su se sastali u crkvenom tornju, ispunishe rupe u svom dotadashnjem isprekidanom razgovoru. Bilo je vrelo popodne. U tesnoj chetvrtastoj prostorijici iznad zvona vazduh je bio vruc'i ustajao; osec'ao se nepodnoshljiv smrad golubijeg izmeta. Razgovarali su satima, sedec'i na prashnjavom podu prekrivenom granchicama; s vremena na vreme neko bi od njih dvoje ustao da baci. pogled kroz pushkarnicu i utvrdi da se niko ne priblizhava.

Dzhulija je imala dvadeset shest godina. Zhivela je u zhenskom domu sa josh trideset devojaka („Vechito u zhenskom smradu! Nemash pojma koliko mrzim zhene!” rekla je uzgred), a radila je, kao shto je i mislio, u Odeljenju proze. Volela je svoj posao, koji se uglavnom sastojao od toga shto je trebalo rukovati i odrzhavati jedan jak, ali kapriciozan elektrichni motor. Nije bila „strashno pametna” ali je volela da radi rukama i rad sa mashinama joj je padao lako. Umela je da opishe ceo proces sastavljanja romana, od opshte direktive Komiteta za planiranje pa sve do poslednjeg glachanja u takozvanoj „glanc-grupi”. No konachni proizvod je nije interesovao. Bila je, po svojim rechima, „slaba mushterija za knjige”. Knjige su za nju bile jednostavno roba koja se mora proizvoditi, kao pekmez ili pertle.

Nije se sec'ala nichega pre prvih godina sheste decenije, a od svih ljudi koje je poznavala, jedan jedini je chesto prichao o predrevolucionarnim danima – bio je to njen deda, koji je nestao kad joj je bilo osam godina. U shkoli je bila kapiten hokejashke ekipe, i dobila gimnastichki trofej dve godine uzastopce. Pre no shto se uchlanila u Omladinsku ligu protiv seksa, bila je sekretar mesnog aktiva Saveza omladine, a pre toga komandir odreda u Shpijunima. Uvek je imala odlichnu karakteristiku. Chak je u svoje vreme bila izabrana (shto je predstavljalo nesumnjiv znak dobrog ugleda) za rad u Pornosekciji, pododseku Odeljenja proze koji je proizvodi o trec'erazrednu pornografiju za pro le. Pornosekciju su oni koji su radili u njoj nazivali „masna kuc'a”, primeti ona. Tu je ostala godinu dana, radec'i na proizvodnji knjizhica pod naslovima Nestashne priche ili Jedna noc' u devojachkom pansionatu, koje su, u zapechac'enim paketic'ima, ispod ruke kupovali mladi proleteri pod utiskom da rade neshto zabranjeno.

„Kakve su te knjige?” radoznalo upita Vinston.

„Smuti pa prospi. U stvari su dosadne. Postoji samo shest zapleta, samo shto ih neshto malo menjaju. Razume se,ja sam radila samo na kaleidoskopima. U glanc-grupi nisam bila. Nemam smisla za knjizhevnost, dragi — chak ni koliko treba za taj posao.”

Sa chudjenjem je saznao da u Pornosekciji, sem shefova odeljka, rade samo zhene, po teoriji da bi mushkarci, chiji su seksualni nagoni manje podlozhni kontroli nego zhenski, lakshe podlegli uticaju pornografije s kojom bi radili.

„Ne vole chak ni da im rade udate zhene”, dodade ona. „Devojke su uvek olichenje chistote, po njima. Ali kao shto vidish, jedna bash nije.”

Prvi put je vodila ljubav u shesnaestoj godini, sa nekim shezdesetogodishnjakom, chlanom Partije, koji je kasnije izvrshio samoubistvo da izbegne hapshenje. „Bash dobro”, reche Dzhulija, „inache bi saznali za mene kad bi priznao.” Zatim su doshli drugi. U njenim ochima zhivot je bio jednostavna stvar. Chovek zheli da mu bude lepo; „oni”, to jest Partija, sprechavaju ga u tome; on onda krshi pravila kako najbolje ume. Shto „oni” uskrac'uju choveku zadovoljstvo chinilo joj se isto tako prirodnim kao i to shto chovek treba da se stara da ga ne uhvate. Partiju je mrzela, i svoju mrzhnju iskazivala najgrubljim rechima, ali je nije kritikovala u opshtem smislu. Za doktrinu Partije nije imala interesovanja, sem onda kad je ova neposredno pogadjala njen sopstveni zhivot. On primeti da ona ne upotrebljava rechi iz Novogovora, osim onih koje su preshle u svakodnevnu upotrebu. Za Bratstvo nikad nije chula, i nije htela da veruje u njegovo postojanje. Svaki oblik organizovane bune protiv Partije, koji je unapred bio osudjen na neuspeh, chinio joj se glupim. Pametno raditi znachilo je krshiti pravila a ipak ostati zhiv. On se uzgred zapita koliko ih u mladjoj generaciji mozhe biti nalik na Dzhuliju — u generaciji koja je odrasla u svetu Revolucije, koja nije znala ni za shta drugo; za koju je Partija bila neshto neizmenljivo, kao nebo; koja se nije buni la protiv njene vlasti vec' jednostavno vrdala od nje, kao shto se zec uklanja od psa.

O moguc'nosti da se uzmu nisu razgovarali. Moguc'nost je bila toliko bleda da nije vredela misli. Nikakav komitet koji se da zamisliti ne bi odobrio njihov brak, chak i kad bi se Vinstonova zhena Ketrin i mogla nekako uklonitI s puta. To je bilo beznadezhno chak i kao san.

„Kakva ti je bila zhena?” upita Dzhulija.

„Bila je — da li znash onu rech iz Novogovora: dobromislen? Shto znachi: po prirodi ispravan, nesposoban da pomisli loshu misao?”

„Ne znam rech, ali takve ljude znam dobro.”

On joj poche prichati o svom braku, no ona je zachudo znala kako su sushtinske stvari u osnovi izgledale. Opisala mu je, mada nikad nije videla ni osetila, kako se Ketrinino telo kochi i kruti chim bi je dotakao; kako se chinilo da ga gura od sebe chak i onda kad ga je chvrsto grlila. Sa Dzhulijom mu nije bilo teshko razgovarati o tim stvarima; Ketrin je, u svakom sluchaju, odavno bila prestala da bude bolna, i postala samo neprijatna, uspomena.

„Mogao bih izdrzhati da nije bilo jedne stvari”, reche on, i ispricha joj o ledenoj predstavi na koju ga je Ketrin naterivala svake nedelje u isti dan. „Bilo joj je odvratno, alije nishta nije moglo sprechiti da to radi. To je nazivala — ne, nikad nec'esh pogoditi kako.”

„Nasha obaveza prema Partiji”, smesta reche Dzhulija.

„Otkud znash?”

„Dragi, pa i ja sam bila u shkoli. Predavanja o seksualnom zhivotu jedanput mesechno za omladinu iznad shesnaest godina. I u Savezu omladine. Godinama ti to tucaju u glavu. Verovatno im i pali, u vec'ini sluchajeva. Samo, razume se, nikad se ne zna; ljudi su toliko dvolichni.”

Ona nastavi u istom smislu. Kod Dzhulije je svaka tema vodila njenoj seksualnosti. Chim bi se razgovor ma na koji nachin dotakao te oblasti, ona je pokazivala veliku inteligenciju. Za razliku od Vinstona, shvatala je sushtinu puritanizma koji je Partija propovedala. Nije u pitanju bilo samo to shto seksualni nagon stvara svoj sopstveni svet koji je Partiji van kontrole te ga zato treba unishtiti, ako je moguc'e. Vazhnije je bilo to shto seksualno lishavanje stvara histeriju, koja je dobrodoshla jer se mozhe preobraziti u groznicu ratobornosti i i obozhavanje vode. Ona je to IskazIvala ovako:

„Kad spavash sa zhenom, troshish energiju; a posle si sav srec'an i ne dajesh pet para ni za shta. A oni ne podnose da ti bude tako: hoc'e da stalno pucash od energije. Sve to marshiranje gore-dole, klicanje, mahanje zastavama — sve ti je to neizhivljen seks. Ako si srec'an u sebi, shta te briga za Velikog Brata, i troletke, i Dva minuta mrzhnje, i sva ona njihova sranja?”

Istina je, pomisli on. Izmedju askeze i politichke ispravnosti postoji neposredna, bliska veza. Jer kako bi se onaj strah, ona mrzhnja i ono ludachko verovanje koje Partija trazhi od svojih chlanova mogli odrzhati na potrebnoj visini kao pokretachka snaga? Seksualni impuls je Partiji bio opasan, te gaje skrenula u stranu i iskoristila za svoje potrebe. Slichan trik su izveli i sa roditeljskim instinktom. Porodica se nije mogla ukinuti; Partija je chak podsticala gotovo starinsku ljubav roditelja prema deci. S druge strane, decu je sistematski okretala protiv roditelja i uchila da ih shpijuniraju i prijavljuju njihove sumnjive rechi i dela. Porodica je u stvari postala filijala Policije misli. Na taj nachin se postizalo da svi gradjani i danju i noc'u budu okruzheni uhodama koji ih intimno poznaju.

U sec'anje mu se najednom vrati Ketrin. Ketrin bi ga nesumnjivo dostavila Policiji misli da nije bila preglupa da u njegovim rechima otkrije politichku neispravnost. No u stvari ju je tog trenutka vratila u Vinstonovo sec'anje zagushljiva popodnevna jara, od koje su mu po chelu izbile grashke znoja. On poche prichati Dzhuliji o nechemu shto se desilo, upravo shto se nije desilo, jednog drugog vrelog letnjeg popodneva, pre jedanaest godina.

Tada su imali za sobom tri ili chetiri meseca braka. Bili su se izgubili na jednom kolektivnom marshu, negde u Kentu. Zaostali su za drugima svega nekoliko koraka, ali potom su skrenuli u pogreshnom pravcu, i ubrzo su morali naglo da se zaustave na ivici nekog napushtenog kamenoloma odakle se nekad vadio krechnjak. Ivica se obrushavala, u pravoj liniji, kojih deset-dvadeset metara; na dnu je lezhalo krupno kamenje. Naokolo nije bilo nikoga da ga pitaju za put. Chim je shvatila da su se izgubili, Ketrin je postala vrlo nervozna. Biti, makar za trenutak, odvojen od buchne gomile izletnika ulivalo joj je osec'anje da chini neshto loshe. Htela je da se vrate putem kojim su doshli i potrazhe ostale u drugom pravcu. No u tom trenutku Vinston je primetio nekoliko c'ubica slaka koje su rasle u pukotinama stene ispod njih. Jedna je bila dvobojna, karmin i cigla-crvena, iako je ochigledno rasla iz istog korena. Tako neshto nikad ranije nije video, te pozva Ketrin da dodje i pogleda.

„Gledaj, Ketrin! Pogledaj ono cvec'e. Onaj bokor dole pri dnu. Vidish li da je dvobojan?”

Ona se vec' bila okrenula da pode, no za trenutak se ipak vratila, prilichno uznemirena. Chak se i nagla preko ivice da vidi kuda on pokazuje. Stajao je neshto iza nje; uhvatio ju je rukom za struk da je zadrzhi. U tom trenutku mu je odjednom palo na pamet koliko su potpuno sami. Nigde se nije videlo nijedno ljudsko bic'e, nije kretao nijedan list; chak ni jedna ptica nije bila budna. Na takvom mestu je opasnost od skrivenog mikrofona bila vrlo mala; a i da gaje bilo, mikrofon bi uhvatio samo zvuke. Bio je najvreliji, najsanjiviji chas popodneva. Sunce je palilo po njima, znoj ga je golicao po licu. I najednom mu je doshla pomisao...

„Zashto je nisi gurnuo?” upita Dzhulija, „Ja bih.”

„Znam, draga, ti bi je stvarno i gurnula. I ja bih, da sam tada bio ono shto sam sad. A mozhda bih — nisam siguran.”

„Je li ti krivo shto nisi?”

„Jeste. Sve u svemu, krivo mi je.”

Sedeli su jedno do drugog na prashnjavom podu. On je privuche uza se. Glava joj se odmarala na njegovom ramenu, a prijatan, miris kose nadvladavao zadah golubijeg izmeta. Vrlo je mlada, pomisli on, josh uvek ochekuje neshto od zhivota, ne shvata da gurnuti neprijatnu osobu niz liticu ne reshava nishta.

„U stvari ne bih izmenio nishta”, reche on.

„Zashto ti je onda krivo shto je nisi gurnuo?”

„Samo zato shto vishe volim delanje od nedelanja. U ovoj igri koju igramo, ne mozhemo pobediti. Neki neuspesi su bolji od drugih, to je sve.”

Oseti kako joj se ramena izvijaju ne odobravajuc'i. Uvek mu je protivrechila kad je tako govorio. Nije prihvatila kao zakon prirode da pojedinac uvek gubi. Na neki nachin je shvatala da je izgubljena, da c'e je Policija misli pre ili posle uhvatiti i ubiti, no drugim delom svesti je verovala da je ipak izvodljivo sagraditi potajni svet u kome se mozhe zhiveti kako se hoc'e. Trebalo je samo srec'e, lukavstva i smelosti. Nije razumevala da srec'a ne postoji, da jedina pobeda lezhi u dalekoj buduc'nosti, dugo posle njene smrti, da je od onog trenutka kad se objavi rat Partiji najbolje smatrati sebe leshom.

„Mi smo mrtvaci”, reche on.

„Nismo josh mrtvi”, prozaichno reche Dzhulija.

„Ne fizichki. Josh shest meseci, godinu dana — mozhda pet godina. Ja se bojim smrti. Ti si mlada, dakle verovatno je se bojish josh vishe nego ja. Ochigledno, trudi c'emo se da je odlozhimo shto vishe mozhemo. Ali tu nema velike razlike. Dokle god ljudi ostanu ljudi, zhivoti smrt su isto.”

„Ah, kojeshta! S kim bi radije spavao, sa mnom ili s kosturom? Zar ne volish shto si zhiv? Zar ne volish da osetish: evo, ovo sam ja, ovo mije ruka, ovo mije noga, stvarno postojim, chvrsta sam, zhiva sam! Zar ne volish ovo?”

Ona se izvi i pribi se grudima uz njega. On oseti njene dojke, zrele i chvrste, kroz kombinezon. Njeno telo kao da je neshto od svoje mladosti i elana prelivalo u njegovo.

„Volim”, reche on.

„Onda prestani da mi govorish o smrti. A sad slushaj, dragi: moramo da se dogovorimo za iduc'i put. Mogli bi bash i da ponovo odemo na ono mesto u shumi. Nismo odavno, sad mozhe. Samo sad c'esh morati drugim putem. Sve sam isplanirala. Podjesh vozom — ne, chekaj; nacrtac'u ti.”

I, onako praktichna, ona zgrnu chetvorougao prashine i granchicom izvadjenom iz golubijeg gnezda poche na podu crtati mapu.

4

Vinston se osvrnu po zapushtenoj sobici iznad Cheringtonove radnje. Pored prozora, ogromni krevet je stajao nameshten, pokriven otrcanom c'ebadi i jastukom bez navlake. Na plochi kamina otkucavao je staromodni sat sa brojchanikom podeljenim na dvanaest chasova. U uglu, na stolu na sklapanje, iz polumraka je meko sjajio stakleni pritiskivach za papir koji je bio kupio u poslednjoj poseti.

U lozhishtu kamina stajala je ulubljena limena petrolejska pec', sherpica i dve sholje, koje mu je Cherington dao na upotrebu. Vinston zalozhi pec' i pristavi lonchic'. Bio je doneo koverat pun kafe Pobeda i neshto tableta saharina. Kazaljke na satu pokazivale su sedam i dvadeset: u stvari je bilo devetnaest i dvadeset. Ona je trebalo da dode u devetnaest i trideset.

Ludost, ludost, govorilo mu je srce; svesna, neopravdana, samoubilachka ludost. Od svih zlochina koje je chlan Partije mogao pochiniti, ovaj je bilo najtezhe sakriti. U stvari mu je zamisao uplovila u glavu u obliku vizije: stakleni pritiskivach koji se ogleda na povrshini stola na sklapanje. Ko shto je i predvidjao, Cherington mu je bez komplikacija izdao sobu. Ochigledno mu je bilo milo shto c'e doc'i do nekoliko dolara stanarine. Nije se ni skandalizovao ni nametljivo pokazivao da zna shta je posredi kad je postalo jasno da je Vinstonu soba potrebna da bi u nju dovodio zhenu. Umesto toga, gledao je nekud neodredjeno, ni u blizinu ni u daljinu, i govorio uopshtenim rechima, s takvim tak tom da se chinilo da je delomichno nevidljiv. Rekao je da je mir neshto veoma dragoceno. Svako zheli da ima neko mesto gde c'e povremeno biti sam. A kad neko zna da neko drugi ima takvo mesto, stvar je normalnog dobrog vaspitanja da to zadrzhi za sebe. Chak je dodao, izgledajuc'i pri tom kao da se potpuno topi u nevidljivost, da kuc'a ima dva ulaza, i to jedan kroz zadnje dvorishte, odakle se izlazilo na sporednu ulicu.

Pod prozorom se chula nechija pesma. Vinston proviri, zashtic'en muslinskom zavesom. Junsko sunce je josh uvek bilo visoko na nebu, a u dvorishtu punom sunca, jedna chudovishno krupna zhena, chvrsta kao normanski stub, mishic'avih crvenih podlaktica, s keceljom od jute privezanom oko pojasa, tabala je gore-dole izmedju korita i konopca za rublje, prikachinjuc'i shtipaljkama niz chetvrtastih belih predmeta, koje Vinston prepoznade kao pelene. Kad god joj usta nisu bila zapushena shtipaljkama, pevala je snazhnim kontraaltom:

Beshe to kratka ljubav bez nade
Shto prodje brzo k'o aprilski dan,
Al' od nezhnih rechi i misli o srec'i
U srcu vechno ostade san.

Ta melodija je vec' nekoliko nedelja proganjala London. Bila je to jedna od bezbroj slichnih pesama koje je za prole pushtala u promet jedna podsekcija Muzichkog odeljenja u Ministarstvu istine. Tekstovi su bili sastavljani, bez ikakve ljudske intervencije, na aparatu zvanom versifikator. No zhena je pevala tako melodichno da je od inache odvratne besmislice postajala skoro prijatna muzika. Vinston je chuo zheninu pesmu, struganje njenih cipela po plochama dvorishta, dechje uzvike sa ulice i, odnekud veoma daleko, slabu zuku saobrac'aja, a soba se ipak chinila chudno tiha, zato shto nije bilo telekrana.

Ludost, ludost, ludost! ponovo pomisli on. Nezamislivo je bilo da c'e moc'i dolaziti u ovu sobu duzhe od nekoliko nedelja a da ih policija ne uhvatio No pomisao o skrovishtu koje c'e biti samo njihovo, blizu, i izmedju chetiri zida, predstavljala je preveliko iskushenje za oboje. Neko vreme posle sastanka u zvoniku, bilo im je postalo nemoguc'e da se nadju. Zbog Nedelje mrzhnje koja je predstojala, radno vreme je bilo drastichno produzheno. Do Nedelje je preostajalo vishe od mesec dana, ali su obimne, komplikovane pripreme svakome zadavale naknadni posao. Najzad im je oboma poshlo za rukom da izrade slobodno popodne u isti dan. Bili su se dogovorili da odu na onaj isti proplanak. Veche pre toga videli su se za trenutak na ulici. Dok su se kao sluchajno priblizhavali jedno drugom u gomili, Vinston skoro da je i nije gledao; no jedan kratak pogled mu je bio dovoljan da primeti da je bledja nego obichno.

„Propala stvar”, promrmljala je ona chim je ocenila da je sigurno govoriti. „Mislim, za sutra.”

„Shta?”

„Sutra popodne. Ne mogu da dodjem.”

„Zashto?”

„Ono redovno. Ovog meseca sam dobila neshto ranije.”

Za trenutak je bio van sebe od besa. Tokom onih mesec dana koliko ju je poznavao, priroda njegove zhelje za njom bila se izmenila. U pochetku je tu bilo vrlo malo istinske chulnosti. Njihovo prvo seksualno opshtenje bilo je samo chin volje. No posle drugog stvari su se izmenile. Miris njene kose, ukus njenih usta, dodir njene kozhe kao da su se uvukli u njega, ili u vazduh koji ga je okruzhavao. Ona mu beshe postala fizichka potreba, neshto shto nije samo zheleo nego na shta je smatrao da ima i pravo. Kad mu je rekla da ne mozhe doc'i, u njemu se rodilo osec'anje kao da muje podvalila. No upravo ih je u tom trenutku gomila gurnula jedno uz drugo, i ruke su im se sluchajno susrele. Ona mu nakratko stezhe vrhove prstiju, pokretom koji nije budi o zhelju, nego ljubav. Palo mu je na pamet da je, kad se sa zhenom zhivi zajedno, razocharanje ovakve vrste prirodan i redovan dogadjaj; i obuze ga duboka nezhnost, kakvu prema njoj dotle josh nije osetio. Pozheleo je da su njih dvoje par koji za sobom ima deset godina braka. Pozheleo je da mogu da hodaju ulicama, ali otvoreno i bez straha, da razgovaraju o nevazhnim stvarima i kupuju sitnice za domac'instvo. Pozheleo je, najvishe od svega, da imaju neko mesto gde bi bili sami a da se ne osete obaveznim da spavaju zajedno svaki put kad se nadju. Ne tog trenutka, ali sutradan, pala mu je na pamet misao da iznajmi sobu kod Cheringtona. Kad je to predlozhio Dzhuliji, ona se slozhila neochekivano spremno. Oboje su znali da je to ludilo, svesno priblizhavanje grobu. Dok je sedeo na ivici kreveta chekajuc'i je, on ponovo pomisli o podrumima Ministarstva ljubavi. Chudno, pomisli on, kako se predodredjeni uzhas pojavljuje i nestaje iz svesti. Tu je, smeshten negde u vremenu buduc'em, i prethodi smrti isto onako sigurno kao shto devedeset devet prethodi stotini. Ne mozhe se izbec'i, ali se mozhda mozhe odlozhiti; a ipak chovek umesto toga, svaki chas skrac'uje razmak do njega nekim svesnim, voljnim chinom.

U tom trenutku na stepenicama se zachushe zhurni koraci. U sobu ulete Dzhulija. Nosila je torbu za alat od grubog mrkog platna, kakvu je ponekad vidjao da nosi gore-dole po Ministarstvu. On podje napred da je uzme u naruchje, no ona se oslobodi prilichno zhurno, delom zato shto je josh uvek drzhala torbu za alat.

„Strpi se malo”, reche ona. „Pusti me da ti pokazhem shta sam donela. Jesi li doneo one odvratne kafe Pobeda? I znala sam da c'esh doneti. Mozhesh da je bacish, nec'e nam trebati. Gledaj ovamo.”

Ona kleche na kolena, otvori torbu i izbaci nekoliko francuskih kljucheva i jednu odvrtku koji su lezhali pri vrhu. Ispod njih je bilo nekoliko uredno spakovanih paketic'a od papira. Prvi koji je dodala Vinstonu chinio se pod prstima chudan, a ipak nekako poznat. Bio je napunjen nechim teshkim, slichnim pesku, shto se ugibalo gde god ga chovek takne.

„Nije valjda shec'er?” reche on.

„Pravi shec'er. Ne saharin, nego shec'er. A evo i vekna hleba — pravi beli, a ne ono nashe djubre — i teglica dzhema. Evo i konzerva mleka — ali gledaj! Ovim se najvishe ponosim. Morala sam da ga uvijem u krpu od dzhaka, jer bi se inache...”

No nije mu bilo potrebno rec'i zashto ga je uvila. Miris je vec' ispunjavao sobu, bogati, vreli miris koji mu se chinio isparenjem iz detinjstva, no koji se josh uvek ponekad mogao uhvatiti, u kakvom hodniku pre nego shto se zalupe vrata, ili na prepunoj ulici, shiren vetrom i nanjushen samo za trenutak pre no shto se izgubi.

„Kafa”, promrmlja on, „prava kafa.”

„Kafa koju pije Uzha partija”, reche ona. „Imam celo kilo.”

„Kako si uspela da nabavish sve ovo?”

„Sve je to roba za Uzhu partiju. Nishta te svinje ne ostavljaju drugima, bash nishta. Samo, razume se, sluge i kelneri kradu, pa — ali gledaj, imam i paketic' chaja.”

Vinston chuchnu pored nje i otcepi jedan ugao.

„Pravi chaj. A ne ono nashe lishc'e borovnice.”

„Ima ga puno u poslednje vreme. Osvojili su Indiju, ili tako neshto”, ravnodushno reche ona. „Ali slushaj, dragi, sad se okreni da me ne gledash jedno tri minuta. Sedi na drugi kraj kreveta. Nemoj mnogo blizu prozora. I ne okrec'i se dok ti ne kazhem.”

Vinston se zamishljeno zagleda kroz muslinsku zavesu. Dole u dvorishtu, zhena crvenih ruku josh uvek je marshirala gore-dole izmedju korita i konopca. U jednom trenutku izvadi iz usta dve shtipaljke i zapeva, duboko se unosec'i:

Kazhu da vreme sve rane lechi,
Kazhu da se uvek zaboravi sve,
Al' mladost je proshla i starost vec' doshla
A ja josh pamtim chasove te.

