Index > Library > Novels > 1984 > Serbian > 3. deo

Dћordћ Orvel: „1984.”

Treжi deo

1

Nije znao gde se nalazi. Verovatno u zgradi Ministarstva ljubavi; ali nije imao naиina da to proveri.

Nalazio se u sobi s visokom tavanicom i bez prozora, sa zidovima od blistavog belog porculana. Skrivene lampe ispunjavale su je hladnom svetloљжu; иulo se neko neprekidno zujanje, za koje je pretpostavljao da ima neke veze s dovodom vazduha. Oko zida, prekinuta samo vratima i, na zidu preko puta vrata, klozetskom љoljom bez drvenog sediљta, bila je klupa, ili polica, taman toliko љiroka da se na njoj moglo sedeti. Bilo je иetiri telekrana, po jedan na svakom zidu.

U stomaku je oseжao tup bol, koji ga nije napuљtao joљ otkako su ga ugurali u zatvorena kola i odvezli. No bio je i gladan; ta glad je bila nezdrava i grizla je. Otkako je poslednji put jeo moglo je proжi dvadeset иetiri sata, moћda i svih trideset љest. Joљ uvek nije znao, a verovatno neжe nikad ni saznati, da li je bilo jutro ili veиe kad su ga uhapsili. Otkako su ga uhapsili nisu mu dali da jede.

Sedeo je љto je mirnije mogao na uzanoj klupi, ruku prekrљtenih na kolenu. Veж je nauиio da mora sedeti mirno. Ako bi pravio neoиekivane pokrete, s telekrana su se izdirali na njega. Ali neodoljiva potreba za jelom zahvatala ga je sve viљe. Iznad svega je ћudeo za komad om hleba. Иinilo mu se da u dћepu kombinezona ima nekoliko mrvica. To je иak moglo biti — ovo je mislio zato љto ga je neљto povremeno golicalo po nozi — i kakvo krupnije parиe. Na kraju iskuљenje da dozna љta je nadjaиa strah; on gurnu ruku u dћep.

„Smit!” zaurla glas sa telekrana. „6079 Smit V.! Vadi ruku iz dћepa!”

On ponovo sede mirno, ruku prekrљtenih na kolenu. Pre nego љto su ga doveli u tu жeliju, bili su ga bacili na neko drugo mesto koje je moralo biti obiиan zatvor ili privremena жelija u koju su patrole zatvarale za prvo vreme. Nije znao koliko su ga tamo zadrћali; u svakom sluиaju, nekoliko sati; bez иasovnika i dnevnog svetla bilo je teљko izmeriti vreme. U жeliji je bilo buиno i smrdljivo. Bila je sliиna onoj u kojoj se sad nalazio, ali neopisivo prIjava i veиito prenatrpana; u njoj je bilo deset do petnaest ljudi. Najviљe je bilo obiиnih kriminalaca, no bilo je i politiиkih krivaca. On je жuteжi sedeo uza zid, dok su ga prIjava tela gurala, previљe obuzet strahom i bolovima u trbuhu da bi obraжao mnogo paћnje na svoju okolinu, ali mu je ipak pala u oиi zaprepaљжujuжa razlika izmeрu иlanova Partije i ostalih. Иlanovi Partije su uvek bili жutljivi i preplaљeni, dok obiиne nije bilo briga ni za koga i ni za љta. Psovali su straћare, ћestoko se branili kad su im ovi oduzimali stvari, pisali skaredne reиi po podu, jeli prokrijumиarenu hranu koju su vadili iz tajanstvenih skroviљta u odeжi, i иak vikali u telekran kad bi pokuљao da uspostavi red. S druge strane, neki od njih kao da su dobro stajali sa straћarima: zvali su ih po nadimcima i nagovarali ih da im kroz љpijunku na vratima doture koju cigaretu. I sami straћari su se prema obiиnim kriminalcima ponaљali nekako uzdrћljivije, иak i kad su morali da upotrebe silu. Govorilo se naveliko o logorima za prinudni rad, kuda je veжina uhapљenih oиekivala da bude odvedena. On saznade da u logorima „moћe da se ћivi” ako иovek ima dobra poznanstva i zna sve „cake”. U logorima je bilo podmiжivanja, protekcije i ucene, bilo je homoseksualnosti i prostitucije, bilo je иak i zabranjenog alkohola, destilisanog iz krompira. Kapoi su bili samo obiиni kriminalci, naroиito gangsteri i ubice, koji su saиinjavali svojevrsnu aristokratiju. Sve prljave poslove radili su politiиki krivci.

Kroz жeliju su neprestano prolazili hapљenici svih vrsta: trgovci drogama, lopovi, banditi, crnoberzijanci, pijanci, prostitutke. Neki pijanci su bili tako ratoborni da su ostali zatvorenici morali da ih savladuju zajedniиkim snagama. U jednom trenutku иetiri straћara unesoљe ogromnu ruљevinu od ћene koja se otimala i dreиala, drћeжi je svaki za po jedan kraj; imala je oko љezdeset godina, velike obeљene dojke su joj se klatile a po licu pali gusti pramenovi sede kose koja joj se u otimanju beљe raљиupala. Strgoљe joj s nogu bakandћe kojima se ritala na njih i baciљe je Vinstonu na krilo; gotovo mu polomivљi butne kosti. Ћena se uspravi i isprati straћare krikom „Da vam j... mater!” Zatim, primetivљi da sedi na neravnom, skliznu s Vinstonovih kolena na klupu.

„Izvinjavaj, duљo”, reиe ona. „Nisam 'tela da sednem na tebe; to su me gurnuli ovi govnari. Baљ ne znaju da postupaju s damom.” Ona zastade, potapљa se po grudima, i podrignu. „Izvini”, reиe. „Nije mi baљ najbolje.”

Zatim se naћe i poиe obilno povraжati na pod.

„Ha, tako”, reиe sklopivљi oиi i zavalivљi se. „Ako ti je muka, odma' povraжaj; ja to uvek govorim. Dok ti je joљ taze u stomaku.”

Ona oћive, okrete se da joљ jednom pogleda Vinstona, koji kao da joj je smesta postao simpatiиan. Prebaci mu debelu, mesnatu ruku preko ramena i privuиe sebi, duvajuжi mu u lice miris piva i bljuvotine.

„Kako se zoveљ, duљo?” upita ga ona.

„Smit”, reиe Vinston.

„Smit?” reиe ћena. „To je baљ иudno. Ja se isto prezivam Smit. Ko zna,” sentimentalno dodade ona, „moћ' biti sam ti иak i majka!”

Vinston pomisli da bi mu ona od ista i mogla biti majka. Imala je odgovarajuжe godine i izgled; a moguжe je da se ljudi ipak promene posle dvadeset godina u logoru za prinudni rad.

Drugi mu se niko nije obraжao. Obiиni kriminalci su u zaиudno velikoj meri ignorisali иlanove Partije. Zvali su ih, s nekim ravnoduљnim prezirom, „politiиki”. иlanovi Partije su se plaљili da razgovaraju bilo s kim, a naroиito izmeрu sebe. On je samo jednom, kad su dve иlanice Partije bile zbijene jedna do druge, preиuo kroz buku glasova nekoliko reиi proљaptanih na brzinu; posebno je иuo da pominju neku „sobu sto jedan”, љto nije razumeo.

U ovu drugu жeliju su ga doveli pre kojih dva ili tri sata. Tupi bol u trbuhu nije ga nikako napuљtao; ponekad bi slabio a ponekad jaиao. Njegove misli su se u istom ritmu љirile i suћavale. Kad je jaиao, on je mislio samo o bolu i svojoj ћelji za hranom. Kad je slabio, zahvatala ga je panika. Bilo je trenutaka kad je sebi tako ћivo predstavljao љta жe mu se desiti da mu se srce davalo u galop a dah zaustavljao. Oseжao je udarce pendrekom po laktovima a potkovanim иizmama po cevanicama; video je sebe kako se uvija na podu, vriљteжi za milost kroz razbijene zube. O Dћuliji gotovo da i nije mislio. Nije mu uspevalo da zadrћi misli na njoj. Voleo ju je i nije hteo da je izda; ali to je bila samo gola иinjenca koju je znao kao љto zna aritmetiиka pravila. Nije oseжao nikakvu ljubav prema njoj; gotovo nije ni razmiљljao o tome љta se s njom deљava. Иeљжe je mislio na O'Brajena, s treperavom nadom. O'Brajen sigurno zna da je on uhapљen. Bratstvo, beљe rekao on, nikad ne pokuљava da spase svoje иlanove. No tu je bio i ћilet; mogli bi mu doturiti ћilet ako hoжe. On жe imati moћda pet sekundi pre no љto иuvari stignu da ulete u жeliju. Oљtrica жe se urezati u njega s nekom hladnoжom koja peиe; иak i prsti koji жe je drћati biжe poseиeni do kosti. Sve misli su se zaustavljale na njegovom bolesnom tetu, koje se drhteжi povlaиilo od najmanjeg bola. Nije bio siguran da li жe upotrebiti ћilet иak i ako mu se zaista ukaћe prilika. Bilo je prirodnije postojati iz trenutka u trenutak i prihvatiti joљ deset minuta ћivota, iako je na njegovom kraju neizbeћno иekalo muиenje.

Ponekad je pokuљavao da izbroji porculanske cigle u zidovima жelije. To je trebalo da bude lako, ali je on uvek na ovom ili onom mestu gubio raиun. Иeљжe se pitao gde je i koje je doba dana. U jednom trenutku bio bi siguran da je napolju puno dnevno svetlo; U sledeжem isto tako siguran da je mrkli mrak. Instinktivno je znao da se ovde svetla nikad ne gase. Tu nije bilo mraka; sad je shvatio zaљto je O'Brajen razumeo aluziju. Na zgradi Ministarstva ljubavi nije bilo prozora. Njegova жelija se mogla nalaziti u samom srcu zgrade, a mogla je biti i na samoj ivici; mogla je biti deset spratova ispod zemlje isto tako kao i trideset spratova iznad. U duhu se pokretao s mesta na mesto i pokuљavao da po oseжaju u telu odredi da li se nalazi visoko u vazduhu ili duboko pod zemljom.

Spolja se zaиuљe koraci иizama. Иeliиna vrata se otvoriљe s treskom. Odseиnim korakom uрe mlad oficir, elegantna figura uniformisana u crnu uglaиanu koћu i иije je bledo lice ravnih crta bilo nalik na voљtanu masku. On dade znak straћarima ispred vrata da uvedu zatvorenika koga su vodili. U жeliju utetura pesnik Emplfort. Vrata ponovo tresnuљe i zatvoriљe se.

Emplfort naиini nekoliko nesigurnih pokreta s jedne strane na drugu, kao da misli da postoje joљ neka vrata kroz koja treba proжi, zatim se ustumara po жeliji. Joљ nije bio primetio Vinstona. Paжeniиke oиi su mu bile upravljene na zid, oko metar iznad Vinstonove glave. Nije imao cipela: kroz rupe na иarapama virili su krupni, prIjavi prsti. Videlo se i da je nekoliko dana bio neobrijan. Strnjika brade pokrivala mu je lice sve do jagodica i davala mu razbojniиki izgled koji se nije slagao s njegovim velikim slabaиkim telom i nervoznim pokretima.

Vinston se malo trћe iz svoje letargije. Mora se obratiti Emplfortu i rizikovati urlik s telekrana. Moћda je Emplfort bio taj koji treba da mu donese ћilet.

„Emplfort”, reиe on.

S telekrana se ne zaиu urlik. Emplfort zastade, malo se trgavљi. Oиi mu se polako usredsrediљe na Vinstona.

„Smit!” reиe. „Zar i ti?”

„Za љta su te uhapsili?”

„Da ti pravo kaћem...” On nespretno sede na klupu prekoputa Vinstona. „Postoji samo jedan zloиin, zar ne?”

„I ti si ga uиinio?”

„Tako ispada.”

On stavi ruku na иelo i za trenutak pritiљte slepooиnice, kao da se neиega priseжa.

„Takve stvari se deљavaju”, neodreрeno poиe. „Uspeo sam da se setim jedne prilike — ukoliko je to bila prilika. No nema sumnje da je to bila nepromiљljenost. Proizvodili smo definitivno izdanje Kiplingovih pesama. Na kraju jednog stiha ostavio sam reи ‚bog’. Nisam mogao drukиije!” skoro rasrрeno dodade. „Nije bilo moguжe izmeniti stih. Rima je bila ‚svog’. Da li znaљ da u celom naљem jeziku ima samo dvanaest rima na „og”? Danima i danima sam lupao glavu. Ali druge rime jednostavno nije bilo.”

Izraz lica mu se promeni. Srdћbe nestade; za trenutak je izgledao skoro zadovoljan. Neka intelektualna toplota, radost pedanta koji je iљиeprkao kakvu beskorisnu иinjenicu zasja kroz prljavљtinu i иekinje.

„Da li ti je kad palo na pamet”, reиe, „da je celu istoriju engleske poezije odredilo to љto u engleskom jeziku nema dovoljno rima?”

Ne, ta misao Vinstonu nikad nije pala na pamet. Niti mu se, pod datim okolnostima, иinila vaћnom ili pak zanimljivom.

„Znaљ li koje je doba dana?” upita.

Emplfort se ponovo trћe. „0 tome skoro nisam ni mislio. Uhapsili su me — pre dva dana — ili жe biti tri?” Oиi mu kliznuљe oko zidova, kao da je upola oиekivao da negde naрe prozor. „Ovde se ne primeжuje razlika izmeрu dana i noжi. Ne znam kako bi se moglo izraиunati vreme.”

Joљ nekoliko minuta su nevezano razgovarali, a zatim, bez primetnog razloga, glas iz telekrana im naredi da жute. Vinston je sedeo жutke, prekrљtenih ruku. Previљe љirok da bi mogao udobno sesti na uzanu klupu, Emplfort se vrpoljio, sklapajuжi izduћene prste prvo oko jednog kolena pa oko drugog. Telekran zakevta na njega da sedi mirno. Vreme je prolazilo. Dvadeset minuta, sat — bilo je teљko proceniti. Spolja se joљ jednom иuљe иizme. Vinstonova utroba se zgrиi. Uskoro, vrlo uskoro, moћda kroz pet minuta, moћda odmah, lupa иizama жe znaиiti da je doљao red na njega.

Vrata se otvoriљe. U жeliju uрe onaj oficir hladnog lica. Kratkim pokretom ruke pokaza na Emplforta.

„Soba sto jedan”, reиe.

Emplfort nespretno iziрe izmeрu dvojice straћara, dok mu se na licu иitala nejasna uznemirenost ali i neshvatanje.

Proрe joљ vremena, po svemu sudeжi mnogo. Bol u Vinstonovom stomaku beљe oћiveo. Misli su mu se spoticale u krug, uvek po istoj stazi, kao pokvarena ploиa. Imao je samo љest misli. Bol u stomaku; komad hleba; krv i vriљtanje; O'Brajen; Dћulija; ћilet. Utroba mu se joљ jednom zgrиi; teљke иizme su se pribliћavale. Dok su se vrata otvarala, talas vazduha unese snaћan zadah hladnog znoja. U жeliju uрe Parsons. Na sebi je imao kratke pantalone kaki boje i sportsku koљulju.

Ovaj put se Vinston trћe i zaboravi.

Ti ovde!” uzviknu.

Parsons baci na Vinstona pogled u kome nije bilo ni interesovanja ni iznenaрenja, veж samo nesreжe. On poиe nervozno da hoda gore-dole, oиigledno ne mogavљi da se smiri. Svaki put kad bi ispravio punaиka kolena, videlo se da se tresu. Oиi su mu bile љirom otvorene i buljile su u prazno, kao da se ne moћe uzdrћati da ne posmatra neљto na srednjoj udaljenosti od sebe.

„Za љta su te uhapsili?” upita Vinston.

„Za zlomisao!” reиe Parsons, skoro slineжi. Ton njegovog glasa odavao je u isto vreme potpuno priznavanje krivice i izvesnu uћasnutu nevericu da se takva jedna reи moћe odnositi na njega. On zastade ispred Vinstona i poиe ga revnosno preklinjati: „Љta misliљ, neжe me valjda streljati, a? Sigurno ne streljaju ako nisi uradio niљta — ako samo imaљ loљe misli? Poљto misli ne mogu da se izbegnu. Znam da sasluљavaju vrlo pravedno. Siguran sam da жe sa mnom pravedno. Imaжe moj dosje pred sobom, je l' tako? Pa ti bar znaљ kakav sam bio. Nisam bio loљ. Ako nisam bio inteligentan, bar sam bio aktivan. Davao sam sve od sebe za Partiju, zar nisam? Љta misliљ, hoжu li se izvuжi sa pet godina? Ili moћda deset? Ja im mogu biti od koristi u radnom logoru. Valjda neжe da me streljaju љto sam samo jedanput zgreљio?”

„Jesi li kriv?” upita Vinston.

„Sigumo da sam kriv!” uzviknu Parsons bacivљi ponizan pogled na telekran. „Ne misliљ valjda da жe Partija uhapsiti nevinog?” Njegovo ћablje lice se malo smiri, иak dobi pomalo bogougodan izraz. „Zlomisao je straљna stvar, baжo”, sentenciozno reиe on. „Podmukla. Zahvati иoveka a da on to ni sam ne zna. Znaљ kako je mene uhvatila? U snu! Jeste, baљ tako. Eto vidiљ, ja radio, trudio se da doprinesem љta sam mogao, — a nisam ni znao kakve sam to gadne stvari imao u glavi. A onda sam poиeo da buncam. Znaљ љta su иuli da govorim?”

On snizi glas, kao neko ko je iz medicinskih razloga primoran da izgovori kakvu skarednu frazu.

„‚Dole Veliki Brat!’ Jeste, baљ sam to govorio. Po nekoliko puta, kako mi kaћu. Meрu nama reиeno, baжo, da znaљ da mi je milo љto su me uhvatili pre nego љto sam zabrazdio joљ dalje. Znaљ љta жu da im kaћem kad me izvedu pred sud. ‚Hvala vam’, eto љta жu da kaћem, ‚hvala vam љto ste me spasli pre nego љto je postalo kasno’.”

„Ko te je potkazao?” upita Vinston.

„Moja жerиica”, odgovori Parsons s nekim ћalobitnim ponosom. „Sluљala je kroz kljuиaonicu. Иula љta sam govorio i odmah sutra otrиala da javi patroli. Pametna mala, a? A svega joj sedam godina. Nije mi niљta krivo љto me potkazala. U stvari, ponosim se. Vidi se ipak da sam je vaspitao kako treba.”

On napravi joљ nekoliko nervoznih koraka gore-dole, bacivљi nekoliko puta ћeljan pogled prema klozetskoj љolji. Zatim iznenada smaиe pantalone.

„Izvini, baжo,” reиe. „Ne mogu da se uzdrћim. To je od ovog иekanja.”

Spusti svoju zamaљnu zadnjicu u љolju. Vinston pokri lice rukama.

„Smit!” dreknu glas iz telekarana. „6079 Smit V.! Skini ruke s lica. Zabranjeno pokrivati lice u жeliji.”

Vinston skide ruke s lica. Parsons je upotrebljavao љolju, glasno i obilato. Onda se ispostavi da je kazanиe neispravno, te je жelija nekoliko sati odvratno smrdela.