Chinilo se da celu tu nedotupavnu pesmu zna napamet. Glas joj je plovio navishe s mekim letnjim vazduhom, vrlo melodichan, pun neke srec'ne melanholije. Dobijao se utisak da bi bila savrsheno zadovoljna kad bi junsko veche bilo beskrajno a zaliha rublja neiscrpna, da tu ostane josh hiljadu godina, veshajuc'i pelene i pevajuc'i besmislice. Pade mu na pamet chudna chinjenica da nikad nije chuo nijednog chlana Partije da peva spontano i sam. Tako shta bi pomalo chak mirisalo na neispravnost, predstavljalo opasnu ekscentrichnost, kao razgovaranje sa samim sobom. Mozhda se ljudima peva samo onda kad su na ivici gladovanja.

„Sad mozhesh da se okrenesh”, reche Dzhulija.

On se okrete, i za trenutak je gotovo nije prepoznao. Ochekivao je u stvari da c'e je videti golu. Ali nije bila gola. Promena je bila daleko vec'a. Bila se nashminkala.

Po svemu sudec'i, na putu do kuc'e je krishom ushla il neku radnju u jednoj od proleterskih chetvrti i kupila kompletnu garnituru kozmetichkog pribora. Usne su joj bile jako nakarminisane, obrazi narumenjeni, nos napuderisan; chak je i ispod ochiju imala neshto od chega su izgledale sjajnije. Ceo posao nije bio obavljen osobito veshto, no Vinstonovi kriterijumi u tim stvarima nisu bili oshtri. On nikad nije video, ni zamishljao, chlanicu Partije sa nashminkanim licem. Dzhulija se beshe toliko prolepshala da se on zapanji. Dodavshi samo malo boje na prava mesta, postala je ne samo mnogo lepsha no i daleko zhenstvenija. Kratka kosa i dechachki kombinezon samo su pojachavali taj utisak. Kad ju je uzeo u zagrljaj, nozdrve mu preplavi talas sintetichkog mirisa ljubichice. On se seti polumraka u podrumskoj kuhinji, i bezubih usta one zhene. Ona je imala isti taj parfem; no u tom trenutku mu to nije smetalo.

„I parfem!” uzviknu on.

„Jeste, dragi, i parfem. A znash shta c'u josh da uradim? Gledac'u da nadjem pravu zhensku haljinu, i nosic'u je umesto ovih blesavih pantalona. Nosic'u svilene charape i visoke shtikle! U ovoj sobi c'u biti zhena, a ne chlanica Partije.”

Strgoshe odec'u sa sebe i legoshe u ogromni krevet od mahagonija. Vinston se tada prvi put svukao u njenom prisustvu. Dotle se previshe stideo svog bledog i mrshavog tela, sa otechenim venama na listovima i belom pegom iznad glezhnja. Charshava nije bilo, ali je c'ebe na kome su lezhali bilo izlizano i glatko, a velichina i elastichnost kreveta iznenadishe ih oboje. „Sigurno je pun buva, ali bash nas briga”, reche Dzhulija. Takav brachni krevet se vishe nije mogao videti nigde sem u proleterskim kuc'ama. Vinston je kao dete ponekad spavao u takvom krevetu; Dzhulija nikad, koliko se mogla setiti.

Ubrzo padoshe u kratak san. Kad se Vinston probudio, kazaljke na starom satu vec' su bile domilele gotovo do devet. Nije se micao, jer je Dzhulija spavala s glavom na njegovoj savijenoj ruci. Skoro sva shminka bilaje sishla na njegovo lice i na jastuk, no jedan lak potez rumenila josh uvek joj je isticao lepo tu jagodice. Zhuti zrak sunca na zalasku pade preko podnozhja kreveta i osvetli kamin, gde je voda u lonchic'u burno kljuchala. Dole u dvorishtu zhena vishe nije pevala, ali su s ulice dopirali slabi dechji uzvici. On se uzgred pitao da li je u ukinutoj proshlosti bilo obichna stvar da lezhe ovako u krevetu na svezhini letnje vecheri mushkarac i zhena, bez odec'e, da spavaju jedno s drugim kad im se prohte, da prichaju o chemu im se prohte, nichim primorani da ustanu; vec' jednostavno lezhe i slushaju mirne zvuke shto dolaze spolja. To sigurno nikad nije bilo svakidashnja stvar. Dzhulija se probudi, protrlja ochi i podizhe se na lakat da pogleda prema pec'i.

„Pola vode vec' isparilo”, reche. „Sad c'u ja da ustanem i skuvam kafu. Imamo josh sat. U koliko gase u tvojoj zgradi?”

„U dvadeset tri i trideset.”

„Kod mene u domu u dvadeset tri. Samo mora se biti josh i pre, jer... ej! Gubi se odatle, pogani stvore!”

Ona se najednom izvi u krevetu, dohvati cipelu s poda i zavitla je u ugao dechachkim trzajem ruke, istim onim pokretom kojim je onog jutra tokom Dva minuta mrzhnje hitnula rechnik na Goldshtajna.

„Shta to bi?” iznenadjeno upita on.

„Pacov. Videla sam ga kako je proturio njushku. Tamo u c'oshku ima rupa. Ako nishta drugo, bar sam ga dobro uplashila.”

„Pacovi!” promrmlja Vinston. „U ovoj sobi!”

„Ima ih svuda”, ravnodushno odvrati Dzhulija, ponovo lezhuc'i. „Kod mene u domu ima ih chak i u kuhinji. U nekim delovima Londona sve vrvi od njih. Jesi li znao da napadaju decu? Da, da. U tim krajevima ima ulica gde zhena ni dva minuta ne sme da ostavi dete samo. Na decu idu oni veliki, mrki. A shto je najgore, oni uvek...”

Nemoj dalje!” kriknu Vinston, chvrsto zatvorenih ochiju.

„Mili! Pa ti si sav bled. Shta ti je? Je l' ti se gadi od njih?”

„Od svih uzhasa na svetu — pacov!”

Ona se pripi uz njega i obavi ga svojim udovima, kao da je htela da ga umiri toplinom svog tela. On ne otvori ochi odmah. Nekoliko trenutaka drzhalo ga je osec'anje da se ponovo nalazi u koshmaru koji mu se, ovda-onda, vrac'ao celog zhivota. Uvek je bio manje-vishe isti. U njemu je stajao pred zidom mraka, a s druge strane zida nalazilo se neshto nepodnoshljivo, neshto previshe uzhasno da bi mu se moglo pogledati u ochi. U tom snu, najdublje osec'anje mu je bilo samozavaravanje, jer je u stvari znao shta se nalazi iza zida mraka. S ochajnichkim naporom, kao da chupa deo sopstvenog mozga, mogao bi chak i da to neshto izvuche na videlo. Uvek se budio ne pronashavshi shta je to; ali na neki nachin je imalo veze s onim shto je Dzhulija govorila pre no shto ju je prekinuo.

„Izvini”, reche on, „nije nishta.. Ne volim pacove, to je sve.”

„Ne brini, dragi, nec'e oni nama u sobu. Pre nego shto odemo,,ja c'u malo jute u rupu. A iduc'i put kad dodjemo, donec'u maltera pa c'u je propisno zapushiti.”

Crni trenutak panike vec' je upola bio zaboravljen. Malo postidjen, on sede i nasloni se na uzglavlje. Dzhulija sidje s kreveta, navuche kombinezon i skuva kafu. Miris koji se shirio iz lonchic'a bio je tako snazhan i uzbudljiv da zatvorishe prozor da ga ne bi ko spolja osetio i postao znatizheljan. Josh bolji od ukusa kafe bio je svilast izgled koji joj je davao shec'er; shec'er, koji je Vinston gotovo zaboravio posle godina na saharinu. S jednom rukom u dzhepu, i drzhec'i u drugoj komad hleba premazan dzhemom, Dzhulija je hodala po sobi, pogledajuc'i ravnodushno u orman za knjige, predlazhuc'i najbolji nachin da se popravi sto na rasklapanje, spushtajuc'i se u izlizanu naslonjachu da vidi je li udobna, i razgledajuc'i besmisleni sat sa dvanaest podeljaka s nekom podsmeshljivom trpeljivoshc'u. Zatim donese stakleni pritiskach do kreveta da ga ispita na boljem svetlu. On joj ga uze iz ruke, ocharan, kao i uvek, mekim kao kishnica izgledom stakla.

„Shta mislish, shta bi to moglo biti?” upita ga Dzhulija.

„Nishta — hoc'u da kazhem, mislim da se nije koristilo ni za shta. Zato mi se svidja. Komadic' istorije koji su propustili da izmene. Poruka od pre sto godina, kad bi znali da je prochitamo.”

„A ona slika preko” — ona pokaza glavom graviru na suprotnom zidu —„je li i to od pre sto godina?”

„I vishe. Rekao bih da ima i svih dvesta. Ko zna. Danas se vishe ne mozhe saznati koliko je shta staro.”

Ona ode do gravire da je pogleda. „Evo odavde je ona beshtija promolila njushku”, reche i udari nogom po drvenoj oplati odmah ispod slike. „Koje je ovo mesto. Negde sam ga vec' videla.”

„Crkva – ili je bar bila crkva. Crkva Svetog Shimuna, tako se zvala.” Odlomak pesmice koju beshe nauchio od Cheringtona vrati mu se u sec'anje i on dodade, upola nostalgichno: Narandzha i limun, kazhe Sveti Shimun! Na njegovo iznenadjenje, ona nastavi:

Dugujesh mi farting, kazhe sveti Martin.
Shta bi od mog duga, pita sveti Luka...

Dalje se ne sec'am. Jedino sam zapamtila da se zavrshava: Evo ide svec'ar da zapali svec'e, evo ide dzhelat da ti glavu seche!”

Kao dve polovine rabosha. Ali posle kazhe sveti Luka morao je doc'i josh jedan stih. Mozhda bi se mogao iskopati iz Cheringtonovog sec'anja na kakav umestan podsticaj.

„Od koga si to nauchila?” upita on.

„Od dede. Govorio mi je tu pesmicu kad sam bila mala. Isparili su ga — u svakom sluchaju, nestao je — kad mi je bilo osam godina. Da mije znati shta je limun”, nevezano dodade ona. „Narandzhe sam vidala. To je voc'e, okruglo pa zhuto, s debelom korom.”

„Ja se sec'am limuna”, reche Vinston. „Pedesetih godina bilo ih je dosta. To je isto voc'e, samo kiselo; od samog mirisa su trnuli zubi.”

„Glavu dajem da iza ove slike ima buva”, reche Dzhulija. „Jednog dana moram da je skinem pa da je dobro ochistim. Sad vec' treba da krenemo. Moram josh i ovu shminku da skinem. Gnjavazha. Posle c'u da ti izbrishem karmin s lica.”

Vinston josh nekoliko trenutaka ostade da lezhi. Soba se mrachila. On se okrete prema svetlu i zagleda u pritiskach. Neiscrpno interesantna stvar na njemu nije bio komadic' korala nego unutrashnjost samog stakla. Staklo je bilo debelo, a ipak providno gotovo kao vazduh. Sticao se utisak kao da je povrshina stakla nebeski svod koji zatvara ceo jedan svet sa svom njegovom atmosferom. Chinilo mu se da mozhe uc'i u njega; u stvari je i bilo u njemu, zajedno sa stolom od mahagonija, stolom na rasklapanje, starinskim satom, gravirom i samim pritiskachem. Pritiskach je bio soba u kojoj se nalazio, a koral Dzhulijin i njegov zhivot, uchvrshc'en u nekoj vrsti vechnosti u srcu kristala.

5

Sajm beshe nestao. Jedno jutro je doshlo, a njega nije bilo na poslu; nekoliko nepromishljenih prokomentarisalo je njegovo odsustvo. Sledec'eg dana niko ga nije pominjao. Trec'eg dana Vinston ode u vestibil Odeljenja dokumentacije da pogleda oglasnu tablu. Na jednom komadu papira bio je spisak chlanova rukovodstva shah-kruzhoka; jedan od njih je bio i Sajm; Spisak je izgledao isti kao pre — nishta nije bilo precrtano — ali je bio za jedno ime krac'i. To je bilo dovoljno. Sajm beshe prestao da postoji; nikad nije ni postojao.

Vreme je bilo nesnosno vrelo. U lavirintu Ministarstva aparati za klimatizaciju odrzhavali su u sobama bez prozora normalnu temperaturu, ali na ulici su trotoari pekli tabane, a smrad u metrou u vreme najvec'e guzhve bio je uzhasan. Pripreme za Nedelju mrzhnje bile su u punom jeku, i sluzhbenici svih ministarstava su radili prekovremeno. Procesije, mitinge, vojnichke parade, predavanja, izlozhbe voshtanih figura, filmske predstave, telekranske programe — sve je to trebalo organizovati; podizati tribine, praviti modele, sastavljati parole, komponovati pesme, shiriti glasine, falsifikovati fotografije. Dzhulijina radna jedinica u Odeljenju proze bila je oslobodjena proizvodnje romana i dobila je zadatak da na brzinu izbacuje pamflete kojima se raspirivala mrzhnja. Vinston je, pored svog svakodnevnog posla, svakoga dana provodio sate nad kompletima Tajmsa, menjajuc'i i ulepshavajuc'i vesti koje je trebalo citirati u govorima. U noc'ne sate, kad su se gomile raspojasanih prola motale ulicama, u gradu se osec'ala neka chudno groznichava atmosfera. Raketne bombe su padale cheshc'e nego ikad, a ponekad bi se izdaleka chule strahobne eksplozije chije poreklo niko nije umeo da objasni, i o kojima su kruzhile neverovatne glasine.

Nova pesma koja je trebalo da bude melodijska tema Nedelje mrzhnje (zvala se Pesma mrzhnje) vec' je bila komponovana i nebrojeno puta pushtana preko telekrana. Imala je divljachan, lajav ritam koji se ne bi mogao sasvim nazvati muzikom; vishe je podsec'ao na lupu dobosha. Kad su je urlali stoglasni horovi uz pratnju koraka u marshu, pesma je uterivala strah u kosti. Dopala se prolima, i u ponoc'nim ulicama se takmichila sa josh uvek popularnom Beshe to kratka ljubav bez nade. Parsonsova deca su je svirala i danju i noc'u, nepodnoshljivo, na cheshlju i komadu toalet-papira. Vinston je uveche imao vishe posla nego ikad. Odredi dobrovoljaca koje je organizovao Parsons pripremali su ulicu za Nedelju mrzhnje, shili zastave, crtali plakate, podizali koplja za zastave po krovovima i, reskirajuc'i da slome vrat, rastezali zhice s krova na krov da o njih okache zastavice. Parsons se hvalio da c'e sama zgrada Pobeda izvesiti chetiri stotine metara zastave. Nalazio se u svom elementu i bio je srec'an kao malo dete. Vruc'ina i fizichki rad josh su mu davali i izgovor da uveche oblachi kratke pantalone i koshulju s otvorenim okovratnikom. Bio je svuda u isto vreme, vukao, gurao, testerisao, zakucavao, improvizovao, podsticao i bodrio sve i svakog, i iz svakog pregiba na telu luchio kiselkast znoj koji kao da je dolazio iz nepresushnog izvora.

Odjednom se u celom Londonu pojavio nov plakat. Nije imao teksta; predstavljao je samo chudovishno veliku figuru evroazijskog vojnika, tri ili chetiri metra visokog, s bezizraznim mongolskim licem i ogromnim chizmama, kako koracha drzhec'i u visini kuka automat na gotovs. Gledan iz bilo kog ugla, grlic' cevi, uvelichan skrac'enom perspektivom, chinio se uperen u posmatracha. Taj plakat je bio zalepljen na svaki zid gde je bilo slobodnog mesta, i po tirazhu chak prevazilazio i portrete Velikog Brata. Kod prola, koji su prema ratu obichno bili ravnodushni, javljala se, pod razdrazhujuc'im dejstvom propagande, jedna od njihovih povremenih groznica rodoljublja. Kao da su se zhelele uklopiti u opshte raspolozhenje, raketne bombe su ubijale vishe ljudi nego obichno. Jedna je pala na prepun bioskop u Stepniju i zatrpala u rushevinama nekoliko stotina zhrtava. Sutradan je sve stanovnishtvo te chetvrti izishlo, u dugoj, otegnutoj koloni, na sprovod koji je potrajao satima i u stvari bio protestni miting. Druga je pala na zapushten komad zemljishta koji je sluzhio kao dechje igralishte, i raznela u komade nekoliko desetina dece. Na to je doshlo do novih gnevnih demonstracija, pri chemu je bila napravljena i spaljena Goldshtajnova figura od voska, stotine plakata s evroazijskim vojnikom zderano sa zidova i bacheno na lomachu, a nekoliko radnji opljachkano u opshtoj guzhvi; onda se pronese glas da shpijuni upravljaju bombama pomoc'u radio-talasa, i svetina potpali kuc'u u kojoj je zhiveo neki stari brachni par za koji se sumnjalo da je stranog porekla te se oboje ugushishe.

U sobici nad Cheringtonovom radnjom, kad god su imali vremena da tamo odu, Dzhulija i Vinston su lezhali jedno uz drugo na krevetu bez charshava, goli zbog vruc'ine. Onaj pacov se vishe nije pojavljivao, ali stenice i buve su se strahovito namnozhile po toplom vremenu. To nije smetalo. PrIjava ili chista, soba je bila raj. Chim bi stigli, posuli bi celu sobu biberom kupljenim na crnoj berzi, zbacili odec'u sa sebe, voleli se oznojenim telima, zatim zaspali i probudili se da vide kako su stenice zbile redove i spremaju protivnapad.

Chetiri, pet, shest — sedam puta su se sastali u junu. Vinstona beshe proshla navika da pije dzhin u svako doba. Vishe nije osec'ao potrebu. Dobio je u tezhini, otechena vena mu se smirila i ostavila za sobom samo mrku mrlju iznad glezhnja, jutarnji napadi kashlja su mu prestali. Vishe nije bilo nesnosno zhiveti, vishe ga nije progonio impuls da pravi grimase u telekran i da psuje iz sveg glasa. Sad kad su imali bezbedno skrovishte, nije mu chak bilo teshko ni to shto mozhe da se sastaje s Dzhulijom jedino na dva-tri sata, pa i to retko. Vazhno je bilo to shto soba nad starinarnicom mozhe da postoji. Znati da ona postoji, neoskrvnjiva, bilo je gotovo isto kao i biti u njoj. Soba je bila svet za sebe, deo prostora koji je pripadao proshlosti, po kome su se mogle kretati izumrle zhivotinje. Cherington je, mislio je Vinston, takodje jedna izumrla zhivotinja. On se obichno zaustavljao da porazgovara nekoliko minuta s Cheringtonom pre no shto bi se popeo u sobu. Starac je vrlo retko izlazio iz kuc'e – ako je uopshte izlazio — a, s druge strane, kupaca gotovo da nije ni imao. Zhiveo je kao duh izmedju male, mrachne radnjice i josh manje kuhinjice gde je spremao sebi jelo i u kojoj se izmedju ostalog nalazio i jedan neverovatno star gramofon sa ogromnom trubom. Bilo mu je milo shto ima s kim da razgovara. Dok je tapkao medju svojom bezvrednom robom, sa svojim dugim nosom, naocharima s debelim staklom, i povijenim ramenima u somotskom kaputu, delovao je vishe kao skupljach nego kao trgovac. S nekim izbledelim odushevljenjem doticao se ovog ili onog komada starudije — porculanskog zapushacha, bojenog poklopca polomljene burmutice, medaljona sa pramenom kose ko zna kog davno umrlog deteta — nikad ne trazhec'i od Vinstona da kupi, nego samo da se divi. Razgovarati s njim bilo je kao slushati cincanje stare izandjale muzichke kutijice. Iz zakutaka sec'anja izvukao je josh nekoliko odlomaka zaboravljenih dechjih pesmica. Jedna je bila o punoj korpi jaja, druga o malenoj pcheli, trec'a o djacima-djavolima. Kad god bi iskopao kakav nov odlomak, rekao bi stidljivo se smeshkajuc'i: „Uchinilo mi se da bi vas moglo interesovati.”

I Vinston i Dzhulija su znali — u izvesnom smislu, to im je stalno bilo u pameti — da ovo shto se deshava ne mozhe dugo trajati. Bilo je trenutaka kad im je saznanje da ih neminovno cheka smrt postajalo isto onako opipljiva stvar kao i krevet na kome su lezhali, i tada bi se pripijali jedno uz drugo s nekom ochajnichkom chulnoshc'u, kao greshnik osudjen na prokletstvo koji grabi poslednju mrvicu zadovoljstva pet minuta pre no shto c'e na satu izbiti chas osude. No bilo je i trenutaka kad su imali iluziju ne samo bezbednosti nego i trajnosti. Chinilo im se da im se nishta zlo ne mozhe desiti sve dok su u sobi. Probiti se do nje bilo je teshko i opasno, ali sama soba je bila svetilishte. To je bilo slichno iluziji koju je Vinston imao posmatrajuc'i stakleni pritiskach: da se u taj stakleni svet mozhe uc'i i da se, kad se chovek nadje unutra, vreme mozhe zaustaviti. Chesto su se prepushtali fantazijama o bekstvu. Srec'a c'e ih drzhati neogranicheno i oni c'e nastaviti svoju igru, kao i dosad, sve dok ih ne snadje prirodna smrt. Ili c'e Ketrin umreti pa c'e Vinston i Dzhulija, spretno manevrishuc'i, uspeti da izdejstvuju dozvolu da se uzmu. Ili c'e zajedno izvrshiti samoubistvo. Ili c'e nestati, izmeniti svoj izgled, nauchiti da govore kao proli, zaposliti se u fabrici i prozhiveti zhivot u nekoj sporednoj ulichici, neotkriveni. No oboje su znali da su sve to besmislice. U stvarnosti bekstvo nije bilo moguc'e. Chak ni onaj jedini izvodljiv plan, samoubistvo, nisu imali namere da sprovedu. Zhiveti od danas do sutra, od jedne sedmice, do druge, rastezati sadashnjost koja nije imala buduc'nosti, bio je nepobediv nagon; kao shto je nepobediv nagon pluc'a da uvlache svaki novi dah sve dok ima vazduha.

A ponekad su govorili i o aktivnoj buni protiv Partije, ali nisu znali ni kako da uchine prvi korak. Chak i da je ono basnoslovno Bratstvo i postojalo, josh uvek bi put do njega ostao tezhak. On joj je isprichao o chudnoj bliskosti koja je postojala, ili se chini da postoji, izmedju njega i O'Brajena, i o impulsu koji mu je ponekad dolazio: da prosto pridje O'Brajenu, izjavi da je neprijatelj Partije, i zatrazhi njegovu pomoc'. Njoj se zachudo to nije uchinilo nepromishljenim. Bila je navikla da o ljudima sudi po licu, te joj se chinilo prirodnim da Vinston veruje na osnovu jednog jedinog pogleda u magnovenju da se O'Brajenu mozhe verovati. Osim toga, verovala je da svi, ili skoro svi, potajno mrze Partiju i da bi rado krshili pravila kad bi znali da c'e proc'i nekazhnjeni. Ali odbijala je da poveruje da rasprostranjena, organizovana opozicija postoji i da uopshte mozhe postojati. Priche o Goldshtajnu i njegovoj podzemnoj vojsci, kako je govorila, samo su gomila gluposti koje je Partija izmislila za svoje potrebe i u koje se chovek morao pretvarati da veruje. Ona je bezbroj puta, na mitinzima i spontanim demonstracijama, vikala na sav glas trazhec'i smrt ljudi chija imena nikad nije ni chula i u chije navodne zlochine nije ni najmanje verovala. Kad su se odrzhavala javna sudjenja, ona je bila na svom mestu u odredima omladinske organizacije koji su opkoljavali sudove i danju i noc'u, skandirajuc'i u razmacima „Smrt izdajnicima!” Tokom Dva minuta mrzhnje uvek je nadmashivala sve ostale u izvikavanju pogrda Goldshtajnu. A ipak je imala vrlo bledu predstavu o tome ko je Goldshtajn i kakvu doktrinu navodno zastupa. Odrasla je posle Revolucije, i bila premlada da bi se sec'ala ideoloshkih borbi shezdesetih godina. Pojam nezavisnog politichkog pokreta bio je van njenih moc'i poimanja; a u svakom sluchaju, Partija je nepobediva. Postojac'e uvek, i uvek c'e biti ista. Chovek se mozhe buniti jedino potajnom neposlushnoshc'u ili, najvishe, usamljenim chinovima nasilja: ubistvom ili diverzijom.

U izvesnom smislu bila je mnogo inteligentnija od Vinstona, i daleko manje podlozhna partijskoj propagandi. Jednom ga je, kad je zbog nechega pomenuo rat protiv Evroazije, iznenadila rekavshi da se po njenom mishljenju taj rat uopshte ne vodi. Raketne bombe koje su svakodnevno padale na London ispaljivala je verovatno sama vlada Okeanije, „samo da se ljudi plashe”. Ta misao mu doslovno nikad nije ushla u glavu. Ona je u njemu pod stakla chak i neku zavist kad mu je rekla da joj je tokom Dva minuta mrzhnje najvec'i problem kako da ne prsne u smeh. No stavljala je u sumnju uchenje Partije samo onda kad se doticalo njenog sopstvenog zhivota. Chesto je bila spremna da prihvati zvanichnu mitologiju samo zato shto joj razlika izmedju istine i izmishljotine nije bila vazhna. Verovala je, na primer, poshto je to uchila u shkoli, da je Partija izmislila avion. (Vinston se seti da je u vreme kad je on bio djak — Partija tvrdila samo da je izmislila helikopter; dvanaestak godina kasnije, kad je Dzhulija ishla u shkolu, to isto je tvrdila i za avion; josh jedna generacija, i Partija c'e pripisati sebi da je izmislila i parnu mashinu.) A kad joj je rekao da su avioni postojali mnogo pre njegovog rodjenja, i daleko pre Revolucije, to joj se nije uchinilo ni najmanje vrednim pazhnje. Najzad, kakve veze ima ko je izmislio avion? Znatno vishe ga je pogodilo kad je iz neke njene sluchajne primedbe zakljuchio da se ona ne sec'a da je Okeanija pre chetiri godine bila u ratu s Istazijom a u miru s Evroazijom. Bilo je istina da je ceo rat smatrala nameshtenom stvari; no bilo je ochigledno da chak nije ni primetila da se promenilo ime neprijatelja. „Mislila sam da smo oduvek u ratu s Evroazijom”, ravnodushno mu je rekla. Toga je malo poplashilo. Avion je bio pronadjen davno pre njenog rodjenja, ali je do izmene u ratu doshlo pre svega chetiri godine, kad je vec' uveliko bila odrasla. Oko toga se prepirao s njom skoro chetvrt sata. Na kraju je uspeo da joj prisili sec'anje da se vrati, sve dok se nije nejasno podsetila da je nekad neprijatelj bio Istazija a ne Evroazija. No cela stvar joj se i dalje chinila nevazhnom. „Ko te pita?” rekla mu je nestrpljivo. „Uvek je jedan rat za drugim, a zna se da su sve vesti i tako gola lazh.”