Parsonsa odvedoљe. Poиeљe da dolaze i odlaze, zagonetno, novi zatvorenici. Jedna ћena beљe poslana u „sobu sto jedan”; Vinston primeti da se skupila i promenila boju kad je иula te reиi. Doрe jedan trenutak kad je, ako su ga doveli ujutru, bilo popodne; ako su ga doveli popodne, onda je bila ponoж. U жeliji ih je bilo љestoro. Svi su sedeli vrlo mirno. Prekoputa Vinstona sedeo je иovek bezbrada, zubata lica savrљeno sliиna licu kakvog velikog, bezopasnog glodara. Njegovi debeli, ispeglani obrazi bili su tako naduveni pri dnu da je bilo teљko poverovati da u njima ne drћi zalihe hrane. Bledosive oиi su mu stidljivo skakale s jednog lica na drugo, i odmah skretale u stranu kad bi se srele sa oиima kog drugog.

Vrata se otvoriљe i straћari uvedoљe joљ jednog иoveka od иijeg izgleda Vinstona za trenutak proрoљe hladni trnci. To je bio иovek svakodnevnog, proseиnog izgleda, koji je mogao biti kakav inћenjer ili tehniиar. No lice mu je bilo toliko izmrљavelo da je od toga podilazila jeza. Liиilo je na lobanju. Zato љto je bilo tako mrљavo, oиi i usta su se иinili nesrazmerno veliki, a oиi su bile pune ubilaиke, neumirive mrћnje prema nekome ili neиemu.

On sede na klupu neљto dalje od Vinstona. Vinston ga viљe nije posmatrao, ali mu je izmuиeno lice sliиno lobanji bilo tako ћivo u glavi kao da se nalazilo pred samim oиima. On odjednom shvati љta je posredi. Taj иovek je umirao od gladi. Ova misao kao da je u isto vreme doљla svima. Na celoj klupi doрe do jedva primetnog komeљanja. Oиi иoveka bez brade stalno su letele ka иoveku s licem kao lobanja, zatim skretale s oseжanjem krivice, potom se vraжale kao da ih vuиe kakva nesavladljiva sila. On se najednom poиe vrpoljiti na mestu. Najzad ustade, nespretno otetura preko жelije, zavuиe ruku u dћep kombinezona, i, postiрena izgleda, pruћi prljav komad hleba иoveku s licem kao lobanja.

S telekrana se zaиu besan, zagluљujuжi urlik. Иovek bez brade podskoиi. Иovek s licem kao lobanja beљe hitro gurnuo ruke iza leрa, kao da pred celim svetom pokazuje da odbija poklon.

„Bamsted!” zaurla glas. „2713 Bamsted Dћ.! Baci taj hleb!”

Иovek bez brade ispusti hleb na pod.

„Ostani gde si,” reиe glas. „Okreni se vratima. Ne miиi se.”

Иovek bez brade posluљa. Veliki naduveni obrazi su mu se neobuzdano tresli. Vrata se s treskom otvoriљe. Kad mladi oficir uрe i zakoraиi u stranu, iza njegovih leрa se pojavi nizak, zdepast straћar ogromnih ruku i ramena. On stade ispred иoveka bez brade, a zatim, na oficirov znak, uputi straviиan udarac, unoseжi u njega svu teћinu tela, pravo u usta иoveka bez brade. Snaga udarca kao da ovoga podiћe s poda. On polete preko жelije i tresnu o podnoћje klozetske љolje. Za trenutak je leћao oљamuжen, dok mu je iz usta i nosa tekla tamna krv. Od njega su se иuli vrlo tihi jecaji, viљe nalik na cviljenje, koji su izgledali nesvesni. Zatim se okrete i nesigurno uspravi na ruke i kolena. U potoku krvi i pljuvaиke, iz usta mu ispadoљe dve polovine veљtaиke vilice.

Zatvorenici su sedeli vrlo mirno, drћeжi ruke na kolenima. Иovek bez brade s naporom sede na svoje mesto. Jedan obraz mu je dobijao tamnu boju. Usta mu se behu nadula u bezobliиnu masu boje treљnje s crnom rupom u sredini. S vremena na vreme na prsa kombinezona procurilo bi malo krvi. Sive oиi su mu i dalje letele od lica do lica, stidljivije nego ikad, kao da je hteo da ispita koliko ga ostali preziru zbog njegovog poniћenja.

Vrata se otvoriљe. Kratkim potezom oficir pokaza na иoveka s licem kao lobanja.

„Soba sto jedan”, reиe.

Pored Vinstona иu se oљtar uzdah i komeљanje. Иovek s licem kao lobanja beљe se uistinu bacio na kolena pred oficira, sklopljenih ruku.

„Druћe! Oficiru!” zavapi. „Nemojte me tamo! Zar vam nisam veж rekao sve? Љta joљ ћelite da znate? Sve жu vam priznati, sve! Samo mi recite љta hoжete i odmah жu vam priznati. Napiљite i potpisaжu — љto god hoжete! Samo ne sobu sto jedan!”

„Soba sto jedan”, reиe oficir.

Lice onog drugog, veж veoma bledo, dobi boju koja se Vinstonu dotle nije иinila moguжnom. To je bila, jasno, nedvosmisleno, nijansa zelenog.

„Radite sa mnom љta god hoжete!” kriknu. „Veж mi nedeljama ne dajete hrane. Dokrajиite me, pustite me da umrem. Streljajte me. Obesite me. Osudite me na dvadeset pet godina. Hoжete da vam izdam joљ nekog? Samo recite koga hoжete, uиiniжu sve љto zatraћite. Svejedno mi je ko, svejedno mi je љta жete mu raditi. Imam ћenu i troje dece. Najstarijem nema ni љest godina. Dovedite ih sve pred mene i zakoljite: stajaжu i gledaжu. Samo ne u sobu sto jedan.”

„Soba sto jedan”, reиe oficir.

Иovek se izbezumljeno okrete i preрe pogledom po ostalim zatvorenici ma, kao da je mislio da na svoje mesto moћe staviti kakvu drugu ћrtvu. Oиi mu se zaustaviљe na razbijenom licu иoveka bez brade. On ispruћi mrљavu ruku.

„Njega treba da vodite, a ne mene!” povika. „Niste иuli љta je govorio kad su mu razbili lice. Dajte mi priliku i ponoviжu vam svaku njegovu reи. On je neprijatelj Partije, a ne ja.” Straћari koraknuљe napred. Иovekov glas poraste u urlik. „Niste ga иuli!” ponovi. „Neљto s telekranom nije u redu. On je taj koji vam treba. Vodite njega, ne mene!”

Dva snaћna straћara behu se zaustavila da ga uhvate za ruke. No on se upravo u tom trenutku baci preko poda i dograbl jednu od иeliиnih љipki na kojima je stajala klupa, i poиe da zavija bez reиi, kao ћivotinja. Straћari ga dograbiљe da ga otrgnu, ali on se drћao s iznenadujuжom snagom. Vukli su ga moћda dvadeset sekundi. Zatvorenici su sedeli жuteжi, ruku prekrљtenih na kolenima, i gledali su pravo pred sebe. Zavijanje prestade; иovek nije imao snage viљe ni za љta sem da se drћi. Onda se zaиu nov krik. Udarac straћareve иizme beљe mu slomio prste na jednoj ruci. Podigoљe ga na noge.

„Soba sto jedan”, reиe oficir.

Oni izvedoљe иoveka s licem kao lobanja, koji je hodao nesigurnim koracima, oborene glave, paћljivo drћeжi svoju zdrobljenu ruku; sva borbenost ga beљe napustila.

Proрe mnogo vremena. Ako je иovek s licem kao lobanja bio izveden u ponoж, bilo je jutro; ako je bio izveden ujutru, bilo je popodne. Vinston je veж nekoliko sati bio sam. Bol od sedenja na klupi bio je takav da je иesto ustajao i hodao po жeliji, bez opomena s telekrana. Onaj komad hleba je joљ uvek leћao onde gde ga je bio ispustio иovek bez brade. U poиetku mu je bio potreban veliki napor da ne gleda u tom pravcu, no glad ubrzo ustupi mesto ћeрi. Usta su mu bila lepljiva i puna gadnog ukusa. Zujanje i nepromenljivo belo svetlo behu mu stvorili neku nesvesticu, neku prazninu u glavi. Ustajao bi jer mu je bol u kostima postajao nepodnoљljiv, a zatim, gotovo smesta, ponovo sedao, jer mu se u glavi previљe vrtelo da bi mogao ostati na nogama. Kad god bi uspostavio imalo kontrole nad svojim fIziиkim oseжajima, vratio bi mu se strah. Ponekad je, s nadom koja je bledela, mislio na O'Brajena i ћilet. Bilo je moguжe da mu ћilet stigne u hrani, ako mu opљte budu dali da jede. Mislio je, neљto maglovitije, i o Dћuliji. I ona negde pati, moћda joљ viљe nego on. Moћda baљ tog trenutka kriиi od bola. Mislio je: „Kad bih mogao da spasem Dћuliju udvostruиivљi moj bol, bih li to uradio? Bih.” Ali to je bio samo intelektualni zakljuиak, koji je doneo jer je znao da tako treba. Nije ga oseжao. Ovde se mogao oseжati samo bol i prethodni ukus bola. Osim toga, moћe li иovek koji trpi bol zbog bilo иega ћeleti da mu se bol pojaиa? No na to pitanje joљ nije imao odgovora. Иizme su se ponovo pribliћavale. Uрe O'Brajen. Vinston skoиi na noge. Od љoka ga beљe napustila svaka opreznost. Prvi put posle mnogo godina zaboravi na prisustvo telekrana.

„I vas su uhvatili!” povika.

„Odavno su oni mene uhvatili”, reиe O'Brajen s blagom, gotovo pokajniиkom ironijom. Zatim se izmaиe u stranu. Iza njega se pojavi straћar љirokih ramena s dugim crnim pendrekom u ruci.

„Znao si, Vinstone”, reиe O'Brajen. „Nemoj se zavaravati. Znao si — oduvek si znao.”

Da, shvati on, oduvek je znao. Ali nije bilo vremena da o tome misli. Video je samo pendrek u straћarevim rukama. Moћe ga udariti bilo gde: po temenu, po vrhu uveta, po miљici, po laktu...

Po laktu! On se skljoka na kolena, skoro paralisan, drћeжi udareni lakat drugom rukom. Sve beљe eksplodiralo u ћuto svetlo. Nezamislivo, nezamislivo, da jedan udarac moћe naneti toliki bol! Svetlo se raziрe i on vide O'Brajena i straћara kako ga posmatraju odozgo. Straћar se smejao njegovom uvijanju. U svakom sluиaju, na jedno pitanje je doљao odgovor. Nikad, ni zbog иega na svetu, ne moћe иovek ћeleti jaиi bol. U pogledu bola moћe se ћeleti samo jedno: da prestane. Na svetu nema niиeg goreg od fiziиkog bola. Pred bolom nema heroja, nema heroja, mislio je ponovo i ponovo dok se uvijao na podu, uzaludno se drћeжi za onesposobljenu levu ruku.

2

Leћao je na neиemu љto se иinilo kao poljski krevet, samo љto je bilo na veжoj visini od tla i љto je on bio privezan tako da se nije mogao micati. Na lice mu je padalo svetlo koje se иinilo neuobiиajeno jako. Uz njega je stajao O'Brajen i paћljivo ga posmatrao. S druge strane stajao je иovek u belom mantilu koji je drћao љpric za potkoћne injekcije.

Иak i poљto su mu se oиi otvorile, bio je u stanju da samo postepeno razaznaje svoju okolinu. Imao je utisak da je u ovu sobu izronio iz nekog sasvim drugog sveta, nekog podvodnog sveta duboko ispod nje. Koliko se nalazio u tom podvodnom svetu, nije znao. Od trenutka kad su ga uhapsili nije video ni tame ni dnevne svetlosti. Osim toga, seжanje mu viљe nije bilo neprekinuto. Bilo je trenutaka kad mu se svest, иak i ona vrsta svesti koja se ima u snu, zaustavljala i nastavljala se posle intermeca praznine. No da li su se ta intermeca merila danima ili mesecima, ili samo sekundima, nije mogao da dokuиi.

Koљmar je poиeo s onim prvim udarcima u lakat. Kasnije je shvatio da je sve љto se tada desilo samo uvod, uobiиajeno ispitivanje kome se podvrgavaju skoro svi zatvorenici. Postojao je dugi niz zloиina — љpijunaћa, sabotaћa i sliиno — koje je po pravilu svako morao priznati. Priznanje je bilo formalnost, mada je muиenje bilo istinsko. Koliko je puta bio tuиen, koliko su prebijanja trajala, nije se mogao setiti. Uvek je bilo pet ili љest ljudi u crnim uniformama koji su ga istovremeno tukli. Ponekad pesnicama, ponekad pendrecima, ponekad иeliиnim љipkama, ponekad иizmama. Bilo je trenutaka kad se uvijao na podu, ћivotinjski neposramljen, bacakajuжi se ovamo-onamo da izbegne udarce, иime se samo otkrivao za nove, sve nove i nove udarce, u rebra, u trbuh, u lakat, u cevanice, u preponu, u moљnice, u trtiиnu kost. Bilo je trenutaka kad je muиenje trajalo u beskonaиnost i kad mu se иinilo da najsvirepije, najgadnije, najneoprostivije nije to љto ga straћari tuku i dalje nego љto se ne moћe na silu onesvestiti. Bilo je trenutaka kad su ga ћivci toliko izdavali da je poиinjao kriиati za milost joљ pre no љto bi prebijanje poиelo, kad je bilo dovoljno da samo vidi pesnicu stegnutu za udarac pa da poиne priznavati stvarne i izmiљljene zloиine. Bilo je drugih trenutaka kad je polazio s odlukom da ne prizna niљta, kad su mu svaku reи morali izvlaиiti na silu, kad bi za sekund prestao stenjati izmeрu dva udarca, i bilo je trenutaka kad je slabaљno pokuљavao da uиini ustupak, kad je govorio sebi „Priznaжu, ali joљ ne. Moram da izdrћim sve dok bol ne postane nepodnoљljiv. Joљ tri udarca, joљ dva udarca, a onda жu im reжi љta hoжe.” Ponekad su ga prebijali tako da se jedva drћao na nogama, a zatim bacali na kameni pod жelije kao vreжu krompira, ostavljali nekoliko sati da doрe sebi, pa ga izvodili i ponovo prebijali. Bilo je takoрe i duћih perioda oporavljanja. Seжao ih se nejasno, jer su mu veжinom prolazili u snu ili omami. Seжao se жelije s krevetom od dasaka, s nekom vrstom police na zidu i limenim umivaonikom, i obroka tople supe i hleba, a pokatkad i kafe. Seжao se mrgodnog berberina koji je dolazio da mu zgrebe bradu i potkreљe kosu, i poslovnih bezoseжajnih ljudi u belim mantilima koji su mu pipali puls, ispitivali reflekse, podizali oиne kapke, prelazili po njemu grubim prstima traћeжi slomijene kosti, i zabadali mu igle u ruku da ga uspavaju.

Prebijanja se prorediљe i postadoљe ponajviљe pretnja, uћas u koji su ga svakog trenutka mogli vratiti kad njegovi odgovori nisu zadovoljavali. Sad ga viљe nisu ispitivali grubijani u crnoj uniformi nego partijski intelektualci, omaleni okrugli ljudi hitrih pokreta i bleљtavih naoиara, koji su ga obraрivali na smenu po deset ili dvanaest иasova uzastopce. Ti drugi islednici uvek su udeљavali da on stalno trpi neki slabiji bol, ali njegov bol im nije bio glavni oslonac. Udarali su mu љamare, vukli ga za uљi, primoravali ga da stoji na jednoj nozi, nisu mu dopuљtali da mokri, upravljali mu bleљtave sijalice u oиi dok mu ne bi poљle suze; no cilj svega toga je bio da ga ponize i uniљte mu sposobnost prepiranja i rasuрivanja. Njihovo pravo oruћje bilo je stalno sasluљavanje koje se protezalo sat za satom; saplitali su ga, pripremali mu zamke, izvrtali sve љto bi rekao, ubeрivali ga u svakom trenutku da laћe i protivreиi samom sebi dok na kraju ne bi poиeo da plaиe, od stida koliko i od nervnog umora. Ponekad bi tokom jedne seanse zaplakao po pet-љest puta. Najиeљжe su se izdirali na njega, vreрajuжi ga i preteжi, kad god bi oklevao da odgovori na neko pitanje, da жe ga ponovo baciti straћarima; no ponekad bi iznenada promenili ton, nazivali ga drugom, zaklinjali ga u ime englsoca i Velikog Brata, i pitali tuћnim glasom da li joљ uvek nema u srcu dovoljno odanosti Partiji da bi poћeleo da popravi greљke koje je poиinio. Posle sati sasluљavanja, kad su mu ћivci bili iscepkani, иak je i to zaklinjanje bilo dovoljno da ga natera u razjadan plaи. Na kraju su ga uporni glasovi slomili potpunije nego straћarske pesnice i иizme. Sveo se samo na usta koja su govorila, i ruku koja je potpisivala sve љto se od njega traћilo. Jedina mu je briga bila da otkrije љta se od njega traћi da prizna, a zatim da to hitro prizna, pre nego љto ga ponovo poиnu zastraљivati. Priznao je da je ubio ugledne иlanove Partije, rasturao subverzivne pamflete, proneveravao druљtveni novac, prodavao vojne tajne, vrљio sabotaћu svake vrste. Priznao je da je joљ od 1968. godine bio istazijski љpijun. Priznao je da veruje u boga, da oboћava kapitalizam i da je seksualno nenormalan. Priznao je da je ubio svoju ћenu iako je znao, iako su i njegovi islednici morali znati, da mu je ћena ћiva. Priznao je da je godinama u liиnom dodiru s Goldљtajnom i da je bio иlan ilegalne organizacije u kojoj su se nalazili skoro svi ljudi koje je poznavao. Priznati sve i okriviti svakoga bilo je lakљe. Osim toga, u celoj stvari je i bilo neke istine. Bilo je istina da je on neprijatelj Partije, a u oиima Partije nije bilo razlike izmeрu misli i dela.

Bilo je i drugaиijih seжanja, koja su mu u svesti stajala nepovezana, kao slike okruћene sa svih strana crnilom.

Nalazio se u жeliji koja je bila ili mraиna ili osvetljena, jer nije video niљta do neиije oиi. Negde u blizini, sporo i ravnomerno, tiktakao je neki instrument. Oиi su postajale sve veжe i sjajnije. On najednom uzlete s mesta gde je sedeo, zaroni u te oиi i nestade ga.

Bio je privezan za stolicu okruћenu brojиanicima, pod sijalicama zaslepljujuжeg sjaja. Neki иovek u belom mantilu posmatrao je brojиanike. Spolja se zaиu bat teљkih иizama. Vrata se otvoriљe s treskom. Umarљira oficir voљtana lica, za kojim su iљla dva straћara.

„Soba sto jedan”, reиe oficir.

Иovek u belom mantilu se ne okrete. Nije gledao ni Vinstona; posmatrao je samo brojиanike.