Ponekad joj je prichao o Odeljenju dokumentacije i besramnim falsifikatima koje tamo chini. To je nije uzhasavalo. Na pomisao da lazhi postaju istine njoj se nije stvarala provalija pod nogama. On joj ispricha o Dzhonsu, Aronsonu i Raterfordu i osobito znachajnom komadu papira koji je u jednom trenutku drzhao u ruci. To na nju ne ostavi osobiti utisak. Isprva chak nije ni shvatila u chemu je sushtina priche.

„Jesu li to bili tvoj i prijatelji?” upita ga.

„Nisu, nisam ih ni poznavao. Bili su chlanovi Uzhe partije. Sem toga, bili su mnogo stariji od mene. Oni su iz starih dana, pre Revolucije. Jedva sam ih poznavao i iz vidjenja.”

„Pa shto se onda sekirash? Partija i tako celo vreme ubija ljude.”

On pokusha da je natera da shvati. „Ovo je izuzetan sluchaj. Nije u pitanju samo to shto je neko ubijen. Shvatash li da je proshlost, od juche pa unatrag, ukinuta? Ako je josh igde ima, onda je u nekoliko predmeta uz koje nisu vezane nikakve rechi, kao shto je onaj komad stakla. Mi vec' ne znamo doslovno nishta o Revoluciji i vremenu pre Revolucije. Svaki dokument je unishten ili falsifikovan, svaka knjiga preradjena, svaki spomenik, svaka ulica, svaka zgrada prekrshtena, svaki datum izmenjen. A taj proces se nastavlja iz dana u dan, iz minuta u minut. Istorija se zaustavila. Ne postoji nishta sem beskonachne sadashnjosti u kojoj Partija uvek ima pravo. Razume se, ja znam da se proshlost falsifikuje, ali nec'u nikad moc'i da dokazhem, chak ni onda kad sam ja taj koji falsifikuje. Kad se falsifikat izvrshi, ne ostaje nikakav dokaz. Jedini dokazi su u mojoj glavi, ali ja nikako ne mogu biti siguran da se iko drugi sec'a onoga chega i ja. I samo sam jednom u zhivotu, u tom sluchaju o kome ti pricham, zaista imao u ruci konkretan dokaz posle dogadjaja — godinama posle dogadjaja.”

„I shta ti je to vredelo?”

„Nishta, jer sam ga bacio posle nekoliko minuta. Ali da mi se to desi danas, sachuvao bih ga.”

„Ja, vala, ne bih!” reche Dzhulija. „Ja sam sasvim spremna da reskiram, ali samo za neshto korisno, a ne za parchic'e starih novina. I da si ga sachuvao, shta bi mogao da uradish s njim?”

„Verovatno nishta narochito. Ali to je bio dokaz. Mogao je posejati sumnju ovde-onde, pod uslovom da se usudim i pokazhem ga nekome. Ne verujem da c'emo ishta moc'i da izmenimo za nasheg zhivota. Ali moguc'e je zamisliti male grupice otpora ovde-onde — grupice ljudi koji se udruzhuju, grupice koje postepeno rastu i mozhda ostave neshto pisano za sobom, da bi sledec'a generacija produzhila gde smo mi stali.”

„Dragi, meni nije stalo do sledec'e generacije. Meni je stalo samo do nas.”

„Ti si buntovnik samo od pojasa nanizhe”, reche joj on.

Ona nadje da je to neverovatno duhovito i odushevljeno ga zagrli.

Za finese partijske doktrine nije imala nimalo interesovanja. Kad god bi on pochinjao da pricha o principima englsoca, dvomisli, izmenljivosti proshlosti, i poricanju objektivne stvarnosti, i da upotrebljava rechi iz Novogovora, njoj je postajalo dosadno, zbunjivala bi se i govorila da na to nikad ne obrac'a pazhnju. Zna se da su sve to budalashtine; zashto se onda sekirati? Ona zna kad da kliche a kad da viche „ua”; to je sve shto choveku treba. Ako bi i dalje govorio o tim pitanjima, ona bi — imala je tu nezgodnu naviku — padala u san. Bila je jedna od onih koji mogu zaspati u svakom trenutku i svakom polozhaju. Razgovarajuc'i s njom, on shvati kako je lako prikazati fasadu politichke ispravnosti a pri tom nemati pojma shta ispravnost znachi. U izvesnom smislu, pogledi Partije najuspeshnije su se nametali ljudima nesposobnim da ih shvate. Moguc'e je bilo naterati ih da prihvate najochiglednija nasilja nad stvarnoshc'u, poshto nikad nisu potpuno shvatali svu velichinu onoga shto se od njih trazhi, a za javni zhivot nisu bili dovoljno zainteresovani da bi primetili shta se deshava. Zato shto nisu shvatili do kraja, ostajali su normalni. Oni su jednostavno gutali sve, a to shto bi progutali nije im shkodilo jer nije ostavljalo nishta za sobom, bash kao shto zrno kukuruza prolazi nesvareno kroz telo kakve ptice.

6

Najzad se dogodilo. Ochekivana poruka je stigla. Chinilo mu se da je na to chekao celog zhivota.

Ishao je dugim hodnikom u Ministarstvu, i stigao skoro do mesta gde mu je Dzhulija tutnula ceduljicu u shaku, kad je osetio da odmah za njim ide neko krupniji od njega. Taj neko, ko god bio, malo se zakashljao, ochigledno spremajuc'i se da progovori. Vinston se naglo zaustavi i okrete. Ugleda O'Brajena.

Najzad su stajali licem u lice; Vinston oseti samo jedan impuls: da pobegne. Srce mu je zhestoko tuklo. Ne bi bio sposoban da progovori. O'Brajen, medjutim, produzhI Istim korakom, za trenutak prijateljski polozhi ruku na Vinstonovu mishicu, tako da obojica kretoshe dalje jedan uz drugog. Zatim progovori, s onom chudnom ozbiljnom uchtivoshc'u po kojoj se razlikovao od vec'ine chlanova Uzhe partije.

„Nadao sam se da c'u imati prilike da porazgovaram s vama”, reche on. „Neki dan sam chitao u Tajmsu jedan vash chlanak u Novogovoru. Vas Novogovor zanima s nauchne tachke gledishta, zar ne?”

Vinston beshe povratio neshto kontrole nad sobom. „Teshko da bi se moglo rec'i da je s nauchne tachke gledishta” reche. „Ja sam samo amater. To nije moja oblast; nisam nikad imao posla sa samim stvaranjem jezika.”

„Ali se njime izvrsno sluzhite”, reche O'Brajen, „To ne mislim samo ja. Nedavno sam razgovarao s jednim vashim prijateljem koji je zaista struchnjak. Za trenutak mu se ne mogu setiti imena,”

Vinstonovo srce se opet bolno protrese. Taj o kome je bila rech nije mogao biti niko drugi do Sajm. Ali Sajm je bio ne samo mrtav nego ukinut, nelice. Pomenuti ga bilo bi smrtno opasno. O'Brajenova primedba je ochigledno trebalo da posluzhi kao signal, kao shifra. Uchestvujuc'i zajedno s njim u malom chinu zlomisli, O'Brajen je od Vinstona nachinio sauchesnika. Oni produzhishe korakom niz hodnik, ali O'Brajen se najednom zaustavi. Gestom koji je uvek obezoruzhavao i odavao prijateljstvo, on popravi naochari na nosu. Zatim nastavi:

„U stvari, hteo sam da vam kazhem da sam u vashem chlanku naishao na dve rechi koje su zastarele. No u upotrebi su bile sve do nedavno. Jeste li videli deset o izdanje Rechnika Novogovora?”

„Nisam”, reche Vinston. „Mislio sam da josh nije izishlo. Mi se u Dokumentaciji josh uvek sluzhimo devetim.”

„Deseto izdanje se nec'e pojaviti josh nekoliko meseci; ali razdeljeno je nekoliko signalnih primeraka. Jedan imam i ja. Mozhda bi vas interesovalo da pogledate?”

„Veoma”, reche Vinston, shvativshi smesta kuda to vodi,

„Neka od novih dostignuc'a upravo su ingeniozna. Smanjenje broja glagola — mislim da c'e vas to osobito zanimati. Kako c'emo: da li da vam poshaljem po kuriru? Bojim se da c'u zaboraviti; za te stvari nemam pamc'enje. Mozhda ako biste vi doshli do mene da vam ga dam? Chekajte. Dac'u vam adresu.”

Stajali su ispred telekrana. Pomalo rasejano, O'Brajen pipnu po dzhepovima, zatim izvadi belezhnik s kozhnim koricama i zlatnu hemijsku olovku. Odmah ispod telekrana, u polozhaju da svako ko posmatra s druge strane instrumenta mozhe prochitati shta pishe, on nazhvrlja adresu, otkide list i dade ga Vinstonu.

„Kod kuc'e sam obichno uveche”, reche, „a ako ne budem, moj sluga c'e vam dati rechnik.”

Potom ode, ostavivshi Vinstona da drzhi listic' papira, koji ovog puta nije trebalo kriti. On ipak pazhljivo nauchi adresu napamet, i posle nekoliko sati ubaci papir u rupu za pamc'enje zajedno sa gomilom drugih papira.

Njihov razgovor je potrajao najvishe dva-tri minuta. Cela epizoda mogla je imati samo jedno znachenje. Bila je smishljena da bi Vinston saznao O'Brajenovu adresu. To je bilo potrebno, jer se nichija adresa nije mogla doznati drukchije no direktnim pitanjem. Nisu postojali nikakvi imenici. Ono shto mu je O'Brajen u stvari rekao, znachilo je „ako budesh pozheleo da me vidish, evo gde me mozhesh nac'i”. Mozhda c'e chak u rechniku biti sakrivena kakva poruka. No u svakom sluchaju jedno je bilo sigurno. Zavera o kojoj je sanjao odista postoji, a on je upravo dosegao njenu spoljnu ivicu.

Znao je da c'e se pre ili posle odazvati O'Brajenovom pozivu. Mozhda sutradan, mozhda posle dugog odlaganja — nije bio siguran. Ono shto se deshavalo bio je samo razvoj procesa koji je pocheo pre nekoliko godina. Prvi korak je bila potajna, nenamerna misao, a drugi otpochinjanje dnevnika. Onda je preshao s misli na rechi, a s rechi na dela. Poslednji korak je ono shto c'e se desiti u podrumima Ministarstva ljubavi. On je to prihvatio. Kraj je bio sadrzhan u pochetku. Ali ipak je bilo strashno; ili, tachnije, slichno prvom dahu smrti; osec'ao se kao da je u manjoj meri zhiv. Josh dok je razgovarao s O'Brajenom, u trenutku kadje shvatio smisao njegovih rechi, osetio se kao da mu je celo telo obuzela hladna drhtavica. Imao je osec'anje da zakorachuje u hladnu vlagu groba; a od , toga shto je oduvek znao da je grob tu i da ga cheka nije mu bilo mnogo bolje.

7

Vinston se probudi ochiju punih suza. Dzhulija se sanjivo okrete pored njega, promrmljavshi neshto shto je verovatno bilo „Shta je?”

„Sanjao sam...” poche on, pa se preseche. Bilo je previshe komplikovano da bi se moglo iskazati rechima. Pored samog sna, postojalo je i sec'anje vezano za njega koje mu se vratilo u pamet u onih nekoliko sekundi posle budjenja.

On ponovo lezhe, zatvorenih ochiju, josh uvek natopljen atmosferom sna. To je bio ogroman, svetao san u kome kao da se ceo njegov zhivot pruzhao pred njim poput predela u letnje veche posle kishe. Sve se deshavalo u unutrashnjosti staklenog pritiskacha, ali povrshina stakla beshe postala nebeski svod, a ispod svoda sve se chinilo prepravljeno jasnom mekom svetloshc'u u kojoj se moglo videti do beskrajnih daljina. Ceo san je bio obuhvac'en — na neki nachin chak i sadrzhan — u pokretu ruke koji je napravila njegova majka, a posle trideset godina ona Jevrejka koju je video u zhurnalu kako pokushava da zashtiti dechachic'a od metaka pre nego shto ih je helikopter oboje razneo u komade.

„Znash li”, reche on, „da sam do ovog trenutka verovao da sam ubio svoju majku?”

„A zashto si je ubio?” upita Dzhulija, gotovo spavajuc'i.

„Nisam je ubio. Ne fizichki.”

U snu se setio trenutaka kad je poslednji put video majku, a nekoliko sekundi pre budjenja vratio mu se sav onaj venac sitnih dogadjaja koji su ga okruzhivali. Posredi je bilo sec'anje koje je godinama namemo potiskivao iz glave. U pogledu datuma nije bio siguran, ali kad se to desilo, nije mogao imati vishe od dvanaest, ako ne i samo deset, godina.

Otac je pre toga vec' bio nestao; nije se mogao setiti pre koliko vremena. Jasnije se sec'ao sulude nemirne atmosfere tog vremena: povremenih uzbuna zbog bombardovanja, sklonishta u stanicama metroa, gomila rushevina na sve strane, nerazumljivih objava izlepljenih po uglovima ulica, bandi mladic'a u koshuljama iste boje, ogromnih redova pred pekarama, isprekidane mitraljeske paljbe iz daljine — i iznad svega, chinjenice da hrane nikad nije bilo dovoljno. Sec'ao se dugih popodneva koja je provodio s ostalim dechacima preturajuc'i oko kanti za djubre i gomila otpadaka, vadec'i listove kupusa, kore krompira, ponekad chak i komadic'e ustajalog hleba koje su potom pazhljivo chistili od pepela; i chekajuc'i da prodju kamioni koji su ishli izvesnom odredjenom marshutom a za koje se znalo da prevoze stochnu hranu; kad su se truckali prelazec'i preko neravnina na putu, s njih bi ponekad palo nekoliko komada uljane pogache.

Kad je otac nestao, majka nije pokazala nikakvo iznenadjenje ni jaku patnju, ali se iznenada promenila. Chinilo se da je izgubila i najmanju trunku volje. Bilo je ochigledno, chak i Vinstonu, da je chekala neshto shto se mora desiti. Radila je sve shto je bilo potrebno — kuvala, prala, krpila, nameshtala krevet, ribala pod, chistila kamin — uvek veoma sporo i s chudnim odsustvom suvishnih pokreta, kao voshtana lutka koja se krec'e sama. Njeno krupno i lepo telo kao da je samo od sebe zapadalo unepokretnost. Chesto je satima sedela na krevetu, gotovo nepomichno, i ljuljala njegovu mladu sestricu, sitno, boleshljivo, veoma tiho dete od dve ili tri godine, s licem koje je od iznurenosti izgledalo gotovo majmunsko. Vrlo retko bi uzela Vinstona u naruchje; tada bi ga dugo drzhala privijenog uza se, ne govorec'i ni rechi. Bilo mu je jasno, i pored malo godina i sebichnosti, da je to na neki nachin povezano sa nikad nepomenutim dogadjajem koji tek shto se nije desio.

Sec'ao se sobe u kojoj su zhiveli, mrachne, zagushljive prostorije s krevetom pokrivenim belom zastirkom koji kao da ju je dopola ispunjavao. Sec'ao se reshoa na gas koji je stajao u kaminu, i police na kojoj je bila hrana; a u hodniku ispred vrata bio je umivaonik od pechene gline, koji su koristili stanari nekoliko soba. Sec'ao se majchinog tela nalik na kip kako se saginje nad resho da promesha neshto u sherpi. Vishe od svega sec'ao se stalne gladi i ogavnih zhestokih borbi u vreme jela. Stalno je muchio majku zapitkujuc'i je zashto nema josh, vikao je i izdirao se na nju (sec'ao se chak i tonova svog glasa koji se prerano pocheo menjati pa bi ponekad zagrmeo chudnim baritonom), ili zhalostivno cmizdrio ne bi li mu dala vishe nego shto mu je pripadalo. Majka je bila potpuno spremna da mu da vishe nego shto mu je pripadalo. Uzimala je zdravo za gotovo da on, „mushko”, treba da dobije vec'i deo; no ma koliko mu davala, uvek je trazhio josh. Pri svakom obroku preklinjala ga je da ne bude sebichan, da ne zaboravi da mu je sestrica gladna i da je i njoj potrebna hrana, ali nije pomagalo. On bi drechao od resa kad bi prestala da mu sipa jelo, pokushavao da joj istrgne sherpu i kutlachu, grabio zalogaje iz sestrinog tanjira. Znao je da c'e majka i sestra zbog toga gladovati, ali nije mogao da se uzdrzhi; chak je smatrao da ima i pravo na vishe jela. Chinilo mu se da ga razurlana glad u zhelucu opravdava. Izmedju obroka, ako majka ne bi strazharila, stalno je krao iz kukavne zalihe hrane na polici.

Jednog dana su dobili sledovanje chokolade, koje nije bilo vec' nedeljama, ako ne i mesecima. Sasvim se jasno sec'ao dragocenog komadic'a chokolade. Na njih troje zapalo je dve unce(5) (u to vreme se josh uvek rachunalo na unce). Bilo je ochigledno da je to trebalo podeliti na tri jednaka dela. Odjednom, kao da je slushao nekog drugog, Vinston chu sebe kako krupnim i grubim glasom zahteva da mu se da ceo komad. Majka mu reche da ne bude halapljiv. Izrodi se duga, jetka svadja, bez kraja i konca, s uzvicima, moljakanjem, suzama, grdnjama, cenkanjem. Njegova sic'ushna sestrica, grchevito se drzhec'i za majku obema rukama, sasvim slichna majmunchetu, sedela je i posmatrala ga preko majchinog ramena krupnim, zhalosnim ochima. Na kraju majka odlomi tri chetvrtine chokolade i dade Vinstonu; preostalu chetvrtinu dade njegovoj sestri. Devojchica dohvati chokoladu i tupo se zagleda u nju, mozhda i ne znajuc'i shta je to. Vinston je jedan trenutak stajao i posmatrao je. Zatim, hitrim skokom, istrzhe komadic' chokolade iz sestrine ruchice i izlete na vrata.

„Vinstone! Vinstone!” povika majka za njim. „Vrati se! Vrati sestri njenu chokoladu!”

On stade, ali se ne vrati. Majchine brizhne ochi nisu silazile s njegovog lica. Chak i sad kad je razmishljao o svemu tome, nije znao shta je to shto se neposredno zatim desilo. Shvativshi da joj je neshto oteto, njegova sestra poche slabashno da cvili. Majka je obgrli rukom i stezhe joj glavicu sebi na grudi. Neshto u tom pokretu govorilo mu je da mu sestrica umire. On se okrete i pobezhe niza stepenice, dok mu je chokolada u ruci postajala lepljiva.

Majku vishe nije video. Kad je pojeo chokoladu, osetio se malo postidjen i smucao se ulicama nekoliko sati, sve dok ga glad nije oterala kuc'i. Kad se vratio, majke nije bilo. U to vreme tako shta je vec' postajalo normalno. Iz sobe nije nedostajalo nishta sem majke i sestre. Nisu bile ponele nishta od odec'e, chak ni majchin kaput. Ni posle toliko godina nije bio siguran da li mu je majka mrtva. Bilo je savrsheno moguc'e da su je oterali u logor za prisilni rad. Shto se sestre tiche, mogli su je odvesti, kao i Vinstona, u neku od kolonija za napushtenu decu (zvale su se vaspitno-popravni centri) koje su podizane posle gradjanskog rata; ili su je mozhda poslali u logor zajedno s majkom, Ili prosto ostavili negde da umre.

San mu je josh uvek bio jasan u svesti, osobito onaj zakriljujuc'i, zashtitnichki pokret rukom u kome kao da je bio sadrzhan sav njegov smisao. U sec'anje mu se vrati drugi san, koji je sanjao pre dva meseca. U njemu je majka, onako isto kako je sedela na otrcanom krevetu zastrtom belim pokrivachem s detetom koje se chvrsto drzhalo za nju, sedela u potonulom brodu, duboko ispod njega, i svakog minuta tonula sve dublje, ali josh uvek gledala navishe, u njega, kroz sve tamniju vodu.

On ispricha Dzhuliji o majchinom nestanku. Ne otvarajuc'i ochi, ona se okrete i smesti udobnije.

„Vidim da si u to vreme bio prava svinja”, nerazgovetno reche. „Sva deca su svinje.”

„Jeste. Samo u celoj prichi je u pitanju to...”

Po njenom disanju bilo je jasno da je ponovo zapadala u san. Zheleo je da mozhe nastaviti prichu o majci. Po onome chega se sec'ao o njoj, nije mislio da je bila neobichna zhena, josh manje da je bila inteligentna; a ipak je u njoj bilo neke plemenitosti, neke chistote, jednostavno zato shto su nachela koja je poshtovala bila njena lichna. Njena osec'anja su bila njena sopstvena, i nisu se dala izmeniti dejstvom ichega spoljnog. Ona ne bi ni pomislila da nekoristan chin postaje samim tim i besmislen. Kad chovek voli nekog, onda ga voli, i kad nema da mu da nishta drugo, daje mu bar ljubav. Kad je poslednjeg ostatka chokolade nestalo, majka je ipak zagrlila njegovu sestricu. To nije koristilo, nije menjalo nishta, nije proizvelo josh chokolade, nije odagnalo detinju smrt, ni njenu sopstvenu; ali joj se chinilo sasvim prirodnim da zagrlisvoje dete. Ona zhena, izbeglica, u chamcu takodje je pokrila dechachic'a svojom rukom koja protiv metka nije koristila nishta vishe no shto bi koristio list hartije. Ono strashno shto je Partija uradila bilo je u tome shto je ubedila ljude da goli impulsi, gola osec'anja, ne vrede nishta, a u isto vreme im otela svu moc' nad materijalnim svetom. U kandzhama Partije, ono shto chovek osec'a ili ne osec'a, shto chini ili ne chini, nije predstavljalo doslovno nikakvu razliku. Bilo kako bilo, chovek je nestajao, i vishe se ni za njega ni za njegove postupke nije chulo. Bio je potpuno izvuchen iz toka istorije. A ipak ljudima od pre svega dve generacije to se ne bi chinilo od prvenstvene vazhnosti, zato shto nisu ni pokushavali da izmene istoriju. Njih je vodio sistem lichnih odanosti koji nisu ni dovodili u pitanje. Vazhni su bili lichni odnosi; neki krajnje beznadezhan pokret, jedan zagrljaj, jedna suza, jedna rech samrtniku, mogli su imati vrednosti sami po sebi. Njemu iznenada pade na pamet da su proli josh uvek ostali takvi. Oni nisu bili odani jednoj partiji, ni jednoj zemlji, ni jednoj ideji; bili su odani jedan drugom. Prvi put u zhivotu on ne prezre prole niti po misli o njima samo kao o nepokretnoj masi koja c'e jednog dana ozhiveti i preporoditi svet. Proli su ostali ljudi. Nisu otvrdnuli u dushi. Drzhali su se primitivnih emocija koje je on morao da ponovo uchi sa svesnim naporom. Mislec'i te misli, seti se, bez ochigledne veze, kako je pre nekoliko nedelja video odsechenu shaku kako lezhi na ulici i gurnuo je nogom u kanal kao da je koren kupusa.

„Proli su ljudska bic'a”, reche naglas. „Mi nismo.”

„Zashto?” upita Dzhulija, koja se beshe ponovo probudila.

On malo razmisli. „Da li ti je nekad palo na pamet”, reche, „da bi najpametnije uradili da jednostavno izidjemo odavde pre nego shto bude kasno i da se vishe nikad ne vidimo?”

„Jeste, dragi, nekoliko puta. Ali ipak nec'u.”

„Dosad smo imali srec'e”, reche on, „ali to ne mozhe trajati josh dugo. Ti si mlada. Izgledash normalna i bezgreshna. Ako se budesh chuvala ljudi kao shto sam ja, mogla bi ostati zhiva josh pedeset godina.”

„Ne. Sve sam ja to preturila u glavi. Shta ti radish, to c'u i ja. I ne budi tako malodushan. Ja sam dosta veshta da sachuvam glavu.”

„Mozhda c'emo biti zajedno josh shest meseci – godinu dana — ne mozhemo znati koliko. Na kraju c'e nas svakako razdvojiti. Shvatash Ii koliko c'emo potpuno biti sami? Kad nas uhvate, nec'emo moc'i nishta, doslovno nishta, da uchinimo jedno za drugo. Ako priznam, streljac'e te; ako odbijem da priznam, opet c'e te streljati. Nishta shto bih mogao rec'i, ili prec'utati, nec'e moc'i da odlozhi tvoju smrt ni za pet minuta. Nec'u znati za tebe ni da li si zhiva ili mrtva; ni ti za mene. Bic'emo potpuno nemoc'ni u svakom pogledu. Jedino shto c'e biti vazhno to je da ne izdajemo jedno drugo, mada ni to nec'e znachiti bash nishta.”