Kotrljao se niz ogroman hodnik, kilometar љirok, pun veliиansvene, zlatne svetlosti, smejuжi se na sav glas i izvikujuжi priznanja iz punog grla. Priznavao je sve, иak i ono љto je uspeo da zadrћi pod muиenjem. Priиao je istoriju svog ћivota publici kojoj je ona veж bila poznata. S njim su bili straћari, oni drugi islednici, ljudi u belim mantilima, O'Brajen, Dћulija, Иerington; svi su se zajedno kotrljali niz hodnik i smejali se na sav glas. Neљto straviиno љto je leћalo u buduжnosti bilo je nekako preskoиeno te se nije desilo. Sve je bilo u redu, bola viљe nije bilo, poslednji detalj njegovog ћivota bio je otkriven, shvaжen, oproљten.

Bio je poљao da ustane s kreveta od dasaka, upola siguran da je иuo O'Brajenov glas. Tokom svih sasluљanja, mada ga nikad nije video, Vinston je imao utisak da je O'Brajen pored njega, iza same ivice vidnog polja. O'Brajen je bio taj koji je svim upravljao. On je bio taj koji je pujdao straћare na njega i koji ih je spreиio da ga ubiju. On je bio taj koji je odluиivao kad жe Vinston urlikati od bola, kad жe se odmoriti, kad жe mu se dati da jede, kad жe spavati, kad жe mu se u ruku pumpati droge. On je bio taj koji je postavljao pitanja i predlagao odgovore. On je bio muиitelj, on je bio zaљtitnik, on je bio inkvizitor, on je bio prijatelj. A jednom — Vinston nije bio siguran da li je to bilo u snu pod dejstvom droge, ili u normalnom snu, ili иak u nekom trenutku jave — jednom mu je u uvo zaљaputao neki glas: „Ne brini, Vinstone; ja bdim nad tobom. Sedam godina sam te posmatrao. Sad je doљao trenutak preokreta. Spaљжu te, uиiniжu te savrљenim.” Nije bio siguran da li je glas bio O'Brajenov; no to je bio isti onaj glas koji mu je rekao „Sreљжemo se tamo gde nema mraka”, u onom drugom snu, pre sedam godina.

Nije se seжao da se sasluљanje zavrљilo. Bio je naiљao intermeco tame, a zatim se жelija, ili soba, u kojoj je sada bio poиela polako uobliиavati oko njega. Leћao je skoro sasvim ravno na leрima; nije se mogao micati. Svi kljuиni delovi tela bili su mu vezani. Иak je i potiljak bio na neki naиin stegnut. O'Brajen ga je posmatrao odozgo, ozbiljno i pomalo tuћno. Viрeno odozdo, lice mu je izgledalo ogrubelo i istroљeno, s kesicama pod oиima i crtama umora od nosa do brade. Bio je stariji no љto je Vinston mislio; mogao je imati иetrdeset pet — pedeset godina. Jedna ruka mu je bila iznad nekog brojиanika iz иijeg je gornjeg kraja virila poluћica.

„Rekao sam ti”, reиe O'Brajen „da жemo se, ako se opet sretnemo, sresti ovde.” „Da”, reиe Vinston.

Bez ikakvog upozorenja sem malog pokreta O'Brajenove ruke, talas bola mu preplavi telo. Bol je uterivao strah u kosti jer mu se nije moglo odrediti poreklo; Vinston je imao utisak da mu je nanesena smrtonosna povreda. Nije znao da li se to stvarno deљava ili se samo takav utisak stvara elektriиnim putem, ali oseжao je da mu neka sila krivi telo i polagano raskida zglobove. Iako mu je bol naterao znoj na иelo, najgori je od svega bio strah da жe mu kiиma za koji trenutak puжi. On steћe zube i poиe tegobno disati na nos, pokuљavajuжi da ostane nem љto duћe moћe.

„Ti se bojiљ”, reиe O'Brajen posmatrajuжi mu lice, „da жe se sledeжeg trenutka neљto prebiti. Posebno se plaљiљ da жe to biti kiиma. Pred oиima imaљ jasnu sliku prљljenova kako prskaju i kiиmene moћdine kako se cedi iz njih. Je li tako, Vinstone?”

Vinston ne odgovori. O'Brajen vrati poluћicu u prvobitni poloћaj. Talas bola se povuиe skoro istom onom brzinom kojom je i naiљao.

„Ovo je bilo na иetrdeset”, reиe O'Brajen. „Moћeљ videti da ovaj brojиanik ide do sto. Molim te da imaљ u vidu, tokom celog naљeg razgovora, da je u mojoj moжi da ti nanesem bol u koje vreme hoжu i do kog stepena hoжu. Ako me budeљ lagao, ili pokuљavao da vrdaљ na bilo koji naиin, ili иak pao ispod svog uobiиajenog nivoa inteligencije, onog жeљ trenutka kriknuti od bola. Je li ti to jasno?”

„Jeste”, reиe Vinston.

O'Brajen postade manje strog. Zamiљljeno popravi naoиare i poрe korak-dva po жeliji. Kad je progovorio, glas mu je bio blag i strpljiv. Izgledao je kao doktor, nastavnik, иak sveљtenik, kome je pre stalo da objasni nego da kaћnjava.

„Ja se oko tebe trudim, Vinstone”, reиe, „jer ti vrediљ truda. Ti savrљeno dobro znaљ љta je s tobom. To znaљ veж godinama, iako si se borio protiv tog saznanja. Ti si duhovno rastrojen. Patiљ od loљeg pamжenja. Nisi u stanju da se setiљ dogaрaja koji su se istinski odigrali, a ubeрujeљ sebe da se seжaљ dogaрaja koji se nisu zbili. Na sreжu, ta bolest je izleиiva. Ti se od nje nisi sam izleиio zato љto nisi hteo. Nisi bio spreman da uиiniљ jedan mali napor volje. Ti se joљ uvek — ja to vrlo dobro znam — grиevito drћiљ svoje bolesti misleжi da je ona vrlina. Sad жemo uzeti jedan primer. S kojom silom je Okeanija ovog trenutka u ratu?”

„Kad su me uhapsili, Okeanija je bila u ratu s Istazijom.”

„S Istazijom. Dobro. I Okeanija je oduvek u ratu s Istazijom, zar ne?”

Vinston udahnu, otvori usta da progovori, ali ne reиe niљta. Nije skidao oиiju s brojиanika.

„Istinu, Vinstone, molim te istinu. Tvoju istinu. Reci mi иega se po svom miљljenju seжaљ.”

„Seжam se da svega nedelju dana pre mog hapљenja uopљte nismo bili u ratu s Istazijom. S njom smo bili u savezniљtvu. Rat se vodio protiv Evroazije. Trajao je иetiri godine. A pre toga...”

O'Brajen ga zaustavi pokretom ruke.

„Joљ jedan primer”, reиe on. „Pre nekoliko godina imao si ozbiljnu halucinaciju. Verovao si da trojica ljudi, tri bivљa иlana Partije po imenu Dћons, Aronson i Raterford — ljudi koji su bili pogubljeni zbog izdaje i sabotaћe poљto su sve svoje zloиine priznali u potpunosti — nisu krivi za zloиine za koje su optuћeni. Verovao si da si video neoboriv dokumentarni dokaz da su njihova priznanja laћna. Postojala je izvesna fotografija u pogledu koje si imao halucinacije. Verovao si da si je odista drћao u ruci. U pitanju je bila otprilike ovakva fotografija.”

Izmeрu O'Brajenovih prstiju pojavi se pravougaoni komadiж papira. On se neKih pet sekundi naрe u Vinstonovom vidnom polju. To je bila fotografija, fotografija oko koje nije moglo biti sumnje. Ona fotografija. Jedna od kopija one fotografije koja je prikazivala Dћonsa, Aronsona i Raterforda na kongresu Partije u Njujorku, koja mu je sluиajno doљla u ruke pre jedanaest godina i koju je smesta uniљtio. Pred oиima mu je bila samo trenutak, a zatim ponovo nestala. Ali video ju je, nema sumnje da ju je video! On uиini oиajniиki, neizdrћljivo bolan napor da oslobodi gornju polovinu tela. No nije se mogao pomeriti ni za santimetar. Za trenutak beљe zaboravio na brojиanik. Hteo je jedino da ponovo podrћi fotografiju u ruci, ili bar da je vidi.

„Ona postoji!” uzviknu.

„Ne”, reиe O'Brajen.

On ode do drugog kraja sobe. Na zidu s te strane nalazila se rupa za pamжenje. O'Brajen podiћe poklopac. Neviрen, slabaљni komad papira odleteo na talasu vrelog tazduha; nestajao je u blesku plamena. O'Brajen se okrete od zida.

„Pepeo”, reиe. „Pepeo koji se иak ne moћe ni prepoznati. Prah. Ne postoji. Nije uopљte ni postojala.”

„Ali ona je postojala! Ona postoji! Postoji u seжanju. Ja je se seжam. Vi je se seжate.”

„Ja je se ne seжam”, reиe O'Brajen.

Vinston se ohladi. To je bila dvomisao. Oseti se smrtno bespomoжan. Da je mogao biti siguran da O'Brajen laћe, stvar ne bi imala znaиaja. No bilo je savrљeno moguжe da je O'Brajen zaista zaboravio fotografiju. Ako je tako, onda je veж zaboravio i da je porekao da je se seжa, zatim zaboravio i sam иin zaboravljanja. Kako biti siguran da to nije jednostavno podvala? Moћda je to ludaиko iљиaљenje svesti zaista moguжe; to je bila misao koja ga je poraћavala.

O'Brajen ga je zamiљljeno posmatrao odozgo. Viљe nego ikad izgledao je kao uиitelj koji se trudi oko deteta koje je zastranilo, ali koje ipak mnogo obeжava.

„Postoji jedna partijska parola koja se odnosi na proљlost”, reиe. „Molim te ponovi je.”

„‚Ko kontroliљe proљlost, kontroliљe buduжnost; ko kontroliљe sadaљnjost, kontroliљe proљlost’”, posluљno ponovi Vinston.

„‚Ko kontroliљe sadaљnjost, kontroliљe proљlost’”, reиe O'Brajen klimajuжi glavom, sporo i s odobravanjem. „Da li ti, Vinstone, smatraљ da proљlost realno postoji?”

Vinstona opet obuze oseжanje bespomoжnosti. Oиi mu poleteљe brojиaniku. Ne samo da nije znao da li жe ga od bola spasti „da” ili „ne”; nije znao иak ni za koji on sam veruje da je taиan.

O'Brajen se blago nasmeљi. „Vinstone, u metafizici nisi jak,” reиe. „Do ovog trenutka nisi ni razmiљljao љta znaиi postojanje. Formulisaжu preciznije. Da li proљlost postoji konkretno, u prostoru? Da li negde postoji neko mesto, neki svet иvrstih predmeta, gde se proљlost joљ uvek odvija?”

„Ne”.

„Gde onda postoji proљlost, ako uopљte postoji?”

„U dokumentima. Zapisana.”

„U dokumentima. I...?”

„U svesti. U ljudskom pamжenju.”

„U pamжenju. Vrlo dobro. Mi, Partija, kontroliљemo sva dokumenta i sve pamжenje. Mi dakle kontroliљemo i proљlost, zar ne?”

„Ali kako moћete spreиiti ljude da pamte?” uzviknu Vinston, ponovo za trenutak zaboravivљi na brojиanik. „Pamжenje je nevoljno. Ono je van иoveka. Kako moћete kontrolisati pamжenje? Moje niste stavili pod kontrolu!”

O'Brajen se ponovno namrgodi i poloћi ruku na brojиanik.

„Naprotiv”, reиe, „ti ga nisi stavio pod kontrolu. To te je i dovelo ovde. Ti si dospeo ovamo zato љto nisi uspeo u poniznosti, u samodisciplini. Nisi hteo da izvrљiљ onaj иin pokoravanja koji je cena normalnosti. Viљe si voleo da budeљ lud, da budeљ manjina koja se sastoji samo od jednog иoveka. Vinstone, samo disciplinovan duh moћe opaћati stvarnost. Ti verujeљ da je stvarnost neљto objektivno, spoljno, љto postoji za sebe. Ti isto tako verujeљ da je priroda stvarnosti sama po sebi oиigledna. Kad zavaravaљ sebe misleжi da neљto vidiљ, ti pretpostavljaљ da svi ostali vide isto љto i ti. Ali ja ti velim, Vinstone, da stvarnost nije spoljna. Stvarnost postoji u ljudskoj svesti i nigde viљe. I to ne u svesti pojedinca, koja moћe greљiti i koja, bilo kako bilo, brzo umire; samo u partijskoj svesti, koja je kolektivna i besmrtna. Istina je ono za љta Partija kaћe da je istina. Stvarnost se moћe opaћati samo kroz oиi Partije. To je иinjenica koju moraљ ponovo nauиiti, Vinstone. Za to je potreban иin samouniљtenja, napor volje. Pre nego љto жeљ postati normalan, moraљ se poniziti.”

On zastade nekoliko trenutaka, kao da bi sagovorniku dao vremena da njegove reиi shvati do kraja.

„Da li se seжaљ”, nastavi on, „da si zapisao u svoj dnevnik ‚Sloboda, to je sloboda reжi da su dva i dva иetiri’?”

„Da”, reиe Vinston.

O'Brajen podiћe levu ruku, nadlanicom prema Vinstonu, sakrivљi palac i raљirivљi preostala иetiri prsta.

„Koliko sam prstiju podigao, Vinstone?”

„Иetiri.”

„A ako Partija kaћe da nije иetiri nego pet — koliko onda?”

„Иetiri.”

Reи mu se zavrљi u priguљenom jauku. Kazaljka na brojиaniku beљe uzletela na љezdeset pet. Po celom telu mu izbi znoj. Vazduh mu je prodirao u pluжa i izlazio s dubokim stenjanjem koje nije mogao zaustaviti иak ni kad je stegao zube. O'Brajen ga je posmatrao, drћeжi i dalje иetiri prsta raљirena. Zatim povuиe poluћicu. Ovog puta se bol samo malo ublaћi.

„Koliko prstiju, Vinstone?”

„Иetiri.”

Kazaljka se pope na љezdeset.

„Koliko prstiju, Vinstone?”

„Иetiri! Иetiri! Љta drugo da kaћem? Иetiri!”

Kazaljka se mora biti popela joљ viљe, ali on je nije pratio. Vid su mu ispunjavali krupno, strogo lice i иetiri prsta. Prsti su mu stajali pred oиima kao stubovi, ogromni, zamagljenih obrisa, pomalo zatreseni; ali bilo ih je bez pogovora иetiri.

„Koliko prstiju, Vinstone?”

„Иetiri! Prekinite, prekinite! Kako moћete dalje? Иetiri! Иetiri!”

„Koliko prstiju, Vinstone?”

„Pet! Pet! Pet!”

„Ne, Vinstone, to ti neжe vredeti. Laћeљ me. Ti joљ uvek misliљ da ih je иetiri. Koliko prstiju, molim?”

„Иetiri! Pet! Иetiri! Koliko hoжete. Samo prekinite, prekinite ovaj bol!”

Odjednom se naрe kako sedi, s O'Brajenovom rukom oko ramena. Bio je bez svesti nekoliko sekundi. Spone koje su mu stezale telo bile su olabavljene. Bilo mu je veoma hladno, zubi su mu cvokotali, niz obraze su mu tekle suze. Za trenutak se pripi uz O'Brajena kao dete, oseжajuжi иudno smirenje od njegove teљke ruke na svojim ramenima. Imao je oseжanje da je O'Brajen njegov zaљtitnik, da je bol neљto љto dolazi spolja, i da je O'Brajen taj koji жe ga od njega spasti.

„Sporo uиiљ, Vinstone”, blago reиe O'Brajen.

„Pa љta mogu?” zacmolji on. „Kako mogu da ne vidim љta mi je pred oиima. Dva i dva su иetiri.”

„Ponekad, Vinstone. Ponekad su pet. Ponekad su tri. Ponekad sve troje istovremeno. Moraљ se viљe truditi. Nije lako postati normalan.”

On poloћi Vinstona na krevet. Veze na udovima se ponovo stegoљe, ali bol beљe iљиileo a drhtavica prestala; sad je samo oseжao slabost i hladnoжu. O'Brajen mahnu glavom иoveku u belom mantilu, koji je celo to vreme stajao nepomiиno. Ovaj se saћe i zagleda se izbliza u Vinstonove oиi, opipa mu puls, poloћi uvo na grudi, kucnu ovde-onde; zatim klimnu prema O'Brajenu.

„Ponovo”, reиe O'Brajen.

Bol preplavi Vinstonovo telo. Kazaljkaje morala biti na sedamdeset-sedamdeset pet. On ovog puta zatvori oиi. Znao je da su prsti joљ tu, i da ih je иetiri. Bilo je vaћno jedino ostati u ћivotu dok ne proрe grи. Viљe nije primeжivao da li jauиe ili ne. Bol se ponovo ublaћi. On otvori oиi. O'Brajen beљe povukao poluћicu natrag.

„Koliko prstiju, Vinstone?”

„Иetiri. Pretpostavljam da ih je иetiri. Da mogu, video bih pet. Pokuљavam da vidim pet.”

„Љta ћeliљ: da me ubediљ kako vidiљ pet, ili da ih zaista vidiљ?”

„Da ih zaista vidim.”

„Ponovo”, reиe O'Brajen.

Kazaljka se pope na osamdeset — moћda i devedeset. Vinston se samo povremeno seжao zaљto mu se zadaje bol. Iza иvrsto stisnutih kapaka izgledalo mu je da se prsti — иitava љuma prstiju — pokreжu kao u kakvoj igri, prepliжu i raspliжu, nestaju jedni iza drugih i ponovo se pojavljuju". Pokuљavao je da ih izbroji, nije se viљe seжao zaљto. Znao je samo da je nemoguжe izbrojati ih, i da je to na neki naиin posledica tajanstvene istovetnosti izmeрu pet i иetiri. Bol se ponovo utiљa. Kad je otvorio oиi, vide isti prizor. Bezbroj prstiju, nalik na drveжe u pokretu, i dalje je prolazilo u oba pravca, ukrљtajuжi se i ponovo se razdvajajuжi. On ponovo zaћmuri.

„Koliko sam prstiju podigao, Vinstone?”

„Ne znam. Ne znam. Ubiжete me ako nastavite. Иetiri, pet, љest — najiskrenije vam kaћem da ne znam.”

„To je veж bolje”, reиe O'Brajen.

U Vinstonovu ruku zabode se igla. Gotovo u istom trenu po celom telu mu se raљiri blaћena, lekovita toplota. Bol je veж bio dopola zaboravljen. On otvori oиi i zahvalno pogleda naviљe, prema O'Brajenu. Na prizor krupnog, izboranog lica, tako ruћnog a tako inteligentnog, srce mu se steћe. Da se mogao pomaжi, ispruћio bi ruku i stavio je O'Brajenu na rame. Nikad ga nije voleo dublje no tog trenutka, i to ne samo zato љto mu je O'Brajen zaustavio bol. Bilo mu se vratilo staro oseжanje da u osnovi nije vaћno je li O'Brajen prijatelj ili neprijatelj. O'Brajen je bio иovek s kojim se moglo razgovarati. Moћda иoveku i nije toliko potrebno da bude voljen koliko da bude shvaжeno O'Brajen ga je muиenjem doterao do ivice ludila, a za neko vreme жe ga poslati i u smrt. To niљta nije smetalo. U izvesnom smislu dubljem od prijateljstva, njih dvojica su bili intimni; mada to nijedan od njih nije iskazao reиima, postojalo je neko mesto gde se mogu sresti i razgovarati. O'Brajen ga je odozgo posmatrao s izrazom lica koji je nagoveљtavao da i on sam misli tu misao. Kad je progovorio, ton mu je bio lak i neusiljen.

„Znaљ li gde se nalaziљ, Vinstone?”

„Ne znam. Nagaрam. U Ministarstvu ljubavi.”

„Znaљ li koliko si vremena ovde?”

„Ne znam. Danima, nedeljama, mesecima — verovatno mesecima.”

„A zaљto misliљ da mi dovodimo ljude ovamo?”

„Da ih naterate da priznaju.”

„Ne, nije zato. Pokuљaj ponovo.”

„Da ih kaznite.”

„Ne!” uzviknu O'Brajen. Glas mu se beљe naglo promenio, a lice odjednom postalo istovremeno strogo i uzbuрeno. „Ne! Ne da samo izvuиemo priznanje, ne da samo kaznimo. Hoжeљ da ti kaћem zaљto smo te doveli ovamo? Da te izleиimo! Da te uиinimo normalnim! Molim te da shvatiљ, Vinstone, da niko koga dovedemo ovamo ne izlazi iz naљih ruku neizleиen! Nas ne zanimaju ti glupavi zloиini koje si poиinio. Partiju ne zanima otvoreni иin: jedino do иega je nama stalo jeste misao. Mi se ne zaustavljamo na tome da uniљtavamo svoje protivnike; mi ih menjamo. Shvataљ li љta hoжu time da kaћem?”

Bio je nagnut nad Vinstona. Tako izbliza, lice mu je izgledalo ogromno, a viрeno odozdo, иinilo se strahovito ruћno. Sem toga, bilo je ispunjeno nekim zanosom, nekom ludaиkom predanoљжu. Vinstonu se ponovo skupi srce. Da je bilo moguжe, uvukao bi se u krevet joљ dublje. Bio je siguran da жe O'Brajen povuжi poluћicu iz иiste obesti. Meрutim, O'Brajen se u tom trenutku okrete i poрe nekoliko koraka gore-dole. Zatim nastavi, manje ћestoko:

„Pre svega treba da shvatiљ da ovde nema muиenika. Иitao si o verskim progonima u proљlosti. U srednjem veku postojala je inkvizicija. Ona je propala. Cilj joj je bio da iskoreni jeres, a postigla je to da ju je ojaиala. Na svakog jeretika koga je spalila na lomaиi pojavljivalo se na hiljade novih. Zaљto? Zato љto su se pokajali; u stvari ubijala ih je zato љto se nisu pokajali. Ljudi su umirali zato љto se nisu hteli odreжi svojih pravih verovanja. Prirodno, sva slava je pripadala ћrtvi, a sva sramota inkvizitoru koji ju je spaljivao. Kasnije, u dvadesetom veku, pojavili su se totalitaristi: nemaиki nacisti i ruski komunisti. Staljinisti su proganjali jeretike svirepije nego inkvizicija. Sem toga, иinilo im se da su iz greљaka u proљlosti izvukli pouku; u svakom sluиaju, znali su da ne smeju stvarati muиenike. Pre no љto su izvodili svoje ћrtve na javne procese, namerno su im uniљtavali dostojanstvo. Iscrpljivali su ih muиenjem i samoжom sve dok ti ljudi nisu postali bedne, kukavne ruine, koje su priznavale sve љto im se stavi u usta, ruћile same sebe, optuћivale se meрusobno i krile se jedne iza drugih, cvileжi za milost. Pa ipak se posle nekoliko godina cela stvar ponovila. Mrtvi ljudi postali su muиenici, a njihovo poniћenje bilo je zaboravljeno. I opet: zaљto? Pre svega zato љto su njihova priznanja bila oиigledno iznuрena i neistinita. Mi takve greљke ne pravimo. Sva priznanja koja se ovde izreknu istinita su. Mi ih иinimo istinitim. A iznad svega, ne dopuљtamo da se mrtvi dignu protiv nas. Ne bi smeo dalje zamiљljati da жe te potomstvo osvetiti, Vinstone. Potomstvo neжe ni иuti za tebe. Biжeљ potpuno izvuиen iz toka istorije. Pretvoriжemo te u gas i razvejati u stratosferu. Od tebe neжe ostati niљta: ni ime u spisku, ni seжanje u glavi. Biжeљ uniљten u proљlosti kao i u buduжnosti. Neжeљ biti postojao.”

Zaљto onda gubite vreme muиeжi me? pomisli Vinston s trenutnom gorиinom. O'Brajen se zaustavi u pola koraka kao da je Vinston to izgovorio naglas. Njegovo krupno ruћno lice se pribliћi, malo suћenih oиiju.

„Ti sad misliљ”, reиe on, „zaљto gubimo vreme i prethodno te sasluљavamo, kad nameravamo da te potpuno uniљtimo, tako da niљta љto kaћeљ ili uradiљ neжe imati nikakyog znaиaja. To si mislio, zar ne?”

„Da”, reиe Vinston.

O'Brajen se jedva primetno osmehnu. „Ti si feler u tkanini, Vinstone. Ti si mrlja koja se mora izbrisati. Zar ti nisam maloиas rekao da se mi razlikujemo od progonitelja iz proљlosti? Mi se ne zadovoljavamo negativnom posluљnoљжu, иak ne ni najponiznijim pokoravanjem. Kad nam se najzad budeљ predao, to mora biti po tvojoj slobodnoj volji. Mi ne uniљtavamo jeretika zato љto nam se suprotstavlja; dokle god nam se suprotstavlja, mi ga uopљte ne uniљtavamo. Mi ga preobraжamo, zarobljavamo srћ njegove svesti, mi ga preobliиavamo. Mi saћiћemo sve zlo i sve iluzije u njemu; pridobijamo ga za svoju stranu, i to ne na izgled, nego istinski — on postaje srcem i duљom naљ. Mi od njega prvo stvorimo naљeg иoveka pa ga tek onda ubijamo. Nepodnoљljivo nam je da igde na svetu postoji pogreљna misao, ma koliko bila tajna i nemoжna. Иak ni u trenutku smrti ne moћemo dopustiti nikakva skretanja. U proљlosti je jeretik, iduжi na lomaиu, i dalje bio jeretik; propagirao je svoju jeres, zanosio se njome. Иak je ћrtva staljinskih иistki mogla nositi bunt u svojoj glavi dok je iљla hodnikom иekajuжi metak. Ali mi иinimo mozak savrљenim pre nego љto ga raznesemo. Zapovest starih despotskih sistema bila je ‚Nemoj’. Zapovest totalitarnih sistema bila je ‚Budi’. Naљa zapovest je ‚Jesi’. Niko koga dovedemo ovde viљe ne ustaje protiv nas. Svakoga oиistimo do kraja. Иak i ona tri bedna izdajnika u иiju si nevinost nekad verovao — Dћons, Aronson i Raterford — i njih smo na kraju slomili. U njihovom sasluљavanju, uиestvovao sam i ja. Video sam ih kako se polagano iscrpljuju, cvile, puze, plaиu — i to na kraju ne od straha, nego jedino od kajanja. Kad smo s njima bili gotovi, bili su samo ljuљture ljudi. U njima nije bilo viљe niиega sem ћalosti zbog onoga љto su uиinili, i ljubavi prema Velikom Bratu. Bilo je dirljivo videti koliko su ga voleli. Molili su da ih streljamo odmah, da bi umrli dok im je mozak joљ иist.”

Glas mu beљe postao gotovo sanjalaиki. Na licu su mu se opet videli onaj zanos i ono ludaиko oduљevljenje. Ne pretvara se, pomisli Vinston; nije dvoliиan; on veruje u ono љto govori. Najviљe ga je muиila sopstvena intelektualna nedoraslost. Posmatrao je teљku a ipak elegantnu priliku kako koraиa gore-dole, kako mu ulazi i izlazi iz vidnog polja. O'Brajen je u svakom pogledu bio veжi od njega. On sam nije imao, niti ikad moћe imati, nijednu misao koju O'Brajen nije joљ odavno upoznao, ispitao i odbacio. U O'Brajenovom duhu bio je sadrћan Vinstonov. No u tom sluиaju, kako je moguжe da O'Brajen bude lud? Mora biti da je lud on, Vinston. O'Brajen se zaustavi i pogleda ga odozgo.

„Nemoj zamiљljati da жeљ se spasti, Vinstone, ma koliko nam se potpuno predao. Mi ne љtedimo nikog ko je jednom zastranio. Иak i ako nam se prohte da te pustimo da odћiviљ svoj ћivot do prirodne smrti, ni tad nam neжeљ pobeжi. Љta ti se desi ovde, ostaje zauvek. Shvati to unapred. Smoћdiжemo te do stepena odakle nema povratka. Ovde жe ti se dogoditi stvari od kojih se nikad neжeљ oporaviti, makar ћiveo hiljadu godina. Viљe nikad neжeљ moжi da imaљ obiиna ljudska oseжanja. U tebi жe sve biti mrtvo. Viљe nikad neжeљ biti kadar da osetiљ ljubav, prijateljstvo, radost ћivota, smeh, radoznalost, hrabrost, poљtenje. Biжeљ љupalj. Mi жemo te isprazniti, a potom ispuniti samima sobom.”

On zastade i dade znak иoveku u belom mantilu. Vinston oseti kako mu se neki teљki aparat smeљta iza glave. O'Brajen sede na krevet, te mu je lice bilo skoro na istom nivou s Vinstonovim.

„Tri hiljade”, reиe, govoreжi preko Vinstonove glave иoveku u belom mantilu.

Dva meka tampona, blago ovlaћena, pritisnuљe Vinstonove slepooиnice. On uzdrhta. Biжe bola, nekog novog bola. O'Brajen poloћi svoju ruku na njegovu, ohrabrujuжi; gotovo neћno.

„Ovog puta te neжe boleti”, reиe on. „Gledaj me pravo u oиi.”

U tom trenutku se zbi razorna eksplozija ili neљto љto je liиilo na eksploziju, mada nije bio siguran da li je bilo i zvuka. No u svakom sluиaju video je zaslepljujuжi blesak. Nije ga bolelo niљta, jedino se osetio nemoжan. Iako je veж leћao na leрima kad se to desilo, imao je иudan utisak da je oboren na leda nekim straљnim, bezbolnim udarcem. Sem toga, neљto mu se i u glavi bilo promenilo. Dok mu se vid ponovo izoљtravao, on se seti gde je i prepoznade lice koje je gledalo u njegovo; ali negde je postojala neka praznina, kao da mu je iz mozga izvaрen komad.

„Proжi жe”, reиe O'Brajen. „Pogledaj me u oиi. S kojom je zemljom Okeanija u ratu?”

Vinston razmisli. Znao je љta znaиi reи Okeanija, i da je on graрanin Okeanije. Seжao se takoрe i Evroazije i Istazije, ali ko je s kim u ratu nije znao. Nije se иak ni seжao nikakvog rata.

„Ne seжam se.”

„Okeanija je u ratu s Istazijom. Seжaљ li se sad?”

„Da.”

„Okeanija je oduvek u ratu s Istazijom. Od poиetka tvog ћivota, od poиetka Partije, od poиetka istorije, rat traje bez prekida, uvek isti rat. Seжaљ li se toga?”

„Da.”

„Pre jedanaest godina stvorio si legendu o trojici ljudi koji su bili osuрeni na smrt zbog izdaje. Tvrdio si da si video komad papira koji je dokazivao njihovu nevinost. Takav komad papira nikad nije postojao. Ti si ga izmislio, a kasnije si po verovao u njega. Sad se seжaљ upravo onog trenutka kas si ga izmislio. Seжaљ li se?”

„Da.”

„Malopre sam podigao prste na ruci i pokazao ti. Video si pet prstiju. Seжaљ li se?”

„Da.”

O'Brajen podiћe prste leve ruke, sakrivљi palac.

„Ovde ima pet prstiju. Vidiљ li pet prstiju?”

„Da.”

I zaista ih je video toliko, za jedan kratak trenutak, pre nego љto mu se predeo svesti izmenio. Video je pet prstiju, bez ikakve deformacije. Onda sve ponovo postade normalno, i stari strah, mrћnja i zgranutost se vratiљe i skoliљe ga. No postojao je trenutak — nije znao koliki, moћda trideset sekundi — jasnoжe i sigurnosti, kad je svaka nova O'Brajenova sugestija ispunjavala po jedno prazno mesto i postajala apsolutna istina, kad je dva i dva moglo isto tako lako biti tri kao i pet, da je to bilo potrebno. Taj trenutak beљe izbledeo pre nego je O'Brajen spustio ruku; no, iako se nije dao povratiti, ostao je u seжanju, kao љto u seжanju ostaje kakav intenzivan doћivljaj iz nekog udaljenog doba ћivota, doba kad je иovek bio sasvim druga liиnost nego u trenutku seжanja.

„Sad vidiљ”, reиe O'Brajen „da je to, bilo kako bilo, moguжe.”

„Da”, reиe Vinston.

O'Brajen ustade zadovoljna lica. Levo od njega Vinston spazi иoveka u belom mantilu kako odbija vrh ampule i puni љpric. O'Brajen se okrete Vinstonu s osmehom, i, gotovo na stari naиin, popravi naoиare na nosu.

„Seжaљ li se da si napisao u dnevniku”, reиe, „da je svejedno jesam li ti prijatelj ili neprijatelj, poљto sam, u najmanju ruku, иovek koji te razume i s kojim se moћe razgovarati? Imao si pravo. Ja volim da razgovaram s tobom. Dopada mi se ustrojstvo tvog intelekta. Podseжa me na moje, s tom razlikom љto si ti lud. Pre nego љto zavrљimo ovu seansu, moћeљ mi postaviti nekoliko pitanja, ako hoжeљ.”

„Bilo kakvih?”

„Kakvih hoжeљ.” On vide da su Vinstonove oиi na brojиaniku. „Iskljuиen je. Koje ti je prvo pitanje?”

„Љta ste uradili s Dћulijom?” upita Vinston.

O'Brajen se ponovo osmehnu. „Izdala te je, Vinstone. Smesta, bez rezerve. Retko sam kad video da nam neko pristupa tako brzo. Da je vidiљ, jedva bi je poznao. Sav. bunt, sve obmane, sva ludost, sva iskvarenost duha — sve je to isterano iz nje. To je bilo savrљeno obraжenje, љkolski primer.”

„Muиili ste je?”

O'Brajen ostavi ovo bez odgovora. „Sledeжe pitanje”, reиe.

„Da li Veliki Brat postoji?”

„Razume se da postoji. Partija postoji. Veliki Brat je otelovljenje Partije.”

„Da li on postoji u istom smislu kao i ja?”

„Ti ne postojiљ”, reиe O'Brajen.

Njega ponovo napade oseжanje bespomoжnosti. Poznavao je, ili bar mogao zamisliti, argumente kojima bi se dokazalo da on ne postoji; ali oni su bili besmislice, igra reиima. Zar i sama izjava „ti ne postojiљ” ne sadrћi logiиki apsurd? Ali љta vredi to reжi? Duh mu se skupi pri pomisli na neporecive, ludaиke argumente kojima bi ga O'Brajen srubio.

„Mislim da postojim”, umorno reиe. „Svestan sam postojanja svoje liиnosti. Roрen sam, i umreжu. Imam ruke i noge. Zauzimam odreрeno mesto u prostoru. Nijedno иvrsto telo ne moћe zauzimati to isto mesto u isto vreme. Da li Veliki Brat postoji u tom smislu?

„To nije vaћno. On postoji.”

„Hoжe li Veliki Brat umreti?”

„Razume se da neжe. Kako bi mogao da umre? Sledeжe pitanje.”

„Da li Bratstvo postoji?”

„To, Vinstone, neжeљ saznati nikad. Ako reљimo da te pustimo na slobodu kad budemo gotovi s tobom, ako doиekaљ i devedesetu, ni tad neжeљ saznati da li je na to pitanje odgovor da ili ne. Dokle god budeљ ћiv, to жe u tvojoj glavi ostati nereљena zagonetka.”

Vinston je leћao жuteжi. Grudi su mu se dizale i spuљtale malo ubrzanije. Joљ uvek nije bio postavio ono pitanje koje mu je prvo doљlo u glavu. Znao je da ga mora postaviti, a ipak mu se иinilo da jezik odbija da ga izgovori. Na O'Brajenovom licu moglo se proиitati da ga to zabavlja. Иinilo se иak da mu i naoиare imaju neki ironiиan sjaj. Zna, pomisli Vinston, zna љta жu ga pitati! Na tu pomisao, iz njega grunuљe reиi:

„Љta je u sobi sto jedan?”

O'Brajenu se izraz lica ne promeni. On odgovori suvo:

„Znaљ ti љta je u sobi sto jedan, Vinstone. Svako zna љta je u sobi sto jedan.”

On podiћe prst prema иoveku u belom mantilu. Seansa je oиigledno bila gotova. U Vinstonovu ruku se zari igla. On gotovo istog trenutka utonu u dubok san.

3

"Tvoje leиenje ima tri faze”, reиe O'Brajen. Uиenje, shvatanje i prihvatanje. Vreme je da uрeљ u drugu fazu.”

Kao i uvek, Vinston je leћao na leрima. No odnedavna su mu veze bile labavije. Joљ uvek su ga vezivale za krevet, ali sad je mogao da malo pokrene kolena, okrene glavu s jedne strane na drugu i da podigne ruke u laktu. Brojиanik je takoрe postao manje uћasan. Od njegovih udara spasavala ga je hitrina duha; O'Brajen je povlaиio ruиicu uglavnom samo onda kad je Vinston ispoljavao neinteligenciju. Ponekad bi proљla cela seansa a da O'Brajen ne upotrebi brojиanik. Vinston nije znao koliko je seansi bilo. Ceo taj proces kao da se protezao dugo, beskrajno — verovatno nedeljama — a razmaci izmeрu seansi trajali su katkad nekoliko dana a katkad samo sat ili dva.

„Leћeжi ovde”, reиe O'Brajen, „иesto si se иudio — иak si i mene pitao — zaљto Ministarstvo ljubavi troљi toliko vremena i truda na tebe. Dok si bio slobodan, zbunjivalo te je, u osnovi, to isto pitanje. Bio si u stanju da shvatiљ mehanizam druљtva u kome ћiviљ, ali ne i njegove pokretaиke motive. Seжaљ li se da si napisao u dnevniku ‚Jasno mi je kako; nije mi jasno zaљto’? I upravo kad si poиeo razmiљljati o onome ‚zaљto’, poиeo si da sumnjaљ u svoju normalnost. Proиitao si knjigu, Goldљtajnovu knjigu; ili bar neke delove. Da li si odatle saznao iљta љto veж nisi znao?”

„Vi ste je proиitali?” upita Vinston.

„Ja sam je napisao. To jest, uиestvovao sam u pisanju. Kao љto znaљ, nijedna knjiga se ne proizvodi samostalno.”

„Je li istina ono љto u njoj piљe?”