„Ako mislish na priznavanje”, reche ona, „tu nema greshke, priznac'emo. Svi priznaju, uvek. Tu se ne mozhe nishta. Muche te.”

Ne mislim to. Priznati ne znachi izdati. Shta se kazhe i uradi nije vazhno: vazhno je samo shta se osec'a. Ako bi me naterali da prestanem da te volim — to bi bila prava izdaja”.

Ona razmisli o tome. „To ne mogu”, reche najzad. „To jedino ne mogu. Mogu te naterati da kazhesh bilo shta — bilo shta — ali ne mogu te naterati da u to verujesh. U dushu ne mogu da udju.„

„Ne”, reche on s malo vishe nade, „ne; to je sasvim tachno. U dushu ne mogu da udju. Ako mozhesh i dalje da osec'ash da vredi ostati chovek, makar to ne dalo nikakvih rezultata, onda si pobedio ti njih.”

On pomisli o telekranu i njegovom nikad zaspalom uvu. Mogu te shpijunirati dan i noc', ali ako ostanesh priseban, josh uvek mozhesh da ih nadmudrish. Uza svu svoju veshtinu, josh uvek nisu pronashli nachin da chitaju ljudske misli. Mozhda je to manje istina kad se chovek nade u njihovim rukama. Shta se deshavalo u unutrashnjosti Ministarstva ljubavi nije se znalo, ali se moglo pogoditi: muchenja, droge, osetljivi instrumenti koji registruju nervne reakcije, postepeno iznurivanje besanicom, samoc'om i upornim ispitivanjem. U svakom sluchaju, chinjenice je bilo nemoguc'e sakriti. Do njih su mogli doc'i istragom ili iscediti iz samog choveka muchenjem. Ali ako cilj nije ostati zhiv nego ostati chovek, kakvu to razliku na kraju chini? Osec'anja ti ne mogu izmeniti; najzad, ne mozhesh ih izmeniti ni sam, sve i da hoc'esh. Mogu da iznesu na svetlo, do najsitnijih detalja, sve shto si uradio, rekao i pomislio; ali sama dusha, chiji su postupci i samom tebi nejasni, ostaje neosvojiva.

____

5) 5 Unca — 28,35 grama. — Prim. prev. [nazad]

8

Najzad; najzad; najzad su to uchinili!

Soba u kojoj su stajali bila je izduzhena i osvetljena mekom svetloshc'u. Telekran je bio utishan do tihog mrmora; debljina tamnoplavog tepiha davala je choveku osec'anje da gazi po somotu. U suprotnom kraju sobe sedeo je O'Brajen, ispod lampe sa zelenim abazhurom i s gomilom papira levo i desno od sebe. Kad je sluga uveo Dzhuliju i Vinstona, on nije ni podigao glavu.

Vinstonu je srce lupalo tako jako da je sumnjao hoc'e li moc'i progovoriti. U glavi mu je bila samo jedna misao: najzad, najzad; najzad smo to uchinili. Bilo je nepromishljeno uopshte dolaziti ovamo, a chista ludost doc'i zajedno; mada su stigli razlichitim putevima i sastali se tek na O'Brajenovom pragu. No i da se samo udje u tu kuc'u zahtevalo je nervni napor. Obichan chovek je samo u vrlo retkim prilikama mogao da vidi kako kuc'e chlanova Uzhe partije izgledaju iznutra, ili da uopshte udje u chetvrt gde su oni stanovali. Cela atmosfera ogromnog stambenog bloka, bogatstvo i prostranstvo svega, nepoznati mirisi dobrog jela i duvana, tihi i neverovatno brzi liftovi su klizili gore-dole, sluge u belim bluzama kako hitaju tamo-amo — sve je to ulivalo zebnju. Iako je imao dobar razlog shto je ovamo doshao, ipak ga je na svakom koraku proganjao strah da c'e se iza ugla pojaviti strazhar u crnoj uniformi, legitimisati ga i narediti mu da se gubi. Medjutim, O'Brajenov sluga ih je oboje pustio u kuc'u ne trepnuvshi okom. To je bio sitan, crnomanjast chovek u beloj bluzi, s romboidnim, potpuno bezizraznim licem, kao u Kineza. Hodnik kroz koji ih je proveo bio je zastrt mekim tepihom a oblozhen svetlim tapetama i belom drvenom oplatom; sve je bilo izvanredno chisto. To je takodje ulivalo zebnju. Vinston se nije sec'ao da je ikad video hodnik chiji zidovi nisu bili prIjavi od dodira s ljudskim telima.

O'Brajen je u ruci drzhao komad papira i pazhljivo ga prouchavao. Krupno lice, pognuto tako da se videla linija nosa, izgledalo je istovremeno surovo i inteligentno. Dvadesetak sekundi sedeo je nepomichno. Onda privuche diktograf i odsecheno ishchita poruku u hibridnom zhargonu Ministarstva:

„Tachke jedan zarez pet zarez sedam odobrene celosno predlog u tachki shest dvaput vishe smeshan ivichi sa zlomishlju ponishtiti stop nepristup izgradnji pre prijema procene rezhitroshkova za mashine stop kraj poruke.”

Lagano se dizhe sa stolice i pridje im nechujno po mekom tepihu; Zajedno sa novogovorskim rechima kao da se bio oslobodio i jednog dela zvanichnog drzhanja, ali bio je ipak natmureniji nego obichno, kao da mu nije drago shto ga uznemiravaju. Kroz uzhas koji je Vinston vec' osec'ao najednom se probi obichna zbunjenost. Chinilo mu se sasvim moguc'e da je napravio glupu greshku. Jer kakvog je u stvari dokaza imao da je O'Brajen politichki zaverenik? Nikakvog sem kratkog pogleda i jedne jedine dvosmislene primedbe; povrh toga, samo svoje potajne nade koje su se zasnivale na snu. Nije mu mogao pomoc'i chak ni izgovor da je doshao po rechnik, jer bi u tom sluchaju Dzhulijino prisustvo bilo nemoguc'e objasniti. Prolazec'i pored telekrana, O'Brajen se nechega seti. Zaustavi se, okrete i pritisnu prekidach na zidu. Chu se oshtar metalni zvuk. Glas uc'uta.

Dzhulija se oglasi tihim zvukom, kratkim piskom iznenadjenja. Vinston, iako pritisnut panikom, beshe toliko zaprepashc'en da se nije mogao uzdrzhati.

„Mozhete da ga iskljuchite!” uzviknu.

„Da”, reche O'Brajen, „mozhemo da ga iskljuchimo. Imamo tu privilegiju.”

Sad je stajao lice u lice s njima. Njegovo krupno telo nadvishivalo ih je, a izraz lica mu se josh uvek nije dao deshifrovati. Chekao je, pomalo strogo, da Vinston neshto kazhe, ali shta? Chak i sad je bilo sasvim lako moguc'e da je on prosto veoma zaposlen chovek koji se nervozno pita zashto ga uznemiravaju. Svi su c'utali. S iskljuchenim telekranom, u sobi je izgledalo smrtno tiho. Sekunde su prolazile, beskrajne. Uz veliki napor, Vinston je gledao O'Brajenu u ochi. Onda se mrko lice najednom rashiri u neshto shto je moglo lichiti na pochetak osmeha. Onim svojim karakteristichnim pokretom, O'Brajen popravi naochare na nosu.

„Da li da ja kazhem, ili c'ete vi?” upita on.

„Ja c'u”, smesta reche Vinston. „Onaj aparat je zaista iskljuchen?”

„Da, sve je iskljucheno. Sami smo.”

„Doshli smo ovamo zato shto...”

On zastade, prvi put shvativshi koliko su mu motivi nejasni. Poshto u stvari nije znao kakvu pomoc' ochekuje od O'Brajena, nije mu bilo lako da kazhe zashto je doshao.On produzhi, znajuc'i da mu rechi zvuche i slabashno i pretenciozno:

„Verujemo da postoji neka zavera, neka tajna organizacija koja radi protiv Partije, i da ste vi u njoj. Zhelimo da joj se prikljuchimo i radimo za nju. Mi smo neprijatelji Partije. Ne verujemo u principe englsoca. Mi smo zlomislitelji. Osim toga smo i preljubnici. Ovo vam govorim zato shto zhelimo da vam se stavimo na milost i nemilost. Ako zhelimo da nas optuzhite josh za neshto, mi smo spremni.”

On stade i osvrte se, s osec'anjem da su se vrata otvorila. Odista, sitni sluga zhutog lica beshe ushao bez kucanja. Vinston vide da nosi posluzhavnik sa bokalom i chashama.

„Martin je nash”, mirno reche O'Brajen. „Martine, donesi pic'e ovamo. Stavi ga na okrugli stochic'. Imamo li dovoljno fotelja? Onda mozhemo sesti i razgovarati na miru. Martine, donesi i sebi fotelju. Imamo poslovan razgovor. Iduc'ih deset minuta nisi sluga.”

Chovechuljak sede, ne pokazujuc'i ni najmanje nelagodnosti, a ipak sa malo sluzhinskim ponashanjem, kao sobar kome se ukazuje kakva privilegija. Vinston ga je posmatrao iskosa. Sinu mu da taj chovek celog zhivota igra odredjenu ulogu i da osec'a da bi mu bilo opasno odustati od glume ma i za trenutak. O'Brajen dohvati bokal za grlic' i napuni chashe nekom tamnocrvenom technoshc'u. Ona u Vinstonu probudi nejasno sec'anje na neshto shto je odavno video na nekom zid u ili oglasnom panou — ogromnu bocu sastavljenu od elektrichnih sijalica koja kao da se dizala i spushtala i tochila svoju sadrzhinu u chashu. Gledana odozgo, technost se chinila skoro crna, ali u bokalu je blistala kao rubin. Imala je kiselo-sladak miris. On vide Dzhuliju kako podizhe chashu i mirishe s neskrivenom radoznaloshc'u.

„To se zove vino”, reche O'Brajen s jedva primetnim osmehom. „O njemu ste bez sumnje chitali u knjigama. Bojim se, dodushe, da ga do Shire partije ne dolazi mnogo.” Lice mu se ponovo uozbilji; on podizhe chashu: „Mislim da c'e biti umesno da pochnemo zdravicom. U zdravlje nasheg vodje: u zdravlje Emanuela Goldshtajna.”

Vinston podizhe chashu s prilichnom revnoshc'u. Vino je bilo neshto o chemu je chitao i sanjao. Kao i pritiskach i Cheringtonove upola zapamc'ene pesmice, pripadalo je nestaloj, romantichnoj proshlosti; starostavnim(?) danima, kako je imao obichaj da je naziva u svojim tajnim mislima. Zbog necheg je uvek mislio da vino ima izrazito sladak ukus, kao pekmez od kupina, i da smesta opija. U stvari, kad je popio prvi gutljaj, oseti prilichno razocharanje. Uistinu, posle godina pijenja dzhina, jedva ga je i podnosio. On spusti praznu chashu.

„Dakle Goldshtajn nije izmishljena lichnost?” upita. „Nije, on je stvarna lichnost, i zhiv je. A gde, to ne znam.”

„A zavera — organizacija? Da li zaista postoji? Nije izmishljotina Policije misli?”

„Nije, ona zaista postoji. Zovemo je Bratstvo. O Bratstvu nikad nec'ete saznati mnogo vishe sem toga da postoji i da mu pripadate. O tome c'u vam josh govoriti.” On baci pogled na svoj sat. „Chak i chlanovima Uzhe partije nije preporuchljivo da iskljuchuju telekran na duzhe od pola sata. Nije trebalo da dodjete zajedno; morac'ete otic'i jedno po jedno. Vi, drugarice”, on se nakloni Dzhuliji, „vi c'ete prvi. Imamo na raspolaganju oko dvadeset minuta. Razumec'ete da prvo moram da vam postavim neka pitanja. Uopshte uzev, shta ste spremni da radite?„

„Sve za shta mislite da smo sposobni”, odgovori Vinston.

O'Brajen se okrenuo u fotelji, tako da je sad bio licem u lice s njim. Na Dzhuliju skoro da i nije obrac'a o pazhnju ochigledno smatrajuc'i da Vinston mozhe govoriti i u njeno ime. Kapci mu se za trenutak spustishe preko ochiju. Poche postavljati pitanja tihim, bezizraznim glasom, kao da je u pitanju rutinska stvar, neki katihizi: za koji je vec' znao vec'inu odgovora.

„Spremni ste da polozhite svoje zhivote?”

„Da”.

„Spremni ste da pochinite ubistvo?”

„Da.”

„Da chinite dela sabotazhe koja mogu doneti smrt stotinama nevinih?”

„Da.”

„Da izdate svoju zemlju stranim silama?”

„Da.”

„Spremni ste da varate, da falsifikujete, da ucenjujete, da kvarite decu, da rasturate opojne droge, da podstichete na prostituciju, da shirite venerichne bolesti — da uchinite sve shto bi moglo dovesti do demoralizacije i oslabiti moc' Partije?”

„Da.”

„Ako bi, na primer, nashim interesima odgovaralo da nekom detetu bacite u lice sumpornu kiselinu — biste li bili spremni i na to?”

„Da.”

„Spremni ste da izgubite svoj identitet i da ostatak zhivota provedete kao kelner ili luchki radnik?”

„Da.”

„Spremni ste da izvrshite samoubistvo ako i kad vam to naredimo?”

„Da.” „Spremni ste, oboje, da se razdvojite i da se vishe nikad ne vidite?”

„Ne”, upade Dzhulija.

Vinstonu se uchini da je proshlo mnogo vremena pre no shto je odgovorio. Za trenutak mu se chak uchinilo da je izgubio moc' govora. Jezik mu se micao bez glasa, uoblichavajuc'i chas jednu chas drugu rech, nekoliko puta uzastopce. Dok je nije izgovorio, nije ni znao koju c'e rech kazati. „Ne”, reche najzad.

„Dobro je shto ste mi rekli”, reche O'Brajen. „Treba da znamo sve.”

On se okrete Dzhuliji i dodade neshto manje bezizraznim glasom:

„Imate li u vidu da c'e on, ako i ostane zhiv, mozhda biti drugachija lichnost? Mozhe se desiti da budemo prinudjeni da mu stvorimo nov identitet. Lice, pokreti, oblik ruku, boja kose — chak i glas c'e mu mozhda biti drugachiji. A mozhe se desiti da i vi sami postanete drugachija osoba. Nashi hirurzi mogu da izmene choveka tako da ga niko ne mozhe poznati. To je ponekad potrebno. Ponekad chak amputiramo ruku ili nogu.”

Vinston se ne uzdrzha da baci josh jedan kos pogled na Martinovo mongolsko lice. Nije primec'ivao nikakve ozhiljke. Dzhulija je postala bleda za jednu nijansu tako da su joj se pege isticale, no ipak je smelo gledala O'Brajenu u ochi. Ona promrmlja neshto shto je izgledalo kao odobravanje.

„Dobro. To je dakle u redu.”

Na stochic'u je bila srebrna kutija s cigaretama. Pomalo rasejano, O'Brajen je gurnu prema njima, uze jednu i sam, i poche polako korachati gore-dole, kao da u hodu bolje misli. Cigarete su bile veoma dobre, veoma debele i chvrsto zavijene, s neuobichajeno svilenkastim papirom. O'Brajen ponovo pogleda na sat.

„Martine, ti bi mogao da se vratish u kuhinju”, reche. „Ja c'u za chetvrt sata ponovo ukljuchiti telekran. Pre nego shto odesh, pogledaj dobro lice ovim drugovima, da ih zapamtish. Ti c'esh ih josh vidati. Ja mozhda nec'u.”

Isto onako kao i na ulazu, chovechuljkove ochice im preleteshe preko lica. U njegovom ponashanju nije bilo ni trunke prijateljstva. Gledao im je lica da bi ih zapamtio, ali nije imao nikakvo interesovanje za njih, ili se bar tako chinilo. Vinstonu pade na pamet da sintetichko lice mozhda i ne mozhe menjati izraz. Bez rechi, i bez ikakvog pozdrava, Martin izidje, nechujno zatvorivshi vrata za sobom. O'Brajen je hodao gore-dole, s jednom rukom u dzhepu svog crnog kombinezona i drzhec'i cigaretu u drugoj.

„Mora vam biti jasno”, reche on, „da c'ete se boriti u tami. Uvek c'ete i biti u tami. Primac'ete naredjenja i izvrshavati ih, a da nec'ete ni znati zashto. Kasnije c'u vam poslati jednu knjigu iz koje c'ete saznati kakva je prava priroda drushtva protiv koga se borimo i strategija pomoc'u koje c'emo ga oboriti. Kad prochitate knjigu, bic'ete punopravni chlanovi Bratstva. Ali izmedju opshtih ciljeva za koje se borimo i neposrednih zadataka trenutka nec'ete znati nishta. Ja vam kazhem da Bratstvo postoji, ali vam ne mogu rec'i da li njegovih pripadnika ima stotinu, ili deset miliona. Po onome shto c'ete sami znati nec'ete moc'i da kazhete da li ih ima chak ijedno tuce. Imac'ete tri ili chetiri choveka za vezu; povremeno, kako oni budu nestajali, zamenjivac'emo ih drugima. Poshto je ovo vasha prva veza, zadrzhac'emo je. Kad budete primali naredjenja, ona c'e dolaziti od mene. Ako nadjemo za potrebno da stupimo u vezu s vama, to c'e biti preko Martina. Kad vas najzad uhvate, priznac'ete. To je neizbezhno. Ali moc'i c'ete da priznate vrlo malo stvari sem svojih sopstvenih dela. Nec'ete moc'i da izdate vishe od shachice nevazhnih ljudi. Verovatno nec'ete izdati ni mene. Dotle c'u vec' biti mrtav, ili postati druga lichnost, sa drugim licem.”

On nastavi da se krec'e gore-dole po debelom mekom tepihu. Uprkos glomaznosti, pokreti su mu na neki nachin bili laki. To se videlo chak i u pokretu kojim je gurao ruku u dzhep, ili obrtao cigaretu. Chak vishe nego snaga, iz njega je izbijala neka sigurnost u sebe, i razumevanje stvari pomeshano s malo ironije. Ma koliko ozbiljan i predan bio, nije u sebi imao nichega od one iskljuchivosti koja odlikuje fanatike. Kad je govorio o ubistvu, samoubistvu, venerichnim bolestima, amputiranim udovima i izmenjenim licima, u tonu mu se nasluc'ivao blagi podsmeh. Njegov glas kao da je govorio: „To je neizbezhno, to moramo da radimo, bez kolebanja. Ali to nec'emo raditi kad zhivot opet dobije smisao.” Vinstoa zahvati talas divljenja, gotovo obozhavanja prema O'Brajenu. za trenutak beshe zaboravio maglovit Goldshtajnov lik. Gledajuc'i u O'Brajenova snazhna ramena i lice zatupljenih crta, tako ruzhno a ipak tako civilizovano, bilo je nemoguc'e verovati da on mozhe biti pobedjen. Nije bilo lukavstva kome on nije dorastao, ni opasnosti koju nije mogao predvideti. Chinilo se da je chak i na Dzhuliju ostavio snazhan utisak. Ona beshe pustila da joj se cigareta ugasi, i pazhljivo ga slushala. O'Brajen nastavi:

„Svakako ste chuli glasine o postojanju Bratstva. Nema sumnje da ste stvorili svoju predstavu o njemu. Verovatno ste zamishljali ogroman svet zaverenika koji se potajno sastaju u podrumima, pishu poruke po zidovima, prepoznaju jedan drugog po lozinkama ili posebnim pokretima dlana. Nishta od toga nije istina. Pripadnici Bratstva nemaju nachina da se prepoznaju; nijedan ne poznaje vishe od nekolicine ostalih. Ni sam Goldshtajn, ako bi pao u ruke Policiji misli, ne bi mogao da im da potpun spisak chlanova, niti ma kakav podatak koji bi ih doveo do potpunog spiska. Takav spisak ne postoji. Bratstvo se ne mozhe iskoreniti zato shto ono nije organizacija u obichnom smislu te rechi. Ne odrzhava ga kao celinu nishta do ideje, koja je neunishtiva. Ni vas nec'e podrzhavati nishta sem ideje. Nec'ete imati drugova, nec'e imati ko da vas hrabri. Kad vas najzad uhvate, nec'e vam niko pomoc'i. Nikad ne pomazhemo nashim chlanovima. Najvishe shto mozhemo, i to kad je apsolutno potrebno da se neko uc'utka, to je da ponekad prokrijumcharimo zhilet u zatvorenik ovu c'eliju. Morac'ete se navic'i da zhivite bez rezultata i bez nade. Neko vreme c'ete raditi, onda c'e vas uhvatiti, onda c'ete priznati, i na kraju c'ete umreti. To c'e biti svi rezultati koje c'ete videti. Ne postoji nikakva moguc'nost da se za nasheg zhivota oseti ma kakva promena. Mi smo mrtvaci. Nash jedini pravi zhivot jeste u buduc'nosti. U njoj c'emo uchestvovati kao gomilice praha i komadic'i kostiju. Ali koliko je ta buduc'nost udaljena ne mozhe se znati. Mozhda i svih hiljadu godina; Trenutno ne mozhemo nishta sem da malo-pomalo shirimo oblast duhovne normaInosti. Ne mozhemo delati kolektivno. Mozhemo samo shiriti svoje znanje upolje, od pojedinca do pojedinca, generaciju za generacijom. Poshto smo suocheni sa Policijom misli, drugog nachina nema.”

On stade i po trec'i put pogleda na sat.

„Skoro vam je vreme da krenete, drugarice”, reche Dzhuliji. „Chekajte. Bokal je josh uvek dopola pun.”

Napuni chashe i podizhe svoju, drzhec'i je za nozhicu.

„Za shta c'emo ovom prilikom?” upita, josh uvek s onom nijansom ironije. „Za zbrku u redovima Policije misli? Za smrt Velikog Brata? Za chovechanstvo? Za buduc'nost?”

„Za proshlost”, reche Vinston.

„Proshlost je vazhnija”, ozbiljno se slozhi O'Brajen Ispishe; trenutak zatim Dzhulija se dizhe da pode. O'Brajer skide s vrha ormana neku kutijicu i dade joj pljosnatu belu tabletu da stavi na jezik. Reche joj da je vazhno ne mirisati na vino; liftbojevi su veoma veshti da primete i najmanje sitnice. Chim se vrata za njom zatvorishe, on kao da zaboravi da ona uopshte postoji. Pode josh korak-dva svojom putanjom, zatim stade.

„Treba da sredimo josh neke detalje”, reche. „Pretpostavljam da imate neko skrovishte?”

Vinston mu ispricha o sobi iznad Cheringtonove radnjice.

„Posluzhic'e za prvo vreme. Kasnije c'emo vam udesiti neko drugo mesto. Veoma je vazhno chesto menjati skrovishte. U medjuvremenu c'u vam poslati jedan primerak knjige” — chak i O'Brajen, primeti Vinston, izgovara tu rech kao da je napisana kurzivom — „Goldshtajnove knjige, razume se, shto pre budem mogao. Mozhda c'e proc'i i nekoliko dana pre nego shto dodjem do nje. Nema mnogo primeraka, kao shto vec' mozhete i zamisliti. Policija misli ih pronalazi i unishtava gotovo isto onako brzo koliko je mi shtampamo. To ne smeta mnogo. Knjiga je neunishtiva. Ako bi unishtili i poslednji primerak, bili bismo u stanju da je reprodukujemo gotovo doslovce. Nosite li tashnu sa sobom na posao?” dodade on.

„Da, redovno.”

„Kakva je?”

„Crna, veoma iznoshena. Sa dva kaisha.”

„Crna, dva kaisha, veoma iznoshena — dobro. Jednog dana u prilichno bliskoj buduc'nosti — ne mogu vam rec'i tachan datum — u jednom tekstu koji c'e vam se dati u rad bic'e jedna pogreshno otkucana rech. Trazhic'ete da vam daju chist tekst. Sutradan c'ete poc'i na posao bez tashne. Tokom tog dana, na ulici, pric'i c'e vam jedan chovek, dotac'i c'e vas po ramenu i rec'i „Izvinite, mislim da ste ispustili tashnu”. U tashni koju c'e vam dati nalazic'e se Goldshtajnova knjiga. Vratic'ete je za chetrnaest dana.”

Za trenutak su obojica c'utali.

„Ostalo vam je josh nekoliko minuta pre nego shto treba da odete”, reche O'Brajen. Sreshc'emo se — ako se uopshte sretnemo —”.

Vinston ga pogleda. „Tamo gde nema mraka!” reche oklevajuc'i.

O'Brajen klimnu glavom bez i najmanjeg traga iznenadjenja. „Tamo gde nema mraka”, reche, kao da je prepoznao aluziju. „A u medjuvremenu, da li biste shta zheleli da kazhete pre nego shto odete? Neku poruku? Neko pitanje?”

Vinston razmisli. Chinilo mu se da vishe nema shta da se pita; josh manje mu je bilo do bombastih fraza. Umesto bilo chega shto bi imalo kakve veze sa O'Brajenom ili Bratstvom, u glavu mu dodje neka kombinovana slika mrachne sobe gde mu je majka provela poslednje dane, sobichka iznad Cheringtonove radnje, staklenog pritiskacha i gravire u okviru od ruzhinog drveta. Skoro i ne razmishljajuc'i, on reche:

„Da li ste mozhda nekad chuli jednu staru pesmicu koja pochinje: „Narandzha i limun, kazhe sveti Shimun”?