„Љto se opisa tiиe, jeste. Meрutim, program akcije koji ona iznosi suљta je besmislica. Potajno nagomilavanje znanja — postepeno љirenje prosveжenosti — konaиno proleterska revolucija — zbacivanje Partije s vlasti. Ti si i sam predvideo da жe to pisati u njoj. Sve je to besmislica. Proleteri se neжe nikad pobuniti, ni za hiljadu godina, ni za milion. Ne mogu. Ne moram ti reжi zaљto: ti to znaљ i sam. Ako si ikad gajio snove o ustanku, moraљ ih napustiti. Partija se ni na koji naиin ne moћe zbaciti s vlasti. Vladavina Partije je veиna. To treba da ti bude polazna taиka u daljem razmiљljanju.”

On se pribliћi krevetu. „Veиna!” ponovi. „A sad da se vratimo na pitanja ‚kako’ i ‚zaљto’. Tebi je priliиno jasno kako se Partija odrћava na vlasti. Sad mi reci zaљto se mi drћimo vlasti. Љta nas na to pokreжe? Zaљto ћelimo moж? Hajde, govori”, dodade kad mu Vinston nije odgovorio.

Vinston ipak ne progovori joљ trenutak-dva. Beљe ga savladalo oseжanje zamorenosti. S O'Brajenovbg lica ponovo je zraиila jedva primetna ludaиka zanesenost. Znao je unapred љta жe O'Brajen reжi. Da Partija ne ћeli vlast radi sebe same nego za dobro veжine. Da ona ћeli vlast zato љto su ljudi iz masa slabiжi i kukavice koji ne mogu izdrћati slobodu niti se suoиiti s istinom, te da im zato moraju rukovoditi i sistematskl Ih obmanjivati drugi, jaиi od njih. Da иoveиanstvo mora birati izmeрu slobode i sreжe, i da je, za ogromnu veжinu, sreжa bolja. Da je Partija veиiti zaљtitnik slabih, sekta predana jedinstvenom idealu koja иini zlo da bi stvorila dobro, koja ћrtvuje svoju sreжu za sreжu drugih. Straљno je to, pomisli Vinston, straљno je to љto жe O'Brajen verovati u sve ovo kad bude izrekao ove reиi. Vidi mu se po licu. O'Brajen zna sve. Zna hiljadu puta bolje no Vinston u kakvom poniћenju ћivi ogromna masa ljudi i kojim ih laћima i varvarskim delima Partija odrћava u takvom stanju. On je shvatio sve, odmerio sve, i zakljuиio da niљta od toga nije vaћno; krajnji cilj opravdava sve. Љta se moћe, pomisli Vinston, protiv ludaka koji je inteligentniji nego ti, koji praviиno sasluљa tvoje argumente a zatim jednostavno nastavlja sa svojim ludilom?

„Vi rukovodite nama za naљe dobro”, reиe slabim glasom. „Vi verujete da ljudi nisu sposobni da upravljaju sami sobom i stoga...”

On se trћe i skoro kriknu. Kroz telo mu beљe proљao udar bola. O'Brajen beљe povukao poluћicu do trideset pet.

„Glupost, Vinstone, glupost!” uzviknu. „Morao bi biti pametniji.”

Vrati poluћicu na mesto i nastavi:

„Ja жu ti sad reжi odgovor na moje pitanje. Evo u иemu je stvar. Partija ћeli moж jedino i iskljuиivo radi same moжi. Nas ne zanima dobrobit drugih; zanima nas samo moж. Ni bogatstvo, ni raskoљ, ni dug ћivot, ni sreжa; samo moж, иista moж. Љta znaиi иista moж, shvatiжeљ odmah. Mi se razlikujemo od svih oligarhijskih grupa iz proљlosti utoliko љto znamo љta radimo. Svi ostali, иak i oni koji su nam bili sliиni, bili su kukavice ilicemeri. Nemaиki nacisti i staljinisti su nam po svojim metodima bili vrlo blizu, ali nikad nisu imali hrabrosti da priznaju svoje motive. Oni su tvrdili, moћda иak i verujuжi u to, da su se doиepali vlasti ne ћeleжi, i na ograniиeno vreme; da odmah iza ugla leћi raj u kome жe svi ljudi biti slobodni i jednaki. Mi nismo takvi. Mi znamo da niko ne grabi vlast s namerom da je se odrekne. Moж nije sredstvo, moж je cilj. Ne uspostavlja se diktatura da bi se saиuvala revolucija nego se podiћe revolucija da bi se uspostavila diktatura. Cilj progonjenja je progonjenje. Cilj muиenja je muиenje. Cilj moжi je moж. Da li sad poиinjeљ da me shvataљ?”

Vinstona iznenadi, kao љto ga je i ranije iznenaрivao, zamor na O'Brajenovom licu. Bilo je jako, mesnato i brutalno, bilo je puno inteligencije i neke uzdrћane strasti pred kojom se oseжao bespomoжan; ali bilo je i umorno. Ispod oиiju su bile kesice, koћa je vi sila s jagodica. O'Brajen se naћe nad njega, namerno mu primiиuжi istroљeno lice.

„Ti sad misliљ”, reиe on, „da je moje lice staro i izmoreno. Misliљ kako govorim o moжi, a nesposoban sam da spreиim makar raspadanje svog sopstvenog tela. Zar ne moћeљ da shvatiљ, Vinstone, da jedinka nije niљta viљe do жelija? Zamor жelije je elan organizma. Da li se umire kad se odseku nokti?”

Okrete se na drugu stranu i ponovo zakoraиa po sobi, drћeжi jednu ruku u dћepu.

„Mi smo sveљtenici moжi”, reиe. „Bog, to je moж. No љto se tebe tiиe, moж je trenutno samo reи. Vreme je da stekneљ predstavu o tome љta znaиi moж. Pre svega treba da shvatiљ da je moж kolektivna stvar. Jedinka je moжna samo kad prestane biti jedinka. Tebi je poznata parola Partije: ‚Sloboda je ropstvo.’ Je li ti padalo na pamet da se ona moћe иitati i natraљke? Ropstvo je sloboda. Usamljen — slobodan — иovek жe uvek biti poraћen. Tako mora biti, jer je svakom ljudskom biжu suрeno da umre, љto je najveжi od svih poraza. Ali ako je u stanju da se potpuno, do kraja potиini, ako se moћe utopiti u Partiju tako da su on i Partija jedno, onda je svemoжan i besmrtan. Drugo љto treba da shvatiљ jeste da moж znaиi moж nad ljudskim biжima. Nad telom — ali pre svega nad duhom. Moж nad materijom — spoljnom stvarnoљжu, kako bi je ti nazvao — nema znaиaja. Naљa vlast nad materijom je veж apsolutna.”

Vinston za trenutak zaboravi brojиanik. Pokuљa da se podigne u sedeжi stav, i uspe samo da se bolno istegne.

„Ali kako moћete imati vlast nad materijom?” eksplodira. „Vi nemate vlast иak ni nad klimom, иak ni nad silom teћe. Da i ne govorimo o bolestima, fiziиkom bolu, smrti...”

O'Brajen ga uжutka pokretom ruke. „Mi imamo vlast nad materijom zato љto imamo vlast nad duhom. Stvarnost je sadrћana u lobanji. Postepeno жeљ nauиiti, Vinstone. Nema niиega љto mi ne moћemo. Da budemo nevidljivi, da lebdimo u vazduhu — љta god hoжeљ. Ja bih mogao uzleteti s ovog poda kao mehur sapunice kad bih hteo. Ali neжu, jer Partija to neжe. Ti bi se morao okanuti tih shvatanja iz devetnaestog veka o prirodnim zakonima. Mi pravimo prirodne zakone.”

„Nije istina! Vi ne vladate иak ni ovom planetom. A Evroazija i Istazija? Njih joљ niste osvojili.”

„Nije vaћno. Pobediжemo ih kad nam bude odgovaralo. No иak i da ih ne pobedimo, љta bi to smetalo? Mi ih moћemo jednostavno iskljuиiti iz svesti. Okeanija je ceo svet.”

„Ali i sama zemlja je samo zrnce praљine. A иovek je siжuљan — bespomoжan! Otkad on postoji. Zemlja je milionima godina bila nenastanjena.”

„Kojeљta. Zemlja je stara koliko i mi, niљta starija. Kako bi mogla biti starija? Sve љto postoji, postoji samo kroz ljudsku svest.”

„Ali stene su pune kostiju izumrlih ћivotinja — mamuta, mastodonata i ogromnih gmizavaca koji su postojali daleko pre nego љto se uopљte иulo za иoveka.”

„Vinstone, jesi li ti video te kosti? Razume se da nisi. Njih su izmislili biolozi iz devetnaestog veka. Pre иoveka nije postojalo niљta. Posle иoveka, ako on ikad nestane s lica zemlje, neжe biti niиeg. Van иoveka ne postoji niљta.”

„Ali van nas je ceo kosmos. Pogledajte zvezde! Neke od njih su udaljene milionima svetlosnih godina. One su nam zauvek van dohvata.”

„Љta su zvezde?” ravnoduљno reиe O'Brajen. „Plamiиci udaljeni koji kilometar. Da hoжemo, mogli bismo stiжi do njih. Ili ih izbrisati. Zemlja je centar vasione. Sunce i zvezde se okreжu oko nje.”

Vinston uиini joљ jedan grиevit pokret. Ovog puta nije rekao niљta. O'Brajen nastavi kao da odgovara na izreиenu primedbu:

„Razume se, za izvesne svrhe to nije istina. Kad plovimo okeanom, ili kad predviрamo pomraиenje, иesto nam je pogodno da pretpostavimo da se zemlja okreжe oko sunca i da su zvezde udaljene milione miliona kilometara. Ali љta s tim? Misliљ li da nismo u stanju da stvorimo dvostruki sistem astronomije? Zvezde mogu biti i blizu i daleko, veж prema tome kako nam je potrebno. Misliљ li da naљi matematiиari nisu tome dorasli? Jesi li zaboravio dvomisao?”

Vinston ponovo potonu u krevet. Љta je god govorio, brz odgovor ga je lomio kao tojaga. A ipak je znao, znao, da je u pravu. Verovanje da van sopstvenog duha ne postoji niљta — pa valjda postoji neki naиin da se dokaћe da je pogreљno? Zar nije joљ odavno u proљlosti oboreno? Za to verovanje postojalo je иak i ime, ali ga se nije mogao setiti. O'Brajenove usne, dok ga je posmatrao odozgo, iskriviљe se u blag osmejak.

„Rekoh ti, Vinstone”, reиe on, „da si u metafizici slab. Reи koje pokuљa vaљ da se setiљ jeste solipsizam. Ali greљiљ. To nije solipsizam. Kolektivni solipsizam, ako hoжeљ — to da. Ali to je druga stvar; иak sasvim suprotna. Ali skrenuli smo s pravca”, dodade izmenjenim tonom. „Prava moж, moж za koju se mi moramo boriti i danju i noжu, nije moж nad stvarima nego nad ljudima.” Zastade, i za trenutak ponovo postade sliиan uиitelj u koji ispituje bistrog рaka: „Kaћi mi, Vinstone, kako jedan иovek uspostavlja svoju moж nad drugim?”

Vinston razmisli. „Primoravajuжi ga da pati”, reиe.

„Upravo tako. Primoravajuжi ga da pati. Nije dovoljna samo pokornost. Ako ne pati, kako жeљ znati da se pokorava tvojoj volji, a ne svojoj? Moж se sastoji u nanoљenju bola i poniћenja. Moж se sastoji u tome da se ljudski duh razbije na komade a potom sastavi u ћeljeni oblik. Da li ti sad biva jasno kakav svet mi stvaramo? Taj svet je potpuna suprotnost onim glupavim hedonistiиkim utopijama koje su zamiљljali reformatori u proљlosti. Svet straha, izdajstva i muke, svet u kome se gazi i biva zgaћen, svet koji жe s procesom rafiniranja postajati nemilosrdniji. Napredak u naљem svetu znaиiжe napredak ka poveжanju bola. Stare civilizacije su tvrdile da se zasnivaju na ljubavi i pravdi. Naљa se zasniva na mrћnji. U naљem svetu neжe biti drugih emocija do straha, gneva, trijumfa i samouniћenja. Sve ostalo жemo uniљtiti — sve. Veж slamarno misaone navike koje su preћivele iz perioda pre Revolucije. Raskinuli smo vezu izmeрu deteta i roditelja, izmeрu иoveka i иoveka, i izmeрu иoveka i ћene. Viљe se niko ne usuрuje da veruje supruzi, detetu, prijatelju. No u buduжnosti neжe biti ni supruga ni prijatelja. Deca жe se oduzimati od majki po porodaju, kao jaja od kokoљke. Seksualni instinkt жe biti uniљten. Produћavanje vrste biжe formalnost koja жe se obavljati jednom godiљnje, kao љto se produћuje knjiћica za snabdevanje. Ukinuжemo orgazam. Naљi neurolozi upravo rade na tome. Neжe biti odanosti, sem odanosti Partiji. Neжe biti ljubavi, sem ljubavi prema Velikom Bratu. Neжe biti smeha, sem smeha pobedi oca nad pobeрenim. Neжe biti umetnosti, neжe biti knjiћevnosti, neжe biti nauke. Kad postanemo svemoжni, nauka nam viљe neжe biti potrebna. Neжe biti razlike izmeрu lepog i ruћnog. Neжe biti radoznalosti, neжe biti uћivanja u ћivotu. Sva konkurentska zadovoljstva biжe uniљtena. Ali uvek — to nemoj zaboraviti, Vinstone — uvek жe biti opijenosti od moжi, sve veжe i sve suptilnije. Uvek, u svakom trenutku, postajaжe uzbuрenje pobede, draћ gaћenja po neprijatelju koji je bespomoжan. Ako hoжeљ sliku o buduжnosti, zamisli иizmu kako gazi ljudsko lice — zauvek.”

On zastade, kao da je oиekivao da жe Vinston progovoriti. Vinston beљe pokuљao da se ponovo utopi u povrљinu kreveta. Nije mogao da izusti ni reи. Иinilo mu se da mu se srce sledilo. O'Brajen produћi:

„I zapamti da je to zauvek. Uvek жe biti tog lica po kome treba gaziti. Jeretik, neprijatelj druљtva, uvek жe postojati da bismo ga mogli ponovo pobeрivati i poniћavati. Sve kroza љta si proљao otkako si nam dopao u ruke — sve жe se to nastaviti, i to joљ gore. Љpijuniranja, izdaje, hapљenja, muиenja, pogubljenja, nestajanja, neжe nikad prestati. Taj svet жe biti svet straha isto koliko i trijumfa. Љto bude jaиa, Partija жe biti bezobzirnija; љto je slabiji otpor, to je jaиi despotizam. Goldљtajn i njegove jeresi ћiveжe veиito. Svakog dana, svakog trenutka, biжe poraћavane, obezvreрivane, ismevane, popljuvane – a ipak жe uvek preћivljavati. Ova drama koju sam s tobom igrao sedam godina odigravaжe se opet i opet, generaciju za generacijom, uvek u sve suptilnijem obliku. Uvek жemo imati jeretika pred sobom, prepuљtenog nama na milost i nemilost, koji vriљti od bola, slomljen, dostojan prezira — i koji жe se na kraju potpuno pokajati, spasen od samog sebe, koji жe od svoje volje puziti do naљih stopa. To je svet koji pripremamo, Vinstone. Svet pobede za pobedom, trijumfa za trijumfom; beskrajnog pritiskanja, pritiskanja, pritiskanja na ћivac moжi. Vidim da poиinjeљ da shvataљ kako жe taj svet izgledati. Ali na kraju жeљ prevaziжi golo shvatanje. Prihvatiжeљ ga i postati deo njega.

Vinston se beљe dovoljno povratio da moћe govoriti. „Ne moћete!” reиe slabim glasom.

„Љta misliљ tom primedbom, Vinstone?”

„Ne moћete stvoriti takav svet koji ste mi sad opisali. To je san. Takav svet je nemoguж.”

„Zaљto?”

„Nemoguжe je zasnovati jednu civilizaciju na strahu, mrћnji i surovosti.”

„Zaљto ne?”

„Ne bi imala vitalnosti. Izvrљila bi samoubistvo.”

„Kojeљta. Ti si pod utiskom da mrћnja iscrpljuje viљe nego ljubav. Zaљto bi bila takva? Pa i kad bi bila, љta onda? Recimo da mi reљimo da se istroљavamo brћe. Recimo da ubrzamo tempo ћivota tako da ljudi postanu senilni u tridesetoj godini. Pa љta? Zar ne moћeљ shvatiti da smrt jedinke nije smrt? Partija je besmrtna.”

Kao i obiиno, od njegovog glasa Vinston se oseti smlavljen i bespomoжan. Uz to se bojao da жe O'Brajen ponovo povuжi poluћicu na brojиaniku. No ipak nije mogao da жuti. Slabaљno, bez argumenata, bez iиega љto bi ga podrћavalo sem neiskazivog straha od onoga љto je O'Brajen rekao, on se vrati u napad.

„Ne znam — ne tiиe me se. Nekako жete veж propasti. Neљto жe vas veж pobediti. Pobediжe vas ћivot.”

„Mi vladamo ћivotom, Vinstone, na svim njegovim nivoima. Ti zamiљljaљ da postoji neљto љto se zove ljudska priroda, љto жe se razgneviti od naљih dela i okrenuti protiv nas. Ali ljudsku prirodu stvaramo mi. Иovek se moћe mesiti do beskonaиnosti. Ili si se moћda vratio svom starom verovanju da жe se proleteri ili robovi diжi i zbaciti nas. Izbaci to iz glave. Oni su bespomoжni, kao ћivotinje. Иoveиanstvo — to je Partija. Ostali su van njega; nevaћni su.”

Ne tiиe me se. Na kraju жe vas potuжi. Pre ili posle жe vas prozreti, a onda жe vas razbiti u paramparиad.”

„Vidiљ Ii ti kakav dokaz da se to deљava?”

„Ne. Ja u to verujem. Znam da жete propasti. Postoji neљto u vasioni — ne znam, neki duh, neki princip — љto nikad neжete pobediti.”

„Verujeљ li ti u boga, Vinstone?”

„Ne.”

„Pa љta je to onda, koji je taj princip koji жe pobediti?”

„Ne znam. Duh иoveka.”

„A da li ti sebe smatraљ иovekom?”

„Da.”

„Ako jesi, Vinstone, onda si poslednji. Tvoja vrsta je izumrla; naslednici smo mi. Shvataљ li da si sam? Ti si van istorije, ti ne postojiљ.” Ponaљanje mu se promeni; on reиe neљto grublje: „I smatraљ se moralno viљim od nas, s naљim laћima i naљom svirepoљжu?”

„Da, smatram se viљim.”

O'Brajen ne reиe niљta. Govorila su neka druga dva glasa. Posle jednog trenutka Vinston primeti da je jedan od tih glasova njegov. To љto se иulo bio je magnetofonski snimak razgovora koji je vodio s O'Brajenom one veиeri kad je pristupio Bratstvu. On se sad иu kako obeжava da жe lagati, krasti, falsifikovati, ubijati, podsticati uzimanje droga i prostituciju, љiriti veneriиne bolesti, bacati vitriol deci u lice. O'Brajen uиini kratak, nestrpljiv pokret, kao da bi rekao da je stvar nevredna prikazivanja. Zatim okrete prekidaи i glasovi uжutaљe.

„Ustani s kreveta”, reиe.

Veze se behu olabavile. Vinston se spusti na pod i nesigurno uspravi.

„Ti si poslednji иovek”, reиe O'Brajen. „Ti si zatoиnik — ljudskog duha. Videжeљ se kakav si. Skini odeжu.”

Vinston odreљi komad kanapa koji mu je drћao kombinezon. Patent-zatvaraи su mu odavno bili iљиupali. Nije se mogao setiti da li je i jedan put skinuo svu odeжu sa sebe otkako su ga uhapsili. Ispod kombinezona telo su mu obavijale prljave ћuжkaste krpe, koje on jedva prepoznade kao ostatke donjeg rublja. Dok ih je skidao sa sebe, primeti trokrilno ogledalo na suprotnom kraju sobe. Pribliћi mu se, zatim se zaustavi u pola koraka. Iz grla mu se beљe oteo nehotiиan krik.

„Hajde, hajde”, reиe O'Brajen. „Stani izmeрu krila. Videжeљ se i iz profila.”

Vinston beљe zastao jer ga je bilo strah. Prema njemu je iљla povijena, siva, kosturna prilika. Plaљio je viљe njen izgled nego samo saznanje da je ta prilika on. On se pribliћi staklu. Lice te spodobe izgledalo je izbaиeno upolje zbog pognutog drћanja. Izgubljeno, hapљeniиko lice sa иvorugavim иelom koje je prelazilo u жelavo teme, iskrivljen nos i jagodice stuиenog izgleda iznad kojih su oиi bile uћarene i budne. Obrazi su bili izborani, a usta izgledala upala. Svakako je posredi bilo njegovo lice, ali mu se иinilo da se ono promenilo manje nego on u sebi. Ono љto bi se na njemu videlo bilo bi drukиije od onog љto je oseжao. Bio je delimiиno oжelavio: U prvom trenutku je pomislio da je i posiveo, ali sivo mu je bilo samo teme. Sem ruku i kruga, lica, celo mu je telo bilo sivo od davnaљnje prljavљtine koja se upila u koћu. Ovde-onde pod prljavљtinom videle su se crvene brazgotine od rana, a kod иlanaka je proљireno mesto na veni bilo zapaljena masa s koje se ljuљtila koћa. No istinski ga je prestravilo to љto mu je telo bilo toliko smrљalo. Grudni koљ mu je bio uzan kao u kostura; noge su se bile tako istanjile da su u kolenu bile љire nego u butini. Sad je video љta je O'Brajen mislio kada je promenuo profil. Krivina kiиme je zaprepaљжivala. Mrљava ramena su bila pognuta, иineжi od grudi ulegnuжe, tanki vrat kao da se savijao nadvoje pod teћinom lobanje. Da je trebalo pogaрati, rekao bi da je u pitanju telo љezdesetogodiљnjaka koji pati od kakve opake bolesti.

„Ponekad si mislio”, reиe O'Brajen, „da moje lice — lice иlana Uћe partije — izgleda staro i stroљeno. Љta misliљ o svom?”

On zgrabi Vinstona za rame i obrte ga tako da se naрoљe licem u lice.

„Pogledaj u kakvom si stanju!” reиe. „Pogledaj tu prljavљtinu po celom telu. Pogledaj to blato izmeрu prstiju na nogama. Pogledaj tu odvratnu ranu na nozi iz koje ti se cedi gnoj. Primeжujeљ li da zaudaraљ kao jarac? Verovatno viљe i ne primeжujeљ. Pogledaj koliko si smrљao. Vidiљ li? Mogu da sastavim palac i kaћiprst oko tvoje miљice. Mogao bih ti prelomiti vrat kao љargarepu. Znaљ li da si izgubio dvadeset pet kilograma otkako si nam pao u ruke? Иak ti i kosa opada, u celim pramenovima. Gledaj!” On dohvati Vinstona za kosu i povuиe; u ruci mu ostade pramen dlaka. „Otvori usta. Devet, deset, jedanaest — imaљ joљ jedanaest zuba. Koliko si imao kad si doљao ovamo? I ovo malo љto ti je ostalo ispada ti iz glave. Gledaj!”

On dohvati jedan od Vinstonovih preostalih prednjih zuba izmeрu snaћnog palca i kaћiprsta. Kroz Vinstonovu vilicu sevnu bol. O'Brajen mu beљe iљиupao zub iz korena. Zatim ga baci preko жelije.

„Truliљ”, reиe, „raspadaљ se. Љta si ti? Vreжa рubreta. Sad se okreni i ponovo pogledaj u ogledalo. Vidiљ li tu spodobu koja te gleda? To je poslednji иovek. Ako si ti иovek, onda je to иoveиanstvo. A sad se obuci.”

Sporim, krutim pokretima, Vinston se poиe oblaиiti, Do tada nije primeжivao koliko je mrљav i slab, U glavi mu se vrtela samo jedna misao: da se u zatvoru nalazi duћe nego љto mu se иinilo, Zatim ga, dok je ponovo navlaиio svoje bedne krpe, iznenada preplavi saћaljenje prema svom upropaљжenom telu. Pre no љto je postao svestan љta иini, on se skljoka na stoliиicu koja je stajala pored kreveta i briznu u plaи. Bio je svestan svoje ruћnoжe, svoje nespretnosti – sveћanj kostiju u odvratno prljavom rublju koji sedi i plaиe pod grubim belim svetlom — ali se nije mogao zaustaviti. O'Brajen mu poloћi ruku na rame, gotovo ljubazno.

„Neжe to veиno trajati”, reиe. „Moћeљ se spasti kad god zaћeliљ. Sve zavisi od tebe.”

„Vi ste to uиinili!” zajeca Vinston. „Vi ste me doveli u ovo stanje.”

„Ne, Vinstone, ti si sam sebe doveo do njega. Ti si prihvatio kad si krenuo protiv Partije. Sve je to bilo sadrћano u tvom prvom delu. Nije se desilo niљta љto nisi i sam predvideo.”

On zastade, zatim produћi:

„Potukli smo te, Vinstone. Slomili smo te. Video si kakvo ti je telo. Duh ti je u istom stanju. Ne mislim da ti je ostalo joљ mnogo ponosa. Tukli su te, batinali, vreрali; vriљtao si od bola, valjao si se na podu u sopstvenoj krvi i bljuvotini. Cvilio si za milost, izdao si sve i svakoga. Moћeљ li mi navesti ijedno poniћenje kroz koje nisi proљao?”

Vinston beљe prestao da plaиe, mada su mu se suze i dalje cedile iz oиiju. Podiћe pogled ka O'Brajenu.

„Nisam izdao Dћuliju”, reиe.

O'Brajen ga zamiљljeno pogleda odozgo. „Ne”, reиe on, „ne; to stoji. Nisi izdao Dћuliju.”

Ono иudno poљtovanje prema O'Brajenu, koje niљta nije moglo uniљtiti, ponovo zapljusnu Vinstonovo srce. Kako je inteligentan, pomisli on, kako je inteligentan! Nije se nikad desilo da O'Brajen ne shvati љta mu on kaћe. Svako drugi bi mu smesta odvratio da je izdao Dћuliju. Jer љta nisu iscedili iz njega pod mukama? Rekao im je sve љto je znao o njoj, o njenim navikama, njenom karakteru, proљlosti; priznao je do najbeznaиajnije sitnice sve љto se deљavalo na njihovim sastancima, sve љto je govorio njoj i ona njemu, priznao je gozbe namirnicama sa crne berze, blud, maglovite planove protiv Partije — sve. A ipak, u onom smislu koji je davao toj reиi, ipak je nije izdao. Nije prestao da je voli; oseжanja koja je imao prema njoj ostala su ista. O'Brajen je bez objaљnjenja razumeo љta je on mislio.

„Recite mi”, upita ga Vinston, „hoжe li me skoro streljati?”

„Dotle moћe potrajati joљ dugo”, reиe O'Brajen. „Ti si teћak sluиaj. Ali ne gubi nadu. Mi izleиimo svakog, pre ili posle. Na kraju жemo te streljati.”

4

Bilo mu je mnogo bolje. Popravljao se i jaиao iz dana u dan, ako se moglo govoriti o danima.

Belo svetlo i zujanje ostali su nepromenjeni, ali жelija je bila neљto udobnija nego ostale u kojima je bio. Na krevetu od dasaka bio je duљek i jastuk; imao je i stoliиicu. Bili su ga okupali, a potom ga priliиno иesto puљtali da se pere u limenom lavoru. Иak su mu davali i tople vode za to. Dali su mu novo rublje i иist kombinezon, mazali su mu oteиenu venu nekom maљжu koja je ublaћavala svrab. Izvadili su mu preostale zube i dali veљtaиku vilicu.

Proљlo je mnogo nedelja, ako ne i meseci. Da je bio imalo zainteresovan, mogao je da prati proticanje vremena, jer su ga hranili u razmacima koji su izgledali pravilni. Procenjivao je da mu daju tri obroka na dvadeset иetiri иasa; ponekad se maglovito pitao da li ga hrane noжu ili danju. Hrana je zaиudo bila dobra, s mesom za svaki treжi obrok. Jednom su mu dali иak i kutiju cigareta. Љibica nije imao, ali mu je veиito жutljivi straћar davao vatre. Prvi put kad je pokuљao da puљi beљe mu pripala muka, ali nije popustio. Kutija mu je potrajala dugo: puљio je samo po pola cigarete posle svakog obroka.

Dali su mu tablicu za иiji je jedan ugao bila privezana kriћulja. Iz poиetka ih nije upotrebljavao. Иak i budan, bio je u potpunoj apatiji. Иesto bi izmeрu dva obroka odleћao gotovo ne pokreжuжi se, иas spavajuжi a иas se budeжi u nejasne fantazije u kojima je bilo previљe i otvoriti oиi. Joљ odavno je bio navikao da spava s jakim svetlom na licu. Nije mu smetalo; jedina je razlika bila u tome љto su mu snovi bili povezaniji. Celo to vreme sanjao je mnogo, i uvek lepe snove. Bio je u Zlatnom kraju, ili sedeo meрu veliиanstvenim ruљevinama osvetljenim suncem, s majkom, sa Dћulijom, s O'Brajenom — nije radio niљta, prosto je sedeo na suncu i razgovarao s njima o mirnim stvarima. Misli koje je imao na javi uglavnom su bile o tim snovima. Sad kad je podsticaj koji je davao bol bio uklonjen, иinilo se da je izgubio moж intelektualnog naprezanja. Nije mu bilo dosadno, nije imao ћelje za razgovorom ili razonodom. Prosto biti sam, ne biti tuиen ni sasluљavan, biti sit i sav иist, savrљeno ga je zadovoljavalo.

Postepeno je poиeo da provodi sve manje vremena u snu, ali joљ uvek ga niљta nije gonilo da ustaje. Ћeleo je jedino da mirno leћi i oseжa kako mu se u telu skuplja snaga. Opipavao bi se ovde-onde, nastojeжi da se uveri da to nije iluzija, da mu se miљiжi zaista debljaju a koћa zateћe. Najzad se uspostavi van svake sumnje da se popravio; noge su mu u butinama bile neporecivo deblje nego u kolenima. Posle toga, iz poиetka s oklevanjem, poиe redovno izvoditi veћbe. Uskoro je bio u stanju da preрe tri kilometra, mereжi ih koracima po жeliji, i ugnuta ramena mu se poиeљe ispravljati. Onda pokuљa da radi komplikovanije veћbe; tu se zaprepasti i oseti poniћen otkrivљi љta sve nije sposoban da uradi. Nije mogao da se kreжe brћe no hodom, nije mogao da drћi stoliиicu u ispruћenoj ruci, nije mogao da stoji na jednoj nozi a da ne izgubi ravnoteћu. Иuиnuvљi, otkri da se moћe uspraviti na jedvite jade, s uћasnim bolovima u butinama i listovima. Leћe potrbuљke i pokuљa da se podigne rukama. Nije vredelo: nije mogao da se pomakne ni za santimetar. No posle nekoliko dana — posle nekoliko obroka — иak i taj poduhvat mu poрe za rukom. Doрe vreme kad je bio u stanju da se tako podigne љest puta uzastopce. Poиe иak da se ponosi svojim telom i da gaji povremeno verovanje da mu se i lice vraжa u preрaљnje normalno stanje. Jedino kad bi sluиajno stavio ruku na жelavo teme setio bi se izboranog, ruљevnog lica koje ga je onog dana pogledalo iz ogledala.

Duh mu postade aktivniji. On sede na krevet od dasaka navalivљi se leрima na zid, s tablicom na kolenima, i smiљljeno se dade na posao da se prevaspita.

Bilo je sasvim jasno da je kapitulirao. Sad vide da je u stvari poиeo da kapitulira joљ davno pre no љto je doneo tu odluku. Od trenutka kad se naљao u zgradi Ministarstva ljubavi — da, иak i tokom onih minuta kad su on i Dћulija stajali bespomoжni dok im je gvozdeni glas govorio љta da rade — shvatio je svu lakoumnost, svu povrљnost svog pokuљaja da se usprotivi moжi Partije. Sad je znao da ga je svih tih sedam godina Policija misli posmatrala kao insekta pod lupom. Nije bilo nijednog fiziиkog иina, nijedne izgovorene reиi, koje nisu primetili, nijednog misaonog procesa koji nisu bili u stanju da pogode. Иak su i ono beliиasto zrnce praљine na koricama dnevnika uvek paћljivo vraжali na mesto. Puљtali su mu magnetofonske snimke, pokazivali fotografije. Na nekima su bili on i Dћulija zajedno. Da, иak i... Viљe se nije mogao boriti protiv Partije. Osim toga, Partija je bila u pravu. Tako je moralo biti: kako bi besmrtni, kolektivni mozak mogao da pogreљi? Kojim se spoljnim merilom mogu proveravati njegovi zakljuиci? Duљevno zdravlje je stvar statistike. U pitanju je samo to da se nauиi misliti onako kako oni misle. Samo љto...!

Kriћulja mu se meрu prstima иinila debela i nezgrapna. On poиe da zapisuje misli koje su mu dolazile u glavu. Prvo napisa krupnim, nespretnim љtampanim slovima:

SLOBODA JE ROPSTVO

Zatim gotovo bez predaha ispisa ispod toga:

DVA I DVA SU PET

Ali tu se pojavi neka prepreka. Kao da je uzmicao pred neиim, duh mu se nije mogao usredsrediti. Znao je da zna љta je na redu, ali za trenutak nije mogao da se seti. Uspe da se seti samo svesnim naporom; misao mu nije doљla sama od sebe. On napisa:

BOG JE MOЖ

Prihvatao je sve. Proљlost je izmenljiva. Proљlost se nikad nije menjala. Okeanija je u ratu s Istazijom, Okeanija je oduvek u ratu s Istazijom. Dћons, Aronson i Raterford su krivi za sve иime ih je optuћba teretila. On nikad nije video fotografiju koja je pobijala njihovu krivicu. Ona uopљte nije ni postojala; on ju je izmislio. Setio se da se seжao protivreиnih stvari, no to su bile laћne uspomene, proizvodi samozavaravanja. Kako je sve to bilo lako! Treba se samo predati; sve ostalo dolazi samo po sebi. To je kao kad иovek pliva uz struju koja ga gura natrag ma koliko se naprezao, a zatim najednom reљi da se okrene i poрe niza struju umesto protiv nje. Niљta se nije menjalo sem plivaиevog poloћaja: ono predodreрeno je u svakom sluиaju иekalo na kraju. Sve je bilo lako sem...!

Sve moћe biti istina. Takozvani prirodni zakoni su kojeљtarija. Zemljina teћa je besmislica. „Ja bih mogao”, rekao mu je O'Brajen, „uzleteti s ovog poda kao mehur sapunice, kad bih hteo.” Vinston to razradi. „Ako on misli da je uzleteo s poda, i ako ja u isto vreme mislim da ga vidim kako uzleжe, onda se to zaista deљava.” Odjednom, kao potopljena olupina koja se najednom probija na povrљinu vode, u glavu mu se probi misao: „Ne deљava se. Mi samo zamiљljamo da se deљava. To je halucinacija.” On je smesta odgurnu u stranu. Greљka je bila oиigledna. Podrazumevalo se da postoji „stvarni” svet gde su se odvijala „stvarna” zbivanja. Ali kako takav svet moћe postojati? Љta znamo o bilo иemu, sem onoga љto saznajemo preko svog duha? Sve љto se dogaрa, dogaрa se u duhu. Љta god se deљava u duhu, odista se deљava.

Nije imao teљkoжa da ukloni tu greљku; nije bio ni u opasnosti da joj podlegne. On ipak shvati da ta misao nije ni trebalo da mu doрe u pamet. Duh treba da stvori sebi neku slepu mrlju kad god se ukaћe kakva opasna misao. Taj proces bi trebalo da bude automatski, instinktivan. U novogovoru se zvao zloustavljanje.

On se dade na veћbanje u zloustavljanju. Predstavi sebi tvrdnje „Partija kaћe da je zemlja pljosnata”, „Partija kaћe da je led teћi od vode” — i izveћba se da ne primeжuje ili da ne shvata argumente koji su tome protivreиili. Nije bilo lako. Bila je potrebna velika moж rezonovanja i improvizacije. Na primer, aritmetiиki problemi koji su proizlazili iz tvrdnje „dva i dva su pet” bili su van njegovih intelektualnih moжi. Bila je takoрe potrebna i izvesna duhovna gimnastika, sposobnost da se u jednom trenutku primenjuje najsuptilnija logika, a u drugom previрaju i najgrublje logiиke greљke. Glupost je bila isto toliko potrebna koliko i inteligencija, i isto toliko teљko dostiћna.

Celo to vreme pitao se jednim delom svesti kad жe ga streljati. „Sve zavisi od tebe” beљe mu rekao O'Brajen; no znao je da ne postoji nikakav svesni иin kojim bi mogao pribliћiti trenutak streljanja. Taj trenutak moћe doжi za deset minuta, ili za deset godina. Mogu ga godinama drћati u samici, mogu ga poslati u logor za prinudni rad, mogu ga neko vreme i pustiti na slobodu kao љto katkad rade. Bilo je savrљeno moguжe da жe se, pre nego љto bude streljan, cela drama hapљenja i sasluљavanja ponovo odigrati. Jedno je bilo sigurno: smrt nikad ne dolazi u oиekivanom trenutku. Po tradiciji — neizreиenoj tradiciji: to se nekako uduvek znalo mada se nikad nije иulo izgovoreno — pucali su s leрa, bez upozorenja, dok ћrtva ide hodnikom od jedne жelije do druge.

Jednog dana — mada „jednog dana” nije pravi izraz; moglo je isto tako biti i pola noжi; dakle: jednom — on zapade u иudno, blaћeno sanjarenje. Iљao je hodnikom oиekujuжi metak. Znao je da жe ga iduжeg trenutka metak pogoditi. Sve je bilo sreрeno, izglaрeno, pomireno. Nije viљe bilo sumnji, prepirki, bola, straha. Telo mu je bilo zdravo i snaћno. Hodao je lakim koracima, s radoљжu od kretanja i oseжanjem da hoda po suncu. Viљe nije bio u uzanim belim hodnicima Ministarstva ljubavi nego u onom ogromnom prolazu obasjanom suncem, љirokom иitav kilometar, kojim je prolazio u delirijumu izazvanom drogama. Bio je u Zlatnom kraju i hodao putanjom preko starog paљnjaka koji su zeиevi sav popasli. Oseжao je kratku gipku travu pod nogama i sunce na licu. Na ivici poljane blago su se njihali brestovi, a negde iza njih bio je potoиiж u иijim su se zelenim virovima ispod vrba igrale ribice.