O'Brajen ponovo klimnu glavom. Zatim, s nekom ozbiljnom uchtivoshc'u odrecitova celu strofu:

Narandzha i limun, kazhe sveti Shimun;
Dugujesh mi farting, kazhe sveti Martin;
Shta bi od mog duga, pita sveti Luka;
Kad dobijem para, Shordic' odgovara.

„Znali ste poslednji stih!” uzviknu Vinston.

„Da, znao sam poslednji stih. Bojim se da vam je sad vreme da podjete. Ali chekajte. Dozvolite da vam dam jednu od onih tableta.”

Kad je Vinston ustao, O'Brajen mu pruzhi ruku, Njegov snazhni stisak prosto zgnjechi kosti u Vinstonovom dlanu. Kad je stigao do vrata, Vinston se okrete, ali O'Brajen je vec' izgledao kao da ga upravo zaboravlja. Chekao je, drzhec'i ruku na prekidachu telekrana. Iza njega se video pisac'i sto s lampom zasenchenom zelenim abazhurom, diktograf i zhichane korpe prepune papira. Incident je bio okonchan. Vinston shvati da c'e kroz trideset sekundi O'Brajen nastaviti svoj prekinut i vazhan partijski posao.

9

Vinston je bio piktijast od umora. Piktijast je bila prava rech. Spontano mu je pala napamet. Telo kao da mu je imalo ne samo slabost piktija nego i prozirnost. Chinilo mu se da bi mogao videti svetlost kroz ruku kad bi je podigao. Stravichan zamor od rada bio je iz njega iscedio svu krv i limfu, i ostavio samo krhku konstrukciju nerava, kostiju i kozhe. Svi osec'aji kao da su se uvelichali. Kombinezon mu je povredjivao ramena, trotoar ga golicao po tabanima; chak je i otvaranje i zatvaranje shake bilo napor od koga su mu shkripali zglobovi.

Za pet dana je isterao vishe od devedeset sati rada; kao i svi ostali u Ministarstvu. Sad je sve bio gotovo, i nije imao doslovno nishta da radi, nikakvog posla za Partiju, do sutrashnjeg jutra. Mogao je provesti shest chasova u skrovishtu, i josh devet u svom krevetu. Laganim koracima, po blagom popodnevnom suncu, ishao je prljavom ulicom ka Cheringtonovoj radnji, pazec'i da ne naleti na patrolu, ali ipak iracionalno ubedjen da se tog popodneva niko nec'e meshati u njegove poslove. Teshka tashna koju je nosio udarala ga je po kolenu na svakom koraku, od chega su mu gore i dole po nozi prolazili trnci. U tashni je bila knjiga, koja je kod njega bila vec' shest dana, ali koju josh uvek nije stigao da otvori, chak ni da pogleda.

Shestog dana Nedelje mrzhnje, posle povorki, govora, pevanja, zastavica, plakata, filmova, voshtanih figura, lupe dobosha i piske truba, toptanja nogu u marshu, shkripe tenkovskih gusenica, urlika nagomilanih aviona, gruvanja topova — posle shest dana svega toga, kad se ogromni orgazam treperavo priblizhavao kraju a opshta mrzhnja protiv Evroazije zakuvala do takvog delirijuma da bi masa bez daljeg rastrgala na komade one dve stotine evroazijskih ratnih zlochinaca koji je trebalo da budu javno obesheni poslednjeg dana, da ih se samo mogla dochepati — upravo je u tom trenutku bilo objavljeno da je Okeanija u ratu s lstazijom. Evroazija je bila saveznik.

Razume se, niko nije priznavao da je doshlo do promene. Jednostavno je postalo poznato, iznenadno i svuda u isto vreme, da je neprijatelj Istazija, a ne Evroazija. Kad se to desilo, Vinston je upravo prisustvovao demonstracijama na jednom od trgova u centralnom delu Londona. Bila je noc'; bela lica i skerletne zastave bili su osvetljeni bleshtavom svetloshc'u reflektora. Trg je do poslednjeg santimetra ispunjavala masa od nekoliko hiljada ljudi, rachunajuc'i i grupu od oko hiljadu osnovaca u uniformi Shpijuna. Na tribini prekrivenoj skerletnom draperijom, govornik iz Uzhe partije, sitan mrshav chovek s nesrazmemo dugim rukama i velikom c'elavom glavom po kojoj se vuklo nekoliko ravnih pramen ova kose, potpaljivao je gomilu. Patuljastog rasta, izoblichen od mrzhnje, jednom shakom je stezao mikrofon za vrat a drugom, ogromnom na kraju duge ruke, pretec'i grabio vazduh iznad glave. Glas, koji su zvuchnici chinili metalnim, tutnjao je iznosec'i beskrajni katalog zverstava, pokolja, raseljavanja, silovanja, muchenja zarobljenika, bombardovanja civilnog stanovnishtva, neistinite propagande, nepravedne agresije, prekrshenih paktova. Bilo ga je nemoguc'e slushati a ne poverovati mu, pa potom ne planuti od besa. Svakih nekoliko trenutaka, gnev gomile bi prekipeo i govornikov glas bi zaglushilo divljachno, zhivotinjsko urlanje koje se nekontrolisano izvijalo iz hiljada grla. Najdivljachniji krici su dolazili od osnovaca. Govor je vec' potrajao kojih dvadeset minuta, kad je na platformu ustrchao kurir i tutnuo govorniku u ruku svitak papira. Ovaj ga je odmotao ne prekidajuc'i govor. Ni u glasu ni u rechima mu se nije osetila nikakva razlika; jedino su imena odjednom postala drukchija. Bez rechi kroz gomilu je proshao talas razumevanja. Okeanijaje u ratu s Istazijom! Sledec'eg trenutka stvori se neopisiva guzhva. Zastave i plakati kojimaje trg bio ukrashen bili su pogreshni! Na dobroj polovini nalazila su se pogreshna lica. Sabotazha! Maslo Goldshtajnovih agenata! Usledio je gnevni intermeco kad je gomila pochela da dere plakate sa zidova, cepa zastave na komade i gazi ih. Shpijuni su pochinili chuda od aktivnosti penjuc'i se po krovovima i sekuc'i konopce sa kojih popadashe i zaleprshashe zastavice. No za dva-tri minuta sve je bilo gotovo. Govornik, josh uvek stezhuc'i mikrofon za vrat, pognutih ramena, grabec'i slobodnom rukom po vazduhu, beshe nastavio svoj govor. Josh jedan minut, i u gomili su ponovo odjeknuli divlji krici gneva. Mrzhnja se nastavila isto kao i pre, jedino je njen predmet bio promenjen.

Sec'ajuc'i se toga, Vinston je ponajvishe bio impresioniran time shto je govornik iz jedne politike uskochio u drugu doslovno u pola rechi, ne samo bez zastoja nego chak i bez izmene u konstrukciji rechenice. No u tom trenutku je bio zaokupljen drugim stvarima. U onom trenutku nereda, dok je masa cepala plakate, bio mu je prishao neki chovek chije lice nije video, kucnuo ga po ramenu i rekao „Izvinite, mislim da ste ispustili tashnu.” Uzeo je tashnu rasejano, bez rechi. Znao je da c'e proc'i dani pre nego shto mu se ukazhe prilika da je otvori. Chim se demonstracija zavrshila, otishao je pravo u Ministarstvo istine, iako je vec' bilo skoro dvadeset tri chasa. To je isto uradilo sve osoblje Ministarstva. Naredjenja da se svi vrate na posao, koja su se vec' chula s telekrana, bila su skoro nepotrebna.

Okeanija je u ratu s Istazijom; Okeanija je od uvek u ratu s Istazijom. Veliki deo politichke literature izdate tokom poslednjih pet godina sad je bio zastareo. Izveshtaje i dokumentaciju svih vrsta, novine, knjige, broshure, filmove, magnetofonske trake, fotografije — sve je to trebalo ispraviti munjevitom brzinom. Iako nije bila izdata nijedna direktiva, znalo se da nachelnici odeljenja zhele da u roku od jedne sedmice nigde ne ostane nikakvog pomena o ratu s Evroazijom i saveznishtvu s Istazijom. Posao je bio prekomeran, i utoliko tezhi shto se postupci koje je podrazumevao nisu mogli nazvati pravim imenom. Celo osoblje Odeljenja dokumentacije radilo je osamnaest chasova u dvadeset chetiri, sa dva prekida od po tri sata za spavanje. Iz podruma su bili izneseni dusheci i prostrti po hodnicima; obroci su se sastojali od sendvicha i kafe Pobeda koje su servirke iz menze raznosile na kolicima. Svaki put kad je prekidao posao na ta tri sata, Vinston se trudio da obradi sav materijal koji je imao na stolu, i svaki put kad se dovlachio natrag, lepljivih ochiju i sav u bolovima, zaticao je novu gomilu svitaka papira koja mu je pokrivala sto kao snezhni smet, dopola zatrpavala diktograf i prelivala se na pod, tako da mu je prvi posao uvek bio da ih zgura na koliko-toliko urednu gomilu da bi imao mesta za rad. Najgore od svega je bilo to shto posao ni izdaleka nije bio potpuno mehanichki. testo je trebalo samo to da se umesto jednog imena unese drugo, ali svaki iole detaljan izveshtaj o dogadjajima zahtevao je pazhnju i fantaziju. Bilo je potrebno chak i znatno poznavanje geografije da bi se rat premestio s jednog dela sveta na drugi.

Trec'eg dana su ga ochi vec' neizdrzhljivo bolele, a naochare je morao brisati svakih nekoliko minuta. Rad je izgledao kao borba s nekim preteshkim fizichkim zadatkom, nechim shto chovek ima puno pravo da odbije, a ipak neurotichno tezhi da obavi. Ukoliko je uopshte i imao vremena da na to pomisli, nije ga uznemiravala chinjenica shto je svaka rech koju je mrmljao u diktograf, svaki potez hemijske olovke, smishljena lazh. Bilo mu je stalo, kao i svim ostalima u Odeljenju, da falsifikat bude savrshen. Ujutru shestog dana poplava svitaka malo oslabi. Iz cevi chitavih pola sata ne ispade nishta; zatim jedan svitak; zatim nishta. Posao se svuda i u isto vreme smanjivao blizhec'i se kraju. Celim Odeljenjem prodje dubok i tako rec'i potajan uzdah olakshanja. Ogromno delo, koje se nikad nije smelo pomenuti, bilo je okonchano. Sad je bilo nemoguc'e da iko dokazhe pomoc'u dokumenata da je uopshte bilo rata s Evroazijom. U dvanaest nula-nula neochekivano dodje saopshtenje da su svi radnici u Ministarstvu slobodni do sutradan ujutru. Vinston, josh uvek nosec'i tashnu u kojoj je bila knjiga i koju je drzhao izmedju nogu dok je radio a pod sobom dok je spavao, ode kuc'i, obrija se, i skoro zaspa u kadi iako je voda bila jedva vishe no mlaka.

S nekim sladostrastnim shkripanjem u zglobovima on se pope stepenicama do sobe iznad Cheringtonove radnje. Bio je umoran, ali ne vishe sanjiv. Otvori prozor, potpali prIjavu malu pec' i pri stavi lonchic' vode za kafu. Dzhulija c'e stic'i za koji trenutak; u medjuvremenu, tu mu je bila knjiga. Sede u zaprljanu naslonjachu i odreshi kaisheve na tashni.

Teshka crna knjiga, neveshto ukorichena, bez ikakvog imena i naslova na koricama. Redovi u knjizi su takodje izgledali malo neravni. Strane su bile izlizane na ivicama i lako su se rasturale, kao da je knjiga proshla kroz mnogo ruku. Natpis na prvoj stranici glasio je:

Vinston poche chitati:

Glava prva

NEZNANJE JE MOC'

Tokom cele pisane istorije, a verovatno josh i od kraja mladjeg kamenog doba, na svetu su postojale tri vrste ljudi: Vishi, Srednji i Nizhi. Bili su izdeljeni na mnoge i potkategorije, nosili bezbroj raznih imena, a njihov: brojni odnos, kao i medjusobni odnosi, varirao je iz veka u vek; no u sushtini se struktura drushtva nije menjala. Chak i posle ogromnih obrta i na izgled neopozivih promena, uvek se ponovo uspostavljala ista struktura, upravo kao shto se i zhiroskop uvek vrac'a u stanje ravnotezhe ma koliko se gurnuo na jednu ili drugu stranu.

Ciljevi tih grupa su potpuno neuskladivi...

 

Vinston prestade chitati, najpre da bi uzhivao u tome shto zaista chita, u udobnosti i bezbednosti. Bio je sam; bez telekrana, bez uveta s one strane kljuchaonice, bez nervoznog impulsa da se osvrne ili da pokrije stranu rukom. Blagi letnji vazduh igrao mu se uz obraz. Odnekud izdaleka dopirali su dechji uzvici; u samoj sobi nije bilo nikakvog zvuka do kucanja sata slichnog grebanju kakvog insekta. On se spusti josh dublje u naslonjachu i podizhe noge na reshetku pred ognjishtem kamina. To je bilo blazhenstvo, to je bila vechnost. Najednom, kao shto chovek ponekad chini s knjigom za chiju svaku rech zna da c'e je prochitati i preprochitavati, on je otvori na drugom mestu i nadje se kod trec'e glave. Nastavi da chita:

Glava trec'a

RAT JE MIR

Cepanje sveta na tri velike superdrzhave bio je dogadjaj koji se mogao predvideti — koji je i bio predvidjen — pre polovine dvadesetog veka. Utapanjem Evrope u Rusiju i Velike Britanije u Sjedinjene Drzhave vec' su se de facto stvorile dve od tri drzhave koje danas postoje, naime Evroazija i Okeanija. Trec'a, Istazija, pojavila, se kao posebna celina tek posle josh jedne decenije zapetljanih borbi. Granice izmedju ovih triju drzhava mestimichno su proizvoljne, a mestimichno variraju zavisno od ratne srec'e, ali, uopshte uzev, slede geografske medje. Evroazija obuhvata ceo severni deo evropskog i azijskog tla, od Portugalije do Beringovog moreuza. Okeanija obuhvata Severnu i Juzhnu Ameriku, ostrva u Tihom okeanu, ukljuchujuc'i i Britanska ostrva, Australaziju i juzhni deo Afrike. Istazija, manja od ovih dveju, i sa nepreciznije odredjenom zapadnom granicom, obuhvata Kinu i zemlje juzhno od nje, japanska ostrva i veliki ali ne uvek isti deo Mandzhurije, Mongolije i Tibeta.

U jednoj ili drugoj kombinaciji, ove tri superdrzhave stalno su u ratu, i to stanje traje vec' dvadeset pet godina. Medjutim, rat vishe nije ona ochajnichka, razorna borba kao shto je bio u prvim decenijama dvadesetog veka. To je rat ogranichenih ciljeva izmedju suparnika koji nisu u stanju da unishte jedan drugog, koji nemaju materijalnog uzroka za borbu, i koje ne deli nikakva istinska razlika u Ideologiji. Ovo ne znachi da su bilo vodjenje rata bilo stav koji preovladava u odnosu na njega, postali manje krvozhedni, ili u vec'oj meri viteshki. Naprotiv, ratna histerija je u svim zemljama sveobuhvatna i trajna, a silovanje, pljachka, ubijanje dece, porobljavanje celih naroda, i mere protiv zarobljenika koje ponekad idu do kuvanja u ulju i spaljivanja zhivih ljudi, smatraju se normalnim, a kad ih chini sopstvena strana a ne neprijateljska, dostojnim hvale. Ali u fizichkom smislu, rat obuhvata veoma mali broj ljudi, pre svega visoko kvalifikovane specijaliste, i prouzrokuje relativno mali broj zhrtava. Borbe se, kad do njih uopshte i dodje, vode na neodredjenim granicama o chijem geografskom polozhaju obichan chovek mozhe samo da nagadja, ili oko Plovec'ih tvrdjava koje chuvaju strateshka mesta na pomorskim putevima. U centrima civilizacije rat ne znachi nishta vishe do trajne nestashice robe shiroke potroshnje, i po koju eksploziju raketne bombe koja eventualno prouzrokuje smrt nekoliko desetina ljudi. Rat je u stvari izmenio svoj karakter. Tachnije, razlozi zbog kojih se vodi rat razvrstani su po vazhnosti na drukchiji nachin. Motivi koji su u izvesnoj meri bili prisutni u velikim ratovima s pochetka dvadesetog veka sad su postali dominantni, svesno su priznati i po njima se postupa.

Da bi se razumela priroda sadashnjeg rata — jer je, uprkos pregrupisavanjima do kojih dolazi svakih nekoliko godina, josh uvek u pitanje jedan isti rat — potrebno je pre svega shvatiti da on nikako ne mozhe imati odluchujuc'i znachaj. Nijedna od triju superdrzhava ne mozhe se definitivno osvojiti, chak ni kad su ostale dve udruzhene protiv nje. Sve su one previshe izjednachene po ratnom potencijalu, a i prirodna odbrana im je prejaka. Evroaziju shtite ogromna kopnena prostranstva, Okeaniju shirina Atlantskog i Tihog okeana, a Istaziju plodnost i vrednoc'a stanovnishtva. Osim toga, vishe ne postoji nishta, u materijalnom smislu, oko chega bi se moglo boriti. Izgradnjom zatvorene privrede, u kojoj su proizvodnja i potroshnja medjusobno uskladjene, prestala je borba za trzhishta, koja je bila jedan od glavnih uzroka ranijih ratova, a trka za sirovinama je izgubila zhivotnu vazhnost koju je nekad imala. U svakom sluchaju svaka od ove tri superdrzhave toliko je velika da skoro sav materijal koji joj je potreban mozhe dobiti na svojoj teritoriji. Ukoliko ima direktnu ekonomsku svrhu, rat se sada vodi samo za radnu snagu. Izmedju granica ovih triju drzhava, a ni u chijem stalnom posedu, nalazi se nepravilni pravougaonik chiji su uglovi Tanger, Brazavil, Darvin i Hongkong, a u kome zhivi otprilike petina stanovnishtva sveta. Upravo se za posed nad ovim gusto naseljenim oblastima i nad oblashc'u Severnog pola ove tri drzhave bore. U praksi, nijedna od njih nikad nema vlast nad celom tom spornom oblashc'u. Izvesni njeni delovi stalno prelaze iz ruke u ruku, a ono shto diktira beskonachne promene u svrstavanju triju drzhava jeste prilika da se ovaj ili onaj komad te oblasti zauzme iznenadnom izdajom.

Svaka od ovih sporednih teritorija sadrzhi nalazishta dragocenih minerala, a na nekima ima vazhnih biljnih proizvoda kao shto je kauchuk, koji se u hladnijim klimatskim pojasevima inache mora proizvoditi sintetichki po relativno skupim metodima. No, pre svega, te teritorije sadrzhe neiscrpnu rezervu jeftine radne snage. Sila koja ima vlast nad ekvatorijalnom Afrikom, ili zemljama Srednjeg istoka, ili Juzhnom Indijom, ili Indonezijskim arhipelagom, poseduje isto tako i tela desetina ili stotina miliona slabo plac'enih i zhestoko eksploatisanih kulija(?). Stanovnici ovih oblasti, koji, manje ili vishe otvoreno, imaju status robova, neprekidno prelaze iz ruku jednog u ruke drugog osvajacha, i troshe se kao ugalj ili nafta u trci da se proizvede shto vishe oruzhja, zauzme shto vishe teritorije, stekne vlast nad shto vishe radne snage, da bi se proizvelo shto vishe oruzhja, zauzelo shto vishe teritorije, i tako u beskraj. Ovde treba imati u vidu da se bitka retko vodi van granica spornih oblasti. Granice Evroazije osciliraju izmedju basena reke Kongo i severne obale Sredozemnog mora; ostrva u Indijskom i Tihom okeanu stalno prelaze iz okeanijskih u istazijske ruke i obratno; u Mongoliji granichna linija izmedju Evroazije i Istazije nikad nije stabilna; oko Severnog pola sve tri zemlje polazhu pravo na ogromna prostranstva koja su u stvari vec'im delom nenaseljena i neistrazhena; ali ravnotezha sile uvek ostaje priblizhno ista, a teritorija koja predstavlja centralni deo svake od ove tri superdrzhave ostaje uvek netaknuta. Sem toga, rad eksploatisanih naroda nastanjenih oko Ekvatora nije istinski potreban svetskoj privredi. Taj rad ne doprinosi nishta bogatstvu sveta jer se svi njegovi proizvodi koriste za rat, a cilj je rata uvek: biti u boljem polozhaju za vodjenje sledec'eg rata. Svojim radom porobljeni narodi omoguc'avaju porast u tempu neprekidnog rata. No i bez njih struktura svetskog drushtva, kao i proces kojim se ono odrzhava, ne bi bili sushtinski izmenjeni.

Prvenstveni cilj modernog rata (u skladu sa principima, dvomisli, taj cilj rukovodec'i umovi Uzhe partije istovremeno priznaju i ne priznaju) jeste utroshiti proizvode mashine a da se pri tom ne povec'a opshti zhivotni standard. Josh od kraja devetnaestog veka, problem upotrebe vishka robe shiroke potroshnje je latentan u industrijskom drushtvu. Danas, kad vrlo malo ljudskih bic'a ima dovoljno da jede, ovaj problem ochigledno nije preshan, a mogao je to ne postati chak i da nije bilo dejstva veshtachkog procesa unishtenja. Svet danashnjice je go, gladan i rushevan u poredjenju i sa svetom koji je postojao pre 1914. godine, a kamoli sa imaginarnom buduc'noshc'u kojoj su se ljudi iz tog doba nadali. Pochetkom dvadesetog veka, vizija buduc'eg drushtva u kome vladaju neverovatno bogatstvo, neopterec'enost radom, red i delotvornost — blistav antiseptichan svet od stakla, chelika i snezhnobelog betona — bila je deo svesti bezmalo svakog obrazovanog choveka. Nauka i tehnika razvijale su se neverovatnom brzinom, i chinilo se sasvim prirodnim pretpostaviti da c'e se razvijati i dalje. To se nije desilo, delom zbog osiromashenja prouzrokovanog dugim nizom ratova i revolucija, a delom zato shto je nauchni i tehnichki napredak zavisio od empirijskog nachina mishljenja koji se u strogo ustrojenom drushtvu nije mogao odrzhati. U celini uzev, svet je danas primitivniji no shto je bio pre pedeset godina. Neke zaostale oblasti su uznapredovale; usavrsheni su i razni aparati — uvek na neki nachin povezani s ratovanjem ili shpijunazhom — ali eksperimentisanje i pronalazhenje se uveliko ugasilo, a ogromna shteta koju je za sobom ostavio atomski rat vodjen polovinom veka nije se nikako popravila do kraja. No opasnosti koje mashina nosi sa sobom josh uvek su prisutne. Od trenutka kad se na svetu pojavila prva mashina, svakom inteligentnom choveku postalo je jasno da je potreba za ljudskim argatovanjem, dakle (u velikoj meri) i za ljudskom nejednakoshc'u, prestala. Ako bi se mashina smishljeno koristila za tu svrhu, glad, dirinchenje, nepismenost i bolest mogli bi se likvidirati za nekoliko generacija. I, u stvari, mada se nije koristila za tu svrhu, no prosto jednim automatskim procesom — naime proizvodnjom dobara koje je ponekad bilo nemoguc'e ne raspodeliti — mashina je odista u velikoj meri podigla zhivotni standard prosechnog choveka tokom nekih pedeset godina krajem devetnaestog i pochetkom dvadesetog veka.

Ali takodje je bilo jasno da opshte povec'anje bogatstva preti da razori — da je u stvari u izvesnom smislu vec' razorilo — hijerarhijsko drushtvo. U svetu u kome bi svi imali kratko radno vreme, bili siti, zhiveli u kuc'i s kupatilom i frizhiderom, i posedovali automobil ili chak avion, najochigledniji i mozhda najvazhniji oblik nejednakosti bi vec' bio nestao. Ako bi postalo opshte, bogatstvo ne bi predstavljalo nikakvu odliku. Nema sumnje da je bilo moguc'e zamisliti drushtvo u kome bi bogatstvo, u smislu lichne svoj ine i raskoshi, bilo ravnomerno raspodeljeno dok bi moc' ostala u rukama male privilegovane kaste. No u praksi takvo drushtvo ne bi dugo ostalo stabilno. Jer ako bi svi podjednako uzhivali u dokolici i sigurnosti, ogromne mase ljudi koje su u normalnim prilikama zaglupljene siromashtvom, obrazovale bi se i nauchile da misle svojom glavom; kad bi to uradile, shvatile bi pre ili posle da privilegovana manjina nema nikakvu korisnu funkciju i zbrisale bi je. U krajnjoj liniji, hijerarhijsko drushtvo mozhe opstati samo. na temelju siromashtva i neznanja. Vratiti se poljoprivrednoj proshlosti, kao shto su sanjali neki mislioci s pochetka dvadesetog veka, nije bilo praktichno reshenje. To se kosilo sa tendencijom ka mehanizaciji koja je skoro u celom svetu postala kvaziinstinktivna; sem toga, svako industrijski zaostalo drushtvo je vojnichki bespomoc'no i ne mozhe a da ne potpadne pod dominaciju, direktnu ili indirektnu, svojih industrijski razvijenijih suparnika.

Josh manje bi zadovoljilo reshenje da se mase odrzhe u siromashtvu time shto bi se smanjila proizvodnja dobara. To se u velikoj meri dogodilo u poslednjoj fazi kapitalizma, priblizhno izmedju 1920. i 1940. godine. Privreda mnogih zemalja bila je pushtena da stagnira, sa obradjivanjem zemlje se prestalo, investiciona oprema se nije obnavljala, velikim delovima stanovnishtva bio je uskrac'en rad i davana drzhavna pomoc' koja ih je samo dopola odrzhavala u zhivotu. No to je takodje dovelo do vojne slabosti, a poshto su lishavanja koja su na taj nachin prouzrokovana bila ochigledno nepotrebna, neminovno je doshlo do suprotstavljanja. Problem se sastojao u tome da se industrijska proizvodnja odrzhi a da se pri tom ne uvec'ava stvarno bogatstvo sveta. Roba se morala proizvoditi, ali se nije smela raspodeljivati. U praksi, jedini nachin da se to postigne bio je: neprekidno odrzhavati rat.

Sushtina rata je u unishtavanju, ne toliko ljudskih zhivota koliko proizvoda ljudskog rada. Ratom se razbijaju na komade, rasipaju u stratosferu, ili potapaju u dubine mora materijalna dobra koja bi se inache mogla upotrebiti da stvore masama previshe udoban zhivot i, prema tome, u krajnjoj liniji, da ih uchine inteligentnijima. Proizvodnja ratnog materijala, chak kad se on i ne unishtava, josh uvek predstavlja pogodan nachin troshenja radne snage na proizvodnju stvari koje se ne mogu potroshiti. Jedna plovec'a tvrdjava, na primer, sadrzhi onoliko rada koliko bi bilo potrebno da se izgradi nekoliko stotina teretnih brodova. Ona se na kraju baca u staro gvozhde kao prevazidjena, s tim shto nikome nije donela nikakve materijalne koristi, posle chega se uz nov ogroman trud izgradjuje nova. U principu, ratna proizvodnja se uvek planira tako da apsorbuje svaki vishak koji mozhe preostati poshto se podmire najnuzhnije potrebe stanovnishtva. U praksi se uvek procenjuje da su potrebe stanovnishtva manje nego shto su u stvari, shto dovodi do hronichne nestashice polovine zhivotnih potrepshtina; no to se smatra korisnim. Namerna je politika odrzhavati chak i povlashc'ene grupe blizu same ivice siromashtva, poshto stanje opshte nestashice povec'ava znachaj malih povlastica i tako uvelichava razliku izmedju grupa. Po merilima s pochetka dvadesetog veka, chak i chlanovi Uzhe partije zhive monashkim, napornim zhivotom. No i pored toga, ono malo raskoshi koju odista uzhivaju — veliki i lepo uredjeni stanovi, bolji kvalitet odec'e, jela, pic'a i duvana, dvoje ili troje slugu, privatni automobil ili helikopter — smeshtaju ih u svet drugachiji od onoga u kome zhive chlanovi Shire partije, a chlanovi Shire partije imaju slichne prednosti u poredjenju sa potlachenom masom koju nazivamo „proli”. Drushtvena atmosfera je slichna onoj u opsednutom gradu, gde posedovanje komada konjetine predstavlja razliku izmedju bogatstva i siromashtva. A u isto vreme svest o tome da je zemlja u ratu, dakle u opasnosti, chini da ustupanje celokupne moc'i maloj kasti izgleda prirodan, neizbezhan uslov da se ostane u zhivotu.

Rat, kao shto c'emo videti, ne samo da vrshi potrebno unishtavanje, nego ga vrshi na psiholoshki prihvatljiv nachin. U principu, bilo bi sasvim jednostavno utroshiti vishak rada u svetu time shto bi se podizali hramovi i piramide, kopale i ponovo zatrpavale rupe, ili chak proizvodile pa onda spaljivale ogromne kolichine robe. No ovim putem bi se stvorila samo privredna, a ne i emocionalna osnova hijerarhijskog drushtva. Ovde nije u pitanju moral masa, chiji je stav nevazhan sve dok ih drushtvo primorava na stalni rad, nego moral same Partije. I od najnizheg chlana Partije zahteva se da bude sposoban, vredan, pa chak i inteligentan u izvesnim uskim okvirima, ali je isto tako potrebno da bude i fanatik koji nishta ne zna a veruje sve shto mu se kazhe fanatik chija su najcheshc'a osec'anja strah, mrzhnja, ulizishtvo i orgijastichni trijumf. Drugim rechima, potrebno je da ima mentalitet koji odgovara ratnom stanju. Nije vazhno da li se rat zaista vodi; a poshto odluchujuc'e pobede ne mozhe biti, nije vazhno ni to da li rat teche dobro ili loshe. Potrebno je samo da postoji ratno stanje. Cepanje inteligencije, koje Partija trazhi od svojih chlanova a koje se lakshe postizhe u atmosferi rata, sada je gotovo sveopshte, ali je sve izrazhenije shto je stepen hijerarhije vec'i. Upravo su u Uzhoj partiji ratna histerija i mrzhnja prema neprijatelju najjache. U svojstvu upravljacha, chlan Uzhe partije chesto mora znati da je ova ili ona vest o ratu neistinita; on mozhe chesto biti svetan toga da je ceo rat lazhan i da se uopshte ne vodi ili vodi u svrhe potpuno drukchije od zvanichno objavljenih; ali to znanje se lako neutralishe tehnikom dvomisli. U medjuvremenu, nijedan chlan Uzhe partije se ni za trenutak ne koleba u svom mistichnom verovanju da se rat zaista vodi, i da se mora zavrshiti pobedom Okeanije, koja c'e tada postati neosporni gospodar celog sveta.

Svi chlanovi Uzhe partije religiozno veruju u tu nastupajuc'u pobedu i vlast nad svetom. Taj c'e se cilj postic'i ili postepenim osvajanjem sve vec'e teritorije i, na taj nachin, izgradnjom nepobedive nadmoc'ne sile, ili pronalazhenjem kakvog novog oruzhja od koga nema odbrane. Na pronalazhenju novih oruzhja radi se bez prestanka, i to je jedna od vrlo malo preostalih aktivnosti u kojoj pronalazachki i spekulativni duh mogu sebi nac'i odushka. Danas u Okeaniji nauka, u starom smislu te rechi, skoro da je prestala postojati. U Novogovoru ne postoji rech koja znachi „nauka”. Empirijski nachin mishljenja, na kome se zasnivaju sva nauchna dostignuc'a proshlosti, u suprotnosti je sa osnovnim principima englsoca, Chak i do napretka u tehnologiji dolazi samo ako se proizvodi tako usavrshene tehnologije mogu na neki nachin upotrebiti za smanjenje ljudske slobode. U svim korisnim veshtinama, svet ili stoji na mestu ili ide unatrag. Njive se i dalje obradjuju plugom s konjskom vuchom, dok se knjige pishu pomoc'u mashina. No u stvarima od zhivotne vazhnosti — shto u stvari znachi: u ratu i policijskoj shpijunazhi — empirijski pristup se podrzhava, ili u najmanju ruku tolerishe. Partija ima dva cilja: da osvoji celu povrshinu zemlje i da zauvek unishti svaku moguc'nost nezavisnog mishljenja. Odatle i dva velika problema koje Partija namerava da reshi. Jedan je: kako saznati, protiv njegove volje, shta drugo ljudsko bic'e misli, a drugi: kako za nekoliko sekundi, i bez prethodnog upozorenja, ubiti nekoliko stotina miliona ljudi. U onoj meri u kojoj josh uvek postoji, nauchnoistrazhivachki rad se bavi samo tim pitanjima. Danashnji nauchnik je ili meshavina psihologa i inkvizitora, koji do neverovatnih detalja prouchava smisao izraza lica, pokreta, i tonova glasa, i proverava dejstvo seruma, shok-terapije, hipnoze i fizichkog muchenja u izvlachenju istine iz subjekta; ili je hemichar, fizichar ili biolog koji se bavi samo onim oblastima svoje struke koje imaju veze sa oduzimanjem zhivota. U ogromni m laboratorijama u Ministarstvu mira i u eksperimentalnim stanicama skrivenim u brazilskim prashumama, australijskoj pustinji, i izgubljenim ostrvima Antarktika, ekipe struchnjaka rade danju i noc'u. Neki se bave jednostavno pozadinskim pitanjima buduc'ih ratova; drugi konstruishu sve vec'e i vec'e raketne bombe, sve jache i jache eksplozive i sve neprobojnije i neprobojnije oklope; trec'i trazhe nove, smrtonosnije gasove, ili rastvorljive otrove koji se mogu proizvesti u kolichinama dovoljnim da unishte vegetaciju celih kontinenata, ili kulture zaraznih klica imunizovanih protiv svih moguc'ih antitela; chetvrti rade na konstrukciji vozila koje c'e moc'i da se probija kroz zemlju kao podmornica kroz vodu, ili aviona koji bi bio nezavisan od svoje baze kao brod; peti ispituju josh udaljenije moguc'nosti kao shto su usredsredjivanje sunchanih zraka na odredjeno mesto putem sochiva smeshtenih hiljadama kilometara daleko u kosmosu, ili izazivanje zemljotresa i plima korishc'enjem toplotne energije iz sredishta zemlje.

Medjutim, nijedan od ovih projekata nikad ne stizhe ni blizu faze realizacije, i nijedna od tri superdrzhave nikad ne uspeva da u znachajnijoj meri pretekne ostale dve. Shto je josh vazhnije, sve tri sile vec' poseduju, u obliku atomske bombe, oruzhje daleko jache od bilo kog koje su u stanju da pronadju u nauchnim istrazhivanjima koja se danas vode. Iako Partija, drzhec'i se svog obichaja, tvrdi da ju je ona pronashla, atomska bomba se prvi put pojavila chetrdesetih godina ovog veka, a prvi put shire upotrebljena nekih deset godina kasnije. U to vreme je bilo bacheno na stotine takvih bombi na industrijske centre, uglavnom u evropskom delu Rusije, zapadnoj Evropi i Severnoj Americi. Rezultat je bio taj da su se vladajuc'e grupe u svim zemljama uverile da bi josh nekoliko atomskih bombi znachilo kraj organizovanog drushtva, dakle i njihove moc'i. Posle toga nije bachena vishe nijedna bomba, mada nije bio zakljuchen — chak ni nagoveshten — nikakav zvanichan sporazum u tom smislu. Sve tri sile jednostavno nastavljaju da proizvode atomske bombe i da ih drzhe na lageru za sluchaj odluchujuc'e prilike koja c'e se, po njihovom opshtem verovanju, pojaviti pre ili posle. U medjuvremenu je ratna veshtina vec' trideset ili chetrdeset godina ostala skoro na istom nivou, helikopteri se upotrebljavaju vishe nego ranije, bombardere su uveliko zamenili projektili sa sopstvenim pogonom, a krhki pokretni boj ni brod ustupi o je mesto gotovo nepotopivoj plovec'oj tvrdjavi; ali van toga uznapredovalo se vrlo malo. Tenk, podmornica, torpedo, mitraljez, chak i pushka i ruchna bomba — josh uvek su u upotrebi, a uprkos vestima u shtampi i na telekranima o beskonachnim pokoljima, ochajnichke bitke iz ranijih ratova, u kojima su ljudi ginuli na stotine hiljada, pa chak i na milione, za nekoliko nedelja, vishe se nikad nisu ponovile.

Nijedna od triju superdrzhava nikad ne pokushava neki manevar pri kome bi rizikovala ozbiljan poraz. Kad god se pred uzme kakva operacija shirih razmera, to je obichno napad iznenadjenja na dotadashnjeg saveznika. Strategija koju sve tri sile vode, ili se pred sobom pretvaraju da vode, uvek je ista. Plan se sastoji u tome da se, kombinacijom borbe, cenkanja i dobro tempiranih izdajnichkih napada, stekne krug baza koji bi potpuno okruzhavao jednu ili drugu drzhavu suparnicu, a onda s tom drzhavom potpishe pakt o prijateljstvu i ostane s njom u miru onoliko koliko je potrebno da se njene sumnje uspavaju. Tokom tog vremena na svim bi se strateshkim mestima prikupile rakete natovarene atomskim bombama; zatim bi se sve ispalile istovremeno; njihovo dejstvo bi bilo tako razorno da bi odmazda bila nemoguc'a. Na to bi se sa preostalom silom potpisao pakt o prijateljstvu i pochelo s pripremama za napad na nju. Ovaj program, skoro da je i nepotrebno rec'i, chista je fantazija, i nemoguc'e ga je ostvariti. Shtavishe, borbe se ne vode nigde sem u spornim oblastima oko Ekvatora i Severnog pola; do invazije na neprijateljsku teritoriju nikad ne dolazi. Ovo objashnjava chinjenicu da su na nekim mestima granice izmedju superdrzhava proizvoljne. Evroazija bi, na primer, lako mogla osvojiti Britanska Ostrva, koja su geografski deo Evrope; s druge strane, Okeanija bi svoje granice lako mogla proshiriti do Rajne, pa chak i do Visle. No time bi se povredio princip koga se sve tri strane pridrzhavaju mada ga nisu nikad formulisale: princip kulturnog integriteta. Ako bi Okeanija osvojila oblasti koje su nekad bile poznate kao Francuska i Nemachka, bilo bi potrebno ili zatrti sve njihovo stanovnishtvo — shto bi predstavljalo krupan fizichki problem — ili asimilirati priblizhno sto miliona ljudi koji su, shto se tehnichkog napretka tiche, priblizhno na nivou Okeanije. Sve tri superdrzhave imaju taj isti problem. Za odrzhavanje njihove strukture apsolutno je potrebno da ne bude nikakvog dodira sa strancima izuzev, u ogranichenoj meri, ratnih zarobljenika i obojenih robova. Chak se i na trenutnog zvanichnog saveznika uvek gleda s najcrnjim sumnjama. Sem ratnih zarobljenika, prosechni gradjanin Okeanije nikad ne vidi gradjanina Evroazije ili Istazije. Isto tako, zabranjeno mu je da uchi strane jezike. Ako bi mu se dopustilo da dolazi u dodir sa strancima, on bi otkrio da su to ljudska bic'a slichna njemu samom, i da je najvec'i deo onog shto mu je recheno o njima lazh. Hermetichki svet u kome on zhivi raspao bi se, a strah, mrzhnja i uverenje u sopstvenu ispravnost — elementi od kojih zavisi njegov moral — mogli bi ispariti. Stoga sve drzhave shvataju da, ma koliko puta Persija, Egipat, Java i Cejlon preshli iz jednih ruku u druge, glavne granice ne sme prec'i nishta osim bombi.

Ovo pokriva jednu chinjenicu koja se nikad ne pominje naglas, ali se prec'utno shvata i koristi kao osnova za politichke postupke, naime chinjenica da su u sve tri superdrzhave uslovi zhivota uglavnom isti. U Okeaniji je vladajuc'a filozofija poznat" kao englsoc, u Evroaziji se zove neoboljshevizam, a u Istaziji ima kinesko ime koje se obichno prevodi kao „obozhavanje smrti”, mada bi tachniji prevod bio „negacija sopstvene lichnosti”, Gradjaninu Okeanije nije dopushteno da sazna ishta blizhe o postavkama ovih dveju filozofija; njega jedino uche da ih se gnusha kao varvarskih nasilja nad moralom i zdravim razumom. Uistinu se, medjutim, ove tri filozofije skoro i ne razlikuju, a izmedju drushtvenih sistema chiju ideoloshku osnovu chine nema nikakve razlike. Uvek je u pitanju ista piramidalna struktura, isto obozhavanje polubozhanskog vode, ista privreda koja se odrzhava neprekidnim ratom i radi za neprekidni rat. Iz ovoga sledi da tri superdrzhave ne samo da ne mogu pobediti jedna drugu nego i da time ne bi stekle nikakvu korist. Naprotiv, dokle god su u ratu, one podrzhavaju jedna drugu, kao tri klipa kukuruza. I, po obichaj u, vladajuc'e grupe svih triju sila istovremeno imaju i nemaju jasnu predstavu o svojim delima. Oni su svoj zhivot posvetili osvajanju sveta, ali isto tako znaju da je potrebno da se rat nastavi bez kraja i pobede. U medjuvremenu, chinjenica da opasnosti od poraza nema omoguc'ava poricanje stvarnosti — specijalnu karakteristiku englsoca i ostalih dveju filozofija. Ovde je potrebno ponoviti ono shto smo ranije rekli, naime da je rat, postavshi trajan, iz osnova izmenio svoj karakter.

U proshlim vremenima rat je skoro po definiciji bio dogadaj koji se pre ili posle zavrshava, obichno jasnom pobedom ili porazom. Isto tako, u proshlosti je rat bio jedan od glavnih instrumenata pomoc'u kojih su se ljudska drushtva drzhala u dodiru sa fizichkom stvarnoshc'u. Svi vladari u svim vremenima nastojali su da svojim sledbenicima nametnu lazhnu sliku stvarnosti, ali nisu sebi mogli dopustiti luksuz da podrzhavaju bilo kakvu iluziju koja bi mogla ic'i naushtrb vojnoj spremnosti. Sve dok je poraz znachio gubitak nezavisnosti, ili bilo koji drugi rezultat koji se obichno smatrao nepozheljnim, mere protiv poraza morale su biti ozbiljne. Fizichke chinjenice se nisu mogle ignorisati. U filozofiji, ili religiji, ili etici, ili politici, dva i dva moglo je biti pet, ali kad se konstruishe top ili avion, moralo je biti chetiri. Nespremni narodi su uvek bivali, pre ili posle, pobedjeni; a borba za spremnost je bila neprijatelj iluzijama. Sem toga, pa bi se postigla spremnost, trebalo je znati uchiti od proshlosti, shto je znachilo da se morala imati manje-vishe tachna predstava o tome shta se u proshlosti deshavalo. Razume se, novine i udzhbenici istorije su uvek bile pristrasni i obojeni na odredjen nachin, ali falsifikati ovakve vrste koja se danas praktikuje nisu bili moguc'i. Rat je bio siguran branik duhovnog zdravlja, a shto se ticalo vladajuc'ih klasa, verovatno i najvazhniji. Dok su se ratovi mogli gubiti ili dobijati, nijedna vladajuc'a klasa nije mogla biti potpuno neodgovorna.

Ali kad postane doslovno neprekidan, rat istovremeno prestaje da biva opasan. Kad je rat neprekidan, vojne potrebe nema. Tehnichki napredak se mozhe usporiti, a najopipljivije chinjenice porec'i ili zanemariti. Kao shto smo videli, istrazhivachki rad koji se mozhe nazvati nauchnim josh uvek se vrshi za potrebe rata, ali u osnovi predstavlja neku vrstu fantazije, pri chemu chinjenica da on ne donosi rezultata pokazuje da rezultati nisu ni vazhni. Spremnost, chak ni vojna spremnost, vishe nije potrebna. U Okeaniji je jedino spremna Policija misli.. Poshto je svaka od ove tri superdrzhave nepobediva, svaka je u stvari poseban svet u kome se svako izvrtanje mishljenja mozhe bezbedno vrshiti. Stvarnost vrshi svoj pritisak samo kroz svakodnevne potrebe — da se jede i pije, da se ima odec'a i krov nad glavom, da se ne pojede neshto otrovno ili padne kroz prozor s najvisheg sprata, i tome slichno. Odsechen od spoljnjeg sveta i proshlosti, stanovnik Okeanije je slichan choveku u medjuzvezdanom prostoru, koji nema nachina da odredi shta je gore a shta dole. Vladari takvih drzhava su apsolutni onako kako to faraoni i cezari nikad nisu mogli biti. Oni imaju obavezu da chuvaju svoje sledbenike od smrti od gladi u nezgodno velikim kolichinama, i da ostanu na onako isto niskom nivou vojne tehnike kao shto su njihovi suparnici; ali kad se taj minimum postigne, mogu da izoblichavaju stvarnost kako im se prohte.

Stoga je rat, ako ga merimo merilom proshlih ratova, prosto-naprosto obmana. On je slichan borbi izmedju nekih prezhivara chiji su rogovi smeshteni pod takvim uglom da ne mogu povrediti jedan drugog. No iako je nestvaran, rat nije bez znachaja. On apsorbuje vishak potroshne robe i doprinosi odrzhavanju one posebne mentalne atmosfere koja je potrebna hijerarhijskom drushtvu. Rat, kao shto c'emo videti, danas predstavlja chisto unutrashnju stvar svake zemlje. U proshlosti su se vladajuc'e grupe svih zemalja, iako su mogle uvidjati svoje zajednichke interese i stoga ogranichavati ratna razaranja, ipak borile jedna protiv druge, s tim shto je pobednik uvek pljachkao pobedjenog. Danas se one uopshte ne bore jedna protiv druge. Rat vodi vladajuc'a grupa protiv svojih sopstvenih podanika, a cilj rata nije osvajanje tudje ili odbrana svoje teritorije, nego ochuvanje strukture drushtva. Stoga je i sama rech „rat” postala pogreshna. Verovatno bi bilo tachno rec'i da je, postavshi neprekidan, rat prestao postojati. Onog posebnog pritiska koji je vrshio na ljude pochev od mladjeg kamenog doba pa do prvih decenija dvadesetog veka nestalo je, a na njegovo mesto doshlo je neshto sasvim drugo. Rezultat bi bio skoro isti kad bi se tri superdrzhave saglasile da c'e umesto da se neprekidno bore, zhiveti u vechitom miru, s tim shto bi svaka bila zatvorena u svoje granice; jer u tom sluchaju svaka od njih bi i dalje bila svet za sebe, zauvek oslobodjen od otrezhnjavajuc'eg dejstva spoljne opasnosti. Mir koji bi bio zaista stalan bio bi isto shto i stalni rat. To je u stvari — mada ga ogromna vec'ina chlanova Partije shvata samo u perifernom smislu — pravi smisao partijske parole: Rat je mir.

 

Vinston za trenutak prestade da chita. Negde u daljini zagrme raketna bomba. Blazheno osec'anje da je sam sa zabranjenom knjigom, u sobi bez telekrana, josh ga nije napushtalo. Samoc'a i bezbednost bili su fizichki osec'aji, nekako pomeshani s umorom njegovog tela, mekoc'om naslonjache, dodirom blagog vetric'a koji je dolazio kroz prozor i igrao mu se po obrazu. Knjiga ga je ocharala, ili bolje rec'i umirila. U izvesnom smislu nije mu kazivala nishta novo, no i to je bio deo privlachnosti. Kazivala je ono shto bi rekao i on sam da je mogao svoje rashtrkane misli dovesti u red. Bila je proizvod uma slichnog njegovom, samo daleko jacheg, sistematichnijeg, manje opterec'enog strahom. On shvati da su najbolje knjige upravo one koje ti kazuju ono shto znash i sam. Upravo se beshe vratio prvoj glavi kad zachu Dzhulijine korake na stepenishtvu. On se podizhe iz naslonjache i pode joj u susret. Ona ispusti na pod svoju torbu za alat i baci mu se u zagrljaj. Bilo je proshlo vishe od nedelju dana otkako se nisu videli.

Kad se razdvojishe, on joj reche: „Dobio sam knjigu.”

„Je li? Fino”, reche ona bez mnogo interesovanja, i kleche pored pec'i da skuva kafu.

Knjigu su ponovo pomenuli tek posle pola sata u krevetu. Suton je bio taman toliko svezh da ih natera da se pokriju. Odozdo su se chuli poznati zvuci: pesma i grebanje cipela po plochama dvorishta. Ona mishic'ava zhena crvenih ruku koju je Vinston video kad je prvi put bio u sobi kao da je bila sastavni deo dvorishta. Chinilo se da nema chasa u toku dana kad nije hodala gore-dole izmedju korita i konopca, naizmenichno punec'i usta shtipaljkama i pevajuc'i iz puna srca. Dzhulija se beshe ugnezdila na svojoj polovini kreveta, i vec' se chinilo da je na ivici sna. On se mashi knjige, koja je lezhala na podu, i uspravi se u sedec'i stav, oslonjen na naslon kreveta.

„Moramo je prochitati”, reche. „Oboje. Svi pripadnici Bratstva moraju da je prochitaju”.

„Chitaj ti”, reche ona ne otvarajuc'i ochi. „chitaj naglas. Tako je najbolje. Usput c'esh mi objashnjavati.”

Kazaljke na satu pokazivale su shest, to jest osamnaest. Imali su josh tri do chetiri sata pred sobom. On nasloni knjigu na kolena i poche chitati:

Glava prva

NEZNANJE JE MOC'

Tokom cele pisane istorije, a verovatno josh i od kraja mladjeg kamenog doba, na svetu su postojale tri vrste ljudi: Vishi, Srednji i Nizhi. Bili su izdeljeni na mnoge potkategorije, nosili su bezbroj raznih imena, a njihov brojni odnos, kao i medjusobni odnos, varirao je iz veka u vek; no u sushtini se struktura drushtva nije menjala. tak i posle ogromnih obrta i na izgled neopozivih promena, uvek se ponovo uspostavljala ista struktura, upravo kao shto se i zhiroskop uvek vrac'a u stanje ravnotezhe ma koliko se gurnuo na jednu ili drugu stranu.

 

„Dzhulija, jesi li budna?” upita Vinston.