Odjednom se trћe, sav uћasnut. Po kiиmi mu izbi znoj. Bio je иuo svoj glasni krik:

„Dћulija! Dћulija! Dћulija, ljubavi moja! Dћulija!”

Za trenutak ga salete halucinacija: vide je pred sobom. Иinilo se da nije samo s njim, nego u njemu. Bilo mu je kao da mu je uљla u samo tkivo koћe. Tog trenutka ju je voleo daleko viљe nego kad su bili zajedno i slobodni. Isto tako je znao da je ona negde ћiva i da joj je potrebna njegova pomoж.

On ponovo leћe i pokuљa da se pribere. Љta je to uradio? Koliko жe godina ovaj trenutak slabosti dodati njegovom zatoиeniљtvu?

Joљ jedan trenutak, i on жe иuti bat иizama u hodniku. Oni neжe pustiti da ovaj izliv proрe nekaћnjen. Sad znaju, ako nisu i odranije znali, da on krљi sporazum koji je zakljuиio s njima. Pokorio se Partiji ali je joљ uvek mrzi. U proљlosti je pod maskom konformiste nosio jeretiиki duh. Sad se povukao korak dalje: u duhu se predao, ali se nadao da жe duљu oиuvati netaknutu. Zna da nije u pravu, ali viљe voli da ne bude. Oni жe to razumeti — O'Brajen жe razumeti. Sve je iziљlo na videlo u tom jednom jedinom glupavom kriku.

Moraжe da poиne iz poиetka. To moћe potrajati godinama. On preрe rukom preko lica, trudeжi se da upamti novi oblik. U obrazima su bile duboke bore, jagodice su pod rukom bile oљtre, nos spljoљten. Osim toga, otkako se poslednji put video u ogledalu, dobio je i nove vilice. Nije lako odrћati nedokuиiv izraz na licu kad иovek ne zna kako mu lice izgleda. U svakom sluиaju, sama kontrola nad crtama lica nije dovoljna. On prvi put shvati da иovek koji hoжe da saиuva tajnu mora da je sakrije i od samog sebe. Mora celo vreme znati da je ona tu, ali ne sme je, dokle god ne postane potrebna, pustiti da u bilo kom obliku kome se moћe dati ime prodre u svest. Od sada mora da ima ne samo ispravne misli nego i ispravna oseжanja, ispravne snove. A celo to vreme mora da иuva mrћnju u sebi, kao grudvu materije koja je deo njega a ipak nepovezana s njim, kao cistu.

Jednog dana жe odluиiti da ga streljaju. Ne moћe se znati kad, ali se nekoliko sekundi unapred moћe pogoditi. Pucaju uvek s leрa dok иovek ide hodnikom. Deset sekundi жe biti dosta. Za to vreme se svet u njemu moћe preokrenuti. I onda, najednom, bez ijedne reиi, bez zastajanja u hodu, bez promene i u jednoj jedinoj crti lica — najednom жe kamuflaћa spasti i: bum! opaliжe topovi njegove mrћnje. Mrћnja жe ga ispuniti kao ogroman praљtav plamen. I u tom istom trenutku: bum! Opaliжe metak, prekasno — ili prerano. Pre nego љto mu budu pridobili mozak, oni жe ga razneti. Jeretiиka misao жe biti nekaћnjena, nepokajana, van njihovog domaљaja zauvek. Oni жe probuљiti rupu u svom sopstvenom savrљenstvu. Umreti mrzeжi ih — to je sloboda.

On zatvori oиi. To je bilo teћe nego prihvatiti intelektualnu disciplinu. U pitanju je bilo samoponiћenje, samosakaжenje. Moraжe da zaroni u najgnusniju gnusobu. Љta joљ ima straљnije, љta joљ ima gadnije? On pomisli na Velikog Brata. Ogromno lice (zato љto se stalno viрalo na plakatima uvek se иinilo da ima metar u љirinu) sa gustim crnim brkovima i oиima koje su pratile иoveka, iziрe mu pred oиi kao samo od sebe. Koje je njegovo pravo oseжanje prema Velikom Bratu?

U hodniku se иu teћak bat иizama. Иeliиna vrata se otvoriљe s treskom. U жeliju uрe O'Brajen. Iza njega je stajao oficir voљtana lica i straћari u crnoj uniformi.

„Ustani”, reиe O'Brajen. „Hodi ovamo.”

Vinston stade pred njega. O'Brajen ga dohvati snaћnim rukama za ramena i unese mu se u lice.

„Mislio si da me prevariљ”, reиe on „To ti je bilo glupo. Ispravi se. Pogledaj me u lice.”

On zastade, zatim nastavi blaћim glasom:

„Popravljaљ se. Intelektualno, s tobom je gotovo sve kako treba. Nisi napredovao jedino emocionalno. Reci mi, Vinstone — i zapamti, bez laћi; ti znaљ da uvek primeжujem laћ — reci mi: koje je tvoje pravo oseжanje prema Velikom Bratu?”

„Mrzim ga.”

„Mrziљ ga. Dobro. Znaиi da je doљlo vreme da uиiniљ i poslednji korak. Moraљ zavoleti Velikog Brata. Nije dovoljno da mu se samo pokoravaљ; moraљ ga voleti.”

On pusti Vinstona blago ga gurnuvљi prema straћarima.

„Soba sto jedan”, reиe.

5

U svakoj fazi svog zatoиeniљtva znao je, ili mu se иinilo da zna, na kom se mestu te zgrade bez prozora nalazi. Verovatno je bilo malih razlika u vazduљnom pritisku. Жelije gde su ga straћari tukli bile su pod zemljom. Soba u kojoj ga je O'Brajen sasluљavao bila je visoko, blizu krova. Ova prostorija je bila mnogo metara pod zemljom, na najdubljem mestu dokle se moћe doжi.

Bila je veжa od gotovo svih ostalih жelija u kojima je bio. No on je jedva i primeжivao okolinu. Primetio je jedino da su pravo ispred njega bila dva stoиiжa, oba pokrivena zelenom иohom. Jedan je bio na svega metar-dva ispred njega, a drugi neљto dalje, blizu vrata. Bio je u sedeжem stavu privezan za stolicu tako иvrsto da nije mogao pokrenuti niљta, иak ni glavu. Glavu mu je otpozadi neљto stezalo tako da je morao gledati pravo preda se.

Za trenutak je bio sam, zatim se vrata otvoriљe i O'Brajen uрe.

„Jednom si me pitao”, reиe O'Brajen, „љta je u sobi sto jedan. Ja sam ti rekao da odgovor znaљ i sam. Svi znaju. U sobi sto jedan je najgora stvar na svetu.”

Vrata se ponovo otvoriљe. Uрe straћar koji je nosio neљto od ћice, neku kutiju ili korpu. On je stavi na udaljeniji sto. Od O'Brajena Vinston nije mogao da vidi љta je to.

„Najgora stvar na svetu”, reиe O'Brajen, „varira zavisno od jedinke. Za nekog je to biti ћiv zakopan, za drugog biti spaljen, ili udaviti se, ili biti nabijen na kolac, ili pedeset drugih smrti. Ima sluиajeva kad je najgora stvar na svetu neљto sasvim beznaиajno, иak ne ni smrtonosno.”

On se beљe malo pomerio u stranu tako da je Vinston mogao bolje da vidi onaj predmet na stolu. To je bio иetvrtast kavez od ћice, s ruиicom za noљenje na gornjem kraju. Za prednji kraj bilo je priиvrљжeno neљto nalik na maиevalaиku masku, s udubljenom stranom napolju. Iako je kavez leћao tri-иetiri metra od njega, Vinston vide da je uzduћnom pregradom podeljen na dvoje, i da se u svakom odeljku nalazi po jedan stvor. To su bili pacovi.

„U tvom sluиaju”, reиe O'Brajen, „najgora stvar na svetu su pacovi.”

Joљ иim je video kavez, kroz Vinstona je proљla neka jeza predoseжanja, neki strah od neznano иega. No tog trenutka mu najednom postade jasno љta znaиi onaj maskoliki deo. Utroba kao da mu se pretvori u vodu.

„Ne moћete!” kriknu visokim, napuklim glasom. „Ne biste valjda! Ne biste valjda! Pa to je nemoguжe.”

„Da li se seжaљ”, reиe O'Brajen, „trenutka panike koji ti je dolazio u snovima? Ispred tebe je bio zid mraka, a u uљima ti je buиalo. S druge strane zida nalazilo se neљto uћasno. Znao si da znaљ љta je to, ali se nisi usuрivao da mu pogledaљ u oиi. S druge strane zida su se nalazili pacovi.”

„O'Brajene!” reиe Vinston napreћuжi se da ovlada svojim glasom. „Vi znate da to nije potrebno. Љta traћite od mene?”

O'Brajen mu ne dade neposredan odgovor. Najzad progovori, onako uиiteljski kako je ponekad imao obiиaj. Gledao je zamiљljeno nekud u daljinu, kao da se obraжa publici iza Vinstonovih leрa.

„Sam po sebi”, reиe on, „bol nije uvek dovoljan. Ima situacija u kojima se иovek odupire bolu, иak i dok ne izdahne. Ali za svakog postoji neљto neizdrћljivo — neљto o иemu se ne moћe ni misliti. To nema veze sa hrabroљжu i kukaviиlukom. Иovek koji pada s neke visine nije kukavica ako se u padu uhvati za uћe. Иovek koji izranja iz duboke vode nije kukavica ako napuni pluжa vazduhom. To je jednostavno instinkt koji se ne moћe uniљtiti. Isti je sluиaj s pacovima. Za tebe, oni su neizdrћljivi. Oni predstavljaju oblik pritiska kome se ne moћeљ odupreti, иak i kad bi hteo. Stoga жeљ uиiniti ono љto se od tebe traћi.”

„Ali љta, љta? Kako жu to uиiniti ako ne znam љta je?”

O'Brajen podiћe kavez i premesti ga na bliћi sto, spustivљi ga paћljivo na иohu. Vinstonu zapiљta krv u uљima. Imao je oseжanje da sedi u potpunoj usamljenosti. Nalazio se usred ogromne puste ravnice, ravne pustinje natopljene suncem, preko koje su mu svi zvuci dolazili iz neizmernih daljina. No ipak je kavez s pacovima bio nepuna dva metra od njega. Pacovi su bili ogromni. Bili su u onom dobu kad im njuљka postaje tupa i krvoћedna — a krzno prelazi iz sive boje u mrku.

„Iako je glodar”, reиe O'Brajen, joљ uvek se obraжajuжi nevidljivoj publici, „pacov je mesoћder. To znaљ. Иuo si љta se deљava u siromaљnim иetvrtima ovog grada. Ima ulica gde ћene ne smeju da ostave malo dete samo u kuжi, иak ni na nekoliko minuta, jer bi ga inaиe pacovi svakako napali. U vrlo kratkom roku oglodali bi ga do kostiju. Oni takoрe napadaju bolesnike i samrtnike. Sa zaиudujuжom inteligencijom raspoznaju koji se ljudi ne mogu braniti.”

Iz kaveza se zaиu ћestoka cika. Vinstonu se uиini da dopire izdaleka. Pacovi su se tukli; pokuљavali su da dohvate jedan drugog kroz pregradu. On иu — i duboko oиajniиko stenjanje. Uиini mu se da i ono dolazi od nekud van njega.

O'Brajen podiћe kavez i u istom trenutku pritisnu neљto ne njemu. Neљto љkljocnu. Vinston se izbezumljeno napreћe da se otrgne sa stolice. Nije vredelo: svaki deo tela, иak i glava, bili su иvrsto stegnuti. O'Brajen primaиe kavez na nepun metar od Vinstonovog lica.

„Pritisnuo sam prvu polugu”, reиe on. „Konstrukcija ovog kaveza ti je jasna. Maska жe ti naleжi na lice, ne ostavljajuжi nikakav izlaz. Kad pritisnem ovu drugu polugu, vrata kaveza жe se podiжi. Izgladnele ћivotinje жe izleteti kao meci. Jesi li kad video pacova u skoku? Naleteжe ti na lice i odmah zagristi u njega. Neki put idu pravo na oиi. Neki put progrizu kroz obraze i navale na jezik.”

Kavez se primicao; veж je bio sasvim blizu. Vinston иu niz oљtrih krika koji kao da su dolazili iz vazduha iznad njegove glave. Ipak se ћestoko borio protiv panike. Smisliti, smisliti neљto makar u preostalom deliжu sekunde — jedina nada je bila u tome. Odjednom ga po nozdrvama udari odvratan ustajao zadah ћivotinja. U njemu se uskomeљa muиnina; on se gotovo onesvesti. Sve se bilo pomraиilo. Za trenutak je bio izvan sebe, ћivotinja koja urla. No ipak izroni iz mraka grиevito se drћeжi jedne misli. Moћe se spasti na jedan jedini naиin. Mora podmetnuti neko drugo ljudsko biжe, telo nekog drugog ljudskog biжa, izmeрu sebe i pacova.

Krug maske je veж bio toliko blizu da se od njega nije videlo viљe niљta. Vratanca od ћice bila su mu na svega dva-tri pedlja od lica. Pacovi su znali љta se sprema. Jedan je poskakivao, a drugi, stari olinjali deda iz kanalizacije, stajao uspravno, steћuжi ruћiиastim љapama љipke kaveza, i krvoћedno njuљkao. Vinston vide brkove i ћute zube. Ponovo ga zahvati crna panika. Bio je slep, bespomoжan, bez misli.

„To je bila uobiиajena kazna u vreme kineskog carstva”, reиe O'Brajen, didaktiиki kao i pre.

Maska mu se navlaиila na lice. Ћica mu se oиeљa o obraz. A onda — ne, to nije bilo olakљanje, samo nada, siжuљan komadiж nade. Prekasno, moћda prekasno. No samo jedno biжe na koje moћe da prenese svoju kaznu — jedno jedino telo koje moћe da gurne izmeрu sebe i pacova. I poиe izbezumljeno da urla, da ponavlja iz sveg glasa:

„Dћuliji! Dћuliji! Ne meni! Dћuliji! Svejedno mi je љta жete joj! Iskidajte joj lice, oderite je do kostiju. Ne meni! Dћuliji! Ne meni!”

Padao je unazad, u neizmerne dubine, sve dalje od pacova. Joљ uvek je bio privezan za stolicu, ali beљe propao kroz pod, kroz zidove zgrade, kroz zemlju, kroz okeane, kroz atmosferu, u vasionu, u meрuzvezdani prostor — sve dalje, dalje, dalje od pacova. Bio je udaljen neznano koliko svetlosnih godina, ali O'Brajen je i dalje stajao uz njega. Joљ uvek je oseжao hladnoжu ћice na obrazu. Ali kroz tamu koja ga je obavijala on иu joљ jedno metaIno љkljocanje. Znao je da su se vratanca zatvorila a ne otvorila.

6

Kafana Pod kestenom bila je gotovo prazna. Padajuжi koso kroz prozor, ћut sunиev zrak je padao na praљnjave ploиe stolova. Bilo je petnaest иasova; samotno doba dana. Iz telekrana se cedila muzika metalnog zvuka.

Vinston je sedeo u svom uobiиajenom uglu, zagledan u praznu иaљu. Katkad bi podigao pogled na ogromno lice koje ga je gledalo sa suprotnog zida. Ispod njega je pisalo VELIKI BRAT TE POSMATRA. Kelner se pojavi nepozvan i napuni mu иaљu dћinom Pobeda, istresavљi u nju i nekoliko kapljica iz druge boce kroz иiji je zapuљaи prolazila cevиica. To je bio saharin s karanfiliжem, specijalitet kafane.

Vinston je sluљao telekran. Iz njega je trenutno izlazila samo muzika, ali svakog иasa se oиekivao specijalni bilten Ministarstva mira. Novosti s afriиkog fronta bile su krajnje uznemirujuжe.Brige o tom frontu vraжale su mu se celog dana. Jedna evroazijska armija (Okeanija je u ratu s Evroazijom; Okeanija je oduvek u ratu s Evroazijom) kretala se na jug straviиnom brzinom. Podnevni bilten nije pominjao nijednu odreрenu oblast, no bilo je verovatno da se borbe veж vode oko uљжa Konga. Brazavil i Leopoldvil su bili u opasnosti. Nije se moralo gledati na mapu da bi se shvatilo љta to znaиi. Nije u pitanju bio samo gubitak centralne Afrike; prvi put u celom ratu bila je ugroћena i sama teritorija Okeanije.

U njemu planu neko jako oseжanje, ne sasvim strah nego neko neodreрeno uzbuрenje, zatim se zagasi. On prestade da misli o ratu. Tih dana nije mogao da se koncentriљe ni na љta duћe od nekoliko trenutaka. On podiћe иaљu i ispi je u jednom gutljaju. Kao i uvek, dћin ga protrese, gotovo natera da povrati. Piжe je bilo odvratno. Karanfiliж i saharin, koji su, onako otuћni, veж i sami bili gadni, nisu mogli da sakriju tupi uljasti miris; a najgore je od svega bilo to љto mu je miris dћina, koji ga je pratio dan i noж, bio u svesti neraskidivo vezan sa zadahom onih...

Nikad ih nije imenovao, иak ni u mislima; koliko mu je bilo moguжe, nije ih ni zamiљljao. Oni su bili neљto иega je samo upola bio svestan, neљto љto mu se vrzma tik uz lice, neki miris koji mu se uporno drћao nozdrva. Dok se dћin u njemu dizao, on podrignu kroz ljubiиaste usne. Otkako su ga pustili bio se ugojio, pa иak i povratio svoju staru boju — u stvari, i viљe nego povratio. Crte lica su mu zadebljale, koћa na nosu i jagodicama ogrubela i pocrvenela, иak je i жelavo teme bilo previљe ruћiиasto. Kelner, i ovog puta nepozvan, donese љahovsku tablu i poslednji broj Tajmsa, savijen na strani sa љahovskim problemom. Zatim, videvљi da je Vinstonova иaљa prazna, donese bocu s dћinom i napuni je. Vinston nije morao da naruиuje. Znali su njegove navike. Љahovska tabla ga je uvek иekala, sto uglu bio uvek rezervisan; иak i kad je kafana bila puna on je za svojim stolom sedeo sam jer niko nije hteo da bude viрen u njegovoj blizini. Nikad se nije trudio da raиuna koliko je popio. U nepravilnim razmacima podnosili su mu komad prljave hartije za koji su govorili da je raиun, no imao je utisak da mu stalno naplaжuju manje. No bilo bi mu svejedno i da je obratno. Sad je uvek imao para. Imao je иak i posao, sinekuru plaжenu daleko bolje no njegova ranija sluћba.

Muzika s telekrana prestade. Program nastavi spikerov glas. Vinston podiћe glavu, ali posredi nije bio bilten s fronta. Samo kratko saopљtenje Ministarstva obilja da je u prethodnom tromeseиju norma desete, troletke za proizvodnju pertli premaљena za dvadesetosam odsto.