„Jesam, ljubavi, slusham te. Nastavi, divno je.” On produzhi:

 

Ciljevi tih grupa su potpuno neuskladivi. Cilj Vishih je da ostanu gde su. Cilj Srednjih je da promene mesta s Vishima. Cilj Nizhih, kad imaju cilj — jer im je stalna karakteristika to shto su previshe pritisnuti dirinchenjem da bi bili vishe no tek povremeno svesni ichega van njihovog svakodnevnog zhivota — jeste da ukinu sve razlike i stvore drushtvo u kome c'e svi biti jednaki. Tako se kroz celu istoriju ponavlja bitka koja je u osnovnim crtama uvek ista. Vishi ostaju na vlasti tokom dugih perioda, ali pre ili posle uvek dodje trenutak kad izgube bilo veru u sebe bilo sposobnost da efikasno vladaju, bilo i jedno i drugo. Onda ih Srednji zbacuju s vlasti, pridobivshi prethodno za sebe Nizhe, kojima tvrde da se bore za slobodu i pravdu. Chim postignu svoj cilj, Srednji potiskuju Nizhe u njihov stari polozhaj slugu, a sami postaju Vishi. Na to se od Nizhih ili bivshih Vishih, ili iz obe ove grupe, otcepi grupa novih Srednjih, i borba pochinje iz pochetka. Od ovih triju grupa, jedino Nizhi ne uspevaju chak ni privremeno da ostvare svoje ciljeve. Bilo bi preterano rec'i da kroz celu istoriju nije bilo nikakvog materijalnog napretka. Chak i danas, u periodu opadanja, prosechan chovek je fizichki u boljoj situaciji nego pre nekoliko stolec'a. Ali nikakav napredak u bogatstvu, nikakva civilizovanost ponashanja, nikakva reforma i nijedna revolucija nisu chovechanstvu priblizhile jednakost ni za milimetar. S tachke gledishta Nizhih, nijedna istorijska promena nije nikad znachila ishta vishe do promene imena gospodara.

Krajem devetnaestog veka, povratni karakter ovog procesa postao je ochigledan mnogim posmatrachima. Na to su se pojavile shkole mislilaca koji su istoriju tumachili kao ciklichan proces i tvrdili da je nejednakost neizmenjiv zakon ljudskog zhivota. Razume se, ova doktrina je uvek imala sledbenika, ali sad je nachin na koji je izlozhena bio znachajno izmenjen. U proshlosti je potreba za hijerarhijskim oblikom drushtva bila specifichna doktrina Vishih. Nju su propovedali kraljevi i aristokrati, a takodje i njihovi paraziti: sveshtenici, advokati i slichni, ublazhavajuc'ije obec'anjima o nadoknadi u zamishljenom svetu s one strane groba. Srednji su, dokle god su se borili za vlast, uvek upotrebljavali rechi kao shto su sloboda, pravda i bratstvo. Sada su, medjutim, ideju o ljudskom bratstvu pocheli napadati oni koji josh nisu bili na upravljachkim polozhajima nego su se jednostavno nadali da c'e do njih uskoro dopreti. U proshlosti su Srednji dizali revolucije pod zastavom jednakosti, a zatim uspostavljali novu tiraniju chim bi oborili staru. Socijalizam, teorija koja se pojavila pochetkom devetnaestog veka i predstavlja poslednju kariku u lancu misli koji sezhe sve do robovskih pobuna iz antichkog doba, josh uvek je bio jako inficiran utopistichkim, idejama proshlih vremena. No u svakoj varijanti socijalizma koja se pojavila otprilike od 1900. godine naovamo, cilj da se uspostave sloboda i jednakost bio je sve otvorenije napushten. Novi pokreti koji su se pojavili sredinom stolec'a: englsoc u Okeaniji, neoboljshevizam u Evroaziji i obozhavanje smrti, kako se obichno zove, u Istaziji, imali su kao svesni cilj ovekovechenje neslobode i nejednakosti. Ovi novi pokreti su, razume se, ponikli iz starih i imali tendenciju da zadrzhe njihova imena i na rechima se drzhe njihove ideologije. No cilj svih njih bio je da se u odredjenom trenutku zaustavi napredak i ukochi istorija. Vec' poznato klatno trebalo je da uchini josh jedan zamah i potom stane. Po obichaju, Vishe je trebalo da svrgnu Srednji, koji bi na to postali Vishi; ali ovog puta, primenjujuc'i svesnu strategiju, Vishi c'e biti u stanju da svoje polozhaje odrzhe vechno.

Ove nove doktrine su nikle delom zbog nakupljenog istorijskog znanja i porasta istorijske svesti, koja pre devetnaestog veka skoro nije ni postojala. Ciklichni tok istorije sad je postao, ili se chinio jasan; a ako je bio jasan, onda je bio i izmenljiv. No glavni, sushtinski uzrok je bilo to shto je, josh pochetkom dvadesetog veka, ljudska jednakost postala tehnichki moguc'a. Josh uvek je bilo istina da ljudi nisu jednaki po svojim urodjenim talentima i da se funkcije moraju specijalizovati tako da nekim jedinkama daju prednost nad drugima; ali vishe nije postojala nikakva stvarna potreba za klasnim razlikama ili velikim razlikama u bogatstvu. U ranijim vremenima, klasne razlike su bile ne samo neizbezhne nego i pozheljne. Nejednakost je predstavljala cenu civilizacije. Medjutim, razvoj mashinske proizvodnje je izmenio situaciju. Mada je i dalje bilo potrebno da ljudi obavljaju razlichite vrste poslova, vishe nije bilo potrebe da zhive na razlichitim drushtvenim ili ekonomskim nivoima. Stoga, po mishljenju novih grupa koje je josh samo jedan korak delio od stupanja na vlast, ljudska jednakost vishe nije bila ideal za koji se treba boriti, nego opasnost koju treba sprechiti. U primitivnija vremena, kad pravedno i mirno drushtvo nije u stvari ni moglo postojati, u ovo mishljenje je bilo relativno lako verovati. Vizija zemaljskog raja u kome c'e ljudi zhiveti zajedno kao brac'a, bez zakona i bez mukotrpnog rada, hiljadama godina nije napushtala ljudsku mashtu. Ta vizija je chak u izvesnoj meri drzhala i grupe kojima su istorijske promene donosile Koristi. Naslednici francuske, engleske i americhke revolucije delimichno su i sami verovali u svoje fraze o ljudskim pravima, slobodi govora, jednakosti pred zakonom i slichno, i chak su dopushtali da im te fraze u izvesnoj meri utichu na ponashanje. Medjutim, u chetvrtoj deceniji dvadesetog veka svi glavni tokovi politichke misli bili su autokratski. Zemaljski raj je bio diskreditovan upravo u trenutku kad je postao moguc'. Svaka nova politichka teorija, ma kakvim se imenom zvala, vodila je natrag u hijerarhiju i kruto ustrojstvo. A u opshtem ogrubljavanju pogleda koje je pochelo oko 1930. godine, postupci koji su odavno bili napushteni, ponekad i po nekoliko stotina godina — hapshenje bez suda, pretvaranje ratnih zarobljenika u robove, javna pogubljenja, muchenje zatvorenika, uzimanje talaca i raseljavanje celih naroda — ne samo da su ponovo ushli u obichaj nego su ih tolerisali, pa chak i branili, ljudi koji su se smatrali prosvec'enim i naprednim.

Englsoc i njegove suparnice pojavili su se kao potpuno razradjene politichke teorije tek posle jedne cele decenije nacionalnih ratova, gradjanskih ratova, revolucija i kontrarevolucija u svim delovima sveta. Medjutim, njihov prvobitni oblik se dao naslutiti u raznim sistemima koji su se obichno zvali totalitarnim i koji su se pojavili neshto ranije tokom dvadesetog veka; shto se tiche glavnih crta buduc'eg sveta koji je trebalo da se rodi iz opshteg haosa, one su odavno bile ochigledne. Isto tako je bilo jasno i kakva c'e vrsta ljudi upravljati tim svetom. Novu aristokratiju sachinjavali su najvec'im delom birokrati, nauchnici, tehnichari, sindikalni rukovodioci, struchnjaci za reklamu i propagandu, sociolozi, nastavnici, novinari i profesionalni politichari. Ove ljude, koji su potekli iz nameshtenichke srednje klase i gornjih kategorija radnichke klase, uoblichio je i povezao jalovi svet monopolistichke industrije i centralizovanog upravljanja. U poredjenju s odgovarajuc'im ljudima iz proshlih stolec'a, oni su bili manje lakomi, manje skloni raskoshi, gladniji chiste moc'i i, iznad svega, svesniji onoga shto chine i jachi u nameri da unishte sve shto im se suprotstavi. Ova poslednja razlika od presudnog e znachaja. U poredjenju s danashnjom, sve tiranije poznate iz istorije bile su mlake i neefikasne. Vladajuc'e grupe su uvek bile u izvesnoj meri zarazhene liberalnim idejama i zadovoljne da ostave stvari nedovrshene, da obrac'aju pazhnju samo na ono shto njihovi podanici chine, bez interesovanja za ono shta ovi misle. Po savremenim merilima, chak je i srednjovekovna katolichka crkva bila tolerantna ustanova. Razlog ovom je delom i to shto u proshlosti nijedna vlada nije imala moc'i da stalno nadgleda svoje gradjane. Pronalazak shtamparije je, medjutim, olakshao manipulisanje javnim mnenjem, a film i radio su taj proces odveli josh dalje. S razvojem televizije, i tehnichkim napretkom koji je omoguc'io da jedan isti instrument mozhe istovremeno primati i odashiljati, doshao je kraj privatnom zhivotu. Svaki gradjanin, ili bar svaki gradjanin dovoljno vazhan da ga treba posmatrati, mogao je dvadeset i chetiri chasa dnevno biti okruzhen pogledima policije i zvucima propagande, dok su svi ostali putevi komuniciranja bili zatvoreni. Prvi put se pojavila stvarna moguc'nost da se iznudi ne samo potpuna pokornost volji drzhave nego i potpuna istovetnost mishljenja o svim pitanjima.

Posle revolucionarnog perioda shezdesetih godina XX veka, drushtvo se pregrupisalo, kao i uvek, na Vishe, Srednje i Nizhe. Medjutim, nova grupa Vishih, za razliku od svih svojih prethodnika, nije delovala po instinktu; ona je znala. da joj je potrebno da ochuva svoj polozhaj. Ona je odavno shvatila da je jedina stabilna osnova oligarhije kolektivizam. Bogatstvo i privilegije se najlakshe brane kad se poseduju zajednichki. Takozvano „ukidanje privatne svojine”, do koga je doshlo sredinom stolec'a, znachilo je u stvari koncentraciju svoj ine u daleko manji broj ruku nego ranije, ali s tom razlikom shto su novi posednici bili grupa, a ne masa pojedinaca. Pojedinachno uzev, nijedan chlan Partije ne poseduje nishta sem sitnih lichnih stvari. Kolektivno, Partija poseduje sve shto postoji u Okeaniji, zato shto ima kontrolu nad svim, a proizvodima raspolazhe kako sama nadje za shodno. U godinama posle Revolucije ona je bila u stanju da na ovaj upravljachki polozhaj stupi skoro neometana, jer je ceo proces bio predstavljen kao kolektivizacija. Uvek se pretpostavljalo da posle eksproprijacije kapitalistichke klase mora doc'i socijalizam; a kapitalisti su bez pogovora bili eksproprisani. Fabrike, rudnici, zemlja, kuc'e, saobrac'aj — sve im je to bilo oduzeto; a poshto nisu vishe bili privatna, proizlazilo je da su drushtvena svojina. Englsoc, koji je izrastao iz prethodnog, socijalistichkog pokreta i nasledio njegovu frazeologiju, u stvari je sproveo u zhivot najvazhniju tachku socijalistichkog programa; s rezultatom, prethodno predvidjenim i nameravanim, da je ekonomska nejednakost ovekovechena.

No problemi ovekovechenja hijerarhijskog drushtva su mnogo dublji. Vladajuc'a grupa mozhe izgubiti vlast na samo chetiri nachina. Ili biva pobedjena spolja, ili vlada tako neveshto da se mase pobune, ili dopushta da se stvori jaka i nezadovoljna grupa Srednjih, ili izgubi samopouzdanje i volju da vlada. Ovi uzroci ne dejstvuju pojedinachno, a po pravilu su, u ovoj ili onoj meri, prisutni sva chetiri. Vladajuc'a klasa koja bi se znala sachuvati od svih njih mogla bi stalno ostati na vlasti. U krajnjoj liniji, odluchujuc'i chinilac u ovome jeste mentalni stav same vladajuc'e klase.

Po zavrshetku prve polovine ovog veka, prva opasnost je u stvari prestala. Svaka od triju zemalja koje danas dele svet de facto je nepobediva, i mozhe prestati da to bude tek putem sporih demografskih procesa koje jedna moc'na vlada mozhe lako izbec'i. Druga opasnost je takodje samo teorijska. Mase se nikad ne bune same, niti se bune samo zato shto su eksploatisane. U stvari, sve dok im se ne dopushta da steknu merilo po kome bi pravile poredjenja, one chak i nisu svesne da su eksploatisane. Povratne privredne krize proshlih vremena bile su potpuno nepotrebne i sad im se ne dopushta da se pojave, ali se drugi, isto tako krupni poremec'aji mogu pojaviti, i odista se pojavljuju, a da ne ostave politichkih rezultata, jer ne postoji nachin na koji bi se nezadovoljstvo moglo jasno izraziti. Shto se tiche problema hiperprodukcije, koji je u nashem drushtvu latentan otkako je razvijena mashinska tehnika, on se reshava putem stalnog ratovanja (vidi Glavu trec'u), koje je takodje korisno utoliko shto moral stanovnishtva odrzhava na potrebnom stepenu. Stoga bi, s tachke gledishta nashih sadashnjih upravljacha, jedina istinska opasnost bila u otcepljivanju nove grupe sposobnih, nedovoljno zaposlenih i vlasti zheljnih ljudi, i porast skepticizma i liberalizma u njihovim redovima. Drugim rechima, problem se tiche vaspitavanja. Posredi je problem trajnog uoblichavanja svesti kako upravljachke grupe tako i one shire, izvrshne grupe koja se nalazi odmah ispod nje. Na svest masa je jedino potrebno uticati negativno.

Imajuc'i ove osnovne podatke pred sobom, lako je zakljuchiti kakva je, uopshte uzev, struktura okeanijskog drushtva, makar je chovek i ne poznavao. Na samom vrhu piramide nalazi se Veliki Brat. Veliki Brat je nepogreshiv i svemoc'an. Za svaki uspeh, svako postignuc'e, svaku pobedu, svaki nauchni pronalazak, sve znanje, svu mudrost, svu srec'u, svu vrlinu, smatra se da potichu direktno iz njegovog vodstva i inspiracije. Velikog Brata nije video niko. On je lice na plakatima, glas na telekranu. Mozhemo biti manje-vishe sigurni da on nec'e ni umreti a vec' postoji znatna nesigurnost oko toga kad se on rodio. Veliki Brat je ruho u kome se Partija prikazuje svetu. Njegova funkcija je da bude zhizha u koju c'e se sticati ljubav, strah i poshtovanje, dakle osec'anja koja se lakshe mogu imati prema jedinki nego prema organizaciji. Ispod Velikog Brata dolazi Uzha partija, chije je chlanstvo ogranicheno na shest miliona, ili neshto manje od dva odsto stanovnishtva Okeanije. Ispod Uzhe dolazi Shira partija, koja se, ako za Uzhu partiju kazhemo da je mozak drzhave, mozhe opravdano uporediti s rukama. Ispod nje dolaze zaglupljene mase koje po obichaju nazivamo „prolima”, i koje sachinjavaju oko 85 odsto stanovnishtva. Po nashoj ranijoj klasifikaciji, proli su Nizhi, jer porobljeno stanovnishtvo ekvatorijalnih zemalja koje stalno prelazi iz ruku jednog osvajacha u ruke drugog, nije ni stalni ni potrebni deo strukture.

U nachelu, pripadnost ovim trima grupama nije nasledena. Teorijski uzev, dete roditelja chlanova Uzhe partije ne postaje automatski i samo njen chlan. Ulaz u chlanstvo jedne ili druge partijske grane zavisi od rezultata ispita koji se polazhe u shesnaestoj godini. Isto tako, nema nikakve rasne diskriminacije, niti izrazitije dominacije jedne oblasti nad drugom. U najvishim redovima Partije mogu se nac'i Jevreji, crnci, Juzhnoamerikanci chiste indijanske krvi, a oblasni upravljachi se uvek uzimaju iz redova stanovnishtva dotichne oblasti. Ni u jednom delu Okeanije stanovnishtvo nema osec'anja da je kolonijalno, da se njime upravlja iz neke udaljene prestonice. Okeanija nema prestonicu, a njen titularni shef je osoba za koju niko ne zna gde se nalazi. Sem shto joj je engleski glavna lingua franca a Novogovor zvanichni jezik, Okeanija nije ni na koji nachin centralizovana. Njene upravljache ne vezuje krvno srodstvo nego privrzhenost zajednichkoj doktrini. Istina je da je nashe drushtvo podeljeno, i to podeljeno veoma strogo, u kategorije koje na prvi pogled izgledaju nasledne. Prelaza iz jedne u drugu kategoriju ima daleko manje nego shto je bilo u kapitalizmu, pa chak i u preindustrijsko doba. Izmedju rechenih dveju grana Partije dolazi do izvesne razmene, ali samo u onoj meri koju diktira potreba da se slabic'i iskljuche iz Uzhe partije, a ambiciozni pripadnici Shire partije neutralishu time shto c'e im se dati moguc'nost da avanzuju. Proleterima se u praksi ne dopushta da udu u Partiju. Najobdarenije medju njima, one koji bi eventualno mogli postati jezgro nezadovoljstva, Policija misli jednostayno izdvaja i likvidira. No ovo stanje stvari nije apsolutno stalno, niti predstavlja stvar nachela. Partija nije klasa u starom smislu te rechi. Njoj nije cilj da prenese vlast na svoju decu kao takvu; i ako ne bi bilo nikakvog drugog nachina, da se na vrhovima odrzhe najsposobniji ljudi, ona bi bila potpuno spremna da celu jednu novu generaciju regrutuje iz redova proletarijata. U prelomnim godinama, chinjenica da Partija nije nasledna grupa umnogome je pomogla da se opozicija neutralishe. Socijalist starog kova, koji je bio nauchen da se bori protiv nechega shto se zvalo „klasna privilegija”, smatrao je da ono shto nije nasledno ne mozhe biti trajno. On nije uvidjao da kontinuitet jedne oligarhije ne mora biti fizichki, niti je razmishljao o tome da su nasledna aristokratska drushtva uvek bila kratkog veka, dok su pristupne organizacije, kao shto je katolichka crkva, ponekad trajale stotinama i hiljadama godina. Sushtina oligarhijske vladavine nije nasledjivanje od oca na sina nego odrzhavanje izvesnog pogleda na svet i izvesnog nachina zhivota, koje umrli namec'u zhivima. Vladajuc'a grupa je vladajuc'a grupa samo dotle dok mozhe sama imenovati svoje naslednike. Partiji nije stalo da ovekovechi svoju krv nego da ovekovechi samu sebe. Ako hijerarhijska struktura ostaje uvek ista, potpuno je nevazhno ko vlada.

Sva verovanja, navike, ukusi, mentalni stavovi koji karakterishu nashe vreme u stvari su upravljeni na to da ochuvaju mistiku Partije i spreche da se uvidi prava priroda danashnjeg drushtva. Fizichku pobunu, kao i bilo kakav uvodni potez koji bi vodio pobuni, trenutno je nemoguc'e ostvariti. Od proletarijata se nema chega bojati. Prepushteni sebi, oni c'e trajati iz generacije u generaciju i iz stolec'a u stolec'e, radec'i, mnozhec'i se i umiruc'i, ne samo bez ikakvog impulsa da se pobune nego i bez moc'i da zamisle da bi svet mogao biti drugachiji nego shto je danas. Oni bi mogli postati opasni jedino ako bi napredak industrijske tehnike stvorio potrebu da im se da vec'e obrazovanje; ali poshto vojno i trgovachko suparnishtvo vishe nije potrebno, nivo obrazovanja u stvari se chak spushta. Shta mase smatraju ili ne smatraju nije vazhno. Mozhe im se dati intelektualna sloboda jer intelekta i nemaju. S druge strane, u sluchaju chlanova Partije ne mozhe se tolerisati chak ni najmanje skretanje s mishljenja o najnevazhnijim stvarima. Od rodjenja do smrti, chlan Partije zhivi pod paskom Policije misli. Chak i kad je sam, ne mozhe biti siguran da je sam. Gde god bio, u snu ili na javi, na radu ili u chas ovi ma odmora, u kupatilu ili u krevetu, mozhe biti nadgledan bez upozorenja i ne znajuc'i da ga nadgledaju. Nishta shto on radi nije nevazhno. Njegovi prijatelji, njegov nachin odmora, njegovo ponashanje prema zheni i deci, njegov izraz lica kad je sam, rechi koje mrmlja u snu, chak i karakteristichni pokreti njegovog tela, ljubomorno se ispituju. Ne samo stvarni prekrshaj, nego i svaka ekscentrichnost, ma koliko sitna, svaka promena navike, svaka nervozna radnja koja bi eventualno mogla biti simptom unutrashnje borbe, bez daljeg c'e biti primec'ena. On ni u kom pravcu nema nikakvu slobodu izbora. S druge strane, njegove postupke ne regulishe nikakav zakon niti ma kakav jasno formulisan kodeks ponashanja. U Okeaniji nema zakona. Misli i dela koji, kad se otkriju, znache sigurnu smrt, nisu zvanichno zabranjeni, a beskrajne chistke, hapshenja, muchenja, zatvaranja i isparivanja ne vrshe se kao kazna za stvarno pochinjene zlochine nego jednostavno predstavljaju sredstvo za uklanjanje osoba koje bi mozhda mogle nekad u buduc'nosti pochiniti zlochin. Od chlana Partije se ne trazhi da ima samo ispravne misli nego i ispravne instinkte. Mnoga verovanja i stavovi koji se od njega trazhe nikad se jasno ne formulishu; niti se mogu formulisati a da pri tom ne iznesu na videlo protivrechnosti urodjene englsocu. Onaj ko je po prirodi politichki ispravan (u Novogovoru, dobromislen), u svakoj c'e prilici znati, ne morajuc'i da razmishlja, koje je verovanje pravo, a koja emocija pozheljna. No u svakom sluchaju. komplikovan:a mentalna dresura predjena u detinjstvu i koncentrisana oko rechi zloustavljanje, crnobelo i dvomisao, oduzima mu volju i sposobnost da o bilo chemu misli dublje.

Od chlana Partije se zahteva da nema privatnog zhivota, niti odmora od entuzijazrna. On treba da zhivi u stalnom besnilu mrzhnje prema stranim neprijateljima i unutarshnjim izdajnicima, likovanja zbog pobeda i niskopoklonstva pred moc'i i mudroshc'u Partije. Nezadovoljstvo stvoreno ovakvim golim zhivotom bez radosti smishljeno mu se okrec'e spoljnim ciljevima putem Dva minuta mrzhnje i slichnih mehanizama, a razmishljanja koja bi eventualno mogla voditi skepsi ili buntovnishtvu unapred mu ubija rano stechena unutarnja disciplina. Prva i najprostija faza te discipline, kojoj se mogu poduchavati i mala deca, zove se, u Novogovoru, zloustavljanje. Zloustavljanje znachi sposobnost zaustavljanja, kao po instinktu, na pragu bilo kakve opasne misli. Ona obuhvata umec'e da se ne shvate analogije, ne vide logichke greshke, pogreshno razumeju i najjednostavniji argumenti ako se suprotstavljaju englsocu, i da se oseti nezainteresovanost ili odbojnost prema svakom toku misli koji mozhe povesti u pravcu jeresi. Ukratko, zloustavljanje oznachava zashtitnu glupost. Ali glupost nije sama po sebi dovoljna. Naprotiv, politichka ispravnost, u punom smislu te rechi, zahteva da se nad svojim sopstvenim mentalnim procesima ima onakva kontrola kakvu akrobata ima nad svojim telom. Okeanijsko drushtvo u krajnjoj instanci pochiva na verovanju da je Veliki Brat svemoc'an a Partija nepogreshiva. No poshto u stvarnosti Veliki Brat nije sve moc'an a Partija nije nepogreshiva, postoji potreba za neumornom, stalnom elastichnoshc'u u postupku s chinjenicama. Ovde je kljuchna rech crnobelo. Kao i mnoge novogovorske rechi, ona ima dva medjusobno protivurechna znachenja. U odnosu na protivnika, ona oznachava naviku da se bez zazora tvrdi kako je crno belo, suprotno jasnim chinjenicama. U odnosu na chlana Partije, ona oznachava lojalnu spremnost da se kazhe da je crno belo kad to zahteva partijska disciplina. No ona oznachava josh i sposobnost da se poveruje da je crno ono shto je belo, shtavishe da crno jeste belo, i da se zaboravi da se ikad verovalo drukchije. To zahteva neprestano menjanje proshlosti, shto je omoguc'eno sistemom misli koji zaista obuhvata sve ostalo, i koji je u Novogovoru poznat kao dvomisao.

Menjati proshlost potrebno je iz dva razloga, od kojih je jedan sporedan i, da tako kazhemo, stvar predostrozhnosti. Sporedan razlog je u tome shto chlan Partije, kao i proleter, podnosi danashnje uslove zhivota delom i zato shto nema osnova za poredjenje. On mora bltl odsechen od proshlosti isto onako kao shto mora biti odsechen od inostranstva, poshto je potrebno da veruje da zhivi bolje no njegovi preci, i da prosechni nivo materijalne udobnosti raste. No daleko se vazhniji razlog za podeshavanje proshlosti nalazi u potrebi da se ochuva nepogreshivost Partije. Nije u pitanju samo to shto govore, statistichke podatke i dokumentaciju svih vrsta treba stalno azhurirati da bi se pokazalo kako su predvidjanja Partije u svim sluchajevima bila tachna. U pitanju je takodje i to da se ne sme priznati da je ikad bilo promene u doktrini ili politichkom svrstavanju jer priznati promenu svog mishljenja, ili chak svoje politike predstavlja dokaz slabosti. Ako je na primer Evroazija ili Istazija (svejedno koja) neprijatelj danas, onda je morala to biti oduvek, a ako chinjenice govore drukchije, onda treba izmeniti chinjenice. Tako se istorija uvek pishe iznova. Ovo svakodnevno falsifikovanje proshlosti, koje vrshi Ministarstvo istine, onoliko je isto potrebno za stabilnost rezhima koliko i teror i shpijunazha koju vrshi Ministarstvo ljubavi.