On ispita љahovski problem i postavi figure. U pitanju je bila komplikovana zavrљnica, pri иemu je trebalo upotrebiti i dva konja. „Beli vuиe i dobija u dva poteza.” Vinston podiћe pogled na portret Velikog Brata. Beli uvek matira, pomisli on s nekim maglovitim misticizmom. Uvek je tako udeљeno, bez izuzetka. Ni u jednom љahovskom problemu od poиetka sveta nije poрedivao crni. Ne simbolizuje li to veиitu, nepromeriljivu pobedu dobra nad zlim? Ogromno lice ga je posmatralo, puno smirene snage. Beli uvek matira.

Glas iz telekrana zastade i nastavi drukиijim i mnogo ozbiljnijim tonom: „Upozoravate se da budete spremni za vaћno saopљtenje u petnaest i trideset. Petnaest i trideset! U pitanju su vesti od najveжeg znaиaja. Pazite da ih ne propustite. Petnaest i trideset!” Zveketava muzika ponovo zasvira.

Vinstonu zalupa srce. To жe biti bilten s fronta; instinkt mu je govorio da жe vesti biti loљe. Celog dana su mu se, s malim naletima uzbuрenja, vraжale misli o strahobnom porazu u Africi. Иinilo mu se da gleda evroazijsku armiju kako kulja preko nikad prekoraиene granice i prodire na vrh Afrike kao kolona mrava. Zar nije bilo moguжe nekako ih napasti s boka? U glavi mu je jasno stajao obris zapadnoafriиke obale. On podiћe belog konja i pomaиe ga preko table. Tu je pravo mesto. Joљ dok mu je pred oиima bila crna horda koja juri na jug, on vide drugu silu, neobjaљnjivo skupljenu, kako im na jednom prodire u pozadinu i preseca kopnene i pomorske komunikacije. Иinilo mu se da svojom ћeljom oћivljava tu drugu silu. Ali treba dejstvovati brzo. Ako ovladaju celom Afrikom, ako se doиepaju aerodroma i podmorniиkih baza na Rtu dobre nade, preseжi жe Okeaniju nadvoje. To bi moglo znaиiti svaљta: poraz, rasulo, ponovnu podelu sveta, propast Partije! On duboko udahnu. U duљi mu se borila иudna smeљa oseжanja — mada to nije bila smeљa u pravom smislu, — taиnije, nekoliko uzastopnih slojeva oseжanja, pri иemu se nije moglo znati koji je sloj najniћi.

Grи proрe. on vrati belog konja na mesto, ali za trenutak se nije mogao usredsrediti na problem, Misli mu ponovo odlutaљe. On skoro nesvesno ispisa prstom po praљini na stolu:

2 + 2 = 5

„U duљu ti ne mogu uжi”, beљe mu rekla ona. Ipak su mogli. „Љta ti se ovde desi ostaje zauvek”, beљe rekao O'Brajen. To je bila prava reи. Od nekih stvari, svojih sopstvenih dela, иovek se ne moћe oporaviti. U grudima mu neљto bude ubijeno: spaljeno, saћeћeno.

Video se s njom; иak i razgovarao. Nije bilo opasno. Znao je, skoro instinktivno, da za njegove postupke viљe gotovo i nemaju interesovanja. Da je bilo ko od njih dvoje hteo, mogao je udesiti da se naрu joљ jednom. Sreli su se u stvari sasvim sluиajno, u Parku, jednog oљtrog, oиajno hladnog martovskog dana, kad je zemlja bila nalik na gvoћрe i sva trava se иinila mrtvom, a nigde nije bilo nijednog pupoljka sem nekoliko љafrana koji su se probili iz zemlje da ih vetar raљиereиi. Hitao je svojim putem, smrznutih ruku i sa suzama od vetra, kad je vide na nepunih deset metara od sebe. Odjednom mu bi jasno da se promenila na neki teљko opisiv naиin. Oni se skoro mimoiрoљe bez ikakvog znaka, a zatim se on okrete i poрe za njom, ne previљe revnosno. Znao je da nema opasnosti, da se niko ne bi zainteresovao za njih. Ona je жutala. Poљla je ukoso preko trave kao da pokuљava da ga se otrese, zatim se pomirila s njegovim prisustvom pored sebe. Ubrzo se naрoљe okruћeni iskidanim ћbunjem bez liљжa, nekorisnim bilo kao skroviљte bilo kao zaљtita od vetra. Stadoљe. Bilo je zverski hladno. Vetar je zviћdao kroz granиice i tresao retke љafrane. On je zagrli oko pojasa.

Telekrana nije bilo, ali je sakrivenih mikrofona moralo biti; sem toga, bili su na vidiku. To nije imalo znaиaja; niљta nije imalo znaиaja. Mogli su leжi na zemlju i uraditi ono da su hteli. Na samu pomisao njemu se sledi meso na kostima. Ona niиim ne odvrati na zagrljaj; nije se иak ni trudila da se oslobodi. On sad vide љta se promenilo u njoj. Lice joj je bilo ћuжe, a preko иela i slepooиnice, delimiиno sakrivena kosom, prelazila je brazgotina; ali promena nije bila u tome. U pitanju je bilo to љto joj se struk proљirio i, na neki иudan naиin, ukrutio. On se seti kako je jednom, posle eksplozije raketne bombe, pomagao da se iz ruљevina izvuиe leљ, i kako se zaиudio ne љto je mrtvac bio neverovatno teћak, nego љto je bio tako ukoиen i nezgodan za noљenje: kao da je bio od kamena a ne mesa i kostiju.

Nije pokuљavao da je poljubi; nisu ni govorili. Kad su se vraжali preko trave, ona ga prvi put pogleda pravo u lice, kratkim pogledom, punim prezira i odbojnosti. On se upita da li je to samo zbog neиega iz proљlosti ili ju je odbijao i zbog svog naduvenog lica i vode koju mu je vetar stalno izvlaиio iz oиiju. Sedoљe na dve gvozdene stolice, jedno pored drugog, ali ne previљe blizu. Vide da se ona sprema da progovori. Ona pomeri svoju nezgrapnu cipelu nekoliko santimetara i namerno prebi jednu granиicu. Primeti da su joj stopala izgledala љira.

„Izdala sam te”, otvoreno reиe ona.

„Izdao sam te”, reиe on.

Ona baci na njega joљ jedan kratak i odbojan pogled.

„Ponekad”, reиe ona „ponekad ti zaprete neиim — neиim иemu se ne moћeљ odupreti, o иemu иak ne moћeљ ni misliti. I onda kaћeљ: „Nemojte meni, uradite to nekom drugom, uradite to tome i tome.” Posle moћeљ i da se pretvaraљ da je to bio samo trik, da si to rekao samo da bi prestali i da to u stvari ne misliљ. Ali to nije istina. U onom trenutku zaista tako misliљ. Misliљ da nema drugog naиina da se spaseљ, i potpuno si spreman da se spaseљ na takav naиin. I prosto poћeliљ da se to desi tom drugom. Nije ti stalo koliko жe on da se muиi. Stalo ti je samo do sebe.”

„Stalo ti je samo do sebe”, ponovi on kao odjek.

„A posle toga ne oseжaљ se onako isto prema tom drugom.”

„Ne”, reиe on, „ne oseжaљ se onako isto.”

Иinilo se da se viљe nema љta reжi. Vetar im je tanke kombinezone lepio za telo. Skoro najednom postade nezgodno sedeti i жutati; sem toga, bilo je previљe hladno da bi se moglo sedeti nepokretno. Ona reиe da mora na metro i ustade da poрe.

„Moramo se joљ koji put videti”, reиe on.

„Da”, reиe ona, „moramo se joљ koji put videti.”

Neko vreme ju je neodluиno pratio, pola koraka iza nje. Viљe nisu progovorili. Nije se u stvari trudila da ga se otrese, ali je iљla upravo toliko brzo da on nije mogao uporedo s njom. Reљio se da je otprati do stanice metroa, ali mu najednom to vuиenje za njom po hladnoжi postade besmisleno i neizdrћljivo. Bila ga je obuzela ћelja ne toliko da se odvoji od Dћulije koliko da se vrati u kafanu Pod kestenom, koja mu nikad nije bila privlaиnija nego u tom trenutku. Pred oиi mu iziрe nostalgiиna slika njegovog stola u uglu, s novinama, љahovskom tablom i nepresuљnim dћinom. Tamo жe pre svega biti toplo. Sledeжeg trenutka, ne sasvim sluиajno, on dopusti grupici prolaznika da ga izdvoji od Dћulije. Preko volje pokuљa da je sustigne, zatim uspori korak, okrete se i poрe u suprotnom pravcu. Kad je preљao pedeset metara, okrete se. Na ulici nije bilo mnogo sveta, ali Dћuliju veж nije mogao da raspozna. Bilo koja od desetak silueta koje su hitale niz ulicu mogla je biti njena. Moћda se njeno raskrupnjalo, ukruжeno telo viљe nije ni moglo prepoznati s leрa.

„U onom trenutku”, rekla mu je, „zaista tako misliљ.” On i jeste tako mislio. Nije samo rekao, nego je to zaista i poћeleo. Poћeleo je u tom trenutku da nju, a ne njega, bace onim...

U muzici koja se cedila s telekrana neљto se izmeni. Pojavi se neka reska, podrugljiva nota, neka ћuta nota. A onda — to se moћda nije ni deљavalo, moћda je to bilo samo seжanje u muziиkom rubu — neki glas zapeva:

Pod kestenom senke duge
Prodadosmo jedno drugo...

U oиi mu navreљe suze. Kelner koji je prolazio pored stola primeti da mu je иaљa prazna i donese bocu sa dћinom.

Podiћe иaљu i pomirisa je. Piжe je sa svakim gutljajem postajalo ne manje odvratno nego joљ odvratnije. Ali bilo je postalo element u kome je plivao, njegov ћivot, njegova smrt i njegovo vaskrsenje. Dћin mu je svake noжi donosio omamu i svakog jutra podizao ga iz mrtvih. Kad se budio, retko pre jedanaset nula-nula, slepljenih kapaka, izgorelih usta, i s oseжanjem da mu je kiиma prebijena, ne bi se mogao ni diжi iz vodoravnog poloћaja da mu nisu pored kreveta stajale boca i иajna љoljica. U podnevne sate je sedeo zacakljena lica, s bocom pod rukom, i sluљao telekran. Od petnaest nula-nula do zatvaranja postajao je deo inventara u kafani Pod kestenom. Viљe se nikog nije ticalo љta radi, viљe ga nije budio nikakav pisak, viљe ga nijedan telekran nije korio. Povremeno, moћda dvaput nedeljno, odlazio je u Ministarstvo istine, u praљnjavu kancelariju koja je izgledala napuљtena, i tamo obavljao neљto malo posla, upravo onoga љto se nazivalo poslom. Bio je postavljen za иlana pododbora pri nekom pododboru, izdanku jednog od bezbrojnih odbora koji su se bavili manjim teљkoжama nastalim u pripremanju jedanaestog izdanja reиnika Novogovora. Sastavljali su neљto љto se zvalo „ad hok izveљtaj”, ali o иemu je taj izveљtaj trebalo da bude, nikad nije konaиno saznao. To je imalo neke veze s pitanjem da li zareze treba stavljati u zagrade ili van zagrada. U njegovom pododboru bilo ih je joљ иetvoro, svi sliиni njemu. Bilo je dana kad su se sastajali i odmah potom rasturali, iskreno priznajuжi jedni drugima da zaista nema љta da se radi. No bilo je i dana kad su se skoro revnosno davali na posao, pedantno i s velikim ћarom sastavljali zapisnike, pravili nacrte drugih informacija koje nikad nisu zavrљavali — kad je prepirka oko toga љta je to zbog иega se navodno prepiru postajala neverovatno komplikovana i zakukuljena, sa cepidlaиenjem oko definicija, s ogromnim skretanjima, svaрama — иak pretnjama da жe se stvar izneti pred viљe rukovodstvo. Onda bi najednom iz njih isparila sva energija, i sedeli bi oko stola, gledajuжi se ugaљenim oиima, kao duhovi koji blede kad petao kukurikne.

Telekran za trenutak uжuta. Vinston ponovo podiћe glavu. Bilten! Ali ne, samo su menjali ploиu. Iza oиnih kapaka imao je mapu Afrike. Kretanje armija saиinjavalo je dijagram: crna strela koja se probija horizontalno na istok, preko repa bele. Kao da traћi potporu, on podiћe pogled na neuzbuрeno lice s portreta. Da li je uopљte moguжe da ova druga strela ne postoji?

Interesovanje mu ponovo popusti. On popi joљ jedan gutljaj dћina, podiћe belog konja i povuиe jedan potez za probu. Љah. No to oиigledno nije bio pravi potez, jer...

Nepozvano, u glavu mu se vrati seжanje. On vide sobu osvetljenu sveжom, ogroman krevet s belim pokrivaиem i sebe, deиaka od devet-deset godina, kako sedi na podu, muжka kockice i oduљevljeno se smeje. Majka je sedela prekoputa njega i takoрe se smejala.

To se po svemu sudeжi desilo nekih mesec dana pre nego љto je ona nestala. Taj trenutak je bio trenutak pomirenja, kad je upornu glad u trbuhu bio zaboravio, a ranija ljubav prema majci za trenutak ponovo oћivela. Dobro se seжao dana, raskvaљenog od kiљe; voda je curila po oknu a svetlo bilo previљe mutno da bi se moglo иitati. Dosada dvoje dece u mraиnoj, pretrpanoj spavaжoj sobi postala je neizdrћljiva. Vinston je cvilio i kukumavиio, uzaludno zahtevao hranu, motao se po sobi pomerajuжi stvari i udarajuжi nogama o drvenu oplatu sve dok susedi nisu poиeli udarati po zidu, dok je mlaрe dete svaki иas plakalo. Na kraju mu je majka rekla: „A sad budi dobar pa жu ti doneti igraиku. Divnu igraиku — mnogo жe ti se dopasti”; zatim je otiљla na kiљu, u malu svaљtarnicu u blizini koja je joљ uvek povremeno radila, i vratila se s kartonskom kutijom u kojoj je bila igra „иoveиe, ne ljuti se”. Joљ uvek se seжao mirisa vlaћnog kartona. Pribor za igru je bio bedan. Tabla je bila ispucala, a sitne drvene kockice tako loљe seиene da su jedva leћale na strani. Vinston je posmatrao igru naduren i nezainteresovan. No tada mu je majka zapalila komadiж sveжe, pa su seli na pod da igraju. Ubrzo se jako uzbudio i potcikivao dok su figurice s nadom napredovale s jednog polja na drugo a onda bivale „pojedene” i morale se vraжati na poиetno polje. Odigrali su osam igara i dobili svako po иetiri. Njegova siжuљna sestrica, premala da bi razumela igru, sedela je poduprta jastukom i smejala se poљto su se i njih dvoje smejali. Celo jedno popodne bili su sreжni zajedno, kao u njegovom ranijem detinjstvu.

On izbaci tu sliku iz svoje svesti. To je bila laћna uspomena. Povremeno su ga uznemiravale laћne uspomene. One nisu imale znaиaja, dokle god иovek zna љta su u stvari. Neke stvari su se desile, neke druge nisu. On se okrete љahovskoj tabli i ponovo podiћe belog konja. Figura skoro u istom trenutku pade i zveknu na tabli. Vinston se trgao kao da mu je u telo zabodena igla.

Oљtar trubni znak probi vazduh. Bilten! Pobeda! Kad se pre vesti иuje ovaj trubni znak, to uvek znaиi pobedu. Po kafani proрe neko elektriиno uzbuрenje. Иak su se i kelneri trgli i naиuljili uљi.

Trubni znak je oslobodio neopisivu buku. S telekrana je veж blebetao uzbuрen glas, no joљ ga u samom poиetku gotovo zagluљi klicanje spolja. Novost je obletela ulice kao иarolijom. Od onog љto je izlazilo iz telekrana Vinston je иuo taman toliko da shvati da se sve desilo onako kako je predvideo: ogromna armija prebaиena brodovima, iznenadan udar u neprijateljsku pozadinu, bela strela koja prodire preko repa crne. Kroz opљtu buku probijali su se odlomci trijumfaInih fraza: „Kapitalan strateљki manevar... savrљena koordinacija... krajnje rasulo... pola miliona zarobljenika... potpuna demoralizacija... vlast nad celom Afrikom... kraj rata sagledljiv... pobeda... najveжa pobeda u ljudskoj istoriji... pobeda, pobeda, pobeda!”

Vinstonove noge su ispod stola pravile grиevite pokrete. Nije se ni pomakao sa svog mesta, ali u duhu je trиao, brzo trиao, bio je s gomilom na ulici, kliиuжi do ogluvljenja. On ponovo podiћe pogled na portret Velikog Brata. Kolos koji je pregazio svet! Stena o koju su uzaludno udarale azijske horde! On pomisli kako je pre deset minuta — da, svega deset minuta — u njegovom srcu joљ uvek bilo nedoumice oko toga da li жe vesti s fronta znaиiti pobedu ili poraz. Ah, nestalo je neљto viљe od evroazijske vojske! Mnogo se toga promenilo u njemu od onog prvog dana u Ministarstvu ljubavi, ali konaиna, neophodna, lekovita promena se do tog trenutka joљ nije odigrala.

Glas s telekrana i dalje je sipao svoju, priиu o zarobljenicima, plenu i pokolju, ali vika s ulice beљe malo zamrla. Kelneri su se vraжali svome poslu. Jedan od njih priрe s bocom dћina. Sedeжi u svom blaћenom snu, Vinston nije obraжao paћnju na njega dok mu je ovaj punio иaљu. Viљe nije ni trиao ni klicao. Nalazio se ponovo u Ministarstvu ljubavi, gde mu je sve bilo oproљteno, gde mu je duљa bila bela kao sneg. Nalazio se na optuћeniиkoj klupi, priznavao sve, prokazivao svakoga. Koraиao je hodnikom obloћenim belim ploиicama, s oseжanjem da boda po suncu, i s naoruћanim straћarom za leрima. Dugo oиekivani metak mu je prodirao u mozak.

On se zagleda u ogromno lice. Иetrdeset godina mu je trebalo da sazna kakav je to osmeh sakriven ispod crnih brkova. O svirepog, nepotrebnog nesporazuma! O svojeglavog samoizgnanstva od roditeljskih grudi! Niz nos mu pocuriљe dve suze s mirisom dћina. Ali bilo je u redu, sve je bilo u redu, borba je bila zavrљena. Bio je izvojevao pobedu nad sobom. Voleo je Velikog Brata.

1949. g.

____
Prevod sa engleskog:
© 1984 Vlada Stojiljkoviж
____
Skeniranje i priprema e-teksta za publikaciju:
Saљa Laban, 2003. g. E.-poљta: sl@orwell.ru


„1984.”: [Glavna str.] [1. deo] [2. deo] [3. deo] [Prilog]

Biblioteka [(a)Eng] [Rus] > Romani [Eng] [Rus] ~ [Uključiti CSS] [Translit] [Ćiriličko pismo]

[orwell.ru] [Poиetak] [Biografija] [Biblioteka] [Ћivot] [O sajtu & (c)] [E-veze] [Mapa sajta] [Naжi] [Utisci]

© 1999-2019 O. Dag – ¡Str. sazd.: 2003-02-16 & Posl. mod.: 2015-09-24!

Smotrite zdesь pro specodeћdu dlя ohrannikov po nizkim cenam v Moskve.