Izmenljivost proshlosti predstavlja centralno nachelo englsoca. Tvrdi se da dogadjaji iz proshlosti objektivno ne postoje nego da traju samo u pisanim dokumentima i ljudskom pamc'enju. Proshlost je sve ono u pogledu chega se dokumenti i pamc'enje slazhu. A poshto Partija ima punu kontrolu nad dokumentima, i podjednako punu kontrolu nad mozgovima svojih chlanova, proizlazi da je proshlost onakva kakvom Partija zheli da je prikazhe. Isto tako proizlazi da proshlost, iako je izmenljiva, ni u kojoj konkretnoj prilici nije bila podvrgnuta izmeni; jer kad joj se da onaj oblik koji je potreban u datom trenutku onda ta nova verzija jeste proshlost, dakle nikakva drukchija proshlost nije ni mogla postojati. Ovo vazhi chak onda kad, kao shto se chesto deshava, isti dogadjaj treba korenito izmeniti nekoliko puta u toku jedne godine Partija u svakom trenutku poseduje apsolutnu istinu, ! jasno je da se neshto shto je apsolutna kategorija nije nikad moglo razlikovati od onog shto je danas. Videc'e mo da kontrola nad proshloshc'u zavisi iznad svega od disciplinovanja pamc'enja. Uveriti se da se svi pisani dokumenti slazhu sa trenutnom linijom Partije jeste chisto mehanichki chin. Medjutim, isto je tako potrebno sec'ati se da su se dogadjaji odigrali na zheljeni nachin. A ako se ukazhe potreba da se sec'anja preurede ili pisani dokumenti diraju, onda je potrebno i zaboraviti da si to uradio. Veshtina da se to postigne mozhe se nauchiti kao i svaka druga mentalna tehnika. Nju odista i uchi vec'ina chlanova Partije, a u svakom sluchaju svi koji su ne samo politichki ispravni nego i inteligentni. To se u Starogovoru, sasvim otvoreno, zove „kontrola nad stvarnoshc'u.” U Novogovoru se zove dvomisao, mada pojam dvomisli obuhvata i druge elemente.

Dvomisao znachi umec'e da se u svesti istovremeno drzhe dva protivrechna verovanja, i da se prihvate oba. Partijski intelektualac zna u kom pravcu treba da menja svoje pamc'enje; on je dakle svestan da izneverava stvarnost; ali primenom dvomisli on se isto tako uverava da stvarnost nije povredjena. Ovaj proces mora biti svestan, inache se ne mozhe izvesti s dovoljnom preciznoshc'u, ali isto tako mora biti i nesvestan, inache bi sa sobom nosio osec'anje lazhljivosti, dakle i krivice. Dvomisao se nalazi u samom srcu englsoca, poshto je osnovni chin Partije upotreba svesne prevare, s tim shto se zadrzhava ona chvrstina namere koja prati potpuno poshtenje. Govoriti svesne lazhi, a iskreno verovati u njih, zaboravljati svaku chinjenicu kad postane nezgodna, a onda, kad postane potrebna, izvuc'i je iz zaborava za onoliko vremena koliko je potrebno, poricati postojanje objektivne stvarnosti a celo to vreme imati u vidu stvarnost koja biva poricana — sve to je neophodno potrebno. Chak i da se upotrebi sama rech dvomisao potrebno je primeniti dvomisao; jer upotrebljavajuc'i tu rech, chovek priznaje da zhonglira stvarnoshc'u; zatim, josh jednom primenivshi dvomisao, brishe to saznanje; i tako do beskonachnosti, s tim shto je lazh uvek za jedan korak ispred istine. U krajnjoj liniji, Partija je upravo pomoc'u dvomisli uspela — i, koliko mozhemo znati, mozhe josh hiljadama godina uspevati — da zaustavi tok istorije.

Sve oligarhijske grupe u proshlosti izgubile su vlast ili zato shto su okoshtavale ili zato shto su omekshavale. Postajale su ili tupave i arogantne i gubile sposobnost da se prilagode novim prilikama pa su bivale svrgnute; ili liberalne i plashljive, chinile ustupke onda kad je trebalo da primene silu, i takodje bivale svrgnute. Drugim rechima, propadale su ili zato shto su bile svesne ili zato shto su bile nesvesne. Dostignuc'e Partije je u tome shto je proizvela sistem misli u kome oba uslova mogu istovremeno postojati. Dominacija Partije ne bi mogla biti trajna ni na kojoj drugoj osnovi. Onaj ko hoc'e da vlada, i da vlada i dalje, mora biti sposoban da ishchashi osec'anje za stvarnost, jer tajna vlastodrshtva je u kombinovanju vere u svoju nepogreshivost sa sposobnoshc'u da se uchi na greshkama iz proshlosti.

Gotovo je nepotrebno rec'i da su najsuptilniji praktichari dvomisli oni koji su je izmislili i koji znaju da je to ogroman sistem mentalne prevare. U nashem drushtvu, oni koji su najdalje od toga da vide svet onakav kakav jeste upravo su oni koji su najbolje upoznati sa svetskim zbivanjima. Uopshte uzev, shto je vec'e razumevanje, vec'a je samoobmana; shto je chovek inteligentniji, to je manje mentalno zdrav. Jasna ilustracija za ovo jeste chinjenica da ratna histerija postaje sve zheshc'a shto se chovek vishe penje na drushtvenoj lestvici. Oni chiji je pogled na rat najblizhi racionalnom jesu potchinjeni stanovnici spornih teritorija. Za njih je rat samo trajna opasnost koja prelazi gore-dole preko njihovih tela kao plima. Njima je savrsheno svejedno koja strana pobedjuje. Oni su svesni da promena gospodara znachi samo da c'e raditi iste poslove kao i pre, za nove gospodare koji s njima postupaju kao i stari. Neshto povlashc'eniji od njih proli, samo su povremeno svesni rata. Kad se ukazhe potreba, kod njih se mozhe podstac'i pomena straha i mrzhnje, ali kad se prepuste samima sebi, oni su u stanju da po duge periode zaborave da se rat i dalje vodi. Na pravi ratni entuzijazam nailazi se upravo u redovima Partije, a ponajpre Uzhe partije. U pobedu nad celim svetom najchvrshc'e veruju oni koji znaju da je to nemoguc'e. Ovo chudnovato povezivanje suprotnosti — znanja s neznanjem, cinizma s fanatizmom — jedna je od glavnih karakteristika okeanijskog drushtva. Zvanichna ideologija obiluje protivrechnostima chak i onda kad za njima nema stvarne potrebe. Tako, na primer, Partija odbacuje i kalja svaki princip na kome je pochivao prvobitni socijalistichki pokret, tvrdec'i da to radi u ime socijalizma. Ona propoveda prezir prema radnichkoj klasi kakvom nije bilo primera stotinama godina, a svoje chlanove oblachi u uniformu koja je nekad bila tipichna za fizichke radnike, i koja je upravo zato i prihvac'ena. Ona sistematski podriva porodichnu solidarnost, a svog vodju naziva imenom koje se direktno obrac'a osec'anju porodichne odanosti. Chak i imena chetiri ministarstva pomoc'u kojih se nad nama vlada predstavljaju svojevrsnu drskost utoliko shto namerno izvrc'u chinjenichno stanje. Ministarstvo mira se bavi ratom, Ministarstvo istine lazhima, Ministarstvo ljubavi muchenjem, a Ministarstvo obilja izgladnjivanjem. Ove protivrechnosti nisu ni sluchajne ni nastale kao rezultat obichne hipokrizije: one predstavljaju svesnu primenu dvomisli; jer vlast se mozhe beskonachno odrzhati u rukama jedino mirenjem protivrechnosti. Iz prastarog ciklusa ne mozhe se izic'i ni na koji drugi nachin. Ako se ljudska jednakost zheli trajno otkloniti — onda preovladavajuc'e mentalno stanje mora biti kontrolisano ludilo.

No postoji jedno pitanje koje smo dosad gotovo zanemarili. Ono glasi: zashto bi trebalo otkloniti ljudsku jednakost? Pod pretpostavkom da smo mehanizam procesa opisali tachno, koji je razlog ovom ogromnom, precizno isplaniranom naporu da se u datom trenutku zaustavi istorija?

Ovde smo doprli do centralne tajne. Kao shto smo videli, mistika Partije, a pre svega Uzhe partije, zavisi od dvomisli. No josh dublje od ovoga lezhi onaj prvobitni razlog, onaj instinkt u koji se nikad nije sumnjalo, koji je prvo doveo do prigrabljivanja vlasti, a tek kasnije stvorio dvomisao, Policiju misli, neprekidno ratovanje i ostale potrebne priveske. Taj je razlog u tome shto...

 

Vinston primeti tishinu, kao kad se primec'uje novi zvuk. Uchini mu se da je Dzhulija neko vreme bila vrlo mirna. Lezhala je na boku, gola od pojasa navishe, s dlanom ispod obraza i jednom crnom kovrdzhom koja joj je pala preko ochiju. Grudi su joj se sporo i ravnomerno dizale ispushtale.

„Dzhulija.”

Nema odgovora.

„Dzhulija, jesi li budna?”

Nema odgovora. Spavala je. On sklopi knjigu, pazhljivo je spusti na pod, lezhe i povuche pokrivach preko Dzhulije i sebe.

Razmishljao je kako josh uvek nije saznao konachnu tajnu. Bilo mu je jasno kako, ali nije shvatao zashto. Prva glava, kao ni trec'a, nije mu u stvari objasnila nishta shto vec' nije znao, jedino je sistematizovala znanje koje je vec' imao. No kad ju je prochitao, shvatio je jasnije nego ikad da nije lud. Biti u manjini, makar i sam, ne znachi biti lud. Postoji istina, i postoji neistina; onaj ko se drzhi istine, makar i nasuprot celom svetu, nije lud. Zhuti zrak sunca na zapadu probi se koso kroz prozor i pade preko jastuka. On zatvori ochi. Od sunca na licu i devojchinog glatkog tela koje se doticalo njegovog u njemu se probudi snazhno, sanjivo, samouvereno osec'anje. Bio je bezbedan; sve je bilo u redu. On zaspa mrmljajuc'i. „Dushevno zdravlje nije stvar statistike”, s osec'anjem da je u toj primedbi sadrzhana neka duboka mudrost.

10

Kad se probudio, prichini mu se da je spavao dugo, ali mu pogled na starinski sat reche da je svega dvadeset i trideset. Josh malo je lezhao u polusnu; zatim se odozdo iz dvorishta ponovo razlezhe pesma iz punih pluc'a:

Beshe to kratka ljubav bez nade
Shto prodje brzo k'o aprilski dan,
Al' od nezhnih rechi i misli o srec'i
U srcu vechno ostade san.

Nedotupavni shlager je, reklo bi se, josh uvek bio popularan. Mogao se chuti svuda. Bio je nadzhiveo Pesmu mrzhnje. Od pesme se Dzhulija probudi, slasno protezhe i ustade iz kreveta.

„Gladna sam”, reche. „Da skuvamo josh kafe. Do djavola! Pec' se ugasila, a voda se ohladila.” Ona podizhe malu pec' i protrese je. „Nema nafte.”

„Moc'i c'emo valjda da dobijemo od Cheringtona.”

„Chudi me samo shto je bila puna. Proverila sam. Obuc'i c'u se”, reche ona. „Kao da je zahladnelo.”

Vinston takodje ustade i obuche se. Neumorni glas pevao je i dalje:

Kazhu da vreme sve rane lechi,
Kazhu da se uvek zaboravi sve,
Al' mladost je proshla i starost vec' doshla
A ja josh pamtim chasove te.

Pripasujuc'i kaish on ode do prozora. Sunce je vec' bilo zashlo iza kuc'a; vishe nije sijalo u dvorishte. Kamene ploche dvorishta bile su mokre kao da su upravo oprane; imao je osec'anje da je i nebo tek oprano, toliko je svetlo i svezhe bilo plavetnilo izmedju dimnjaka. Ona zhena je neumorno korachala gore-dole, punec'i usta shtipaljkama i praznec'i ih, prekidajuc'i i opet nastavljajuc'i svoju pesmu, prikachinjuc'i josh pelena, i josh, i josh. Pitao se da li je ona pralja po zanatu, ili prosto rob dvadesetoro-tridesetoro unuchadi. Dzhulija je prishla i stala uz njega; zajedno se zagledashe, skoro zacharani, u snazhnu priliku ispod prozora. Dok je posmatrao tu zhenu u njenom karakteristichnom stavu, debelih ruku podignutih do konopca, s izbachenom zadnjicom, snazhnom kao u kobile, prvi put mu pade na pamet da je ona lepa. Ranije mu nikad nije dolazila pomisao da zhena pedesetih godina, raskrupnjala do chudovishnih razmera od mnogih porodaja, zatim ogrubela, ochvrsla od rada dok joj meso nije postalo grubo kao prezrela mrkva, mozhe biti lepa. Ali ona je odista bila lepa; najzad, pomisli on, zashto i ne bi? Izmedju tog chvrstog, bezoblichnog tela, nalik nakomadinu granita, s rapavom crvenom kozhom, i tela devojke uz njega postojala je ista onakva veza kao i izmedju ruzhinog ploda i rascvetale ruzhe. Zashto bi se plod smatrao loshijim od cveta?

„Lepa je”, promrmlja on.

„Ima sigurno metar u kukovima”, reche Dzhulija.

„Takav je njen stil lepote”, reche Vinston.

Drzhao je Dzhuliju zagrljenu oko pasa; ruka mu je obuhvatala ceo njen gipki struk. Od kuka do kolena, njen bok je bio uz njegov. Iz njihovih tela nikad nec'e izic'i dete. To je bilo jedino shto nikad nec'e moc'i da uchine. Tajnu su mogli prenositi jedino rechima, iz jednog uma u drugi. Zhena u dvorishtu nije imala uma; imala je samo snazhne ruke, toplo srce i plodnu utrobu. Pitao se koliko je dece rodila. Mogla ih je lako imati i svih petnaest. Imala je svoj trenutak procvata — mozhda godinu dana rustichne lepote — a onda se najednom raskrupnjala kao oplodjena voc'ka, dobila crvenu i grubu kozhu, i zhivot joj se pretvorio u pranje, ribanje, kuvanje, metenje, brisanje, krpljenje, ribanje, pranje rublja, prvo za decu, zatim za unuchic'e, kroz trideset neprekidnih godina. I na kraju svega josh je pevala. Mistichno poshtovanje koje je osec'ao prema njoj bilo je nekako pomeshano s prizorom svetlog, jasnog neba, koje se iza dimnjaka prostiralo u beskrajne daljine. Bilo je chudno razmishljati o tome kako je nebo isto za sve, u Evroaziji i Istaziji isto kao i u Londonu. A i ljudi pod tim nebom bili su manje-vishe isti — svuda, na celom svetu, stotine hiljada mili ona upravo ovakvih ljudi, koji ne znaju da postoje i drugi, koje razdvajaju zidovi mrzhnje i lazhi, a koji su ipak gotovo potpuno isti — ljudi koji nikad nisu nauchili da misle, ali koji u svoja srca, utrobe i mishic'e slazhu snagu koja c'e jednog dana preokrenuti svet. Ako uopshte ima nade, ona je u prolima! Iako knjigu nije prochitao do kraja, znao je da to mora biti Goldshtajnova konachna poruka. Buduc'nost pripada prolima. A da li je on, Vinston Smit, mogao biti siguran da mu svet koji c'e oni jednog dana sagraditi nec'e biti isto onako stran kao i svet Partije? Da, poshto c'e u najmanju ruku to biti svet dushevnog zdravlja. Gde postoji jednakost, tu mozhe biti normalnosti. To c'e se desiti pre ili posle, snaga c'e se pretvoriti u svet. Proli su besmrtni, u to se nije moglo sumnjati kad se baci samo jedan pogled na onu herojsku priliku u dvorishtu. Oni c'e se na kraju ipak probuditi. A dok se to ne dogodi, mada dotle mozhe potrajati i hiljadu godina, ostac'e zhivi uprkos svemu, kao ptice, prenosec'i iz tela u telo vitalnost koju Partija nije imala i nije mogla ubiti.

„Sec'ash li se”, reche on „onog drozda koji nam je pevao, onog prvog dana, na ivici shumarka?”

„Nije pevao nama”, reche Dzhulija. „Pevao je za svoju dushu. Chak ni to. Prosto je onako pevao.”

Ptice pevaju, proli pevaju, Partija ne peva. Svuda na svetu, u Londonu i Njujorku, u Africi, Brazilu, u tajanstvenim, zabranjenim zemljama preko granice, na ulicama Pariza i Berlina, u selima beskrajne ruske ravnice, na trgovima Kine i Japana — svuda je stajala ta ista chvrsta, nepobediva prilika, chudovishnih oblika od rada i radjanja, koja radi od rodjenja do smrti, a ipak peva. Iz tih moc'nih bedara jednog dana mora potec'i rod svesnih bic'a. Buduc'nost je bila njihova; Dzhulija, on i ostali bili su mrtvaci. Ali chovek je mogao uchestvovati u toj buduc'nosti ako odrzhava u zhivotu duh onako kako oni odrzhavaju telo, i ako prenosi drugima tajno uchenje da su dva i dva chetiri.

„Mi smo mrtvaci”, reche on.

„Mi smo mrtvaci”, poslushno ponovi Dzhulija, kao odjek.

„Vi ste mrtvaci”, reche gvozden glas iza njih.

Oni odskochishe jedno od drugog. Vinstonova utroba kao da se pretvori u led. Vide belinu svuda oko Dzhulijinih duzhica. Lice joj dobi mlechnozhutu boju. Dve mrlje ruzha koje su joj josh stajale na jagodicama oshtro su se isticale, kao da nemaju nikakve veze sa kozhom na kojoj su bile.

„Vi ste mrtvaci”, ponovi gvozdeni glas.

„Bio je iza slike”, dahnu Dzhulija.

„Bio je iza slike”, reche glas. „Ostanite kako stojite. Ne michite se dok vam se ne naredi.”

Pochinje, najzad pochinje! Nisu mogli nishta do da se gledaju u ochi. Bezhati, istrchati iz kuc'e pre no shto bude prekasno — takva misao im nije padala na pamet. Bilo je nezamislivo ne poslushati gvozdeni glas sa zida. Neshto shkljocnu, kao kad se otkljuchava brava; na to se chu tresak razbijenog stakla. Slika beshe pala na pod i otkrila telekran.

„Sad nas mogu videti”, reche Dzhulija.

„Sad vas mozhemo videti,” reche glas. „Stanite na sredinu sobe. Ledja uz ledja. Sklopite ruke na potiljku. Razmaknite se.

Nisu se dodirivali, ali njemu se chinilo da osec'a kako Dzhuljino telo drhti. Ili je drhtalo samo njegovo. Polazilo mu je za rukom samo toliko da ne cvokoc'e zubima, ali nad kolenima nije imao kontrole. Ispod njih, u kuc'i i izvan kuc'e, chu se tresak chizama. Dvorishte kao da je bilo puno ljudi. Neko je neshto vukao preko kamenih plocha. Zhenina pesma beshe naglo prestala. Chu se dugi zveket koji je odjekivao, kao da je neko bacio limeno korito preko dvorishta, zatim zbrka ljutih glasova koja se zavrshi u kriku bola.

„Kuc'a je opkoljena”, reche Vinston.

„Kuc'a je opkoljena”, reche glas.

Chu kako Dzhulijini zubi shkljocnushe. „Sad bismo mogli i da se oprostimo”, reche ona.

„Sad biste mogli i da se oprostite”, reche glas. Uto se umesha neki sasvim drugi glas, tanak i odnegovan, koji se Vinstonu uchini odnekud poznat: „Uzgred, kad smo vec' kod toga: Evo ide svec'ar da ti pali svec'e, evo ide dzhelat da ti glavu seche!”

Iza Vinstonovih ledja neshto tresnu na krevet. Neko je gurnuo vrh lestvica kroz prozor, razbivshi pri tom okvir. Neko se peo kroz prozor. Sa stepenishta odjeknu tutanj koraka. Soba se ispuni krupnim ljudima u crnoj uniformi s potkovanim chizmama na nogama i pendrecima u rukama.

Vinston vishe nije drhtao. Chak je i ochi jedva pokretao. Bilo je vazhno samo jedno: ostati miran, ostati miran i ne dati im izgovor da udare! Pred njim se zaustavi chovek s glatkim bokserskim licem na kome su usta bila samo prorez, zamishljeno balansirajuc'i pendrek izmedju palca i kazhiprsta. Vinston mu pogleda u ochi. Osec'anje obnazhenosti, dok je drzhao ruke na potiljku a celo mu telo bilo izlozheno, beshe skoro nepodnoshljivo. Onaj chovek izbaci vrh belog jezika, obliza mesto gde je trebalo da mu budu usne, zatim prodje. Chu se josh jedan tresak. Neko beshe uzeo stakleni pritiskach sa stola i razbio ga u komade o podnozhje kamina.

Komadic' korala, sic'ushan uvojak ruzhichastog, nalik na ukras sa torte, zakotrlja se preko prostiracha. Kako je sitan, pomisli Vinston, kako je uvek bio sitan! Iza njega se chu uzdah i tup tresak; neshto ga zhestoko udari po glezhnju i skoro izbaci iz ravnotezhe. Jedan od onih ljudi beshe tresnuo pesnicom Dzhuliju u solarni pleksus i presamitio je kao britvu. Ona se poche bacakati po podu, borec'i se za dah. Vinston se nije usudjivao da pomeri glavu ni za milimetar, ali ponekad bi mu njeno pomodrelo lice doshlo u vidno polje. Uza sav strah koji ga je stezao, on oseti njen bol u svome telu, samrtni bol koji je ipak bio manje preshan od borbe za dah. Znao je kako to izgleda: stravichan, neizdrzhljiv bol koji neprestano drzhi ali koji se josh ne mozhe u svojoj punoj strahoti osetiti jer je pre svega bilo potrebno moc'i disati. Zatim je dva choveka uhvatishe za kolena i ramena i izneshe iz sobe kao vrec'u. Vinston za trenutak spazi njeno lice, okrenuto nanizhe, izoblicheno i zhuto, zatvorenih ochiju, i josh uvek sa po jednom mrljom ruzha na obrazima; i vishe je nije video.

Stajao je potpuno nepomichno. Josh uvek ga niko nije udario. Kroz glavu mu pocheshe proletati misli koje su dolazile same od sebe, ali su mu se chinile potpuno nezanimljive. Pitao se da li su uhvatili Cheringtona. Pitao se shta su uradili onoj zheni u dvorishtu. Primeti da mu se ochajno mokri, i oseti blago iznenadjenje, poshto je to uradio pre samo dva ili tri sata. Primeti da sat na kaminu pokazuje devet, to jest dvadeset i jedan. Ali svetlo se chinilo prejako. Zar u avgustu u devet sati uveche ne pochinje da se mrachi? Pomisli da su se mozhda on i Dzhulija ipak prevarili u vremenu — prespavali dvanaest sati i mislili da je dvadeset i trideset, dok je u stvari bilo nula osam i trideset sledec'eg jutra. Ali tu misao nije pratio dalje. Bila mu je nezanimljiva.

U hodniku se chushe novi, lakshi koraci. U sobu udje Cherington. Ljudi u crnim uniformama se odjednom primirishe. Cherington je takodje izgledao neshto drukchije. Pogled mu pade na komadic'e staklenog pritiskacha.

„Pokupite to”, oshtro reche on.

Jedan od uniformisanih se sazhe da ga poslusha. Koknijevskog izgovora beshe nestalo; Vinston najednom shvati chiji je glas malopre chuo s telekrana. Cherington je josh uvek imao na sebi svoj somotski kaput, ali kosa, koja mu je nekad bila seda, sad je bila crna. Vishe nije nosio naochare. On baci samo jedan, oshtar, pogled na Vinstona, kao da mu proverava identitet, zatim prestade da obrac'a pazhnju na njega. Josh uvek se mogao prepoznati, ali vishe nije bio onaj isti chovek. Telo mu se beshe ispravilo inaoko poraslo. Lice mu je bilo izmenjeno samo u detaljima, ali te sitne promene su ga ipak potpuno preoblichile. Crne obrve su bile manje chupave, bora vishe nije bilo, cele crte lica bile su drukchije; chak je i nos izgledao krac'i. To je bilo chilo, hladno lice choveka od svojih trideset pet godina. Vinstonu prodje kroz glavu da sad prvi put u zhivotu posmatra, znajuc'i ko je u pitanju, pripadnika Policije misli.


„1984.”: [Glavna str.] [1. deo] [2. deo] [3. deo] [Prilog]

Biblioteka [(a)Eng] [Rus] > Romani [Eng] [Rus] ~ [Ukljuchiti CSS] [C'irilichko pismo] [Latinichko pismo]

[orwell.ru] [Pochetak] [Biografija] [Biblioteka] [Zhivot] [O sajtu & (c)] [E-veze] [Mapa sajta] [Nac'i] [Utisci]

© 1999-2019 O. Dag – ¡Str. sazd.: 2003-02-16 & Posl. mod.: 2015-09-24!

Gibkie vozduhovodы pvh. Gradirni sk 400. Ventilяtor vg 50. . Hostel v lюbercah